Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

Da li su i vas na fakultetu učili kako da pravite prezentaciju? Neki nisu imali ni tu mogućnost da se upoznaju sa tehnikom pravljenja prezentacije. Neki koji jesu, pak ništa nisu naučili.

Ukoliko pogledamo Steve Jobs-a vidimo da sve to što su nas učili baš i nije tačno. Ne moraju da se koriste “tačke”, ne moraju da budu uniformisani slajdovi, ne moraju oni da pričaju priču za sebe. To trebamo mi! Mi pričamo priču i uvlačimo publiku u nju.

Oni su zapravo samo dodatni deo scenografije koja treba da bolje istakne ono o čemu mi pričamo. Oni treba izazivaju emocije, a ne da odvraćaju pažnju sa onoga što mi pričamo.

Bitno je napraviti i razliku u prezentacijama. Ne pravi se na isti način prezentacija koja će se predstavljati pred ljudima (o kojoj i pričam) i ona koja nekome treba da se pošalje na mejl da bi se bolje upoznao sa uslugom ili proizvodom koji nudimo. Sadržaj je potpuno drugačiji.

Pedya je na svom blogu već pisao o ovoj tematici i u članku “Vuvuzela efekat“, gde je između ostalog predložio da jedan od kriterijuma pri izboru predavača bude njihova aktivnost na Twitteru, jer ljudi koji umeju da se jasno izraze u 140 karaktera umeju da iskoriste prostor, a verovatno i vreme.

Evo još jedne zanimljive prezentacije o tome kako se prave prezentacije i šta je to što Seth Godin preporučuje.

Seth Godin’s Presentation Hierarchy

I za kraj, nezaborivmo da dobri predavači ne moraju biti vrhunsku stručnjaci, da vrhunski stručnjaci često nisu dobri predavači, te da prilikom odabira ljudi koji će držati predavanje na nekom događaju treba odabrati zanimljive teme i naći prave ljude za publiku koju očekujete.

Ne postoji toliko dosadna tema koju dobar predavač ne može da ispriča na zanimljiv način, ni toliko zanimljiva koju “smor” ne može potpuno da udavi. Na žalost ili na sreću imao sam prilike da prisustvujem i jednom i drugom tipu predavanja.

Da li se vi slažete sa Sethom i najviše volite prezentacije bez slajdova, ili ipak više volite kako to radi Steve Jobs ili Miloš Čirič ili neko treći?

Veoma zanimljiv presek korišćenja društvenih medija za razvoj kompanije daje nam Marcus Wilson iz Idea Medie, startup-a koji se bavi pretvaranjem zidova u nešto poput “belih tabli”, tj. površina jednostavnih za brisanje.

U kratkom videu jasno objašnjava njihovu strategiju, koja mislim da može da bude od koristi mnogim domaćim firmama, jer precizno prikazuje njihov put online komunikacije sa potencijalnim i trenutnim klijentima

Kakva su vaša iskustva i zapažanja po pitanju videa i korišćenja društvenih medija od strane domaćih (ex-yu) kompanija?

Izvor: Mashable

Danas sam imao zadovoljstvo da se upoznam sa predstavnicima Toshibe – Adrijan Vazdar (Business Manager) i Alen Rizvić (Channel Account Manager) u prijatnom okruženju restorana Caruso (sa neverovatnim pogledom) i da saznam iz prve ruke kako velike kompanije razmišljaju o svojim kupcima.

Direktan povod za ovo druženje je nastavak jedne lepe priče koju je Toshiba sprovela kod nas, tj. njihovoj nagradnoj igri koja je organizovana putem blogova, a u kojoj su posetiocima sa najboljim pričama o tome kako su “upropastili” svoj laptop delili vredne nagrade. Zanimljivo je da osim sto su obradovali dobitnike, nasmejali druge čitaoce, došli i do njima bitnih informacija kako ljudi koriste laptopove i na koji način dolazi do njihovog oštećenja.

