Svi postovi sa bloga: Operska umetnost


Malerova "Pesma zemlje" (Bečka filharmonija, Leonard Bernštajn. Solisti: Krista Ludvig, mecosopran; Rene Kolo, tenor)




Napitnica zemaljskog jada

Vino već doziva iz zlatnog bokala,
ali ne pijte još – prvo da vam otpevam jednu pesmu!
Pesma žalosti proneće vam se kikotom kroz dušu.
Kada naiđe žalost, vrtovi duše leže opustošeni,
svenuli; zamiru radost i pesma.
Mračan je život, mračna smrt.

Gospodaru kuće!
Ostava ti je puna zlatnog vina!
Evo, uzeću ovu lautu da bude moja!
Udarati u lautu i prazniti čaše –
to su stvari koje se dobro slažu.
Čaša puna vina u pravi čas
vredi više nego sva blaga ovog sveta!
Mračan je život, mračna smrt.

Nebeski svod zauvek će biti plav i zemlja će
zadugo ostati nepromenjena i bujati u proleće.
Ali ti, čoveče, koliko dugo ti živiš?
Ni sto godina nije ti dato da uživaš
sve trule tričavosti ove zemlje!

Pogledajte dole!
Na mesečini, kroz grobove
gamiže neki divlji, avetinjski oblik – to je majmun!
Čujte kako mu se zavijanje oštro prolama
kroz mirisnu sladost života!
Sad uzmite vino! Sad je pravi čas – uživajte!
Iskapite zlatni pehar do dna.
Mračan je život, mračna smrt.



Usamljen u jesen

Modre jesenje magle lelujaju nad jezerom;
travu je ukrutio mraz;
kao da je umetnik posuo prašinu od žada
po svoj toj rascvalosti.

Sladak miris cveća je iščileo;
hladni vetar nagnao ga je da povije stabljike.
Uskoro će svele zlatne latice
lotosovih cvetova ploviti po vodi.

Moje je srce umorno. Moja mala lampa
pucketavo je utrnula;
podsetila me na spavanje.
Dolazim ti, utešno mirno mesto!
Da, daj mi mir – treba mi da se osvežim.

Ja mnogo plačem u samoći.
Jesen u mom srcu traje predugo,
sunce ljubavi, zar nikad nećeš ponovo zasijati,
da nežno isušiš moje gorke suze?



O mladosti

Nasred malenog jezera
stoji paviljon od zelenog
i belog porcelana.

Kao leđa tigra
most od žada
koji vodi do paviljona.

U kućici sede prijatelji,
divno odeveni – piju, ćaskaju;
neki i stihove pišu.

Svileni rukavi im sjaje,
svilene kape im
bezbrižno padaju na vrat.

Na mirnoj površini
jezerceta, sve se ogleda
predivno, izokrenuto.

Sve naglavce stoji
u paviljonu od zelenog
i belog porcelana.

Most je kao polumesec,
sa iskrenutim lukovima. Prijatelji,
divno odeveni, piju, ćaskaju.




O lepoti

Mlade devojke beru cveće,
beru lotosovo cveće kraj obale.
Među žbunjem u lišću one sede,
prikupljaju cvetove u krila i dozivaju
jedna drugu, zadirkujući.

Zlatna svetlost sunca utkiva se među figure,
ogleda ih u sjajnoj vodi.
Sunce im obasjava tanane udove,
slatke oči,
i zefir milovanjem odiže
tkaninu rukava, pronoseći im čarobni
miris kroz vazduh.

O pogledaj zgodne mladiće kako galopiraju
duž obale na živahnim konjima,
svetlucavim kao sunčev zrak;
već kod granja zelenih vrba,
mladi momci se bliže!
Konj jednoga u kasu radosno zanjišti
onda se trgne i otkasa dalje;
preko cveća i trava lete kopita,
izgazivši, poput oluje, opalo cveće.
Ah, kako divlje lepršaju grive,
kako ljuto plamte nozdrve!
Zlatna svetlost sunca utkiva se među figure,
ogleda ih u sjajnoj vodi.

A najlepša među devojkama šalje
dug pogled žudnje za njim.
Njen ponosni stav je samo privid.
U sjaju njenih velikih očiju,
u tami njenog žarkog pogleda,
pometnja njenog srca juri za njim,
tužeći.




Pijanac u proleće

Ako je život samo san,
otkud onda jad i patnja?
Pijem dok više ne mogu da pijem,
po ceo dragi dan!

A kad više ne mogu da pijem,
jer su mi stomak i duša puni,
tad posrnem do vrata
i spavam veoma dobro!

Šta to čujem kad se probudim? Slušaj!
Ptica peva na drvetu.
Pitam je da li je već proleće –
izgleda mi kao san.

Ptica cvrkuće: „Da! Proleće
je tu, došlo je preko noći!“
Usredsređen slušam,
i ptica peva i smeje se!

