Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

Na Infostudu je objavljen konkurs od strane Marketing agencije „Communis“ da im je potreban, citiram „Digital Account Director, Internet Marketing Executive“. Za konkurs sam saznala putem twittera odnosno statusa Gorana Aničića (a znate kako to ide sa RT), zatim na Facebooku...

Prvo što mi je zapalo za oko, a priznajem da sam imala osećaj i bila spremna da ću opet i po ko zna koji put naleteti na taj izaz – Socijalne mreže – što se i dogodilo. Dakle, nisu Socijalne već DRUŠTVENE.

Kao što piše u tekstu Communis-a, pored ostalog, osoba koja planira da konkuriše potrebno je da ispuni uslov: "Napredno poznavanje funkcionsanja socijalnih mreža".

I svaki put prosto iskočim iz stolice! Nemam nameru da pišem o tome koja je razlika, zašto definisati kao društvene a ne socijalne, šta su mediji a šta mreže - ono o čemu razmišljam je, kako je ta nepravilna reč ušla u široku upotrebu zbog onih koji ih NE KORISTE a imaju potrebu da angažuju nekoga ko zna – a njih koji ne znaju je mnoooogo više, i kako su toga postali svesni!

Pre samo godinu dana ovakvi konkursi su bili „misaona imenica“ a mi „internet zavisnici“ se osećali neshvaćeno, držali se naše specifične zajednice, pričali nerazumljivim jezikom ali POTPUNO SVESNI i BESKRAJNO SREĆNI zbog mogućnosti koje nam pruža internet, web i online!

I što bi rekao Miloje Sekulić: Pa dobro, ne znaju ljudi. Onaj ko dođe znaće. – Tako logično, zar ne? Sjajno.

Jednostavno je kada ste online, koliko je prednosti na webu: neka se izjasne oni koji ih profesionalno/ili lično svakodnevno koriste i napravila sam anketu na twitteru, evo rezultata za nekih pola sata: Koja definicija je po Vama pravilnija, primerenija upotrebi: 1. Društvene mreže (Društveni Mediji) 2. Socijalne Mreže (Socijalni Mediji) http://twtpoll.com/s6jpua

Vrlo zanimljivo kako su se twiteraši uzbunili, kojom brzinom su reagovali, kakvi su bili komentari na pojam „socijalni“ – da baš TI zbog kojih sve više kompanija ima potreba da angažuje Community Managere ili Digital managere ili Internet Managere ili... whatever!

Do skoro, svaki put kada u razgovoru sa ljudima iz moje struke čujem kako kažu "Socijalne" bilo mi je neprijatno da korigujem – više ne.

"People of Earth" preporučujem i dalje „The Cluetrain Manifesto“ svima koji imaju dilemu ili možda utisak da Internet otuđuje ljude, ili ne vide svrhu zašto bi male i velike kompanije izašle na Net, blogove, Face, Twitter... „Snažan globalni RAZGOVOR je počeo. Putem Interneta, ljudi su otkrili inventivne, nove načine za deljenje svog znanja, relevantne sadržaje i informacije i to zasljepljujućom brzinom!

...kao i video za koji sam se (najiskrenije) naježila kada sam prvi put odgledala (davno bilo, osećaj i dalje isti): Did You Know?

Neosporno je da čovečanstvo evoluira koristeći nove tehnologije svakodnevno. Zato svima želim: Dobro došli u budućnost!

Ovo je čisto razmišljanje u 0:40 i jedan big THANX sa twittera za anketu.

Sa ronjenjem sam se prvi put susrela pre par godina u Egiptu. Dok smo u pauzi tzv snorkelinga odmarali, pored nas se ukotvio prazan brod prepun neke ronilačke opreme, boca uglavnom. Bilo mi je interesanto da ih gledam kada su počeli da izranjaju i penju se na brod, skidaju i proveravaju opremu... Snorkeling nam se toliko svideo da smo u dva navrata posle dodatno išli a i ozbiljno počeli da razmišljamo, pričamo kakvo je tek iskustvo da zaista i zaronimo. U Egiptu i na mnogim drugim svetskim destinacijama (uglavnom tropske i subtropske) ronjenje se smatra vrlo ozbiljnom i specifičnom vrstom turizma od čega se vrlo dobro i prihoduje.

Dakle, krenula sam na ronjenje! I sve je potpuno drugačije od mojih očekivanja. Da bih zaista mogla da se bavim ovim atraktivnim sportom, značilo je da moram pohađati ronilački kurs, postati član nekog kluba - što sam i uradila.

Učlanila sam se u klub koji se zove TIMScuba Diving i u okviru je Fakulteta za sport i turizam u Novom Sadu. U NS-u, koliko znam trenutno postoje dva kluba, drugi je Danubius.

Kako sve izgleda iz ugla nekoga ko je potpuni laik a ko ima veliku želju?

Prvo sam krenula na bazen (rekreativno) i odmah u startu se potpuno obeshrabrila kada sam videla koliko svi dobro plivaju. Uhvate tzv „štraftu“ – stanu na ivicu bazena i počinju sa plivanjem po širini a to je na SPENS-u 25 metara, zadaju sebi target tj koliko će isplivati taj dan u metrima zbog održavanja kondicije. Onda su tu istu širinu preronili na dah! Više puta! Kada sam oduševljeno konstatovala kako je to super rekli su mi da ću to morati i ja da radim. Au ?!

Nakon nekih mesec dana „mog brćkanja na bazenu“ kurs je i zvanično i startovao i tu sam saznala mnogo toga. Rekreativno ronjenje nije uopšte jednostavno kao što sam i mislila...

Kurs rekreativnog ronjenja

Huh, toliko informacija? Trenutno sam OWD odnosno Open Water Diver što znači da nakon završenog i položenog kursa mogu roniti bilo gde u svetu do dubine od 18 metara uz stečen PSS sertifikat. Na sajtu kluba možete se informisati o svim kursevima (ima ih više).

