Blogodak - Svi postovi sa bloga: Deto(e)zin

Family reserve

Deto(e)zin - 20.09.2010, 10:04:06

:

Srpski Domaćin neće odjahati u zalazak sunca! Nije to naš stil... Ja hepiend zamišljam drugačije:
Dok stoji ponosno na vetrometini i nepokolebljivo istrajava u borbi za naše vrednosti i način života, u desnoj ruci mu sekira, u levoj čašica, a iza ledja mu "rže" njegov verni - rakijski kazan!
Nek puknu dušmani!
U inat svim euro-entuzijastima, akciznim markicama, Briselskim preporukama i direktivama - brat i ja cepamo čvornovate panjeve i kuvamo džibru.
Nezdravo? Ti ćeš 'mi kažeš pirgavi! Nije ekološki? Šatro - žao im drva... More! Možete da nas muntate koliko hoćete, da nam spinujete rogove, sveće, bubrege, štapove i šargarepe... Ali dalje nećeš moći! Naše voće! Naš kazan! Naša drva, voda, vreme...
Naša stvar!
I što je najbolje - ni ja ni brat ne pijemo. Pogotovo on, mene još ponekad i prevare mangupi, ali i u tim retkim prilikama pijem vino ili pivo. Pa u čemu je onda vic?
Braća Ristić peku IZ PRINCIPA!
U stvari to je više kao neki dug... Taj voćnjak smo sadili i podizali svojim rukama. Od '78. kada su naši roditelji uz pomoć "kase uzajamne pomoći" (davno zaboravljeni beskamatni radnički kredit iz soc-vremena) kupili taj komad oranice, svaku stopu smo zalili našim znojem. Počeli smo iste zime sa 60 betonskih stubova izlivenih "na ruke" pošto struje godinama nije bilo...
Zapravo, dok smo podizali taj voćnjak - on je podizao nas. Tu smo se još kao deca naučili radu, upornosti i strpljenju... I sada vraćamo dug: šteta je da propada.
Verovatno nam neće trebati tamo-neka zbunjena Evropa da nam objasni kako odavno živimo sasvim drugačije od naših roditelja, i kako jednostavno više nemamo vremena za sve to. Ali možda bude i obrnuto! Možda nam taj, sada već pomalo zapušteni komad zemlje - ponovo otvori oči.
Sedeli smo tamo juče i satima osluškivali kišu kako pada, i vatru kako pucketa. Nismo mnogo ni pričali, samo smo netremice piljili u tanak mlaz koji je curio uporno kao vreme...
I vreme je skoro stalo..

Reforma pravosudja

Deto(e)zin - 15.09.2010, 17:53:45

.

-"Izvinite! Četvrti opštinski?"
-"Tu odmah, iza ovog parkića..."
Radnica na šalteru informacija je bila uslužna: "Za predaju zahteva idite na šaltere 9, 10 ili 11."
Kako sam se nadao super sam prošao, mislim u sebi. Samo nekoliko stranaka ispred pomenutih šaltera, dok su se na svim ostalim otegli dugački redovi. Dok čekam, studiram fizionomije ljudi oko sebe i besciljno zveram okolo.

Ali ono što mi je privuklo pažnju nisam video - nego čuo. BUKA! Odvratan kakofoničan odjek, kao na nekoj velikoj železničkoj stanici - samo mnogo jači. Jasno mi je bilo odakle dopire - u prostoriji odprilike 50 x 20 metara nalazilo se u tom trenutku oko 150-200 ljudi. Velika betonska sala bez ijedne pregrade, sa samo par vrata i prozora odjekivala je kao pećina. Svi su morali da govore bar dva puta glasnije da bi se razumeli sa čovekom pred sebe. A ako su još bili rastavljeni šalterom - morali su da viču. Namejao sam se u sebi: pa ovde je bar 50 decibela više nego u mojoj štampariji! A štamparije nisu baš poznate kao mesta mira i kontemplacije...

