Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

Milan Veljković

Priznajem, osam godina provedenih na elektronskom fakultetu su ostavile dubok uticaj na mene. Postao sam ziceraš, nespreman da rizikujem, i sve moje odluke se zasnivaju na starom dobrom:
IF… THEN… ELSE… principu.

Tako je bilo i ovoga puta.

Naime, posedujem dva službena telefona. Jedan je u Telenor mreži, a drugi u VIP mreži. Uvek kada krećem na put van Srbije nosim samo jedan broj. Na drugom broju uključujem call forwarding. Zašto to radim? Jako sam rasejan, tako da dva telefona za mene predstavljaju duplu glavobolju.

Obred koji je stalan pred odlazak je odlazak na jedan i drugi sajt, utvrđivanje roaming usluga i cena i opredeljenje za jeftiniju uslugu.

Ove godine se desilo da su oba operatera nudila 99% istih usluga (barem sudeći po njihovim sajtovima) te je izbor pao na VIP, jer mi je VIP-ova kartica u novijem telefonu.

Faza 2 je bila odlazak u prodajno mesto VIP-a. Prvo sam proverio da li su svi računi bili uredno isplaćeni (da ne bude, ne daj bože, isključenje zbog neplaćenog računa). Dalje sam proverio da li mi je roaming usluga aktivirana. Na kraju mi je malo neupućeni momak predložio kupovinu roaming paketa (samo za dolazne pozive, što nisam tada znao) koji sam prihvatio.

Odlazak na put

Krećem na put za Hrvatsku preko Bosne. U Sarajevu sam skinuo poveći mail korišćenjem GPRS VIP usluge. Na moje veliko iznenađenje ubrzo stiže SMS sledeće sadržine:

„Postovani, zbog povecane potrosnje GPRS saobracaja u roamingu, na Vasem broju moze doci do suspenzije odlaznog saobracaja. Za vise informacija pozovite 060/1234. Vip“

Posle prve panike vršim proveru stanja na računu gde dobijam poruku sledeće sadržine:

„Stanje je informativno bez pretplate: 1821,57 din. Iskorisceni sadrzaj u okviru tarife…“

Ok, pretpostavka je bila da mi sigurno neće isključiti telefon zbog 18 eura duga, ali sam za svaki slučaj isključio GPRS do daljnjeg.

Drugog dana putovanja krenuli smo za Hrvatsku. Destinacija je bila Istra. Negde kod Zagreba sam ukapirao da moj telefon nema apsolutno nikakav signal. Stavljanje kartice u tuđi telefon je ostao bez ikakvog rezultata. VIP je isključio moj telefon. Toliko ga je dobro isključio da nisam mogao ni SOS broj da okrenem. Ostala dva telefona mojih kolega su ostala bez baterija, tako da smo zadnjih par stotina kilometara imali dva mrtva telefona i jedan koji je bio isključen.

Neću ovoga puta pričati o obesnim klincima u kolima koji su nas maltretirali jedno pola sata na auto putu. To je već sasvim drugi problem. U svakom slučaju nije bilo prijatno.

Nego, idemo dalje sa pričom. Trećeg dana ujutru uzimam hrvatsku karticu da bih pozvao call centar u Srbiji (hrvatski VIP nema apsolutno nikakve veze sa srpskim, što mi je jasno stavljeno do znanja) i razrešio nastali problem.

Dobijam informaciju da je broj suspendovan usled straha da je telefon ukraden (hvala Vam, divni ste). Posle cele procedure da dokažem da sam ja vlasnik telefona (čak su tražili i broj VIP ugovora, kao da ga ja stalno nosim sa sobom) dobijam šokantnu informaciju:

„Molim Vas da zapišete broj žiro računa na koji morate da uplatite 4500 dinara da bi Vam telefon bio uključen.“

Na moju šokiranu konstataciju da sam ja van Srbije i da je to nemoguće dobijam još jedan šokantan odgovor:
„Nađite nekog u Srbiji da Vam uplati taj novac!“

Račun za bezuspešno ubeđivanje sa operaterom je na kraju veće od 20 eura.

Šta je najveći problem?

U ovom trenutku moram da napravim malu digresiju. Zašto sam u toku tog razgovora bio užasno besan (VIP je to snimio, kao što obaveštava na početku zvanja call centra, možda ću i potražiti snimak). Dan pre odlaska na put, jednog većeg investitora u Nišu smo ubeđivali zašto treba da uzme naše proizvode, a ne firme iz Vojvodine. Argument je bio da oni nemaju servisni centar južno od Beograda, a da smo mi na raspolaganju 24/7, i da se vreme reakcije naših servisera meri, ne danima, nego minutima. Eh da, jasno vam je. Čovek me je to jutro pozvao da mi kaže da smo dobili posao i ja sam bio – isključen.

Povratak u Srbiju

Posle 15 dana radnog odmora, koji mi je preseo, vraćam se u Srbiju. Naravno, telefon je i dalje isključen, iako su svi računi uredno izmireni, iako više nisam u roaming-u. Na prvo žaljenje  VIP centru u Nišu dobijam sledeći odgovor:

„Da bi Vam aktivirali telefon morate uplatiti 4500 dinara.“

Zašto da uplatim 4500 din unapred, kada sam ja postpaid korisnik?!? POST-PAID!