Punim ponovo svoj pehar
i ispijam ga do dna
i pevam, dok mesec sija
na tamnom nebeskom svodu!

A kad više ne mogu da pevam,
ponovo utonem u san,
jer šta meni znači proleće?
Pustite me da se opijem!




Oproštaj

Sunce zalazi za gore.
U dolinama veče se spušta
sa svojim hladnim senkama.
O pogledaj! Kao srebrn čun,
mesec pluta na plavom nebeskom jezeru.
Osećam kako blagi vetar duva
iza tamne omorike.

Potok glasno pevuši kroz pomrčinu.
Cvetovi se bledo izdvajaju u sumrak.
Zemlja diše, puna mira i sna,
i sve žudnje sada žele da usnu.
Umorni ljudi idu kućama,
da u snu doznaju
zaboravljenu sreću i mladost.
Ptice se tiho šćućure na granama.
Svet je zaspao!

Hladno duva u senci moje omorike.
Stojim tu i čekam svoga prijatelja;
hoću da se oprostim od njega.
Žudim, moj prijatelju, da kraj tebe
uživam u lepoti ove večeri.
Gde boraviš? Ostavljaš me samog tako dugo!
Lutam tamo i amo sa svojom lautom,
stazama nabreklim od mekane trave.
O lepoto! O večna ljubavi – večni, ljubavlju opijeni svete!

Sjahao je i pružio mu piće
rastanka. Ovaj ga upita kuda ide,
i zašto tako mora biti.
On progovori, prigušeno: Prijatelju moj,
na zemlji mi sreća nije naklonjena!
Kuda idem? Idem da lutam u planinama.
Tražim mir za svoje usamljeno srce.
Idem da pronađem svoj zavičaj, svoj dom.
Nikada neću zalutati u tuđu zemlju.
Tiho je moje srce, i čeka svoj čas!

Draga zemlja svuda
buja u proleće i iznova se zeleni!
Svuda i beskrajno
daleka plava nebesa!
Beskrajno... Beskrajno...

(prevod: J. Ćirić)

ОТАВА – Једној од најуспешнијих уметница-емиграната из Србије с краја прошлог века одато је у парламенту Квебека једно од најређих, али највреднијих признања. Рођена Београђанка, композиторка из Монтреала Ана Соколовић проглашена је „националним благом” Квебека.Декларацију о Ани Соколовић као „националном драгуљу” јуче је пред посланицима скупштине франкофоне провинције у Квебек ситију изговорила министарка за културу, комуникације и статус жена Кристин Сент Пјер.Пожелевши добродошлицу „композиторки изузетне каријере” и њеној породици, она је истакла да је „Ана, композиторка српског порекла, која се током две деценије 'уписала' у савремени музички пејсаж Квебека широким репертоаром, од опере преко композиција за оркестре до вокалних и камерних дела”.„Желим да јој честитам и кажем да се веома, веома, веома поносимо њоме”, додала је министарка Сент-Пјер.На додатној свечаности и конференцији за медије које су уследиле приказана су и видео „сведочења” професора Хозе Евангелисте, ментора Соколовићеве током магистарских студија, затим редитељке Лорен Пинтал као и сарадника и студената Соколовићеве.Уз слику пошиљаоца на екрану и српску заставу на сцени, прочитано је и писмо амбасадора Србије у Канади Зорана Вељића у коме он истиче да је Ана Соколовић „понос обе нације - канадске и српске”. „Верујем да је препознавање оваквог талента само почетак њеног националног и интернационалног признања”, навео је Вељић.Декларација о Ани Соколовић као „националном благу” врхунац је вишемесечне омаж-серије Квебечког друштва за савремену музику њој посвећене, а у чијој реализацији учествује више од 100 музичких, педагошких, медијских и других институција и организација.Од септембра прошле до маја ове године широм Канаде најпознатији канадски уметници, од малих камерних ансамбала до симфонијских оркестара изводе готово целокупан опус Ане Соколовић од 30-40 композиција.Тиме је Соколовићевој указана част без преседана у историји канадске класичне музике, јер су претходна два омажа посвећена двојици квебечких композитора, једном постхумно и једном ветерану старијем од 80 година.„Нисам се надала великом признању јер омаж следује најбољима (тек) у позним годинама. Пријатно сам изненађена одлуком жирија, а пресрећна што се то баш мени дешава”, изјавила је за Бету Ана Соколовић.Осим концерата, омаж-серија укључује и многобројне образовне, медијске и друге догађаје. Објављена је и специјална публикација, али и оригинални стрип о Анином животу и раду, обоје двојезично, на француском и енглеском језику.Стрип о Ани штампан је у педесетак хиљада примерака и многи ђаци од Квебека до Британске Колумбије добили су га као помоћно штиво са педагошком сврхом уз слушање њених композиција и интерактивно учествовање у пројектима попут оног названог „Велика игра, велико ухо”.Омаж-серија праћена је и модерном медијском визуелном презентацијом Ане Соколовиц. Екипа „Доната” усликала је уметницу класичне музике некласично, атрактивно и помало интригантно.Знали су за њену велику љубав према театру и одлучили да је (мало) открију, а колоритно (клупчадима) и „маскирају”. Те слике објављене су у великим форматима на билбордима у Монтреалу и у многим медијима широм Канаде.Нема важнијег канадског медија који Ани Соколовић није посветио (увек позитивне) критичке написе. Национални канадски дневник „Глоб енд мејл” насловио је интервју „Ана Соколовић својом музиком оживљава сећање на Србију”. Високотиражне дневне новине на енглеском „Монтреалска газета” у наслову истичу да су „музички корени Ане Соколовић у духу српске уметности”.Омаж серија у априлу наставља се концертима у граду Гатино који од Отаве дели (и спаја) истоимена река, затим у Едмонтону, а на два већ распродата концерта композиције Соколовићеве изводи Монтреалски симфонијски оркестар.Ана Соколовић добитница је најпрестижнијих канадских државних и других награда. Проглашена је композитором године (2007) и освојила „При Опус”, квебечког музичког „Оскара”.Године 2008. добила је прву награду Удружења композитора, а 2009. у Отави јој је уручена награда Националног уметничког центра, вредна 75.000 долара.У многим композицијама Ане Соколовић препознатљиви су њени балкански и српски генетски и музички корени, а неке имају и наслове на српском језику: „Песма”, „Данга”, „Оро”, „Вез” и друге, укључујући и прошлогодишњи хит, прву канадску оперу на српском језику - „Свадба”.У њеним компонованим „Љубавним песмама” за соло глас међу 14 песама су и песме Лазе Костића „Снове снивам”, „Плава звезда” Мирослава Антића и „Дан ти богат у наручју” Васка Попе које су канадске оперске певачице такође отпевале на српском.Ана Соколовић (44) рођена је у Београду, а у Земуну је учила музичку школу „Коста Манојловић”. Дипломирала је композицију у Новом Саду у класи професора Душана Радића, а постдипломске студије похађала је у Београду код професора Зорана Ерића.Од 1992. живи у Монтреалу где је магистрирала. Професионално се бави компоновањем и предаје на Универзитету Монтреал.Миломир Никетић, дописник Бете
Nastavljamo priču o našim zaboravljenim, ili gotovo zaboravljenim operskim veličinama.