"Treba da zovete nekog da prekontroliše nivo buke." - rekao sam ženi za šalterom koja je unosila podatke iz mog zahteva u kompjuter.
"ŠTA STE REKLI?" - doviknula mi je.
"MNOGO JE VELIKA BUKA!" morao sam i ja da dignem glas: "DA BAR IMATE STAKLENE PREGRADE..."
"A, nema ništa od toga!" slegla je ramenima njena koleginica sa "susednog šaltera" koji ni na koji način nije bio izdvojen, osim simbolički - natpisom na plafonu:
"Ne daju!"
"Ne znam kao čujete svoje misli, a mogu da zamislim kako vam je kad dodjete kući posle osam sati provedenih ovde... Zašto se ne pozovete na zakon o zaštiti na radu?"

Susedna "koleginica" se pravila da me nije čula, a devojka na mom šalteru mi se samo kiselo nasmešila.
I ja lupam gluposti! - pomislih u sebi: Pa u toku je ta neka reorganizacija, žene su srećne što uopšte imaju posao...

"E kad bi bar to govedo od arhitekte koji je sve ovo zamislio, odsedeo ovde jedno mesec dana, onako - za kaznu!" - rekao sam to reda radi, znajući da me više niko ne sluša. U sebi sam mislio: Ako VI NE ZNATE (da se izborite za) svoja prava, šta da očekujemo MI OSTALI?

Bolje da ćutim da i mene ne "reorganizuju"...
.

Dotaći nečije srce

Deto(e)zin - 13.09.2010, 00:46:06

:

(complaining is silly - either act or forget / bilbord koji bledi na suncu)
"Najviše se bavim sposobnošću dizajna da dotakne srce posmatrača. Videli smo tako mnogo profesionalno odradjenog i vrhunski realizovanog grafičkog dizajna, predivno ilustrovanog i majstorski fotografisanog, pa ipak sve to me (a verujem i druge) ostavlja hladnim. Tako je mnogo limunade, dobro producirane, šatro prelepe - limunade. Ništa da vas pokrene, ničeg za razmišljanje, tek poneka informacija, ali sve u svemu - šuplje. Mislim da je glavni razlog za svu tu bozu i limunadu u tome što većina dizajnera ne veruje ni u šta. Nismo baš politični, a ni religiozni, nemamo stav ni o jednom važnom pitanju. Kada je vaša savest tako fleksibilna - kako možete da stvarate upečatljiv dizajn? Gledao sam filmove koji su me dotakli, čitao sam knjige koje su promenile moj pogled na stvari, i slušao gomilu muzike koja je uticala na moje raspoloženje. Naš cilj u budućnosti će biti da dizajnom dotaknemo nečije srce."

Stefan Sagmeister

(moj amaterski prevod kratkog teksta iz knjige Graphic Design for the 21st Century 100 of the World's best Graphics Designers - Charlote & Peter Fiell ) prelistajte knjigu
:

Lekcije sa pijace: "Luzer"

Deto(e)zin - 10.09.2010, 21:37:53

.

-"Oo-hoo-ho-hoo! Vidi ti njega!"
-"Pa, nee! Pa ne mogu da...Pa jesi to STVARNO TI?!"
Zagrlismo se na sred buvlje pijace, ne obazirući se na gužvu...Kao da smo upravo nakantali neke ljute pacere u basketu.
-"A ja sam mislio da si ti u nekim Amerikama. Znaš ono: Australija i Kanada biće zemlje udruženog rada" - smejem se puna srca i pokazujem na prljavo ćebe koje predstavlja sav "maloprodajni objekat" mog prijatelja iz mladosti.-"Jesteee!" - nakezi se on -"A ja sam mislio da ti, da prostiš, duvaš u onu veeeliku frulu na Tibetu!Ništa se nije promenio: isti onaj mangaš sa Zvezdare koji se uvek dočeka na noge.-"Pa gde si ti čoveče! Šta ima? Šta radiš?" - rešetam ga pitanjima. -"Ma ništa...Evo vidiš (pokazuje na ćebe) krpim kraj s krajem, preživljavam..."