Dolazi i kraj obračunskog dela i doživljavam novi šok – u računu je uredno zaračunata pretplata, GPRS roaming, ali i onaj roaming paket kojeg su mi onemogućili da koristim.

Kreću ponovo žaljenja, putovanja u Beograd, žaljenja mail-om. Sve to ostaje bez ikakvog konkretnog odgovora. Cela procedura traje već tri meseca, gde meni svakog meseca uredno stiže račun koji uključuje osnovnu pretplatu i onaj roaming paket, iako je potpuno jasno da nikako ne mogu ni da ga deaktiviram (slanjem SMS-a) niti da ga koristim.

Da stvar bude još grđa, pre 15 dana me je pozvala „agencija za naplatu dugovanja“ kojoj je VIP, očigledno, prepustio moj dug. Diskretno sam dobio savet da „platim račun i ne dižem dževu“ kao i da „zaboravim na nesuglasice“.

Da zaključim:

-          VIP jeste druga priča, ali ne i moja

-          VIP nije namenjen poslovnim, i licima starijim od 18 godina, jer nikada nećete znati da li vam je broj suspendovan ili ne

-          VIP postpaid ne postoji – čim se desi neka malo veća potrošnja postajete prepaid korisnik

-          VIP u ovom trenutku nije dobar izbor!

UPDATE:

Po direktnom prozivanju @vip_mobile na tviteru dobijam konačno odgovor na mail posle 15 dana. Ovde su linkovi za tekst žalbe (ZalbaVIP.pdf) i njihovog odgovora (VIPOdgovorZalba.pdf). Kao što može jasno da se vidi, VIP nije odgovorio niti na jedno jedino postavljeno pitanje.

Stvar je otišla toliko daleko da me je danas pozvao neko iz call centra VIP-a da mi ponudi da „platim račun na više rata“.

Dragi moj VIP-e, nije problem da li imam novac ili ne, bitan je tvoj odnos prema meni kao korisniku tvojih usluga. Za 13 godina korišćenja usluga Telenor-a nisam imao ama ni jedan jedini problem, iako sam desetinama puta koristio njihov roaming. Nije problem u meni – problem je u tebi!

O autoru

Rođen pre 31 godinu u Nišu. Završio istureno odeljenje beogradske matematičke gimnazije u Nišu, diplomirao automatiku a sada se trudi da doktorira na energetici. U zelenoj energiji od 2005. godine. Posle kratke karijere na fakultetu, od 2009. godine vlasnik firme koja se bavi energetski efikasnom klimatizacijom objekata isključivo korišćenjem zelene energije. Na tviteru postoji kao @juzhnjak a u životu van interneta kao Milan Veljković.

(Nota bene: Ustupuila sam mesto na svom blogu jer često čitam kako mogu da izledaju nerešivi problemi sa provajderima, verujem da će iznošenje ovakvih stvari u javnost pomoći da svi oni shvate da prema nama kao prema svojim klijentima moraju da se ponašaju isto onoliko odgovorno koliko to traže od nas, i da treba na neki način da budu kažnjeni za loše poslovanje ili loš odnos prema klijentu, isto kao što oni nas kazne ako ne platimo račun)

Sve dok vlast ove zemlje ne prizna, jer ona jedino može da prizna, da je Srbija izgubila Kosovo, da Kosovo više nije srpsko, da Kosovo, nažalost, ima alternativu koja se zove – guzica u fotelji, Evropska unija, šta god, hoću da znam:

zašto vlast manipuliše ljudima koji žive na Kosovu

odakle Borisu Tadiću predsednička i demokratska hrabrost da sa narodom sa Kosova razgovara preko medija, da im upućuje apele i savete iz Beograda

koliko je Kosovo udaljeno od Beograda, u kilometrima, svetlosnim godinama, vekovima, svejedno

kada će se završiti agonija naroda na Kosovu a samim tim i agonija svih nas koji smo taoci ove nesposobne vlasti i politike koju vode

da li je normalno da se u skupštini raspravlja o predlozima zakona o održavanju stambenih zgrada, o komunalnim delatnostima i o rudarstvu i geološkim istraživanjima dok narod na Kosovu plače zbog suzavca nemoći

da li diplomata nad diplomatama, Vuk Jeremić treba neprekidno da bude u kontaktu sa “međunarodnim činiocima” a da ignoriše domaće činioce

odakle svim činiocima ove vlasti da stanu ispred nečega što se zove državni organ?

Danas, umesto da ode i bude sa onim narodom na Kosovu, mislim, jel to u opisu predsedničkog mesta ili je u opisu samo dizanje tri prsta na teniskim mečevima, predsednik ove zemlje je položio cveće na spomenik oslobodiocima Beograda i Crvenoarmejcima, i razgovarao sa đacima beogradskih škola, negovao kult druga Tite. U knjigu utisaka, uspomena, zahvalnosti, kako se to već zove je zapisao:

Slava onima čiji je život prestao da bi naš počeo.

Predsedniče,

kada će ljudi na Kosovu moći da kažu, bilo kome – hvala vam što je naš život počeo ponovo, stajao je tako dugo…

Da se slučajno ne plašite, predsedniče, da biste na Kosovu prošili kao na onoj utakmici na koju niste otišli a na kojoj su skandirali Putinu?