Posle prvog teorijskog časa, priznajem, bila sam potpuno indisponirana: toliko stručnih novih izraza, fizika, hemija, oprema, način na koji funcioniše, kako se podešava, upotrebljava... A i jedina sam žena! Ostali momci koji pohađaju kurs su skroz super (hvala za čokoladno iznenađenje ).

Teorijski deo kursa je inače sasvim ok organizovan: vrlo profi urađene ppt prezentacije uz dodatna objašnjenja instruktora, koji me je oduševio jer nam je preneo veliki deo svog iskustva, onog praktičnog, vrlo jednostavnim i razumljivim jezikom. Sve pohvale od mene. Sjajan predavač.

Posle 6 teorijskih časova koji su trajali oko sat ipo – dva, polaže se test koji ima 80 pitanja. I dobila sam knjigu, ustvari knjižurinu od skoro 300 strana koju moram da naučim. I sada mi je sasvim jasno i zašto.

Misija kluba je bezbedno ronjenje i razumljivo je da instruktor, bez obzira što kurs plaćate, želi da bude siguran da nakon dobijene dozvole i položenog kursa bilo gde u svetu vodite računa o sopstvenoj bezbednosti.

Dakle, nije priča: kurs sam platio i podrazumeva se da ću dobiti i dozvolu, položiti ga. Vrlo profi. Tek kada zakoračite u materiju, počinjete da dobijate pravu sliku. Lekarsko uverenje sportskog lekara je obavezno (još nisam stigla izvaditi, DZ Liman 3, NS).

Ako položim teorijski deo – krećem sa praktičnim na bazenu. Videću već... Znam samo da imam veliku želju i da ne mogu da dočekam.

Šta je još dobro u celoj priči? Što opremu, koja nije baš jeftina, možete iznajmljivati za početak na destinacijama gde ćete ići da ronite. Važno je da imate svoju ronilačku masku i peraje. To je po defaultu.

Klub kao klub je odličan. Organizuje seminare i sarađuje i sa drugim klubovima a koliko sam uspela da saznam posebnu saradnju ima sa Hrvatskom. Ekipa na bazenu je sjajna. Intenzivno se družim sa njima od početka ove godine, vrlo su opušteni i super mi je što nakon bazena idemo na kafu i druženje. PS: ima dosta i geek-ova.

Goranu hvala što mi je dozvolio da objavim njegove fotografije sa ronjenja iz Sharm el Sheikh-a.

Autor fotografija je Goran Dimitrić instruktor u ronilačkom klubu TIMScuba Diving u Novom Sadu.

...“I am socialmediaholic and internet addicted. Even people traying to help us have been affected...“ Ovo je deo  komentara koji sam pronašla na jednom blogu.

OK. Prvi put sam se zapitala da li sam postala zavisna o Internetu kada sam na e-trgovini negde oko pola tri ujutru morala obećati Varagiću da kada budem otišla u hotelsku sobu neću uključiti računar da vidim šta ima na twitteru. Drugi put sam se zapitala na #minitweetupNS-u kada me je najbolja drugarica zvala mob baš u tom trenutku i opalila paljbu kako se tri sedmice nismo videle (i koja me je odmah „provalila“): a za te tvoje sa Interneta imaš vremena“ i treći put kada mi je moj dečko skrenuo pažnju da sam se otuđila jer samo visim na Netu i sedim za računarom.

I da. Priznala sam na jednom radijskom gostovanju, javno, da sam twitter zavisnik.

Neverovatno. Završim radni dan, brzinski pakujem laptop i jurim kući da slučajno nešto ne bih propustila. I uhvatila sam sebe kako sam u offline društvu odsutna, kako mi je dosadno i ne obraćam pažnju na koverzaciju (tj imam ozbiljne rupe u sećanju) jer kriziram . Osećam prvo blagu nervozu u stomaku koja se polako širi ka rukama i ostatku tela UŽAS.

Nervozu koja mi ne da mira i kako mi dođe da počem da trčim, skačem i vičem na sav glas: hocu neeeet!!! Odvratan osećaj. Kada uhvatite sebe da ste na granici kontole i da krizirate. Au...?! Uhvatila sam sebe kako twittujem dok kuvam ručak, kako spavam sa laptopom, kako ljudi iz mog okruženja ne razumeju šta pričam i o čemu pričam i kako sam postala potpuni frik. Potpuno netolerantna i nestrpljiva prema svima.

Onda sam sebe stavila na probu. Prvo sam se na poslu postepeno isključila sa twittera zatim i sa FaceBook-a polako. Prestala sam da pišem blog, nekako su se poklopile i obaveze na poslu i iščekivala sam odmor.

Moj lični eksperiment je bio: na odmoru što duže i više biti offline. Koliko god da je moguće. Priznajem da sam „virkala“, povremeno se uključivala. I izdržala sam. I puno sam istraživala među svojim prijateljima... o svom ponašanju.

Bilo je vrlo teško. Vrlo, vrlo teško. Gledala sam da što manje budem u kući, počela ponovo da se bavim mojim hobijem – amaterskom fotografijom, počela sam ponovo da gledam TV?! Stalno sam tražila društvo, da ne ostanem sama i da mi nešto ili neko zaokupi pažnju. I setila sam se da sam negde pročitala priču o jednom japancu koji iz stana nije izašao 3 godine. Koji je hranu, odeću, obuću, ma sve što mu potrebno naručivao preko interneta, koji je dobio ozbiljne zdravstvene probleme...

Sve vreme se pitam: Zašto? Koji su razlozi? Jasna pre tačno godinu dana u ovo vreme i Jasna danas su dve potpuno i različite ali i ste osobe. Internet me je promenio. Social Media su me promenili. Da li je to zbog odgovornosti koju osećam prema obuci na koju sam išla, zbog „opravdanosti“ iste?