U vrlo opuštenoj atmosferi upoznali smo se sa zanimljivim gadgetima kompanije Toshiba – media player koji ima ugrađen tv i radio prijemnik, ali i sa novim laptopovima i njihovim mogućnostima i šta je to što Toshibu izdvaja od ostalih brendova, na domaćem tržištu. Oni imaju i jednu “kvarnu” prednost, a to je da ih kupci percipiraju isto kao što i oni percipiraju sebe. Koliko su dobar posao napravili prošle godine lansirajući garanciju “Bez obzira na sve”, čiji je jedan od kreatora i gospodin Vazdar, uspeli su da povećaju prodaju u Srbiji za preko 60% u odnosu an 2008., dok je celo tržište laptopova palo između 25 i 40%

Ono što je meni prolazilo kroz glavu tokom priče je i to da nekoliko prijatelja mojih koji imaju Tošibu, smatraju da jednom Toshiba uvek Toshiba Još ako je to Tecra serija utoliko bolje. Predstavnici Toshibe su otvoreno rekli da su njihovi proizvodi nešto skuplji od konkurencije, ali… i kvalitetniji.

Svako od nas voli različite stvari, ali teško je ostati ravnodušan na konstataciju da slabo učešće Toshibe na tržištu netbookova je posledica toga što oni ne žele da odstupe od određenog nivoa kvaliteta, što podrazumeva da netbook mora da ima 2 antene za WiFi ali još važnije i 3D zaštitu za hard disk (u slučaju pada kompjutera neće doći do oštećenja informacija), što automatski podiže cenu izrade uređaja.

Mene je fascinirao njihov odnos kako sa nama na ovom neformalnom okupljanju, tako i prema svojim korisnicima. Mnogo pažnje posvećuju zadržavanju postojećih održavajući obećanje o isporuci određenog nivoa kvalieta, i tako iz generacije u generaciju.

A šta ako se pokvari laptop?

Kao i svakoj drugoj marci, najveći problem je kupac kome se pokvario uređaj, jer on nikako u tom trenutku ne može biti zadovoljan kupac, već nezadovoljan. Od načina na koji se ophode serviseri mnogo će zavisiti i slika koju krajnji korisnik ima o celom brendu. Verovali ili ne, ali serviseri iz centralnog Toshibinog servisa neretko pozovu korisnika nakon obavljene popravke i pitaju ga kako je zadovoljan!

Da li biste želeli da neko vas pozove i pita kako ste zadovoljni uslugom? Ja znam da bih

I pred kraj, ali nikako najmanje bitno, video sam neke drage ljude sa online scene, upoznao nove, i ponovo video koliko je zdrava naša online scena, bar ovaj deo koji bolje poznajem

A za sam kraj veliko hvala Miloju Sekuliću i Konstantinu Milutinoviću iz McCann PR-a koji su danas bili sjajni domaćini i koji su omogućili da se sve ovo i dogodi!

Fonklamastično- novi izraz. Jedna reč za fuziju dobrih osećanja nakon događaja koji je pun pogodak! Hvala puno svima! – via @Oblacak

Bio je to zaista divan subotnji dan koji je na moje veliko oduševljenje uspeo da privuče preko 100 studenata da slušaju seminar o oglašavanju u okviru FONklama 2010 u organizaciji FONovog centra za razvoj karijere. I centar i Fakultet organizacionih nauka pokazali su se kao veoma dobri domaćini, jer je organizacija protekla na veoma visokom nivou.

Za početak bih pohvalio poseban deo za Internet prijatelje koji je imao utičnice za struju i Internet, a koji se nalazio u prvom redu. IT podrška organizatora se trudila da uvek bude dostupna kako samim predavačima tako i nama twiterašima. Pomenimo to da nam se u jednom delu zvaničnog govora zahvalila i zvanični konferensije @Oblacak Moderne plave boje predstavljali su u vidu Internet prijatelja: @Bubullina, @Pedya, @MiodragDj, @ MilosPetrovic, @romano011, @3EBC; u svojstvu organizatora: @Oblacak, @Egotreep, @LuciMort i @LoooD; I kao predavači: @JanaSavic, @Brilado i @Istok kao predavači. (ako je još neko bio. a nisam ga naveo, komentari su otvoreni, pa ćemo lako dodati u text .

Veoma mi se dopalo što je još na početku seminara jedan od sponzora, Doncafa počela sa deljenjem svoj lepih prozivoda (i do kraja nije prekidala, kao ni Coca Cola), jer je to razbudilo i ono malo pospanih (bzz).

