Jutros sam uranio jer je radna subota. Pošao sam autom do obližnjeg sela kako bih održao dva časa u školi. Obasjana difuznom svetlošću scena na putu je izgledala gotovo filmska. Razvejan sneg leži po oranicama okovan ledom a belo nebo prošarano je tamnijim valerima oblaka.
Mestimično iz snega proviruje crna oranica. Kraj puta, u koloni, orezana stabla starih dudova, smešni kao ošišani regruti. Nešto dalje, šuma, siva i ogoljena bez lišća.
Fokus se zatim izmešta na nebo. Tu je glavni događaj. Velika jata crnih ptica poigravaju se sa vetrom. Mislim da su vrane.
Neočekivano su me dočekale i u gradu po povratku kući. Svuda ih ima, na travnjaku, stablima, krovovima. Posmatram ih kroz prozor. Neki čovek besno pokušava da ih otera. Drago mi je što sedim u automobilu i ne mogu da ga čujem. Izraz njegovog lica me uverava u to.
Sada sam kod svoje kuće. Toplo mi je i pijem omiljeni espresso. Utisak još ne bledi, sve mi je u glavi. Crtaću danas ptice. Tušem. Nije mi više žao što sam rano ustao.