Vreme koje sam provela sedeći za računarom mi je promenio život, način na kolji razmišljanjam, način na koji doživljavam sve oko sebe, pojave i ljude, način na koji dolazim do informacija... ma sve.

Najteže je steći pravi osećaj tj meru u svemu što radite u svim aktivnostima. Neke od loših zdravstvenih posledica koje sam lično doživela je da sam se ugojila neverovatnih 13 kg za nekih 6 meseci, da imam ozbiljne bolove u zglobu desne ruke (od miša) i da opet moram da menjam dioptriju...

Ponovo sam počela da vežbam, što je super, uskoro krećem i na bazen i kurs ronjenja, krećem sa pripremama za konkurs na Akademiji tako da... Mnogo toga se može ispraviti.

A što je najbolje je da beskrajno uživam. Da sam iskreno srećna i ispunjena. Da me ne grize savest ni za jedan minut proveden (i posledicu) na Netu. DA VOLIM TO. Da sam pronašla puno novih i zaboravljenih prijatelja, interesantnih ljudi. Da je (izgleda mi) sve ovo dovelo do toga da pokažem i ono najbolje i najgore sama sebi.

Huh... ovo je baš lično. Samo da ne postane klasičan „dnevnik".

Ali tema nije za samo jedan post. Nastaviće se... već...

fotke pruzete:
http://www.slashgear.com/summer-camp-for-the-internet-addict-only-in-china-136730/
http://educationaltechnology.ca/couros/1087
http://www.rconnected.com/blaugh.aspx

Već duže vreme razmišljam o ovom postu. Više puta sam ga prepravljala i ne bih volela da ispadne baš „hejterski“ ali... Zaključićete i sami.

Huh, moja ljutnja na SBB je počela avgusta meseca, tj onog trenutka kada sam se preselila. Od podnošenja Zahteva za kablovskim internetom pa do uvođenja istog - prošlo je čitava dva meseca!

Da li možete da verujete? U Novom Sadu, u 21-om veku, kada je mogućnost da odaberete različite načine pristupa internetu sasvim sporedna stvar, tj trebala bi da nam bude nebitna, i da jednostavno samo biramo pakete koji nam odgovaraju naspram potreba i materijalnih mogućnosti. Biti on-line je po defaultu!

Toliko sam bila ljuta na njih da sam bukvalno svaki dan odlazila da proverim šta se dešava?! Momci koji su zaduženi za rad sa korisnicima su bili totalno infantilni u svojim objašnjavanjima sa: Gospođo?, evo upravo zovem šefa da vidim šta je sa Vašim slučajem, do objašnjenja kao u onom vicu o policajcu na autobuskoj stanici: Pa, gde baš sad da ga farbaju?!

Prosto neverovatno. I koliko god da sam se trudila da im pokažem da su njihova objašnjenja vrlo smešna, i da NEĆU ŠEFA, hoću operativca, hoću tehničara – ništa! Momak uporno kucka po Cisco telefonu - ja gledam i ne verujem - i tako danima.

Možete samo pretpostaviti kako su mi TAKVA objašnjenja delovala, obzirom da radim u IT firmi čija je primarna delatnost: računarske mreže, i da sasvim solidno poznajem materiju. Koliko žena poznajete koje se razumeju u strukturno kabliranje, koje su uopšte čule za pojmove kao: optički kablovi kategorije 5, 6 i 7, peč, ruter, rek orman, splajser i slično?!

Onda sam se konsultovala sa kolegama „mrežarima“ koji su došli do istog zaključka kao i ja: čuj, infrastruktura postoji, signal je odličan (postoje aparati koji to i mere) samo treba nekoga da pošalju da to i uključi.

Tehničar je konačno došao i tako dobro „uključio“ Internet da u 24h više nije radio nego što je radio. Eh, hajde Jovo nanovo. Opet u SBB. Opet cimanje. Opet njihova faca: evo je ova, šta sad hoće?!

...I došli su momci koji su popravili. Konačno i SVE. I Sve pohvale za ljubaznost, operativnost, znanje i što su zaista saslušali šta smo imali da kažemo (u tehničkom smislu). U međuvremenu smo videli i da nam slika na TV-u ne valja, pošto stalno ima neku mrežu, roletnu, tarabice... Zamolila sam ih i da ovo srede. I jesu. A „crnjak“ je, što je slika svima u zgradi takva već dve godine ali su svi mislili da to tako teba? Šta reći?

Sve u svemu, situacija je trenutno ovakva: Intenet malo radi, malo ne radi. Često ostajem duže na poslu (iz straha) jer i dalje ne mogu biti sigurna da li ću uspeti od kuće sve da završim jer sam vezana za Internet.

Sad, razmišljam: Ugovor koji sam potpisala apsolutno ništa ne znači jer SBB ne ispunjava svoje obaveze za razliku od mene koja svaki mesec plaća račun. Ako internet imam samo pola meseca u odnosu na onoliko koliko smo „Ugovorili i definisali u paketu“ da li to znači da imam pravo da plaćam samo pola računa?

Kao korisnik ispunjavam redovno svoje obaveze. SBB nije jedini, ali na žalost u mom slučaju jeste, jer ne postoji mogućnost da uvedemo Telekomov ADSL sa kojim smo btw bili i više nego zadovoljni.

Da li je moguće da toliko velika firma nema službu koja će bar malo da se posveti korisnicima? A zar korisnik nije „amin“, zar ruka koja daje nije uvek starija od ruke koje prima? Mi plaćamo uslugu na osnovu njihove vrlo loše infrastrukture? Jer, na kraju krajeva, kako su mi i rekli u jednom od svojih mnogobrojnih objašnjenja: podizvođač je loše uradio infrastrukturu u ovom delu grada. Što kaže jedna moja koleginica kada se jako iznervira: Čuj, Gari, ne interesuje me. Ali uopšte!