Foto Beta

I to od vrste – diktator koji se ne krsti.

Već svi znate, kad radite kod privatnika, prvo ne smete da pitate za platu, ima da budete počašćeni što uopšte imate posao pošto je to u Srbiji privilegija, jelte.

Kod privatnika ne smete da budete bolesni, odnosno, smete, ali ne smete da idete na bolovanje jerbo horde nezaposlenih jurišaju na vaše mesto i ne pitaju za platu, isto kao i vi.

Nema slobodnih dana, poslodavac može da vas budi u po noći, to je normalno jerbo sprski poslodavac svoje zaposlene doživljava kao lično roblje.

Sve sam to znala, gde mi je pamet bila ne znam.

Nego, da vam pojasnim.

Već sam se žalila da sam u najboljim godinama (ko mi ne veruje, živ i zdrav bio pa video) u zemlji Srbiji otpisan čovek. Ima da me nema. Pokušala nešto kao da nađem posao preko svih onih koji ti preko Interneta nađu direktorsko mesto, uglavnom sam dobijala ponude da radim kao

devojka na rolerima

armirač betona

vozač viljuškare i slično.

N’ umem. Nisam ni rekla da umem.

Nosih se mišlju da upišem kurs za armirača betona i odustadoh, ako zgrade i mostovi čekaju mene, Mahlat, da ih armiram, vala sve nek se sruše.

Ono s rolerima mi isto palo na pamet, imam rolere ali je problem što više nisam devojka. Naginjem ka babi al’ se pravim da mi nije ništa.

I tako, od nemila do nedraga, odnosno, od poslodavca do poslodavca, u zemlji opterećenoj  sa – ne moraš da znaš ali ima da imaš 25 godina, nastala Tetka. Lični mi projekat. Iznikao iz čiste ljubavi. Mislila sam  – biće lako, znam gde đavo piški, šta je za mene da napišem par tekstova.

I tu sam se zeznula.

Znam gde đavo piški i zbog čega piški (ko i svi ostali, da obeleži teritoriju), gde – ne mogu da vam kažem, to je između đavola i mene, ali ne znam mali milion stvari. I tako, da bih napisala prosečnu priču, kao ona koju mi je ukrao Tanjug, moram da otvorim mali milion online stranica sa podacima, i offline knjiga, što ume da traje letnji dan do podne.

Pre neko veče sam pročitala 30 strana grčke mitologije da bih napisala tri rečenice o Dionisu. Saznala i ko ga napravio, i ko ga rodio, i ko ga zeznuo.

I gde je tu problem?

Ja si imam razmaženo dete, razmaženog muža i razmaženu mene koja ne voli da si remeti svoje ustaljene navike, no me moj poslodavac, Tetka, ganja ko prosečan američki robovlasnik.

Trpeh, trpeh, i taman kad sam htela da arlauknem – Slušaj, ti Tetka… Tetka počne da menja moj život na bolje. Ako ste sad pomislili na neke velike pare, nije baš tako, ali nije sve u parama, kao što nije sve u seksu, ima nečeg i u držanju za ruke.

E u držanju za ruke je poenta.

Ako imate ideju, ona se neće realizovati sama – napred, proverite sebe i kakvu podršku imate, podrška čuda čini.

Danas sam pričala sa svojom Internet prijateljicom koja je preletela sedam mora i sedam gora i otišla u neki drugi svet da živi, kojoj je bilo malo dosadno i koja je u tom drugom svetu počela svoj biznis. O tome ćete čitati na Tetki, krajem nedelje, samo da joj prođe vatreno krštenje.

Ako je mogla ona, bogu iza tregera i još malo dalje, ako mogu ja, ovde gde svi pokušavaju da te miniraju, može svako od vas.

Ako treba da radite a da nemate platu, radite za sebe, bar ćete imati neko zadovoljstvo A i rad na sebi i za sebe se uvek isplati. Kad-tad.

To je to. Tetka je poslodavac, ja sam prosta radna snaga isprepadana da ne ostane bez posla pa da poveća statstički procenat.

Nego, haj’ te vi lepo i polako u svoje projekte, to sam htela da vam kažem.

Dok sačekae posao u struci, prođe život.

Da je lako – nije. Pade mi par puta na pamet da dam otkaz no mi Tetka sva izbečena sa onim viklerima na glavi reče –

‘ajd’, samo probaj, obe noge ću da ti polomim

Frka, braćo i sestre, ali  probajte, iznenadićete se 

#CistacicaUP –  #MahlatDown al’ drži se za metlu (uvod za vas koji se ne „bavite“ Twitterom)

U četvrtak, 14.10. održan je #CistacicaUp na kome su se tviteraši  družili sa Oliverom Dulićem, odnosno pričali o tome kako nam je prljava ova jedina zemlja koju imamo, kako je treba očistiti, najzad, i kako naravno treba malo podići svest naroda da ulice jesu javne ali i privatne, da svako parče zemlje jeste naše, i da ne možemo gde god nam padne na pamet da pravimo deponije.

Došlo je vreme da više ne slušamo kako su švajcarske, austrijske, nemačke ulice čiste, „da jedeš sa njih“, treba da shvatimo da i oni tamo proizvode đubre, ali da se o tom đubretu staraju na pravi način.