U trenutku shvatam strašnu istinu: ćebe sa hrpom trica i kučina, nije neka honorarna zafrkancija, ni utucavanje slobodnog vremena. To JESTE njegov posao! Ne mogu da verujem, pa kako? On je bio...Car! Uh, jebote! Preneražen menjam temu u letu:-"A ono: žena-deca? Baš me zanima koja li je tebi došla glave..." - namigujem mu, ali već vidim na šta će da izadje...-"Ma, jok! Znaš ti da ja nisam bio nikad iz tog filma. Nikad ništa ozbiljno! Mislim, privedem ja tu i tamo... Ono, bez veze... Piletina..."-"...pivo, pijani kreteni!" - nastavljam u šali refren iz "našeg" vremena, aludirajući na njegove legendarne kafanske kapacitete.- "Eee, nema toga više burazeru...To je za mene davna prošlost! Tvoj drugar sad i za kiselu vodu prvo pita da nije mnogo 'ladna..."
Tek tada vidim koliko je ostario. Na požutelom licu oko izboranih očiju veliki tamni kolutovi govore sve. Ispalio sam se kao pavijan: posao, porodica, zdravlje...Sve sam uprskao!
On prekida neprijatnu tišinu: "A kod tebe? Šta ima? Ti se ono beše odselio u Pančevo?
Šta da mu kažem? Kuća, firma, klinci...Avioni-kamioni! Šta god da spomenem biće kao da mu guram prst u oko. Mora biti da sam najednom pocrneo i skupio se kao krivac. Počeh da zamuckujem, sebi u bradu:-"Ma znaš... Kako je... Mrsim nešto... Jebiga!"
Nepogrešivo mi je "zavario" direkt, tačno u onaj rameni nerv. U trenu mi utrnu cela ruka:-"Ne daj se frajeru! Čuješ!" - razvukao je onaj njegov široki (sada malo proredjen) osmeh: "Ne daj se, bre! Mi smo ti takvi. Nepobedivi!"
Rastadosmo se srdačno, ali bez razmenjenih telefona. Idem dalje vukući noge kao da sam ugazio u nešto. Šta mi bi - dodjavola? Hoću da puknem od stida i besa. Na svu njegovu muku - još i JA da ga sažaljevam i lažem!
Čoveče! Koji sam JA luzer!.

Lekcije sa pijace "Papučić"

Deto(e)zin - 09.09.2010, 11:01:55

.

- "Snajka! Jel' te sluša muž?" - probudi me piskavi glas. Odleteše mi misli u koje obično potonem subotom, dok kaskam za ženom natovaren kao magarac:
- Aaa! Gledam ja vas već dugo...A i tebi snajka - svaka čast! Prati te u stopu - kao neko kučence...
Uhvatim vazduh da joj odbrusim nešto prgavo, ali onda je pogledam bolje i odmah odustanem. Skupila se bakica kao suva smokva, nema je ni 40 kila sa krevetom. Pa se još savila do zemlje kao upitnik. Ali zato oči! Sevaju dva bistra i brza oka kao varnice. Pomislim: "Ovu treba pusti da završi šta je naumila. Ta ima šta da kaže."
Moja žena prevrće i pažljivo "studira" pušlu zeleni, ja se glupavo smeškam, a bakica veze:
- "Čuvaj ga dete, trebaće ti još. Tako je i moj Srećko mene mazio i pazio. Ma, bila sam... Gospodja!"
Onda zaćuti malo, kao da je nešto preseklo u rebrima, pa škripavo uzdahne: "Čuvajte se deco..."
Prodjosmo dalje, u društvu Srećka i bakice... Malo kasnije, kad smo zamakli za druge tezge, uhvati me žena ispod ruke - kao nekad.
Likovao sam ćutke u mislima, zahvaljivao bakici a čestitao sebi.
Nekad je najbolje ne reći ništa.
.

Kraj detinjstva

Deto(e)zin - 07.09.2010, 17:29:28

.