Dramski sopran Milka Stojanović široj srpskoj javnosti ostala je manje-više nepoznata do dana današnjeg. Kao 22-godišnjakinja debitovala je u ulozi Amalije (Verdijev "Bal pod maskama"). Njena mentorka, jedna od najbrilijantnijih diva 20. veka Zinka Milanov Kunc, podržala ju je u umetničkom izgrađivanju. Svetskoj publici pokazala se 60-ih, kada je nekoliko godina bila angažovana u milanskoj Skali i Metropolitenu, rame uz rame sa gigantima poput Franka Korelija, Maria del Monaka, Nikolaja Gede, Karla Bergoncija, kasnije Pavarotija, Dominga... Karijeru je nastavila u Beogradskoj operi, sarađujući sa jednim od poslednjih velikih dirigentskih imena u ovoj kući, Oskarom Danonom. Pevala je glavne uloge u srpskim premijerama "Nabuka", "Atile", "Norme". Njen doprinos svetskom operskom izvođaštvu i dalje se pamti; to pokazuju prestižna priznanja koja je nedavno dobila - nagrada "Golden Voice" njujorškog časopisa "Opera News", kojom je uvršćena u četiri najlepša glasa 20. veka. Godine 2007. Internacionalni biografski institut iz Kembridža upisao je njeno ime u svoju enciklopediju najvećih sto muzičara.
Danas Milka Stojanović sa svojim suprugom, legendarnim basom Živanom Saramandićem, živi u Beogradu.



(ili: You see one, you've seen them all)