Primera je zaista puno (EPS, Telekom...) i ne bih o tome dodatno, to je za neku drugu priču... dok se konačno ne pojavi prava konkurencija i SBB-u i Telekomu bar u ovom domenu.

I zaboravila sam da napišem jednu bitnu stvar – sasvim slučajno je „tamo neki dečko“ koji radi u SBB-u doneo svoj računar na popravku u naš servis, i vrlo mu je bilo hitno, pa me je moj kolega brže-bolje nazvao i pitao: Da li kući imaš Net? NE! Nemam. Kolega je ostao celo posle-podne (van radnog vremena) da sbb-ovcu popravi comp jer je „tolika hića“ da bi mogao da ga lobira da se sve malko „pogura“ oko mog problema.

Sve je ovo loše. Jako loše. I ljuta sam i dalje.

Obećanja koja daju – malo ispunjavaju. Ne rade svoj posao, ne ispunjavaju svoje obaveze.

U prilog ovoj činjenici, jer jeste činjenica, govori i ova moja print screen sličica kako im korisnici spemuju forum zbog lažnih obećanja.

PS: da ne ispadne da samo gunđam, vrlo sam zadovoljna i pohvaljujem zaposlene SBB koji rade sa strankama na naplati računa. Ljubazni, predusetljivi i BRZI!

Gledam... Skoro mesec dana bez ijednog posta na mom blogu. I celo veče razmišljam koliko toga se ustvari promenilo od oktobra meseca kada sam počela da pišem. Koliko sam toga novog naučila. I o sebi i drugima i koliko sam zavolela blog zajednicu . Koliko me je blogovanje promenilo.

Svoj prvi post sam ostavila pre 6 mesci (neznajući, sasvim slučajno baš kada je rođendan osobi koja me je i motivisala da pišem. Zahvalna sam mu na tome). Imala sam veliku tremu jer sam smatrala da je na meni velika odgovornost. Taj osećaj i dalje imam...

Poslednjih mesec dana sam ustvari rezimirala protekle mesece pa i godine mog rada i što bi se reklo podvukla jednu lepu dugačku crtu.

I zadovoljna sam. Veoma. Pored velikog straha i treme od... pa nazvaću „neuspeha“ (mada ni to nije prava reč koju tražim) jer materiju bloga zaista nisam poznavala, osim kao posmatrač na B92, vrlo sam srećna što mi se od skoro ukazala prilika da pišem o stvarima o kojima na ovom, ličnom blogu, nisam mogla. Baš zato, jer je ličan.

Počela sam da pišem i na kompanijskom blogu (RSS) tako da odsada kroz još konkretnije primere iz prakse mogu pisati o svojim iskustvima i utiscima: Kako je raditi sa EXIT Festivalom i to iz ugla tehničkog ili IT partnera, Microsoftom, Cisco Srbija, kakvi su korisnici, marketari i PRovci sa kojima se susrećem svakodnevno, koliko nam savremene komunikacije i informacione tehnologije olakšavaju život i rad...

Iskreno se nadam da će Vam moji postovi i na kompanijskom blogu takođe biti interesantni ali i da ćete na tom mestu moći da pročitate i blogove mojih kolega tj top menadžmenta iz svih oblasti.

Ovaj lični – svakako nastavljam. 

Uskoro, "Marketing u praksi" mnogo drugačiji tj vizuelno lepši .

Prelazim na Gold hosting paket koji su nam ponudili ljudi iz blog.co.yu jer smatram da je vrlo važno da ih kao korisnik ovog servisa podržim i s obzirom da su nam omogućili ovoliko vremena da blogujemo. I to potpuno besplatno:  Zahvaljujem momci!

PS: A u međuvremenu sam zavolela i WordPress

Dakle „priča“ se nastavljala ali i "update"-ovana i "upgrade"-ovana!

Razmišljanja...

Kada sam početkom februara dobila poziv da prisustvujem (čak 19-om!) okupljanju članova OpenCoffee Cluba, baš sam se jako obradovala...

Razmišljala sam kako ću konačno imati prilike da u „realnom svetu“ upoznam ljude čije blogove redovno pratim (odnosi s javnošću, Cyber Cat, area51...) da li uopšte i koliko dobro poznajem sve moje „cyber“ prijatelje, da li su moja zapažanja i utisci o njima realni? Kako klijent deluje iz ugla web designera ili programera. Gde grešimo i kako tu vrstu komunikacije unaprediti a da se „posao završi“ što jednostavnije.

Šta je OpenCoffee Club?

Koncept OpenCoffee Cluba je da se omogući internet preduzetnicima, programerima, dizajnerima i potencijalnim investitorima da se upoznaju, pričaju i razmenjuju iskustva i sve to u neformalnoj atmosferi. Very Nice...  Ko sve može da dolazi na OpenCoffee okupljanja? Ukratko, svako ko je zainteresovan za teme vezane za internet. Nije potreban poseban poziv, niti išta slično.

Sinoć je bilo dvadeseto po redu okupljanje članova OpenCoffee Club-a u Novom Sadu. Tradicionalno u „Bezi“ kod Štranda. Pokretač novosadskog OCCa je Slobodan Kovačević kojeg sam imala prilike upoznati na prošlom (i najmasovnijem do sada, #19) okupljanju.

Na ovom 20-tom prisustvovali su: Slobodan Kovačević, Dragan Varagić, Ivan Tatić, vlasnik časopisa Explorer (ne zamerite, nisam stigla upisati ime), Nada Bukinac, Dejan Bajazetov, Steva Majstorović, Dušan Belić, Milan Dobrota, Miloš Janić, Relja Simičić...