Pre nego što napišem o čemu se konkretno radi, molim vas da me u ovom postu ne bijete po ušima da sam golub preletač, da menjam perje i više ne mislim kako mislim samo zbog toga što sam sinoć slušala Dulića, ovo nije politički post, nije podrška Duliću, neću da dobijem posao, neću da se podmladim, sve je normalno, samo podržavam jednu dobru akciju u korist svih nas. Toliko smo pljuvali sajt Očistimo Srbiju, možemo sad taj sajt i da iskoristimo pa da konačno vidimo da li nam se isplati ili ne.

(#MahlatDown – na tom Up-u sam bila normalna, kako dođoh kući tako me skomatala bolest nepoznatog porekla, možda me bog kažnjava, pa ne morate i vi)

Problem svih nas

Ne postoji mesto u Srbiji, od Beograda do Babušnice u kome van centra, a naročito u okolini, nema mali milion divljih deponija, džaba svetlosti Beograda usred centra kad van kruga Dvojke možete samo da se krstite šta sve čoveku neće pasti na pamet da baci na sred ulice, iznese ispred zgrade, i slično.

Na Banjici, gde živim, ispred  pijace postoji divlja pijaca na kojoj se prodaje sve, od igle do lokomotive. To u toku dana deluje veselo i šareno. Uveče, kad svi odu, ostaje neverovatno đubre jer narodu koji tu trguje očigledno nije jasno da ono što napravi treba i da počisti. Sitne prodavače oteraju, krupni imaju dil sa inspektorima, komunalna policija se tu pojavila samo kad su ih promovisali i nikada više, bar ih ja nisam videla a svakodnevno se muvam tuda.

Obratite pažnju kad sad bude opalo lišće, grmlje je puno đubreta, u Banjičkoj šumi skoro da ne postoji drvo koje nije okićeno papirnim maramicama, kondomima, starom garderobom i još svakakvim stvarima, da ne poverujuete čega sve ima.

U jednoj ulici na Voždovcu postoji neka napuštena fabrika, mora da se oko nje vodi spor, znate ono – kome pripadaju zgrade, trenutno dvorište pripada svima pa svega ima unutra, a preko puta nje su vile kao iz  američkim filmovima o srećnom životu prosečne američke porodice.

Prvo i osnovno – đubre pravimo mi. Nije to akcija stranih okupatora i zavojevača, đubre je naše! Možda ne vaše, ne moje, ali na kraju, kad se nađe na ulici postaje problem svih nas.

Da bismo dobili čistu zemlju, što naravno ne može preko noći, ali važno je napraviti prve korake, moramo prvo da je očistimo, da se ne bi, kako Dulić sinoć reče, zgražavali nad Tužnom Moravom, Moravu smo tužnom učinili mi, a onda moramo da znamo da su ovakve stvari kažnjive, i naravno moramo malo da se edukujemo oko tog bacanja đubreta na sve strane.

Znate ono: zrno po zrno – pogača, cigla po cigla – kuća, e tako je i sa đubretom – papirić po papirić – deponija.

#prijaviđubre za lepšu i čistiju Srbiju

U okviru sajta Očistimo Srbiju postoji Prijavite lokaciju za čišćenje gde možete da prijavite svaku divlju deponiju, svako mesto gde se gomila đubre, svako mesto koje treba očistiti. Nadležne službe će na osnovu prijava utvrditi činjenično stanje i preduzeti akcije čišćenja.

Nije teško, danas nigde ne idemo bez mobilnih telefona i fotoaparata, slikajte to što ste videli i postavite na sajt. Hajde da malo pokažemo svoj aktivizam kad se isključimo sa mreže, poznato je da smo na mreži veliki zaštitnici životne okoline.

Ostalo je na nadležnom ministarstvu, recimo na Duliću, on će nas obavestiti kako napreduje akcija, i na kraju, kakvi su rezultati.

Šta se neće desiti

Srbija nikada neće biti Švajcarska. Po srpskim livadama nikada neće ljubičaste krave pasti travu. Srbija i ne treba da bude Švajcarska, Srbija treba da bude Srbija, čista koliko je i lepa. Koliko je lepa možete da vidite kroz prozor automobila, ja uvek ostanem bez daha.

Šta će se desiti

Srbija može biti očišćena ako ne budemo hejtovali akciju. Srbija može biti čistija.

Zašto

Zato što je Srbija naša, zato što je volimo, zato što treba da vodimo računa o onima koje volimo.

Zašto baš mi

O tome sam pisala ovde – Očistimo Srbiju iz ugla partibrejkerke

O akciji možete pročitati i na sajtu Organ Vlasti – Nova timska akcija Ekoplana – #prijaviđubre

Fotke sa #CistacicaUp  

Kao što sam objavila, moj tekst objavljen na Tetki – Kišobran od statusnog simbola do modnog detalja, objavljen 08.10.2011, pronađem objavljen danas na Tanjugu – Kišobran – statusni simbol i modni detalj -  nije naveden izvor.

Napišem im mejl i zamolim da ili uklone tekst ili da navedu izovor, istovremeno ih prozovem na Twitteru. Na Twitteru dobijem odgovor da je u pitanju tehnička greška koja u ovom trenutku, posle pet sati nije otklonjena jer se radi o krupnoj stvari, jelte. Na mejl mi nisu odgovorili.