Napravite od mobilnog marketinga korisnu uslugu! – Boris Dragović

Dođe red i na prvo predavanje:  Boris Dragović – “Examine your assumptions”. Kao predstavnik kompanije KlikMee, tehničkog sponzora festivala, održao je izuzetno zanimljivo predavanje ni jednom ne spomenuvši svoju firmu, upravo onako kako ja i mislim da treba da se predaje studentima. Bilo je tu pošalica sa bananama i majmunima, bilo je obilja zanimljivih podataka i diskusija. Ako se iko pita da li je potrebna edukacija naših studenata o novim tendencijama u marketingu mislim da najbolji odgovor daje jedan od odgovora učesnika na pitanje šta je to mobilni marketing, na šta je student rekao „to su one reklame u autobusima, za donacije i pomoć“. Da su reklame mobilne jesu, ali da je to Mobilni marketing nije.

Najbolji zaključak predavanja dala je @Bubullina: “Uf, ako sva predavanja budu ovako zanimljiva, bice information overload ”

Viralni marketing je stvaranje medijskog prostora – Istok Pavlović

Istok Pavlović je još jednom pokazao šta je sve to sjajno uradio i zamislio kod nas i u svetu. Otkrio je „tajnu“ da zapravo najveći broj projekata koji se tiče Viralnog marketinga zapravo se samo „ukrade“ iz inostranstva i prilagodi domaćem tržištu. Od svih primera kojih je zaista bilo mnogo poput: Sastavi svoju vladu, Vesti Srbija, Nađi Maci devojku… najviše mi se dopao Kuki Klok. Izuzetno jednostavna strana, koja je Istoku omogućila da od nje plaća račune, a da nema nikakve troškove od dana kada ju je postavo. Sjajno! Istok nam je ukazao i na jednu vrlo bitnu činjenicu koju toliko često srećemo na našem tržištu: „U viralnom marketingu klijent mora da se oslobodi zaljubljenosti u svoje maskote i proizvode!”

Hvala vam by Aplha bank – Nikola Svitlica

Potom je došao Nikola Svitlica kao predstavnik generalnog sponzora festivala Aplha banke koji nam je pričao o efektima njihove kampanja „Hvala vam“. Zaista skidam kapu onome ko se dosetio da na ovaj način pomogne ljudima u borbi protiv te opake bolesti raka. Od svake transakcije koju korisnik obavi putem njihove Master card kartice deo sredstava se odvaja i uplaćuje u nacionalni fond za borbu protiv raka. Svakoga meseca svaki korisnik dobija u svom izveštaju i tačan iznos sredstava koji je zahvaljujući njegovim postupcima doniran u ovaj fond. Do sada su prikupili više od 1.7 miliona dinara. Ono što bih posebno istakao jeste što ne planiraju da ovo bude kratkoročna akcija, već da će se ona završiti tek kada se pronađe lek protiv raka, po rečima predavača, on bi voleo da to bude već sutra.
(Nažalost sada sam bio na zvaničnom sajtu banke i nisam uspeo da nađem nikakvu informaciju o ovoj zaista plemenitoj akciji, pa ovim putem upućujem apel odgovornima da to što pre isprave.)

Advertising industry is like creative stock exchange – Jovan Spahić i Jana Savić Rastovac

Prezentacija koja je potom usledila  održali su zajedno Jovan Spahić i Jana Savić Rastovac – vredni ljudi McCann Erickson-a. Tema je bila „Ko pravi te (glupe) reklame?“. Zvanična se malo razlikovala, ali kako su nam sami predavači rekli oni su je za malo prekrstili u ovu (naravno tiče se reči u zagradi). Naime veoma često ljudi gledajući reklame kažu ovu čuvenu rečenicu, greškom kriveći samo kreativce ili agenciju koja ju je napravile. Zapravo reklame kreira tržište, klijent, potrošač i naravno sama agencija, ali njena nikada nije poslednja kada radi za nekoga drugoga. Pokazali su nam na sjajan način kako se vodi briga o klijentu i kako su Coca Cola-i dali do znanja koliko im znači da rade sa njom. Celu terasu ispred svoje zgrade su pretvorili u veliku Coca Cola zabavu: ofarbali su prvo sve u crveno, potom prosipali boje da bi izgledale kao vatromet, pa raznim oblicima dočarali Coca Cola uživanje. Svaka čast! Nažalost zbog ograničenog termina nisu stigli da više pažnje posvete i predlogu kampanje za Durex koji je nažalost odbačen. Uhvatili su se u koštac sa jednim velikim društvenim problemom – Tabuom – ali klijent nije imao dovoljno sluha. Uvideli su da i dalje postoji problem da se priča o sexualnim odnosima, da se kupuju kondomi i drugi oblici zaštite i želeli su da šokiraju javnost tako što bi na bilborde stavili reči koje se nalaze u udžbenicima iz biologije poput: anus, vagina, penis… koji su grafički bili dočarani pomoću kondoma. Mislim da je jedna ovakva akcija, ma koliko hrabro i rizično zvučala, veoma dobrodošla našem prilično zatvorenom društvu.