Dobar dan. Potreban mi je izvod iz matične knjige... Ili, kako se kaže? Izvadak rodnog lista?
Bože moj! U mestu u kome sam rodjen, naučio da čitam i pišem, plivam, vozim bicikl, i proveo prvih desetak godina života - sada sam stranac. Zemljak iz dijaspore! Čak ne govorim ni jezik! Doduše, prošle su skoro četiri decenije od kada sam poslednji put prošao ovim ulicama, ali...
Naviknut da u svakoj situaciji pronadjem neki koristan ugao, gledam stvari oko sebe iz perspektive kosmonauta koji je obleteo galaksiju brzinom svetlosti. Za mene je prošlo samo trideset dana, a za njih - 36 godina!
- "Gornji Rahić?" (matičarka čita mesto prebivališta) "Vaši roditelji mora da su bili prosvetni radnici?"

Eto, takvu aluziju (na etnički sastav mesta u kome su moji roditelji radili) sedamdesetih niko nebi smeo da napravi. Bilo je to vreme usiljenog "bratstva i jedinstva", koje se kasnije izrodilo u... Ali izgleda da istina, čak i ona užasna - oslobadja.

Odmah pored zgrade vlade Brčko-Disktrikta, na mostu preko Save, sada je granični prelaz. Smešno! Sada ako hoćeš da se kupaš i pecaš na sprudovima kod Rajevog Sela - treba ti pasoš... Šta imate da prijavite? Štap za pecanje, kutiju glista i loptu za plažu! A imate li zeleni karton za bicikl, i medjunarodnu vozačku dozvolu?

Poneo sam fotoaparat da bratu i majci pokažem slike mesta za koje nas sve vežu najtoplije uspomene. Škljocam kao Japanski turista. Belu džamiju, mostove na Brki, Hotel i Vjećnicu. Onda stanem ispred fontane zapanjem. Kako sam ovo mogao da zaboravim? Kao klinci smo se uvek oduševljivali ovim mestom (na užas roditelja). Kasnije shvatim da je čak i u grbu grada. Slika koja je potpuno nestala iz mog sećanja - do trenutka ponovnog "uskrsnuća"...

Mnogo toga se vraća teatralno iz zaborava, ali mnogo stvari je baš tamo gde sam ih u sećanjima ostavio. Samo su se nekako smanjile i skupile... Moja stara škola, prelaz preko pruge, zgrada u kojoj sam stanovao... Tumaram satima ulicama, sve je tako lepo, novo i sjajno, prepuno boje (za razliku od crno-belih i sepijastih sećanja). I ljudi su nekako veseli i živi, celo mesto kao da se kotrlja i talasa u nekom ležernom ritmu. Setim se kako mi je nekad davno, bila čudna Banatska pustoš (naročito vikendom) kad se svi zatvore u svoje kuće... Ali čovek se na sve navikne.

A onda, poče da se javlja teskoba. Prvo, kao neki čudan osećaj u stomaku, a zatim kao pomanjkanje vazduha... Shvatim da svakim sledećim korakom brišem stare slike, i prepisujem ih novim. U ovoj kući su nekada živeli Zlatan i Suad... Bolje nek i dalje ostanu da žive tu - u mojim sećanjima. Neću ni da pogledam šta piše na pločici... Znam da je bilo mnogo ružnih stvari. Moja porodica je imala ludu sreću da za nas sve to budu samo nestvarne slike sa TV-a. Ispod tih nasmejanih lica, ljudske sudbine ovde su teške i gorke, i moja detinjasta sećanja na neko srećno vreme mogu da imaju isti efekat kao voda u vrelom ulju.

Odavno ovde nikoga ne poznajem, a sada i poslednji zamrznuti trenutak detinjstva zauvek odlazi medju obična plitka sećanja.

Osećam se kao kosmonaut koji je, stigavši kući, skinuo kacigu i žedno udahnuo punim plućima.

Idemo dalje!
.