Šta je ono što prvo upada u oči jednom prosečnom gledaocu modernih operskih postavki? (Uzgred budi rečeno, gledaocu koji najčešće sedi u poslednjem od svih loših mesta – svojoj sopstvenoj fotelji.)Pražnjenje semantike kao jedna mogućnost, a poigravanje sa koncepcijom asocijativnosti (koja je u samim temeljima postmodernističkog senzibiliteta - kako bi se reklo, opšteljudsko iskustvo odavno je prikupilo svaku priču koja uopšte može biti ispričana; jedino što je još ostalo, to je cediti značenja, nijanse, rekonstruisati i dekonstruisati ono što je dato) – kao druga mogućnost. Neke produkcije zadovoljavaju se time da izmeste priču u sasvim drugačiju vremensko-prostornu ravan, da iz te promene izvuku ono što se još da izvući. Druge kao da teže da navlaš i u potpunosti izgube kontakt sa tekstom. (Naravno, govorim o tendenciji, ne ulazeći u to koliko ona daleko ide u praksi.) One se na tekst ne oslanjaju, ne referišu, čak se ni ne pozivaju. Reditelj ne vodi dijalog sa tekstom, čak ni monolog povodom ili prigodom njega. U nekim, najekstremnijim slučajevima, reditelj čak i ne čita tekst.  Strogo uzev, to se ne može smatrati ni kreativnim pristupom u najosnovnijem značenju te reči; ovaj proces nije činjenje, već raščinjavanje, razglobljavanje slike koja je isprva posedovala celovitost i čvršću ili labaviju strukturiranost. To je proces suprotan procesu interpretacije, koja podrazumeva ili što svestranije sagledavanje problema, ili što dublje poniranje u jedan, odabrani njegov aspekat; ovde se, u svedenim slikama, fingira nemoć izražavanja. Uz saradnju scenografa, kostimografa i koreografa, postiže se da u praznom prostoru, minimalistički osmišljenom (ili: neosmišljenom, reći će zlobnici), sav glamur i šarolikost koje bismo inače očekivali budu ispeglani i svedeni na geometriju; likovi nisu karakteri nego figure, koje se pokreću kao mehaničke igračke na navijanje. Interakcija ne postoji; agon gubi smisao. Ne bih to nazvala ni ciljanim napadom na čula gledaoca-nostalgičara, zaljubljenika u estetiku imanentnu operskom žanru, u markiranost, bombastičnost i napregnutost operskog izraza; takav gledalac ovde nije, recimo, šokiran skandaloznim prikazom dobro poznatog i voljenog sižea - on je pre uvređen odsustvom interpretacije, emotivnim i intelektualnim otklonom. Taj pristup nije agresivno pridavanje značenja, već bezobrazno oduzimanje, skidanje slojeva sa glavice luka, dok ne ostanu samo imena i reči koje zvone i teku kroz muziku, koncept koji je bivši, čiji se obrisi mogu prepoznati još samo na papiru sa notama i libretom.


Neću da potežem pitanje inventivnosti pojedinih reditelja koji se bave ovakvim vidom posla. Zanima me njihovo opredeljenje kao fenomen modernog muzičkog teatra. Zašto su, na kraju krajeva, toliko oštro protivstavljena mišljenja ljubitelja opere o ovome? Zašto jedan Germanac danas mora da putuje na jug ako želi da vidi ‘’dobru, staru, tradicionalnu produkciju’’…  Tajna harizme koju operski žanr isijava je u svesnom (često neumerenom i nekontrolisanom) nagomilavanju utisaka. Ta kumulacija ne teče sračunato, postepeno i studiozno; ona je u službi muzičko-scenske dinamike, ona nema vremena da razmatra svoje dejstvo i njegove posledice. Nastaje vrlo specifična razmena energije, jedinstvena u svetu teatra: dinamika koja gura dramsku radnju napred ima nad sobom jednu višu, suverenu, vanscensku volju, koja drži sve konce u svojim rukama, tačnije u svojoj dirigentskoj palici. A opet, dirigentovo polje delovanja nije u ravni prikazivanja, već u ''slušnoj'' ravni, dakle podleže sasvim drugačijim receptorima! Ali i dirigent je neka vrsta žreca kompozitorovog, a ovaj ume da iznenada u napetu, konfliktnu situaciju uvede, na primer, jednu razuđenu ljubavnu ariju, čiji tekst ne donosi ništa novo, i samim tim, a pogotovu u kombinaciji sa odgovarajućom muzičkom podlogom, postane neumoljiv faktor retardacije. Ništa ne razrešava, nema dramsku ulogu, ne kazuje ništa što se već ne zna, a opet – posle prvog susreta, bez te arije već ne možete ni zamisliti operu… Ma koliko se neki teoretičari umetnosti trudili da pokažu kako je opera, kao sinteza umetnosti, fiks-ideja koja se u praksi nikad ne može sprovesti do kraja, u toj tački recepcije dešava se da sve mogućnosti teoretskog metoda pro et contra nekako presuše. Analitičko oko ima lak zadatak ako želi da uoči mane u ovoj vrsti pozorišta; ali kada se nađe u zamračenoj dvorani gde Njeno apsolutističko, despotsko Veličanstvo Opera puca iz svih oružja, ostavivši otvorenim samo jedan smer komunikacije, ono će morati da ućutka svu svoju analitičnost. Dakle, opera je jedno dejstvo, akcija, spektakl. Ona računa sa odvajkadašnjim ljudskim slabostima prema određenim temama. Mogu takve teme u svetlu naše estetike, izgrađene na višemilenijumskom iskustvu, delovati iznošeno, neukusno. Ali ona zna kako da ih upotrebi, zna i kako da manipuliše masom, koja se tako snažno emotivno angažuje da ne može a da glasno ne skandira, pozdravlja, psuje, gađa cvećem…  Opera bolje nego i jedan današnji žanr zna šta to znači katarza.