Ukoliko do sada niste pogledali blog McCann Ericcson Fresh-a, možda je sada pravi trenutak da vidite i šta se tamo dešava i ko sve piše. Ujedno ukoliko ste bili na seminaru tamo možete postaviti pitanja.

Pećko pivo, jedino hladno pivo iz peći – Dragoljub Ljubičić Mićko

Za kraj je ostavljeno najduhovitije predavanje. Gospodin Dragoljub Ljubičić Mićko pokazao nam je sve čari radio reklama. Iako prezentaciju nije imao, izuzetno zanimljivim sadržajem i materijalom koji nam je puštao mislim da nikome od prisutnih ne bi zasmetalo ni da je trajalo sat vremena duže. Ono što mi se najviše urezalo jeste: “Klijenta ne mogu ubediti da mu se sviđa nesto što mu se ne sviđa”! Takođe nam je napomenuo i to da uvek kaže klijentu da on “Reklamom ne prodaje prozivod, već privlači pažnju na njega, ostalo je na vama”.

Ukoliko želite da pogledate komentare sa lica mesta pogledajte Twitter i na njemu #fonklame. Trudili smo se da sve što je zanimljivo i tamo prikažemo.

Još jednom veliko hvala zaista sjajnim organizatorima koji su uspeli da okupe odličan tim predavača i da učine da sve protekne u najboljem mogućem redu, čak i bez uobičajenog kašnjenja za naše seminare.

Kako bi vam još više dočarao atmosferu pogledajte i deo slika sa događaja koje se nalaze na Facebook grupi FONklama.

Dragi prijatelji, iako mi je Pedja Nešić pre određenog vremena javio da ima problema sa mojim RSS-om, tek skoro sam zaista i ja primetio da sam napravio grešku u koracima.

Najpre sam namestio da FeedBurner prikuplja RSS sa mog bloga sa linka prokka.net/feed, kao i da RSS ikonica na sajtu vodi ka njima. Kako bih i moje stare, verne čitaoce privukao na FeedBurner u nekom “genijalnom” trenutku sam odlučio da link prokka.net/feed (pomoću Redirection plugina) ide na FeedBurner stranu i… “Uspešno” napravio petlju tako da je praktično FeedBurner prikazivao samo stare informacije.

Da bih rešio problem samo sam preusmerio link sa koga uzima FeedBurner informacije na prokka.net/wp-rss.2.php.

Ukoliko još neko ima slične probleme, nadam se da će mu ovo pomoći

Izvinite na ovim ne predviđenim tehničkim poteškoćama koje ću vam nadoknaditi dobrim člancima koji vas očekuju narednih nedelja, a prvi možete već u nedelju pročitati na ovim stranama.

P.S. Ukoliko ste propustili pogledajte sledeće izuzetno zanimljive textove:
Telenor tehnička “podrška”
VIP call centar vs. rest
Želiš cvet? – Idi u Holandiju! – Gost bloger The Traveler
Da li radiš ono što želiš?

Drago mi je što mogu da ugostim još jednog prijatelja na ovom blogu i da prenesem njegovu priču i ukažem na gluposti koji neki pojedinci našeg društva i dalje rade, jer kao što Uglješa lepo reče:

Da li je lj ili l, da li ima ije, je, naizgled  tako nevažno, slovo gore-dole, ali mnogi ne znaju da su sitnice one koje život znače, a te mrvice u poslovanju, te mrvice imaju težinu prosječnog indijskog slona

Riječi koje život znače

Udahni duboko, broj do 10.