Napravim malu predragu i nađem da su moj teksto objavili na:

Savremena žena – Kišobran, statusni simbol i modni detalj, naveden Press kao izvor;

b92 , bio je na ovom linku – http://www.b92.net/zivot/moda.php?yyyy=2011&mm=10&dd=12&nav_id=548932 , poslala sam im mejl, vidim da teksta nema, znači uklonili su ga. Naveden je bio Tanjug kao izvor;

Brodarevo. net, naveli su izvor RTV Vojvodina koji su naveli Tanjug;

Press, naveli su Tanjug kao izvor;

Mondo, takođe naveli Tanjug;

Vesti news –Kišobran – statusni simbol i modni detalj -  nema izvora, znači i oni su ukrali a nema ni kontakta na sajtu.

Normalno, tekst se našao na Naslovi.net, Aladin, Poslednja vest, eNovine.info, ex-YU-Novosti.com, mjalo.net… nisam više imala živaca.

I, šta ja sad da radim?

Da ćutim?

I tako sam se danas, na Miholjdan, setila pesme L’ été indien, pa odmah školskih igranki, pa kako nas je profesor francuskog terao da učimo ovu pesmu i prevodimo je, i danas je znam napamet…

Nego, naravno, ove mlađe generacije nemaju pojma kakve su bile školske igranke s kraja sedamdesetih i početkom osamedesetih, rođeni su posle toga, ja mom mužu dođem ko živa enciklopedija minulih vremena, i tek kad počnem o tome skontam koji jaz generacija postoji između mene i njega, čim iskočimo iz bračnog kreveta  mislim, kad god ja kažem – joj, što volim ovu pesmu ali ti nemaš pojma, on odgovori, kako nemam pojma, slušao sam je u obdaništu 

Znači, braćo i sestre, koji ste rođeni onda kad sam ja išla na prvu igranku…

Saopštili kući da idemo na prvu školsku igranku. Pogledali nas belo, moja majka rekla, kakva bre igranka u pet popodne, to ko poratni matine, otac reko da do dnevnika budem kod kuće da on ne dolazi da me traži , ja odma’ izračunala – šmrc, samo dva i po sata.

Školska sala, svetlo ko derbi Partizan – Crvena zvezda, stolice poređane u krug, na deset đaka dva nastavnika, prekrštenih ruku i nogu, oči im ko sateliti, rade u svim pravcima, ima da igraš al’ da se ne dodiruješ.

Mi strogo podeljeni na žensku i mušku stranu, kikoćemo se k’o ludi na brašno, i jedni i drugi, mi crvene k’o bulke, boga molimo da nam ne priđe simpatija jerbo smo u njegovom prisustvu ko vezane čarape. Tresu nam se i noge, i ruke, i vilice, da nas neko pita kako se zovemo, morale bi da odgovaramo jedne za druge, nijedna ne bi znala svoje ime.

I onda puste L’ été indien, kad smo je privu put čule pojma nismo imale o čemu se radi al’ smo osećale da je neka velika ljubav u pitanju.

Sediš tako, počinje pesma, vidiš njega kako štrapacira preko one sale i boga moliš da se zemlja otvori, dok je stigao, već si snimila ceo film, žanr – drama, izrežirala – on će da kaže ovo, a ja ću da kažem ovo, onda će on ono, dok on usred te režije ne stigne i ne kaže ništa nego te samo zgrabi za ruku jerbo je on u trinaest, četrnaest godina dasa.

Iz crvene boje pređeš u ljubičastu, misliš svi gledaju u tebe i kreneš u svoj prvi ples koji je uglavnom ličio na rvanje jerbo dasu u pubertetu boli uvo za nastavnike, on samo gleda kako da te privuče što više jerbo tebi rastu grudi, a ti samo gledaš kako da ga držiš na što dalje rebo se stidiš tih grudi a i frka ti zbog nastavnika da oni ne pomisle… nešto, ne sećam se više šta.

I tako u trajanju jedno tri pesme. On nešto priča a ti pojma nemaš šta jer gledaš ko te gleda, pa onda strahuješ da ga ne nagaziš, pa osetiš kako grudima dodiruješ njegove grudi, odmakneš se, posle dva kruga opet, krajičkom oka ugledaš drugarice koje se došaptavaju, nit si na nebu nit si na zemlji.

Kad te posle pitaju  – šta rek’o, šta rek’o – uopšte ne veruju da nemaš pojma, sve misle da kriješ neku veliku tajnu i tako se još u pubertetu suočiš sa tračarenjem.

Stigneš kući pre dnevnika, pitaju te kako je bilo, odgovoriš – ma beeezveeezeeee, i strmoglaviš se u krevet u kome probdiješ celu noć pokušavajući da se setiš šta je rekao onaj, al’ se samo sećaš kako je nasrtao na tebe prsa u prsa i onog rvanja.

Sve posle toga  ne može da se uporedi sa tim trenutkom kad se prvi put nalaziš u muškom zagrljaju, uplašena što si živa, ubeđena da si centar interesovanja celog sveta na čelu sa nastavnicima, kad misliš da svi znaju ono što misliš jer ti se čita na licu, kad misliš da si počinila neki veliki greh što si dozvolila da se neko primakne tvojim grudima koje u to vreme više liče na dve bubuljice nego na grudi.