Atmosfera odlična! Posećenost oko 20-tak ljudi što mi govori da za ovakvim okupljanjima ima sve više interesovanja. Bilo je programera, dizajnera, blogera, marketing menadžera, PRovaca, studenata, preduzetnika, investitora...

O čemu se pričalo: o naprednim mrežnim rešenjima, o Cisco-u, o SEKI (Svetska Ekonomska KrizA) u kojoj meri se oseća, kako iz ugla programera deluju klijenti, koji su problemi, zahtevi, o časopisu Explorer, o Netvibesu, GoogleAnalytiscu, kakve su prodavnice računara u NS-u, prodavci, serviseri, pokazivala su se nova „čeda“ (DELL laptop od 8,9“ koji se odmah na licu mesta testirao), koliko deca koriste računare i u koje svrhe, FaceBook-u... huh ono što sam uspela da ispratim.

Iz ugla marketing menadžera

Koliki je uticaj Interneta na sve nas, koliko nam znače blogovi, koliko smo svi, ovako ili onako imali do sada prilike a naročito potrebe da se susrećemo i radimo sa web dizajnerima i programerima manje-više ne dovodim u pitanje. Nekako mi je to svakodnevnica...

Ne znam kakva su Vaša razmišljanja, ali iz ugla nekog ko se bavi marketingkom i PRom i ko je poprilično usko vezan i za e-marketing i IT uopšte, jedno vreme sam (doduše davno) dok pričam sa programerom imala potpuno isti upitnik iznad glave: pričao on srpski ili mandarinski. XML, FTP, Php, parseri, domeni, codovi, tagovi... Hm?!

Upravo mi je prisustvo na ovakvom okupljanju pokazalo mnogo toga i puno sam naučila. Lepa prilika da se razmene iskustva i da se napravi dodatni korak u toj „nezgodnoj“ komunikaciji  - da se razumeju potrebe ali i mogućnosti.  Postala sam još jedan „fan“ OCCa. PS: možete piti i čaj, ne mora kafa .

Kriva je isključivo SEKA

Skoro mi je jedan prijatelj postavio pitanje:  Kakva je situacija kod tebe? Da li je počela da se oseća SEKA? Njegovo pitanje je bilo pomalo šaljivo, SEKA - Svetska Ekonomska KrizA, a ja sam (naravno) pomislila na... onu Seku.

Već početkom oktobra su mi počeli postavljati pitanja: Ima li krize kod Vas? Kakva je situacija, kako ide prodaja... Pre pet meseci nekako mi je sve ovo bilo daleko. Imala sam utisak da će do nas stići tek u februaru i početkom marta i na žalost, osećaj me nije prevario...

Sada se već zaista počinjem brinuti. Veliki broj marketing menadžera me je kontaktirao prethodnih meseci (ne samo iz IT industrije) i samo jedno ih je zanimalo: Koliko ti je smanjen budžet za ovu godinu? Šta planirate? Hoće biti otkaza kod Vas?

Kao kompanija imamo politiku da u kriznim situacijama „ne stežemo kajiš“ već naprotiv, da maksimalno (koliko nam uslovi i okolnosti dozvoljavaju) pojačamo sve aktivnosti prema korisnicima. Ne samo kroz marketing: promocije, akcije i slično već da, kompletno svi zaposleni, uložimo dodatni napor i aktiviramo se.

I naravno, marketing je uvek prvi na udaru. Zato što je veliki broj poslodavaca kojima je marketing isto što i reklamiranje?! A reklamiranje smatraju isključivo troškom. Ne samo kao jednom od mera za unapređenje prodaje. Na svu sreću, budžet mi ove godine nije smanjen, mada to nema nekog velikog uticaja jer su recimo, samo cene radijskih sekundi pred kraj 2008. godine povećane 100% (na nekim stanicama čak i više). I nisam se začudila ovakvom poskupljenju jer je bilo i realno (nije bilo cenovnih promena preko 2 godine).

Početkom januara počelo se dešavati ono što i nisam očekivala. A to je, da me zovu sami oglašivači nudeći specijalne cene (popuste) i to baš oni „najveći“ kod kojih sam morala čekati i do 6 meseci da se oglasim jer je sve bilo zauzeto (bilbordi u centru grada, autobusi...).

Razgovarala sa jednom koleginicom iz BG-a (veliki oglašivač) koja mi je rekla:  da je njoj neko pre par meseci rekao, da ONI kao firma neće imati posla i da će ceo dan provoditi pored telefona i juriti klijente – ne bi mu verovala. I još, da su prvo zvali velike firme (šta onda mogu pretpostaviti kada su već sada u fazi da su počeli zvati i nas male?!).  Inače, radi se o devojci koja mi je svaki put, kada sam je u prethodne tri godine kontaktirala, govorila da su njihovi prostori za oglašavanje zauzeti naredna tri meseca!!!

SEKA zvuči šaljivo ali nažalost situacija je postala krajnje ozbiljna. Nadam se da će moje kolege iz struke naići na više razumevanja od strane svojih poslodavaca kada su u pitanju rešenja koja treba da doprinesu povećanju prometa i boljem poslovanju firme. Nadam se da će biti sve manje onih koji će shvatiti da marketing (čitaj po njihovom „reklame“) ne treba da spada u  bespotrebne troškove a da reklamiranje nije isto što i marketing (a možda o ovome napišem i poseban post )...

Pravo da Vam kažem – čisto sumnjam – naročito u ovo vreme krize.

All I'm askin' Is for a little respect, mister !!!

Danima istražujem (i nadam se) po Internetu ne bih li pronašla bar jedan sajt koji se bavi IT potrebama žena. Da li znate da ne postoji ni jedan (Srbija, okruženje) sa ovim sadržajem. Mislim, žene i IT – ako krenete da guglate naićićete na veliki broj portala i foruma gde se žene i IT spominju u podsmešljivom i podrugljivom kontekstu, o vicevima i da ne pričam... „Hoćete li mi iskopirati Internet na ovu disketu?!