(...)
Veliki život je u Šaljapinu. Velik i jak, sa jedinstvenim operativnim moćima za stvaranje svih formi egzistencija, svih slučajeva tragedija. Veliki taj život ima u sebi od one originalne kapi krvi iz koje je niklo sve ljudstvo i sve drame ljudske. Šaljapin, stoga, glumi ne u analogijama nego u uzorcima. On igra čoveka iz svih funkcija svojih.
Sada, Šaljapin hoda po svetu sa manjim životom. Star je. Glas pevanja je usahnuo. Dovoljan je još samo za vrstu pevanog rečitativa. Ali glumac je još neizmeran: karakterološki mozak Šaljapinov još ima koncepata. Ostarelost suši, stvrdnjava, steže, kruni, lomi glas pevanja. Veliki glumac glumi sad i pevača, i komedija je opet veličanstvena. Ponekad se slušaocu učini da onaj rečitativ nije nevolja i nužda, nego nova kreacija. Takvo pevanje kanda je i prikladnije grčevima Borisove savesti nego široka brujna arija koja sve pokriva. Silni psiholog triumfuje i za pevača. Ono rečitativno pripevanje donosi jednu jezovitu savršenost dikcije; glasovi i slogovi izlaze sa čistotom violinskih tonova, a akcenti istine su tako moćni da se sve pozorište sliva u jedno biće. Parter postaje jedinstven, kao njiva.
Nedavno, kada je Šaljapin opet igrao Borisa Godunova kod nas, ta se njiva raspukla. Jedan deo slušalaca nije razaznavao prisutne i odsutne elemente pevača i glumaca, a drugi jeste. Raskomadanim svojim glasom Šaljapin je pevao kako je mogao; ali glumac je igrao savršeno, potresao duše i tresao tela. U sitnim pauzama, dok se stari Šaljapin zakašljavao i iskašljavao, nastajalo je neobično motrenje. Parter je merio Šaljapina, slava je merila parter, Šaljapin je merio slavu.
A kad ta sitna pauza prođe, odahnu sve. Boris Godunov je, hvala Bogu, savršen bar u rukama glumca i psihologa savesti. Šaljapin glumac je tako kompletan, silan i strašan, kao veliki ubojni brod. Ljudi pljeskaju histerično; buči ime Šaljapina. Šaljapin nije umoran, nije ugašen! Struji u njemu Boris kao njegova rođena krv. Slava velikom Šaljapinu!
Veliki? Šaljapin je doista veći no obično. Onako kao što je zalazeće sunce veće no obično; i kao što je veći no obično brod koji se bori sa onim što je jače od njega, bori se da ne propadne, ali ga mračna dubina guta. Šaljapin izlazi na scenu dozivan od sveta i slave. On prilazi blizu publici, čak i govori. Ali sa svim tim on se ipak fatalno udaljuje. Sa scene piri hladno. Buka na galerijama još traje. Parter se međutim naglo roni u velikim blokovima, i ostaju crna šuplja mesta. Ima se jezivo osećanje broda koji tone. Nikada više!


Uvek skloni ponavljanju svojih grešaka u novim okolnostima i na novim ljudima, danas u Srbiji nemamo prilike da čujemo ni reči o mladoj ženi koja je, prešavši granicu u potrazi za kvalitetnijim školovanjem, vrlo brzo privukla na sebe pažnju operskog sveta. Sajtovi velikih muzičkih izdavačkih kuća kažu da je Serbian contraalto, Valjevčanka Marijana Mijanović, sa studija klavira u Beogradu otišla u Holandiju 1994. da bi tamo počela da usavršava svoj bogomdani instrument koji je zaista nesvakidašnje boje i opsega, što se vrlo brzo primetilo, i tako je naša mlada i talentovana pevačica postala saradnik najpoznatijih dirigenata barokne muzike: Marka Minkovskog, Vilijema Kristija, Renea Jakobsa, Filipa Herevega. Ono što joj iz dana u dan pribavlja sve više poklonika i obožavalaca je glas koji se u donjim registrima kreće sa lakoćom i zadržava zvonkost bez masivne i teške boje koja je inače karakteristična za kontraaltove (i jako pogodna za uloge starijih žena, ozbiljnih, materinskih figura, kao što je, recimo, La Čeka u Ponkijelijevoj ''Đokondi''). Zbog te karakteristike Marijanu često porede sa njenim kolegama kontratenorima. A važan scenski adut je njen fizički izgled - neprestano se govori o njenoj androginoj lepoti, koja pridaje čudesan šarm ''transvestitskim'' baroknim ulogama, ili ulogama u originalu namenjenim kastratima.