Do 10, dobro, 1, 2, 3, 4, 5, …. 101, 102, 103, ne, ne, ne ide, ne ide…..

Kako je sve počelo?!

Sve datira od perioda kada sam studentski život počeo na Voždovcu, stanujući u stanu drugara Prokke. Pošto je najbliža menza u studentskom domu  4. april, tu sam odlazio svaki dan na ručak i večeru. Ne, nije još ključni momenat. I tako, hrana nije loša, ali ja veliki, kalorija malo, uvijek malo.

Posle jedne osrednje večere, zaputim se prema stanici tramvaja, i na putu sa desne strane ugledam malu pekaru. Prostor, desetak kvadrata, prilično neuredno, ali mnogo ljudi čeka u redu. Na prvi pogled meni čudno, kako toliki ljudi, a pekara se jedva čak i primjeti, iako morate da prođete pored nje.

Ne budem ja lijen, sačekam u redu, uđem, vrtim glavom, razgledam asortiman, ali ne uspjeh da primjetim ništa više do hljeba i lepinja. Dođem na red.

-Izvoli momak.

-Daćete mi……… jedan hljeb.

-Hoćeš kesu?

-Ako nije problem.

-Izvoli, 40 dinara.

Platim, uputim se ka stanu. Hljeb, vruć. Dođem u stan, da probam kakav je, kad, ključni momenat broj jedan u priči, u životu nisam jeo bolji hljeb. Divota.

Sledeći put kada sam došao da kupim hljeb, razgovor je bio skoro pa isti gore navedenom, ali, ključni momenat broj dva, „komšija, nije hleb baš najsvežiji, ali lepinje jesu“.

Uzmem tada lepinju, oduševim se ponovo, kupe me činjenicom da im nije bitno što neće prodati taj hljeb koji je svijež, ali je samo hladan, nego mi ukažu da kupim ono što je toplo.

Dani teku, mijenjam mjesta stanovanja, ali svaka pomisao kupovine hljeba, svako pitanje za bilo koju pekaru, vode do underground pekare (tako sam je ja zvao, jer čak nema ni ime jasno istaknut,  ili ga ja nisam primjećivao). Mnogo puta preporučena, mnogo njene proizvodnje pojedeno.

Počinje druga godina, uzimam dom,  4. april, moje stanovanje se nastavlja na Voždovcu.

Teku dani, učenja mnogo, gladi još više. Sada i cimere uputim na pekaru, i svako jelo kasno u noć

počinje kupovinom hljeba u pomenutoj.

I, sve je idilično bilo, da ne dođosmo do ključnog momenta serije tri.

Ulazim, u pekaru, radi gazdarica,

-Dobro veče, kako ste, jel ima hljeba?!

-Ne, nema za tebe hljeba, i ovde se ne prodaje nikakav hljeb.

-Ne razumijem…

-Šta ne razumeš, ovde se prodaje hleb, hljeb ne možeš dobiti.

-Problem je što ja govorim hljeb?

-Kakav hljeb, to se ne govori tako, gde si pročitao da to piše, u kakvim knjigama.

-Ja sam iz Republike Srpske, ja tako pričam, ne vidim zašto vam to smeta.

-Ti sada živiš u Srbiji i ne možeš tako da govoriš, ispravno je hleb, i tačka.

-Gospođo, ja samo studiram u Srbiji, ali i ako budem nastavio da živim ovde i dalje ću da pričam

ijekavski, ma koliko to nekom smetalo.

-Koliko si platio da studiraš kod nas?

-Hm, pođoh da kažem, tužna činjenica po vas je što sam ja vidjeo malo više od Srbije, a i dalje ću da gledam, a vi nećete dalje od ove loše stolarije, ali, umjesto toga, samo se nasmješim i izađem napolje.

Počinjem lagano da se tresem, adrenalin raste. U podsvjesti se osjećam  ugroženo, životinjski instinkt proradi u vama, mehanizam odbrane od zvijeri je uključen…

Brojim do 100, do 200, ne pomaže… Ne znam da li ja ta žena bila na drogama, na šarenim gljivama, da li ju  je možda u mladosti dečko Miloje sa Romanije ostavio, da li joj komšija pjeva pod tušem svako jutro, pa ima averziju prema ijekavskom, ali njenim postupcima moje divljenje pekari ne samo što se srušilo, nego se i zakopalo, nekih 3 metra pod zemlju.