Kada kažem „za ženske IT potrebe“ mislim na kompletnu ponudu računarske ili IT opreme – od Notebookova, tašni , fleševa, miševa u boji... i slično. Svaki svetski proizvođač žensku populaciju smatra vrlo ozbiljnim potrošačima. Roba koja se namenski proizvodi i dizajnira za pripadnice nežnijeg pola uvek je i skuplja. I to poprilično.

Čime smo zaslužile ovakav status?

Skoro sam na jednom radijskom gostovanju imala prilike da sa jednom slušateljkom podelim iskustva na ovu temu. Postavila mi je par pitanja: Kako da kupim laptop u boji a da mi se niko ne smeje? Sve koleginice ih imaju crne ili sive i sada, ako se pojavim sa roze ili žutim niko me neće shvatiti ozbiljno!!! I POTPUNO JE U PRAVU! Lično – isti problem, bez obzira što radim u IT industriji. Svaki put kada kupim novi, čežnjivo gledam u one u boji i uvek se odlučim za crni jer DOBRO ZNAM kako muškarci reaguju kada se pojavim sa nekom, za njih fancy, IT stvarčicom (sad but true). I obavezno komentarišu ili mi već nekako stave do znanja svoj stav o tome.  Zašto da sebi pravim dodatni problem? I onako je komplikovano raditi marketing u IT industriji... I još sam plavuša.

Da li preterujemo?

U ovoj oblasti sam od 1994. godine i ništa se nije promenilo u smislu odnosa – potrošač/ponuda/potražnja. Prosto mi je neverovatno kakvi smo, tj da spadamo u grupu najzahtevnijih. Perfekcionisti do iznemoglosti. I stalno kukamo i gunđamo. Retki su slučajevi kada je  IT poznavalac  zadovoljan proizvodom – ne samo od strane prodavca već od samog proizvođača. Na svakom boljem forumu koji se bavi IT-ijem obavezno postoji i tema: Iskustva sa kompjuterskim prodavnicama i prodavcima. A kakvi smo mi, kupci?!

Vrlo je razumljivo zašto je situacija ovakva. IT industrija je pronašla primenljivost u svim sferama života i rada. Razvija se neverovatnom brzinom i da ne govorim kakva su predviđanja u kojim pravcima će se razvijati savremene tehnologije. Odlično je što je poznavalaca sve više (napredni korisnici) ali je i veliki broj onih koji ovo smatraju nekom vrstom prestiža ali onih koji su jednostavno morali „ispratiti tempo“  i na taj način su se uporedo i edukovali i obrazovali. Kroz testiranja kupljene opreme i razmenjujući iskustva. Koristeći.

I na blogu Ekonomija i Informatika pročitala sam post o odnosu muškaraca prema ženama koje rade u ovoj branši. I stvarno mi je ponekada dosta tog stava. Obični ili klasični korisnici poznaju samo elementarne stvari i to im je sasvim dovoljno da zadovolje svoje svakodnevne potrebe: malo interneta, malo pošte, igrice i slično. A od žena se očekuje, šta? Da sve do jedne budemo hakerke?

Ženama se zamera što potpuno bespotrebno potroše dodatni novac na slušalice sa Svarovski kristalima, na miša koji menja boje, na tašnu u boji, na pozlaćeni LG flash, mp3 plejer sa cirkonima...

Često mi postavljaju pitanja: kako se boriš sa svim tim stvarima? Kako reaguješ? Ne reagujem! Teram po svome... Radim duplo više od većine mnogih muškaraca ili svojih kolega. Nemam potrebu da se pravdam i objašnjavam zašto nešto volim. Volim jer sam žena i što mi je takva priroda.

Ako kupim nešto u boji – ne znači da imam manje znanja. Ne znači da moram poznavati neku matičnu ploču do najsitnijih detalja. I zašto bih?! Ono što mene kao korisnika zanima i dokle ide moje poznavanje performansi i tehničkih karakteristika neke komponente /proizvoda je: koliko je meni ovo primenljivo u svakodnevnom radu. Da li ovaj računar svojom konfiguracijom zadovoljava moje potrebe. Ne možemo svi sve znati a poznajem neke softveraše koji čak ni nemaju želju da bolje upoznaju ili nauče hardver...

Zašto bilo kome moramo pravdati kako trošimo svoj novac? Ali nije „štos“ da li i koliko žene troše novac na IT (iz ovog ugla) već zašto muški deo sveta ima toliko predrasuda po pitanju naše kompetentnosti u poznavanju prilika u IT industriji? Kada će se to promeniti?

Moja jača polovina ponekada ima običaj da kaže da sam postala „prava muškrača“ i da pričam „kao oni tvoji serviseri“. I ni jedan moj kolega ne očekuje, niti komentariše niti mi stavlja do znanja – ni jednoj od nas u firmi – da smo neupućene i po potrebi zatraže savet ili se konsultuju bez ikakvih problema (i sa sumnjama u našu komptetentnost sa svakom iz svog domena).

Ponekada nam je (ženama) potrebno da uložimo i još onaj jedan dodatni atom snage više od nekog muškarca da bi se i naš „glas“ čuo. Tužno što je, što i u 21. veku muškarci u ovoj trci imaju, (tih uvek spornih) par metara – prednosti.

Ono što me rastužuje svih ovih 15. godina koliko radim, da mi je za mnoge stvari u poslu uglavnom trebalo više više vremena, zalaganja, truda, dokazivanja... samo jer sam žena. I što muškarci po nekada toga uopšte nisu svesni.