Sony Classics je 2007. izdao prvi CD Marijane Mijanović sa arijama iz Hendlovih opera.Van baroknog repertoara (Monteverdi, Hendl, Vivaldi) Marijana se može videti u ulozi Judite u Mocartovom oratorijumu ''Oslobođenje Betulije'' (dostupno na DVD kolekciji M22, video izdanja svih Mocartovih opera). Nadam se da ću dospeti da u skorije vreme kažem utisak-dva o njenoj ulozi Penelope (Monteverdijev ''Povratak Odiseja u domovinu'') i Orlanda (Hendlovog). Na Youtube-u postoji solidan izbor; navalite!
Sredinom februara ove godine Srbija je trebalo da obeleži 45-godišnjicu smrti jedne svoje velike umetnice, ali nije.Šta je doprinelo ovakvom zaboravu možda najboljeg verdijevskog soprana koga je Srbija ikada dala? A svedoci smo da ih nije dala baš mnogo dobrih... Svet je pomalo i pamti - pomalo, u srazmeri sa nevelikim trajanjem njene karijere. Školovanje je otpočela u rodnom Beogradu, nastavila ga u Berlinu, gde se u punoj meri ispoljila snaga njenog talenta. 30-ih godina na germanskom tlu počinje da se proslavlja, i postaje zvezda Bečke državne opere i miljenica publike nekoliko godina pred početak Drugog svetskog rata, koji će za nju ostati jedno traumatično iskustvo. Tu je zabeležen njen politički angažman i delovanje u podzemlju Austrije, kao i jedno zanimljivo, opasno iskustvo i podatak o njenoj hrabrosti - spasila je život britanskom obaveštajcu Kurtu Glauberu, kome se srušio avion na austrijskom nebu, i krila ga sve do 1944. Tada nacisti otkrivaju i ubijaju Glaubera, a Danicu i njenu sestru Radu sprovode u koncentracioni logor blizu Beča. Sreća je što su Rusi ubrzo, već posle nekoliko meseci, oslobodili Beč, pa su i sestre Ilić preživele logor. Zadivljujući podatak o našoj divi kaže da je ona samo 6 nedelja posle oslobođenja iz logora izašla na scenu Bečke državne opere u ulozi Ćo Ćo San, tj. Madam Baterflaj u istoimenoj Pučinijevoj operi. Publika je ispratila uz ovacije: ''Hrabra Madam Baterflaj!''. U 33. godini debituje u Metropolitenu kao Dezdemona u Verdijevom ''Otelu''. U toku dve sezone, koliko je bila angažovana u ovoj velikoj operskoj kući, istaći će se i u ulogama Leonore (Verdijev ''Trubadur''), Amelije (Verdijev ''Bal pod maskama'') i Đokonde (istoimena opera Ponkijelija). Nekoliko turneja po Italiji i Austriji, i njen javni život operske dive tone u senku. Umire u Beču, nekoliko dana pred svoj 51. rođendan. Da li je to razlog što danas ne ističemo sa ponosom njeno ime, dok gotovo svi okolni narodi imaju toliko zaslužnih umetnika, nezaobilaznih delova operske istorije, kojima se s razlogom ponose? Mi ih zaista nemamo mnogo, i trebalo bi da znamo za te časne izuzetke u našoj mediokritetskoj, siromašnoj i aljkavo očuvanoj operskoj tradiciji. Najlepše hvala Anki Duduković Whelan, Amerikanki srpskog porekla, koja danas živi u Kaliforniji. Ona je 1997. objavila članak o Danici Ilić u časopisu ''Serb World USA'', i bila veoma ljubazna da mi ga pošalje. Ovde ga možete videti, a moj gornji tekst predstavlja parafrazu članka, čisto da se ubuduće bar nekoliko rečenica o Danici može naći na srpskom web-prostoru. Na Youtube-u srećom postoji snimak, u delovima, ''Bala pod maskama'' iz 1947. godine. Ja ovde stavljam ariju ''Morro ma prima in grazia'', a vi preslušajte celi ovaj dragoceni snimak, i širite priču o našoj divi bar usmenim putem, ako se već zvanična kulturna politika ne brine o tome.



