Podstaknut celom pričom oko parade ponosa i današnjih prozivki na račun mog drugara Miloša putem Twittera od strane Blogowskog i AuroreNS nisam mogao a da se ne zapitam kako ljudi gledaju na demokratiju.
Da li je za vas demokratija pravo da svako iskaže svoje mišljenje ili drugi to smeju samo ukoliko se slažu sa vama? Da li ako ja imam drugačiji stav to znači da sam glup ili homofob? Zašto se moje drugačije mišljenje smatra toliko opasnim i degradirajućim?
Ako ja poštujem tuđe mišljenje zašto i on ne bi poštovao moje? Po čemu se to razlikuje? Ko je to nekome dao pravo da kaže drugome da je glup zato što se ne slažu oko nečega?
Mislim da se demokratija suviše često uzima kao generički pojam pod kojim se podrazumeva i sloboda govora (koja baš i nije tekovina osnovne demokratije), ali da je krajnje zanimljivo kako ona podrazumeva slobode samo kada se govori o manjinama. Ako većina iskoristi isto pravo i iskaže drugačiji stav to je onda glupost, to je neki strah to je…
I za kraj. Ja jesam bio za održavanje parade ponosa. Smatram da svako treba da bude ono što jeste. Smatram da niko ne bi trebalo da ispašta zbog svojih opredeljenja. Ne mislim da je homoseksualnost bolest. Mislim da oni trebaju da imaju sva prava kao i heteroseksualci. Ne mislim da ih treba tući ili slati na lečenja. Mislim da oni mogu da doprinesu društvu.
Ali ne mislim da je sloboda govora jednosmerna ulica…
Povezani tekstovi
- 29.06.2009 — Pamet (kacigu) na glavu!
- 08.02.2009 — Veliki mali trag
- 12.12.2008 — Posao… Posao… Posao… porodica i prijatelji
Juče sam ušla u apoteku na Auto-komandi (preko puta Franša i podzemnog prolaza). Pozdravio me je ljubazni mladić i pitao šta želim. Vadeći mobilni kako bih se podsetila naziva leka koji treba da kupim šalili smo se zajedno kako mi treba puškica. Pitala sam ga za lek, a on je rekao da nema baš taj, već da ima zamenu koju ja nisam prihvatila. Objasnio mi je da je sastav potpuno isti, da ima isti efekat i da je samo proizvođač drugačiji. Ponudio je da sačeka (iako je bio kraj radnog vremena) dok ja pozovem doktorku da proverim, ali je bilo 20:58 i bilo je kasno da je zovem. Štreberski sam odgovorila da mi treba baš taj lek i zahvalila mu se. On se nasmejao i rekao da je to moja odluka.
Mnogo ga je teško izgraditi, a suviše lako razrušiti. Poverenje mora biti obostrano. Zaposleni moraju da veruju menadžmentu da donosi ispravne odluke, dok rukovodioci ukoliko nemaju poverenja u zaposlene previše će energije trošiti kontrolišući ih i samim tim će svim biti samo gore.
Miiirnoo!
Već neko vreme razmišljam o tome šta bih ja radio kada bih imao svoju firmu, gde ljudi greše u ophođenju sa zaposlenima, šta se zaboravlja prilikom intervjua za posao, koje su to stvari koje su meni sada iz ugla zaposlenog važne, a kojih bih voleo da se setim i kada ja budem imao svoje preduzeće.
U trenutku kada mnogi kukaju kako nema posla, kada su radnici nezadovoljni, kada firme koje zapošljavaju uglavnom barataju samo ciframa i slovima, kada se jako mala obraća pažnje na najvažnije stvari, želeo bih da ukažem na činjenicu koja mislim da se suviše često previđa.
Relativno sam iskusan vozač bicikla u gradskim uslovima jer sam dosta puta išao po gradu sa njime, ali poslednjih par godina takvih je prilika sve ređe. Obično se vožnje započinju i završavaju na Adi, ili mestima gde nema saobraćaja preteranog.
Do prodavnice je sve bilo kul, kupio sam šta je trebalo i krenuo nazad. A onda.. BUM… U trenutku sam se našao na zemlji. Biciklom sam se zakucao u kola. Krivica je bila moja. Na svu sreću ja sam udario u njih te su posledice u najavi bile blaže. Bog me je pogledao te nisam ništa polomio. Imao sam stvarno neverovatnu sreću da tako udarim da ne povredim glavu, da ne razbijem staklo na kolima i proletim kroz isto, da… Jednostavno, bolje je teško moglo da bude, ako se uzme u obzir da sam već morao da udarim u kola. Samo je rame užasno bolelo. Potpuna provera sistema, koliko je to moguće.
Sedim i ležim u krevetu već nekoliko dana. Jedva čekam da se vratim na posao, što nisam mogao da verujem da će se meni desiti. Jednostavno mi nedostaju drugari i dinamika posla. Trudim se da oporavak što više ubrzam, ali ne smem da previše žurim jer posledice nisu naivne.
• Da li znate kako treba da im se obraćate (s obzirom na jezik, stavove, predrasude…)?