Kavez za vino

Deto(e)zin - 05.09.2010, 13:10:07

Podstaknuti zahtevom jednog potencijalnog klijenta, postavili smo sebi pitanje: Kako još niko nikad nije pakovao VINO? Bilo kakva kutija ili kesa bila bi samo varijacija neke već postojeće... Morali smo se vratiti malo unazad, i razmisliti o samoj SUŠTINI proizvoda.
Prvo smo se setili one fraze: "Dobar sluga - zao gospodar!" Šta to zapravo znači? Definitivno se odnosi na slobodu: Vino oslobadja, ali traži i kontrolu. Kao rasan konj? Kao životinja... Zver? Odatle nije bilo daleko...
Dobre stvari su opasne. Opasno dobre!
Treba ih čuvati u kavezu...

// još fotografija i drugih zanimljivih stvari na ovom linku
.

Lekcije sa pijace: "Ubivena"

Deto(e)zin - 04.09.2010, 10:54:50

- "Pošto šljive? "
- "Četrdeset. Evo, ova gajba je načeta..."
- "Šta to znači? Da ne može da se bira?"
- "Pa šta imaš da biraš! Šljiva je šljiva. Sve su lepe..."
- "Kako da ne! Evo - vidi ovu. Ubivena..."
- "Šta ubivena? Ovo tebi ubivena?! Ma znaš šta GOSPODJO - Dovidjenja!

Gospodja "pušeći se" odlazi par tezgi dalje, dok nadrndani prodavac ostaje da mrmlja sebi u bradu: "Ti mi znaš šta je ubivena..."

Dijalog počinje iz početka, ali okretna bakica već pruža kesu i kaže: "Biraj dete, slobodno..."
- "A lepe su ti i jabuke... "
- "Imaš tu dole i ove slatke, ako voliš, a i nakisele... Ista je cena, ako voliš..."
- "Daćeš mi i dve kile breskvi..."

Domaćica bi verovatno prošetala još malo medju tezgama, ali sad namerno pravi predstavu. Hoće da "bandoglavom" pokaže šta je propustio. Ovaj se pravi da gleda na drugu stranu, ali ko za inat, sve ga mušterije zaobilaze...
Sam je kriv.
.

Pravo na sreću

Deto(e)zin - 31.08.2010, 23:02:04

.

Deklaracija nezavisnosti: "... 2. avgusta 1776. godine ...njome se ističe i „da su svi ljudi stvoreni jednaki i da je njihovo neotuđivo pravo pravo na život, slobodu i sreću..."

172 godine kasnije:

Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima: "... koju je usvojila Generalna skupština Ujedinjenih nacija... 10. decembra 1948... za najznačajnije principe se smatraju slijedeći: Pravo na život, slobodu i sigurnost ličnosti, Pravo na obrazovanje, Pravo na zaposlenje, plaćene praznike, zaštita od nezaposlenosti i socijalna sigurnost, Pravo na puno učešće u kulturnom životu, Sloboda od torture ili svirepog, nehumanog tretiranja ili kazne, Sloboda mišljenja, uvjerenja i vjeroispovjesti, Sloboda izražavanja i mišljenja.

Negde uz put - "zaturili" smo sreću.

Neko će reći da su kasniji zakonodavci samo pokušali da je preciznije odrede, ali bojim se (na ulazeći u njihove stvarne motive) da im to nije pošlo za rukom. Bez obzira da li gledate društva u celini, ili izdvojenog pojedinca - uspeh u potrazi za srećom je sve dalje od fokusa, a sama sreća je sve teže dostižna.

U nekom smislu, 230 godina posle Deklaracije nezavisnosti PODRAZUMEVA SE da je većina ljudi nezadovoljna i nesrećna. To nezadovoljstvo pojedinca je zapravo glavni društveni motor, na njemu se zasniva većina društvenih mehanizama, lokalnih i globalnih. Ta "sistemska nesreća" je ono što nas tera da jurcamo za šargarepom, ili u strahu od batine koja nam vitla nad glavom...

To je prosto tako, i nemate kome da se žalite, nema smisla čak ni da gundjate... U gomili ljudskih prava, jedno je (slučajno?) zatureno...

Pravo na sreću vam niko ne garantuje.
.