Ne zamerite ako ukažem na nekoliko jednostavnih stvari koje bi trebalo znati pre odlaska u operu.Mnogi se pomalo plaše opere, jer su ubeđeni da je to elitistički, aristokratski vid umetnosti, i jer misle da to iziskuje bogzna kakva pravila ponašanja.
Ali u operu se ide prvenstveno da bi se uživalo. Opustite se: ne morate imati specijalnu toaletu (nekada to jeste bilo obavezno, ali više nije), ne morate biti uštavljeni i stegnuti - najvažnije je da se opustite i prepustite muzici kroz koju vas vodi radnja (libreto je obično na italijanskom ili nekom drugom stranom jeziku, ali sa prevodom) i imati taman toliko pristojnosti koliko inače iziskuje osnovna kultura. Jednostavno: budite tihi, da ne biste smetali drugima u publici, a pogotovu izvođačima (zamislite kako je pevačici/pevaču koji baš izvodi neku bravuru bez pratnje orkestra, što zahteva punu usredsređenost, a neko u publici šapuće, kašlje, kašljuca ili čisti grlo, ili mu zvoni telefon). Zato, ako ste prehlađeni, radije propustite odlazak u operu - biće još prilika. Ako se neki gledalac nepristojno ponaša i smeta i vama i svima ostalima - nemojte ga opominjati glasno, jedno ŠŠŠŠŠŠŠŠŠ! biće dovoljno da mu stavi do znanja da treba da umukne, a da ne postanete i vi faktor ometanja... I, naravno, potrudite se da diskretno, bez gaženja dođete do svog mesta, licem okrenuti prema osobi koja vas propušta.
U operi je dozvoljeno aplaudirati kada vas neka arija naročito zadivi (ali, ako niste sigurni da je kraj arije, bolje sačekajte da sa aplauzom krene neko upućeniji...). U pauzama između činova dvorana se napušta samo kada se upale svetla (pauze obično traju 15-ak minuta) - i nemojte se udaljavati, da se ne bi desilo da naknadno ulazite, kada je naredni čin već počeo. Postoje i kraće pauze, od 5 minuta, koje služe samo za neku manju intervenciju na sceni ili presvlačenje aktera, i tokom kojih su svetla ugašena i sala se ne napušta.
Naravno, da biste lakše pratili razvoj dramske radnje, valjalo bi da budete unapred upoznati sa sadržajem opere, koji možete kupiti na licu mesta, ili (bar neke od njih) pročitati ovde :-)
Po završetku opere, umetnike bi trebalo pozdraviti stojeći (znači, ne ustaje se da bi se odmah otišlo, već da bi se dostojno iskazalo poštovanje izvođačima, eventualno i oduševljenje). (Mada, u nekim zemljama se ne praktikuju ''stajaći'' aplauzi.)
Nije komplikovano, zar ne? A kada malo bolje razmislite, sve ovo je zapravo nešto što bi trebalo da vam nalaže vaš urođen osećaj za lepo i odmereno ponašanje.

I, molim vas, nemojte se ustručavati da pitate šta god vas još interesuje (ili da dodate nešto ako sam ja propustila).