I da, pusto žensko, jedna od mojih omiljenih scena… samo zbog ove ruke na leđima

Al’ tek danas znaš da je ono od Dirty Dancing bilo daleko kao Zemlja od Sunca…

Već znate kako sam dobra kritičarka, ima da kritikujem od Kosovskog boja na ovamo, sa ostvrtom na hladni rat i spuštanje na Mesec čoveka koji nije Srbin a neće ni biti, ali kad treba da pohvalim to mi teško ide, nešto je dobro, malo bolje, još malo bolje, i tu blokiram. Sve zbog toga što su meni dobre i lepe stvari potreba i što ih smatram normalnim, a ružne i glupe pokušavam da popravim.

Elem, stigla juče a drugi dan Blog Opena 2011, smrzla se jer sam i fizički i emotivno nepripremljena na ovu hladnoću, videla onaj most na kome je Onaj dodirnuo asfalt i upisao ga u legendu, prvi put videla Novi sad, bruke moje, do tamo tračarila sa Ivanom Ćosićem, od tamo na ovamo sa @ljutomir – om, upoznala one koje poznajem virtuelno, sedela pored @skljuc koja mi je javila da jedva čeka da dođem a onda neprekidno tvitovala i zanemarivala me.

Nego, ja sam uglavnom odbijala ovakve skupove zato što se ne bavim nekim stvarima, pa mi kao nisu potrebne, ali od kako postoji Tetka, kapiram kako pojma nemam i koliko moram da učim, i uopšte svaki put na ovakvim dešavanjima skontam koliko pojma nemam o nekim stvarima.

Pošto sam prvi dan propustila, moji utisci sa drugog:

Dedu ne možete da ne volite. Da je mogao juče svima koji još ne bloguju da naredi da otvore blogove, ostali bismo još tri dana. Ali bi blogosfera bila bogatija.

Jasna Kamatović je održala sjajno predavanje koje me podsetilo na to kako treba vaspitavati decu.

Miloja Sekulića ne ne možete da ne slušate, prosto vas tera da ga slušate što za neke druge ne možete nikako da kažete, oni vas prosto uspavaju, nije da nije zanimljivo ono što govore ali nemaju taj sugestivan nastup – slušajte šta vam govorim. Sve u svemu, ko nije juče gledao, neka odgleda snimak, Miloje nije debeo, vadi ga visina, ali kako god okrenete veličina je bitna.

Duhoviti Nedim Šabić me prosto oduševio svojom prezentacijom, jasno, sažeto, duhovito, meni tupavoj dovoljno da se oduševim.

Mite Kuzevski je takođe bio odličan dok je priačao o digitalnom aktivizmu, što sam pratila i dok je bilo aktuelno i dešavalo se na Twitteru, pogledajte ovde.

Sinoć sam tvitnula da je oživljavanje avatara jedno posebno iskustvo i da su svi lepi, pametni i lepo vaspitani, baš onako kako deluju i virtuelno.

E, sad, pošto se očekuje da kažem nešto i o nagradama, jelte, to vam je u naslovu posta.

Godinu dana ću nositi titulu vlasnice najboljeg ličnog bloga, i vlasnice najboljeg bloga bebe za 2011. godinu.

Hvala svima vama koji ste me nominovali, i vama koji ste glasali za mene.

Dobitnicima u ostalim kategorijama čestitam.

Svima kojima sam juče pružila ruku – zaista ste divni.

O ovogodišnjem Blog Openu pisali:

Cyber Bosanka – BlogOpen 2011 – konferencija koju zaista vrijedi posjetiti (od nje sam ukrala sliku)

Miloje Sekulić – Pozitivna energija – BO2011

Gadgeterija –  Održan Blogopen Masterclass 2011, najveći regionalni skup blogera

U sledećem broju ono što ste očekivali sad 

Otvorim jutros oči, pomolim se bogu da ukućani odspavaju bar još sat vremena da u miru, tišini i sa Interentom popijem kafu, skuvam je, sednem, pričvrstim se za miša i prvo što pročitam:

Hrvati zarađuju na našem šećeru

Odma’ mi se digla kosa na glavi, al’ ajd’ da pročitam kako to Hrvati zarađuju na srpskoj muci, kako će da nas zeznu.

Do toga može doći ako u Hrvatsku ove jeseni ode sav rod sa oko 6.000 zasejanih hektara na kojima proizvodnju nisu ugovorili srpski prerađivači, a po svoj prilici to će se i dogoditi.

Tol’ko!

Još jednom mi se digne kosa na glavi i zamislim:

sedi srpski poljoprivrednik bilo koje vrste, zapalio cigar duvana, sipao si rakijicu, razmišlja kako bi se za brzi voz uhvatio samo da prolazi kroz njegovo selo, traktor mu stariji od sina, otkup nikakav, proizvodnja skupa, krene da pljucne među prste pa se suoči sa žuljevima, pomisli – jebem te živote – i otvori novine kojima pročita sličan naslov.