Sebični filantrop, ili darežljivi mizantrop?

Deto(e)zin - 27.08.2010, 22:40:51

.

Zvuči kao nonsens, ali zapravo se tiče jedne ideje koju sa mnogo iskrenog žara propoveda Dragana Djermanović u svom poslednjem postu "The WOR(l)D is not for sale!". Kao što sam u svom komentaru rekao, ideja je super, i veoma bih voleo da je istitinita, ali...

Kaže se da je put u pakao popločan dobrim namerama. Takodje se kaže kako je kapitalizam najpravednije društvo koje poznajemo - iako je zapravo zasnovan na najgorim ljudskim osobinama, pohlepi, gramzivosti, sujeti i ambiciji...

Svako novo vreme nosi sa sobom neki novi idealizam. Danas je to ideja koju dobro oslikava twit koji sam nedavno pročitao "Informacija imaš sve više - što ih više deliš". Pošto je informacija = uticaj = bogatstvo, ispada da se ta rečenica može čitati i kao: "bogatiji si što više daješ". Zvuči kao citat iz jevandjelja, ali...

Da li je smisao zaista "hrišćanski", ili su pravi motivi sasvim drugačiji?

Umrežavanje, dvosmerni dijalog, lični integritet, odgovornost, aktivizam... Sve su to elementi lepe velike ideje o promeni sveta (o kojoj piše Dragana), u kojoj je vodeća uloga "prvosveštenika" dodeljena osvešćenim altruistima koji će svoj ogromni "mrežni" uticaj iskoristiti na korist čitavog čovečanstva.

Ili će ipak - prodavati keks?

Recite da sam cinik, ali verujem da je druga opcija mnogo verovatnija. Ne sporim ja da će novi "bon-ton", nova "tehnologija intenzivne socijalizacije" doneti i mnogo dobrih stvari. Siguran sam da će vrlo brzo (na primer) srušiti sve monopole i slične centre moći, dobro protresti i verovatno reorganizovati neke okoštale mehanizme koji postaju kočnica razvoja (npr. autorska prava), da će extra-potencirati ličnu kreativnost, i neku novu individualnost, stvoriti svet intenzivne dobrovoljne kooperacije...

Ali šta masa potrošača percipira kao korist koju može dobiti od nekog uticajnog, popularnog, ili - vodje?

Tu nažalost dolazimo na klizav teren. Prolazne zvezde novog digitalnog doba su bizarni likovi poput Ekrema i sličnih Ukućana ili Farmera. Novo doba je košmarno ostvarenje sna o apsolutnoj demokratiji - i slika u ogledalu je vrlo ružna. Naravno, vodiće se ljuta borba izmedju praznih i onih drugih, ali rejtinge i trendove će kao i uvek diktirati masa. I sebični lični interesi:

Sve je to lepo, ali šta ćemo danas jesti? Da li nam raste prodaja? Pa smislite nešto! Dajte neku budalu, sex, nasilje, bilo šta... Znate šta ljudi traže...

I što je najgore - i u novom svetu ljudi su i dalje zamenljivi. Ako ti nećeš da prljaš ruke - ima ko hoće... Svaku tehnologiju ili ideju je moguće ISKORISTITI za ličnu ili grupnu korist. To se već dešava, a biće još perfidnije i još efikasnije. Razlog je očigledan: sile koje sve pokreću nisu se promenile poslednjih 1ooo godina! Šta ako je sve postalo transparentnije? U najboljem (najgorem) slučaju može se desiti da se posle nekog vremena SVI zgadimo sami sebe, i da potražimo nekog Spasioca (možda nekog sa brkovima?)

Čuvajmo se velikih ideja, na njihovim krilima često stižu i velike katastrofe. Bolje im dajmo malu, sebičnu, ljudsku dimenziju. To sigurno neće pokrenuti mase, ali ih neće mnogo ni razočarati...

Uostalom - šta vi imate protiv keksa?

slika preuzeta odavde .

Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

Prijavi se na Blogodak

Svi postovi sa bloga: Deto(e)zin