Pre par nedelja imala sam gosta na poslu (iz moje struke) koga je sasvim slučajno, baš u to vreme, pozvao Radio 202 da naprave jedno ne plansko uključenje na temu internet marketinga. I tako, dok je moj gost šetao po celoj firmi, razgovarao uživo sa voditeljem i davao svoje stručno mišljenje na datu temu – ja sam posmatrala scenu i razmišljala kako to radi rutinski.

On je bio potpuno nesvestan koliko ga čak i naši korisnici, koji su se tu fizički zatekli pažljivo slušaju i koliko je skoncentrisan da čuje postavljena pitanja i da na njih odgovori - a kako moje kolege na to uopšte ne obraćaju pažnju. Hm, šta se dešava?

Pošto je gost otišao, odjednom su svi: koji radio je bio u pitanju, pričao je duže od 2,5 minute, ma to snimaju – nije direktno... Pratili ste?! I onda je krenula priča... Počeli smo da se prisećamo i prepričavamo „naša“ radijska gostovanja i uključenja, da rezimiramo kako je bilo nekada a kako je sada - za naše pojmove - postalo sasvim uobičajena stvar.

Radijska gostovanja i uključenja

Kada sam pre par godina bukvalno svakodnevno i to više meseci krenula sa radijskim gostovanjima i uključenjima, mi smo (kao firma) imali veliki problem. Više uzastopno povezanih kampanja koje su podrazumevale i radijska oglašavanja i promocije - tražile su strategiju - a nismo imali baš naročito velikog iskustva o ovome.

Onda smo napravili neku vrstu terminskog i media plana koji je, evo tek nakon par godina dao takve efekte (u svakom smislu) da me poput mog gosta, kontaktiraju sa neke radio stanice za uključenje ili gostovanje - jer smo napravili odličan odnos sa medijima - i uspeli da dođemo do one tačke kada nas smatraju dobrim izvorom informacija ali i dovoljno kompetentnom, dinamičnom i iskusnom firmom koja sada već sama prepoznaje koji je to model koji animira slušaoce - da slušaju - što ide i u prilog samom radiju jer se i na taj način povećava slušanost i gradi lojalnost.

Kako? Krenli smo prvo sa manjim radio stanicama koje nemaju veliku pokrivenost – i odmah u vatru! I gostovanja i uključenja i snimanja. Dogovorili smo se da svi u firmi pratimo, da zamolimo naše prijatelje, rođake, sve one koje dobro poznajemo (i po sopstvenoj proceni)  da slušaju i da „debelo“ kritikuju. Ako ovaj deo kritika pregurate (kao i sve šale na Vaš račun ) napravili ste veliki posao.

Čudan je osećaj kada recimo, završite sa gostovanjem i još niste izašli iz studija „k’o svet“ i taman Vas je prošla trema i malo ste se opustili  - kad ono, počinje da Vam zvoni telefoni i samo Vam padne samopouzdanje – joj, ovo ništa nije bilo dobro! Konsultujete se sa voditeljem koji kaže da je iz njegovog ugla bilo interesantno i sasvim korektno a Vama se samo ređaju upitnici iznad glave. Sad, da li je bilo dobro ili nije?!!

Čuo sam te na radiju!

Posle toliko brainstormiga, brifinga i sastanaka došli smo do sledećih zaključaka:

Savremene tehnologije su nam omogućile da odmah putem sms-a, telefona ili nekog mesindžera „vidite“ reakcije. Ako se slušaoci uključuju – to je to. Kao profesionalac možete smatrati da ste savladili ovaj medij onog trenutka kada zablokirate sve telefone u radiju. Svi će (kao) gunđati ali zar to nije cilj – tako dobar odziv – i za Vas i za radio stanicu.


Nakon par godina mogu Vam preneti i neka svoja lična iskustva:

Važno je da sami procenite da li će neka tema slušaocima biti interesantna. Nije suština da se pojavite na radiju zarad same reklame, to može dovesti do potpuno suprotnog tj negativnog efekta. Budite potpuno otvoreni na sve kritike i šale – preokrenite ih u svoju korist – da to ispravite u nekom narednom periodu. Onog trenutka kada odete na radio, završite sa emisijom a telefon počne da Vam zvoni, a da pri tome niste nikoga obavestili o toj svojoj aktivnosti – možete smatrati da ste uspešno savladali gostovanja i uključenja kao jedan od marketinških ili PR kanala.

Zapostavljeni medij?

Mnogi će reći: ma kakav radio, to uopšte nije posao ni Marketing ni PR menadžera a kamoli profesionalca jer je njegov posao nešto sasvim drugo. Velika greška. Okolnosti su te ali i Vaš lični pristup i odnos prema svemu što radite da biste se smatrali dovoljno iskusnim ili profesionalnim. Nekako mi je logično da budem upoznata sa svim procesima rada da bih imala realnu sliku i na pravi način shvatila i prednosti i mane ali i potencijalne probleme.

Moram Vam reći i da sam imala prilike (na žalost) da čujem od velikog broja vlasnika radija i voditelja da je strašno koliko su loši PRovci i ljudi iz marketinga  u ovom domenu. Prosto mi bude neprijatno jer su primeri i surovi i sirovi baš zato što su toliko samouvereni. Blagi užas.

Radio kao medij zaista volim i svakodnevno slušam.

Već skoro čitav vek i pored pojave svih novih medija (video killed the radio star) on se održao kao deo naše svakodnevnice. Čak se i ja sećam voditelja-zvezda, kao Zoran Modli, a da ne govorim da još uvek u sebi pevam onu čuvenu radijsku reklamu: Jugodrvo, ugodrvo, godrvo, odrvo, drvo, drvo, vo, o! ili da se radio drama Orsona Velsa iz 1938. "Rat svetova" još uvek izučava na skoro svim Akademijama u svetu.