Istog trenutka baci novine, ne čita dalje, naslov mu dovoljan, tresne kačket s glave, pljune u prašinu pošto u državu ne može, i krene ili u sebi ili oko sebe ako ima publiku u vidu najuže familije.

Naređa se oca, majke i kompletne familije banu Jelaćiću, Tuđmanu, Oluji, svemu čega se seti zaključno sa Jadranskim morem, jel im nije dovoljno, i završi sa domaćom vlašću. Dobro, možda i ne završi sa domaćom vlašću, tako bih završila ja.

Elem, ovo nije prvi naslov koji aludira na to da je Hrvatska zeznula Srbiji, ima ih još koji zarađuju na srpskoj muci, ono o Bosni i Eurokremu, Sloveniji i ajvaru, Crnoj Gori i srpskom jeziku, gde god se okreneš neka zavera bivših bratskih republika prema Srbiji.

I sad vi meni kažite, da li je u ovom slučaju Hrvatska mirni agresor na srpska dobra ili je Kriva Srbija.

Da li ovaj naslov treba da pokaže da je Hrvatska našla pa zašla ili da je nešto trulo u državi Srbiji.

Uostalom, država Srbija uvozi puževe, čačkalice, ovčja creva, spermu bikova, i led ako ćete verovati, konje, magarce, majmune, dobro, oni su u serumske svrhe, luk, pasulj, šljive, metle, nema šta ne uvozimo.

Nešto nam treba, nešto služi za pranje, ispiranje i propiranje para, nešto zvozimo, ako nam u međuvremenu ne istruli dok dogovorimo cenu, ili na prelazima jer pokušavamo da prođemo na kvarno, setite se onih šljiva, i ko je nama kriv?

Hrvatska kriva što je dogovorila proizvodnju?

Ne podnosim nacionalno huškanje čak i kad se ovako provlači kroz naslove.

Ko je sprečio državu Srbiju da se bavi sobom, svojim dobrima i da misli na Sebe, da mi je znati…

Da li će Srbi izumreti?

Nego šta će!

Samo, kod Srba to neće biti kao kod Maja i Egipćana – dotakli svoj vrhunac i otišli u legendu.

A neće biti ni kao sa mamutima i dinosaurusima. Jalova posla s tim smakovima, vanzemaljcima i drugim naprednim civilizacijama

Srbi će sami sebi zatrti srpsko seme.

Pre toga, pre nego što zadnji Srbin bude pogledao u nebo i rekao – Bože, aj ti ugasi svetlo kad ja budem otišao da se ne troši struja za džabe, Srbi će se podeliti horizontalno i vertikalno po svim mogućim kategorijama.

Posle Srba, neko će, možda, u nekoj dalekoj budućnosti pokušavati da odgonetne tajnu šta se desilo s tim malim ali odabranim narodom, palim direkt s neba, nepravedno na teritoriju na kojoj nema mora, nafte, zlata, švajcarskih polja i foka pa da ko sav normalan svet viču – spasimo foke.

Dotle, Srbi će precizno utvrditi čiji deda je nosio bele rukavice kad je išao u poljski klozet, kome je deda bio četnik a kome partizan, ko šta voli, ko s kim spava, ko koga ogovara, koga vara žena, koliki IQ ima komšijin mali, odakle kome pare, ko je s kim u dllu, što kriminalnom, što političkom, ko je Muško s topuzom do kolena a ko se samo folira da je muško, ko ima pravo da živi, diše, misli i ide napred a ko nema jerbo njegov stari đedo nije imao one bele rukavice za klozet nego je išao u šljivar  s lopatom.

Dotle, Srbi će se uvek i u pravo vreme baviti najvažnijim stvarima po društvo a naročito po same sebe pa će nakon utvrđenih činjenica postupiti kako im pravda a naročito savest skopčana s pameću nalaže.

U ovom istorijskom trenutku, kad gori Kosovo, teniseri i odbojkašice osvajaju svet, kamenuju se autobusi, potrošačka korpa vredi tri plate, 50 000 Srba živi od Interneta a oko 6 miliona gleda u nebo i pita se gde se dedoše onolike fabrike, ostatak je politički obezbeđen, od najnižeg do najvišeg meste, Srbi utvrđuju ko je peder, ko lezbejka a ko ono između.

Nakon utvrđivanja, pedere će u najboljem slučaju proterati tamo odakle je potekla ideja, one između će pljunuti i prevaspitati a lezbejke mogu da ostanu, Srbi su em licemerni, em šta fali kad dve ribe vode ljubav, to je baš seksi.

Na popisu koji je u toku Srbi se neće izjasniti kao Srbi, neću, bre, iz inata, nego kao Džedaji, Indijanci, Kinezi, Vanzemaljci, što reče ova koja me je popisivala – rekli nam da pišem šta narod kaže, ako neko kaže da je majmun, moram da upišem da je majmun koliko god meni ne liči na majmuna, moram da mu verujem na reč.

Posle ovog popisa ćemo možda imati i majmune, ništa strašno i za čuđenje.

Ali, ovaj popis će precizno utvrditi koliko ima svih ostalih pripadnika jer ostali očigledno nisu blesavi kao Srbi, ne teraju inat vlasti i samima sebi nego se ponašaju normalno.