Da li je lj ili l, da li ima ije, je, naizgled  tako nevažno, slovo gore-dole, ali mnogi ne znaju da su sitnice one koje život znače, a te mrvice u poslovanju, te mrvice imaju težinu prosječnog indijskog slona.

Ugljesha Eric aKa LoooD

U ove praznične dane pogledajmo i drugu stranu onoga što se dešava pod senkom globalizacije. Još jedan zanimljiv tekst donosi nam The Traveler.

Ulazim u prodavnicu (Idea), uzimam korpu, prolazim pored dela sa voćem i povrćem- i ugledam ih! Badnjaci u celofanu, baš pored paradajza, kupusa i jabuka. Zastajem da se uverim za svaki slučaj, ipak je ovo slavlje trajalo danima pa mi je možda praznično raspoloženje udarilo u glavu, ali ne, Badnjaci u celofanskoj kesici stoje i dalje tu, upakovani baš kao kokice ili čips.

Poželeh da nađem pozitivnu stranu tog preduzetničko-prodajnog poduhvata ali zaista ne umem. Zaista sve negativne konotacije mi padaju na pamet. I sada razmišljam- da li je bolje prodavanje badnjaka na ulici i pijaci ili ovako u prodavnici? Sa jedne strane imamo čitavu seču hrastova pred Badnje veče gde ljudi želeći da zarade koji dinar kidaju i lome delove šume i tako prave bukete koji će kasnije krasiti nečije pragove i domove. Mogu samo da zamislim prizor nakon Božića i te šume koje su vidno očerupane. Sa druge strane, ne mislim da je dotični preduzetnik, u ovom slučaju dobavljač Idea-inih prodavnica kupio svoju hrastovu šumu i onda lično nju ojadio kako bi potrošačima ponudio novi-stari proizvod na tržištu. Lično bih vrlo volela da vidim njegove poslovne knjige i vidim na koji način dolazi do sirovina, ali zapravo verovatno se on dobro ušuškao i našao rupicu u zakonu tako da to više nije ni bitno.

I prosto ne znam šta je žalije gledati: da li te šume nakon svega, da li te iste badnjake koji se ne koriste za svrhu kojoj su namenjeni (da izgore za Božićno jutro dok polaženik govori lepe želje na radost ukućana), već služe kao puka dekoracija pragova kuća, vrata, stolova, i čini mi se najveći idiotizam-branika automobila, ili pak kontejnere, parkove (jer pobogu „ne valja da se baci badnjak u đubre” ili ulice pored pijace gde se bacaju oni iskorišćeni ili pak ne prodati Badnjaci nakon Božića.

A šta se desilo sa onim starim običajima? Oni o kojima sam slušala u svom selu i o kojima gledamo na televiziji u oči Božića? Da, da, baš ti običaji koji govore da je Badnjak nešto posebno, a odlazak u sopstvenu šumu, odabir onog pravog, zasecanje drveta i donošenje ispred kuće kao poseban Božićni ritual.

Da li smo veći vernici ukoliko očerupamo prirodu i donesemo je na sto na par dana, zaboravljajući sve osim da kupimo nešto što liči na ritualno ponašanje, ili pak u svojim srcima nosimo priču koja će nas podsećati kako je to nekada bilo? Možda je najbolje napraviti svoj način u skladu sa svim tim, a pokolenjima prenositi dobru poruku- da je najbitnije poštovanje, zdravlje i sloga kako za vreme Božića tako i ostalih dana, da je pravoslavlje u nama a ne u celofanskoj kesi i da je želeti dobro iznad svega za svaku veru i religiju pa i tu koju ste Vi izabrali.

Srećan Božić

Hristor se Rodi!

Dok članak “Susret sa kompanijom „Mokra krpa” iz dana u dan beleži sve veću čitanost, a “Inicijativnost i ljubaznost- više od reklame!” daje nove teme za razmišljanja, The Traveler nam donosi još jedno svoje zanimljivo iskustvo.