Pogledajmo kako se čuveni Del Boj snalazi sa pravilima ponašanja u operi...
Svima koji slučajno ili namerno zabasaju ovuda, želim srećne praznike - lepo i elegantno zaokružite prvu deceniju 21. veka, i imajte i nadalje mnogo divne muzike i sve što ona sobom nosi!
(Giuseppe Verdi: ''Il Trovatore'')
Nastala posle ''Rigoleta'', ova opera je po nekim formalnim karakteristikama znatno tradicionalnija u odnosu na njega. Odlikuju je prilično loša i nezgrapna dramaturška rešenja, komplikovan siže, neubedljivost i jednostranost likova koji su više tipovi nego karakteri. Ipak, malo koja opera je postigla toliku popularnost ne samo na premijernom izvođenju u Rimu 1853. nego i kasnije, i do dana današnjeg. Te godine Verdi piše jednoj svojoj prijateljici: ''Ljudi kažu da je opera previše tužna, i da ima mnogo smrti. Ali smrt je sve što postoji u životu. Šta drugo sadrži život?'' Njen mračni i markantni romantizam, veoma bogata muzika, upečatljive, energične horske melodije (hor Cigana iz 2. i hor vojnika iz 3. čina) i retki, ali nezaboravni izrazito lirski delovi Leonore i grofa di Lune, kao i prek i temperamentan lik trubadura Manrika, samo su neki od faktora koji doprinose užitku u ovoj operi. Poznata je izjava Enrika Karuza: za uspešno izvođenje ovog dela potrebni su ''samo'' najbolji solisti na svetu. Libreto je nastao po istoimenoj drami Španca Gutijereza. Problemi koji su nastajali prilikom izrade libreta (posao poveren Salvatoru Kamaranu, a posle njegove smrti Emanuelu Bardaru) uglavnom su se sastojali u Verdijevom nastojanju da zadrži i očuva svu bizarnost priče.
I ČIN, ''Dvoboj''Noćna scena među vojnicima grofa Di Lune, kojima kapetan Ferando priča mračne i čudnovate događaje iz grofove prošlosti. Pre mnogo godina, grofovog malog brata začarala je neka Ciganka; nju su spalili na lomači kao vešticu, ali njena kćer je izvršila osvetu, otevši dete. Neki dan potom pronađen je kostur spaljenog deteta. Od toga dana grof Di Luna, po zakletvi koju je dao svome ocu, živi u senci tog događaja i opterećen je mišlju da nekako pronađe tu ženu i osveti smrt brata. Kapetan Ferando je bio očevidac svega i ubeđen je da bi svakako prepoznao tu ženu. U međuvremenu upoznajemo se sa Leonorom, mladom dvorskom damom, koja u društvu pratilje Ines, na terasi iščekuje svog kavaljera Manrika, romantičnog viteza koga je upoznala na nekom turniru. Taj mladi, srčani ali nežni i galantni ratnik noću je trubadur koji dolazi pod prozor svojoj dragani. Međutim, te noći u blizini se našao i grof Di Luna (iskreno zaljubljen u Leonoru); u mraku, Leonora napravi zabunu i umesto trubadura priđe grofu, a kad shvati šta je učinila, već je kasno - njih dvojica su spazili jedan drugog. Slučaj je hteo da budu rivali i na političkom planu, jer je Manriko strastveni vođa pobunjenika protiv režima, a Luna naravno čuvar tog režima. U dvoboju između njih dvojice Luna biva lako ranjen.
II ČIN, ''Ciganka''Scena dočarava raskalašnu atmosferu u ciganskom logoru, gde se peva o vinu i ženama. Upoznajemo Acučenu, Ciganku koja je odgajila Manrika; naravno, ispostaviće se da je upravo ona osoba za kojom Luna traga godinama. Slušamo njeno potresno ispovedanje Manriku, dok doziva u sećanje užasni plamen u kome je izgorela njena majka (''Stride la vampa'' - ''Plamen se diže''). Ona jeste kasnije otela malog Luninog brata, ali je napravila kobnu zabunu - da bi se osvetila, u požar baca dete, ali tek kasnije se ispostavi da je greškom bacila svog sopstvenog sina, koji je bio istog uzrasta. Užasnutom Manriku Acučena ne odgovara na pitanje ko je on zapravo (mada je sasvim jasan odgovor - upravo on je Lunin brat, i zabuna mu je sačuvala život), ali mu postavlja pitanje: zašto je poštedeo Lunu, kad ga je već mogao ubiti, kao svog zakletog neprijatelja. Manriko nema odgovor - neka čudna sila mu je zaustavila ruku. Razgovor prekida vest da je Leonora, misleći da je Manriko ubijen u dvoboju, krenula da se zamonaši. On kreće da je spreči. Naredna slika prikazuje Lunu koji je napravio zasedu s namerom da otme Leonoru i spreči njeno zamonašenje. Međutim, Leonora bude preoteta od strane Manrika, koji je vodi u svoj zamak Kastelor.
III ČIN, ''Cigankin sin''U Lunin logor dovedena je Acučena, koju su njegovi ljudi uhvatili kako se muva i pomislili da je uhoda. Ferando, naravno, smesta prepoznaje ''onu'' Ciganku odgovornu za smrt ili nestanak Luninog brata. Iz Acučeninih povika i jadanja Luna shvata da je ona Manrikova majka. Izdaje naređenje da se pripremi lomača za nju.Za to vreme, Manriko i Leonora planiraju da se venčaju u njegovom zamku, ali dolazi mu dojava da mu je majka zarobljena i u životnoj opasnosti. Manriko, ogorčen i željan da odmah krene da je spasi, izvodi svoju najpoznatiju ariju, poletnu kabaletu ''Di quella pira''.
IV ČIN, ''Pogubljenje''Leonora je krenula u Luninu palatu da nekako pomogne Manriku, koji je uhvaćen i zarobljen. U ćeliji gde on zajedno sa Acučenom iščekuje zoru, kad treba oboje da budu pogubljeni, čuje se hor monaha koji pevaju ''Miserere''. Leonora u međuvremenu nabasa na Lunu i ponudi mu se, u zamenu za Manrikov život. Luna prihvata ponudu, a ona, krišom od njegovog pogleda, ispija otrov.Leonora, pre nego što je ispunila obećanje Luni, dolazi u Manrikovu ćeliju da mu saopšti vesti o slobodi. On shvati prirodu njene pogodbe sa Lunom i okrivljuje je zbog toga. Ali vrlo brzo Leonora pada i umire od dejstva otrova, i tada Manriko shvata veličinu njene žrtve. Luna stiže i zatiče umrlu Leonoru u Manrikovim rukama; besan, smesta izvodi Manrika da ga pogubi, na oči Acučene, koja viče ali se niko ne obazire. Tek kada je Manriko već mrtav, Acučena objavljuje Luni da je ubio sopstvenog brata. Zavesa se spušta nakon njenog izbezumljenog krika da joj je majka konačno osvećena.
(Na slici: ''Trubadur'' reditelja Dejvida MekVikara u San Francisku 2009.)


blogodak blog

Blogodak?

Blogodak je vaš pogled na domaću blogosferu. Prijavite se i napravite sopstvenu listu blogova koje pratite.

O projektu

Podrška

MyCity.rs

DevProTalk

Duhovi iz Palmotićeve 37