Najzad će se utvrditi da ima mnogo nas koji živimo u Srbiji ali da nismo Srbi, sramota je, i nećemo, bre, iz inata da budemo Srbi. Ko jebe nacionalnost, vlast, Evropsku uniju, šta koga boli uvo ko smo mi.

Pa sutra, kad opet neko bude tražio svoje, istorijski stečeno, ima da arlaučemo da je to naše, srpsko, samo kojih Srba kad nas ostaje sve manje, što prirodno, što neprirodno – preciznim vođenjem ka zatupljivanju.

Lektira: Obezglavljena Srbija

Kad sve ovo prođe neka jave Džedji kako će nazvati državu kad budu hteli da traže svoju, Srbi neka pristojno ustupe deo teritorije i gase svetlo za sobom, odakle god da izađu.

Svim novinarima i „novinarima“ zemlje Srbije beskrajno hvala što su od popisa pravili – stižu vanzemaljci, ispraće vam mozgove, il’ im ne otvarajte vrata ili ne pričajte ništa, ko zna za šta će iskoristiti podatke o vama. Uostalom, šta očekivati od nekoga ko samo piše o gaćama pevaljki i ljubavnom životu istih, Važno da imaju udruženja. Kao i svi ostali Srbi, da se zna gde je ko, kakve su mu dužnosti i, naravno, prava. O odgovornosti nećemo, to je nepoznat pojam u Srbiji.

Ako se ikada bude birala žena storučica, ono šta sve može žena za nedelju dana, da me predložite.

Mislim, nisam bila đak generacije, Miss sveta, more ni mis neke Moodijade ili Kupusijade, kakav svet, ‘oću da dobijem neku nagradu.

Sa statusom domaćice, to su one što ne moraju da ustanu ujutru, popnu se na štikle i krenu na posao, ove nedelje sam:

ostavila zimnicu, znači kupila, dovukla, pekla, mešala, punila i skidala fleke sa prstiju ( u sklopu posla – ne seci prste, ne pij esenciju, pazi da ti ne popucaju tegle, nemoj da presoliš, probudi osećaj za ukus i sve tako);

sašila dve haljine u kojima će dve devojke na svadbi skakati da uhvate bidermajer. Kako izgleda sašiti haljinu da bude nešto između onoga što je zadnji put obukla Kim Kardašajn sa ubačenim detaljima sa haljine Jelene Karleuše a da ne pukne kad skoče, ne možete da zamislite – skrati, produži, suzi, možeš da dišeš, ne, ne, grudi ne treba tako da stoje, udahni i ne diši, možeš da korakneš, sedi, bolje da vam ne pričam. Lepo mi dođe da kažem – ne skači za tim bidermajerom, košta bre, ‘oćeš d’umreš u toj haljini, ne vredi toliko, majku mu;

nameštala veštačke trepavce, sve sam mislila oko ću joj izvaditi;

ispeglala tovar veša, posle generalnog sređivanja kuće izgleda da sam prala i šta je trebalo opratii šta nije;

trista puta jurila zeca po kući koji na čuden načine beži iz kaveza, taman se udubim u nešto i ugledam ga kako čuči ispred mene i posmatra me kao s raumevanjem, kako ga pogledam tako pobegne i zavuče se u najudaljenije ćoše koje postoji što podrzumeva da ja puzim, udaram glavom u šta stignem, dernjam se i na kraju molim boga da ga on vrati u kavez;

tešila ljubimca koji je zapeo ili da promeni posao ili da svi poludimo, ili da poludim samo ja;

sto puta skočila ranom zorom da odgovorim da ne carinim ni pertle, ni selidbene stvari, ni lustere, ništa! – nisam ta, opisano u prethodnom postu;

svih sto puta posle toga smirivala uznemireno srce, šta da pomisliš kad ti zazvoni telefon u 7 ujutru a ne radiš kao vatrogasac ili u Hitnoj pomoći;

sredila ostavu – nova sezona, nova dekoracija sa leptirićima i cvećem;

pisala, presvukla Tetku, ostalo šminkanje i češljanje;

imala goste i najavljene i nenajavljene;

zakazala tri pregleda odavde u drugom gradu, objašnjavala da hitno znači – odmah a ne malo sutra;

tri puta pročitala tri strane iste knjige i na kraju ukapirala da nisam spremna za nju, batalila;

spavala kao lovac na čeki, jerbo kad ljubimica otputuje ja ne umem da spavam i tako je od kako putuje sama;

o telefonskim razgovorima uopšte neću da govorim, ljubimac, ljubimica, tata, slučajan uzorak koji treba da pravi gužvu na promociji nikad do sad viđenih jastuka, uložaka za cipele, i bečkih šnici, takođe da ne pričam.

Znači, umorna sam i psi’iĆki i fiziĆki, patim što ne radim negde bar kao skretničar, osam sati, udarnički, pa da dođem kući, dignem noge i kažem – mrtva sam umorna!

Nemoj da je neko rekao – blago onoj koja ne radi, privilegija je raditi, imam iskustva.

Sinoć, taman sela, stigla ljubimica, dećko joj, ljubimac, drugarica, postavljaj, rasklanjaj…

Legla u tri.

U 6:30 skočila i krenula automatski – ne, nisam ja ta, ne znam zašto je kamion zadržan na granici…

Subota, bogte…

Eto, izjadala sam se.