Do pre godinu dana malo je ljudi sa ovog podnevlja bilo na Twitteru. Ni ja verovatno ne bih bio među njima da nisam imao dovoljno vremena na prethodnom poslu da malo više se posvetim nekim novim stvarima. Trebalo mi je i nekoliko pokušaja da bih se “primio” na Twitter, a kada to jednom uradite… Nema povratka

Pravi povod za ovaj post je sajt Narodne banke srbije i Jelena Opačić poznatija na Twitteru kao ooppii. Naime naša prepiska ide ovako:

Prokka: Da li bi neka dobra duša mogla da NBS namesti da im domen radi i bez www (upravo htedo da vidim odnos dolara i dinara i…) 2:22 PM Nov 25th

Oppii:@prokka radice sutra i bez www 2:30 PM Nov 25th

Prokka: @ooppii Wow! Ako ovo stvarno bude biće sjajno Hvala unapred p.s. kad se ovo desi ide na moj blog direct kao primer uticaja Twittera 2:31 PM Nov 25th

Dakle sve se odigrava u 10ak minuta. Ja narednog dana posećujem sajt NBS ali i dalje domen bez www ne radi. Izgleda da sam malo požurio Pre par dana mi stiže poruka od Ooppii da pogledam sajt NBS i da očekuje najavljeni post od mene, koji je upravo pred vama.

Dakle bio je dovoljan jedan twit, koji je videla prava osoba, da bi jedna velika državna institucija napravila promenu na svom sajtu. Iako ovo nije veliki posao za administratora, on nije urađen više godina, što govori o tome da ili ovo nikome nije smetalo pa se nije žalio, ili nije znao kome da se žali, ili nije bilo sluha da se problem reši.

Jedan twit je bio dovoljan da se promena dogodi!

Mislim da Twitter ima sve više uticaja jer ono što se napiše na Twitteru ostaje na twitteru i koliko god mi brisali naše statuse to sve ostaje u bazi i pretrazi zabeleženo. Nastup kompanija na Twitteru je sve češća pojava i praktično neophodnost kako bi ako ništa drugo bar oslušali šta ljudi o njima pričaju i pokušali na vreme da otklone probleme.

Šta vi mislite o uticaju Twittera kod nas?

*Update: za koji dan tekst o jednoj velikoj ličnosti i planovima jedne još veće institucije o korišćenju Twittera.

Verovatno ste već navikli da kritikujem prodavce, ali uskoro će na ovim stranam osvanuti i nekoliko saveta za njih, te se nadam da će bar nekome to nešto značiti.

Ovaj put bih se ipak okrenuo jednoj maloj trafici na uglu Njegoševe i Maksima Gorkog koja je otvorena pre par meseci. Ono zašto je ona bitna za ovu priču jesu njena potpuno dva lica.

Prvo, naravno ne previše svetlo, jeste gospođa srednjih godina koja tu radi i koja je stalno nešto tmurna, blago mrzovoljna, ali poslovna i brza. Posle jednog takvog susreta razmišljao sam da li ona uopšte ima potrebe da bude ljubazna, jer onaj ko je došao nešto da kupi, najverovatnije će to i učiniti. Njega mnogo ni ne zanima ko je sa one strane prozorčeta, sve dok dobije robu koju želi i kusur.

Danas sam mišljenje promenio i smatram da je ljubaznost i njima bitna. Naime umesto gospođe srednjih godina, sa druge strane prozorčeta stajala je mlada, pozitivna i vrlo ljubazna devojka. Cela komunikacija je bila vrlo prijatna, a ono što mi se posebno dopalo jeste što kada mi je vratila kusur i kada je praktično naš “posao” završen uputila jedan mali osmeh. Nju je to “koštalo” jedan sekund. Mene je to navelo da razmišljam o tome kako jedan tako mali gest može mnogo da znači i koliko sam u tom trenutku želeo da imam potrebu da kupim još nešto kod njih Ili da bih sigurno i narednih dana tamo bio čest kupac jer bi mi bilo prijatno i drago da baš njima ostavim svoj novac, naravno ukoliko bi tu bila ona, a ne gore pomenuta gospođa.

Da li i vama osmeh i prijatnost prodavca na trafici znače ili ne?

http://www.foncareercenter.org/index.php?option=com_content&task=view&id=14&Itemid=29