Prijavite se ili ako nemate nalog registrujte se.
Prikaži opcije
Dani me zamaraju.
Sitnice poput zujanja pčele
mogu da me izlude.
Želim samoću, ostavite me svi na miru!
Trebam vazduha, grkljan mi je
postao isušena šljiva.
Izvrćem naličje svoje kože.
Krv mi teče sa vanjske strane.
Vidim svoje srce kako pumpa krv.
Milioni crvenih mrava cirkulišu
pred mojim očima.
Moj mars je u zenitu-
ispunjava me samodestruktivnom silom.
Moram da pišem.
Davno beše ono vreme kad su moje misli
u obličju sad mi otrgnute nevinosti,
lutale ka uverenju da će nakon moje smrti,
Gospod kočije iz Raja preda me poslati-
kao na filmu, neko bi svirao na klaviru
plavi leptiru.
Mnoga su se proleća probudila i zaspala,
a ja sam snivala život, živela sne,
i greh na grehu gradila kao karat-kulu.
Ostala je sena senci moje nevinosti,
pre no ću te sresti, i biti družica vetru,
plavi leptiru.
Onda me lutanjima ponesenu kao lahor
zaustavi tvoj modri, lediplavi let-
nasred polja jalovoga, nikao je beli cvet,
pa i moja nesmirena duša umiri svoj žagor,
i nasta nova iskra da je pomuti mirnu,
plavi leptiru.
Da svih je čeznuća zapevao eho,
i silinom svojom oslobodio Titane,
ne bi mu bilo na obraz časti
što jači od njega bio je neko,
ili pak dvoje, što nisu mogli spojeni pasti
ka viru - plavi leptiru.
Bunih, bunih se kratko, jer ti si
dovršio melodiju započetu kraj mene,
i učinio Sunce oko Danice da zaokrene,
k’o čarobnjak na mene bacio čini.
O, naši su poljupci spavali u kašmiru
plavi leptiru.
Al’ onda kao u svakoj pravoj bajci,
negde u sredi teksta - uvučeno,
tvoja su medom oblepili krila,
i vetar te poneo u nesigurno.
Kakve sam vode sa kišom lila
na prozoru - plavi leptiru!
Od toga časa - bacih teglu iz koje
prvi dah života i smrti si stvorio
i obelus stavih svud kud si hodio,
a tvoju sam senku pustila niz Letu,
ne misleći da režem sopstvenu žilu,
plavi leptiru.
Lamento svuda oko mene, a u meni
kao vazduh, tvoj mi govori let,
kako u tebi ne postoji ništa
sem hrama gde moj je pomen svet,
i kako me još tražiš negde u svemiru,
zvezdo moja - plavi leptiru.
Kao miševi, dušu su nagrizale godine…
Zar meni što ljubim - ovakav peh?
Kog li sanja? O čemu misli? Čeg se groza?
Čekanje teži da polako slomi te,
al’ otporan je tvoj pigment koji nosi mi koža.
Bolesti, otrovu - plavi leptiru.
Poluživa, odveć mrtva, ležala sam.
Začuh trepet u grudima suvim,
i nepomična trčah njemu da saznam
ko li me to iz mog Hada budi.
Kako trepti duša, kad sluti nečiju blizinu
prokleti plavi leptiru!
Svetlost zlatna izbi tamu,
i oslika se predamnom lediplavi let!
S’ nova ko jedno bejasmo na kraju-
bez suza i bola pređosmo na onaj svet.
Naposletku osta ljubav i u Raju,
našli smo se po zavetu - plavi leptiru!
Zalutala Božija zvezdo povratnice
sa očima bumeranga,
nemirna reko ponornice,
hoćeš li još jednom zameniti obdanicu
i umiti onu drugu stranu stakla
sokovima njene utrobe?
Da li te je ikad iko gledao kao što te sad gledam ja,
reko u kojoj su nekad davno sakrili smaragd,
tragači sudbine.
Da li si ikad tekla uspravno,kao što sad tečeš meni,
dok neženja vetar zavodi vlati trave.
Ima li u tebi dovoljno vode da ispere sve boli
i dovoljno smaragda da ulepša smežurana nedra?
Ti samo tečeš i tečeš nikad ista.
Zastani malo i oslušni tajne verse u obicnom,dnevnom razgovoru.
Obale tvoje pljušte od znakova.
Gadi mi se ukus tvojih poljubaca,
iskopavam tvoj miris ispod noktiju.
Kažeš da te izazivam a ne znaš
da sam ja za tebe prevelik izazov.
Kažeš-prava si klinka,
a onda me ljubiš kao da sam devojka.
Smešno je,a ja bih plakala-kuća je daleko…
Zavisim od tvog rezervoara.
A noć je tako lepa.
Nebo je dobilo bledo zlatni osip.
Skloni ruku-previše je jaka
za moje nežne bokove.
Upali motor,vozi me kući pre nego
pustim s lanca sve slane hijene rugalice.
Dodjavola…
Ti si čovek a ja sam vila.
Sad vidim zašto su izumrle.
I uporno pokušavam da sperem tvoj miris…
Tvoju pljuvačku i grubi jezik…
Čuje se krik pobesnelih pasa.
Mrzim kada preuzmeš moje misli,
podmetneš tupe olovke i otmeš prste
pre no što su s kose ti sišli-
već ih vraćaš da ti vratom tragaju.
Zato poletim visoko u nebo
i mislim kako sam te nasamarila.
Onda vidim kako su mi krila
ostala dole, u tvojim rukama.
Vene su joj sakrivene..
Ona je kao lavirint.
nedelo koje biva oprošteno.
Lažni prikaz koji je istinit
i cveće što je od sunca svelo.
Pepeo pepelu, a ona meni
sve dok nas ne raspe vetar jak.
Kad sveža zora porumeni
od njene lepote nastaje mrak.
A kad me poljubi usnama od malina..
Kakav Kineski zid i boja plava-
ona u kosmosu najlepše sja.
Nežno zelena boja ispisuje
svoje misli po iscepanoj hartiji
jedne stare školske knjige.
Daleko odavde postoji mesto
gde rastu divlje masline
i pevaju galebovi iznad belih
krovova, dok pod prstima šušti
nežno zelena boja.
Иза црног ноћног цвећа,
моју Бањалуку мучи несаница.
Хиљаде градских светлаца
Запалило је своја крила-
све су с неба попадале звезде.
Не видим Врбас али га чујем
и мој је пут смарагдно зелене боје.
Да има образ, пољубила бих његове таласе-
он и није тако хладан.
Чујем своје срце како бије у ритмуветра
што дотиче солитере на булевару.
Била сам на свим вратима
и оставила цвеће поред прага.
Neprijatelju moje duse,
zar napori tvoji umora nemaju?
Vec kopnis moje telo,
kao otisci na snegu…
Ako je milo tebi,
da mi suze prizivas i mamis,
onda me bar sebi
privuci, da jace placem.
U svim licima novim,
onu istu tvoju iskru vidim,
i u dodirima kojekakvim
osecam tvoje smrtonosne ruke.
Kad je sudjeno vec da u boju
svaku sa sobom provodim noc,
i kad te nema, da zivis u drugom,
onda mi posalji kartu za put…
Blogodak je vaš pogled na domaću blogosferu. Prijavite se i napravite sopstvenu listu blogova koje pratite.