I da ne zaboravim, ipak, ni jedan medij nije potpuno nova i originalna tvorevina. Novi mediji  prvenstveno podrazumevaju nove kanale komunikacije putem novih tehnologija koje se prepliću.

ili Larry P. English - The Guru of Information Quality (i guru sjajne prezentacije!)

Koliko puta Vam se desilo da ste otišli na seminar, predavanje, workshop... i da je najupečatljiviji utisak bio – loše, jako loše... Užasno dosadno. Umesto sadržaja Vi razmišljate koliko je prezenter imao grešaka, kako niste mogli da se skoncentrišete na sadržaj jer Vam se sve vreme spavalo (borite se da ne počnete da zevate i još da drugi to i primete), da ima užasnu tremu, da nije znao šta će sa rukama, čitao je sa dodatnog papira?!, potpuno nepripremljen, monoton glas, da Vam pokazuje linkove sa interneta (kao da ćete sada zapisivati sumanuto dugačke redove kao: http://com/?action=Speaker&product=31457&nd=Analysts&)... sve u svemu nikako da se poveže sa publikom, da joj zadrži pažnju, da je aktivira i uključi.

Desilo mi se nebrojeno puta. I svaki put sam razmišljala: zar je moguće da ne shvata i da pravi prvu i osnovnu grešku – bit, suštinu prezentacije?!  Vremenom sam se i navikla, ne obraćam pažnju toliko jer mi je jedino sadržaj bitan. I baš je razočaravajuće kada imate primer prezentera kome prezentacija ne leži baš najbolje. On priča - a Vama se drema.

„Komunikacija je osnov međuljudskih odnosa. Pošiljalac mora da zna šta želi da saopšti i na koji način to želi da uradi, da pritom jasno i direktno pošalje poruku. Informacija mora da bude potpuna, da primalac shvati i na pravi način prihvati poruku, da potom prikaže reakciju i sam postane pošiljalac nove poruke – povratne informacije„.

Kako napraviti odličnu prezentaciju – primer odlične veštine

U novembru mesecu sam prisustvovala IDC konferenciji BI u Beogradu. Workshop je bio višečasovni i ukupno smo ispratili osam prezentacija, svaka oko 30-tak minuta. Teme: upravljanje bazama podataka. Zvuči malo dosadno? Kako se jedan marketing menadžer uopšte našao tamo? IDC je svetska kompanija koja vrši istraživanja tržišta u oblasti savremenih tehnologija od strane IBM-a, Intela, HP-a... Imaju i predstavništvo u Srbiji i sa njima imamo odličnu saradnju u smislu analiza i ispitivanja IT trišta kod nas, što je za marketing veoma važno. 

Sad, možete pretpostaviti da su u publici uglavnom bili programeri, administratori i sl koji kao publika ne obraćaju pažnju (baš specijalno) kako je nešto „upakovano“. Pažljivo prate svaki slajd, podatak i informaciju – što je i logično – njihov domen.

Prvih 7 prezentacija su bile sasvim korektne. Kolega i ja smo u pauzama lepo povezali ono što će nama pomoći sa našim bazama. Komentarišemo i  kada ćemo za NS. Posle toliko sati slušanja, bez obzira što se IDC Adria zaista potrudila da nam svima bude prijatno i pokazala se kao odličan domaćin, vreme je da se ide kući. Sada smo već umorni. A onda...?

Odjednom, svetla su se ugasila? Ispred govornice se pojavio stariji čovek. Proseda kosa, kravata, bela košulja i crni hozn tregeri. Naočare na vrhu nosa i u onom mraku ON pokušava NAS da snimi. Preleće polako pogledom - sala puna. Kako da Vam ne skrene pažnju?! Mislim, hozn tregeri?

Onda je sklopio šake kao da želi da aplaudira... i nastao je SPEKTAKL!!!

I ko je Larry P. English?

Da li možete da verujete da od nečega toliko (ups ) dosadnog kao analize baza podataka čovek napravi show?! I to na takav način da kuvari u Hajatu proviruju kroz vrata jer se cela sala trese od smeha publike. Sjajno! Bravo! Fenomenalno!

Larry je jedan je od najvećih autoriteta za poboljšanje kvaliteta informacija i zaista je guru – jer smo svi toliko naučili taj dan od njega.

Šetao se kroz publiku, animirao je, postavljao pitanja, pričao šale, skakutao, menjao slajdove i objašnjavao rukama... Pokazivao je sa tako dobrim primerima i nama svima bliskim, loše upravljanje bazama podataka kroz sopstveni primer. Putuje po celom svetu i drži predavanja i skoro svaki put se desi greška i to tamo u onoj kompaniji sa kojom je već sarađivao. Kako? Zbog lošeg ažuriranja baza on je od gospodina Larry P. Englisha postao Miss Melinda Marunna!? I tako sve vreme.

Ni jednog se trenutka nije popeo na govornicu, nije upotrebio dodatni mikrofon i skoro svaki primer je prikazivao na grafoskopu? Bez obzira na sve tehničke uslove i logistiku koju je imao. Publika je bila u transu, dizala ruke, postavljala pitanja, molila ga da vrati prethodnu foliju (na grafoskupu) itd...

Neverovatno. Da ste samo mogli videti TA lica. Tu povezanost i interakciju. Predivno. Prezentacija se završava. Aplauz. Svi na nogama.

Šta da Vam kažem? Priznajem, prva sam imala predrasude i samo su godine iskustva učinile da svemu, koliko je moguće, pristupam open mind. I Larry mi je pokazao koliko naša sama energija, harizma, poznavanje teme, spontanost, samopouzdanje, vera u ono što radimo, pozitivan pristup, odlučnost - mogu kroz sasvim jednostavne primere iz svakodnevnice da ovladaju nečim toliko obimnim i kompleksnim kao analize i upravljanja bazama podataka. 

Bravo Larry. Bravo!