Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

Iskreno da vam kažem nemam pojma šta su prave vrednosti.

Ugledam povremeno neku, napumpala usta botoksom, nos suzila, u sisama joj kubik silikona, iz dupeta isisala sve što se dalo isisati dok ne ostanu dve koščurine da normalno muško nema po čemu da raspali, i priča širokom auditorijumu i publici koju voli najviše na svetu da veruje u prave vrednosti.

Ja kao retardirani majmun sedim sa druge strane i lepo ne kapiram u šta to veruje kad vidim da su joj prave vrednosti u botoksu i silikonima.

Svaki ludak koga su doveli na neku od televizija priča o tim pravim vrednostima.

Toliko kroje te prave vrednosti da ti od njih svoje ne možeš da sačuvaš.

Nekako ispadaš budala.

Kroje mi muzički ukus po sistemu – ćirilica, bato, pa nek’ ide život ako bar jednom dnevno ne obrnem krug moravca sa elementima modernog baleta nisam se imala rašta ni roditi.

Osećam se potpuno neuspešnom, još nisam nabavila kucu kojoj ću da nadenem neko ime poput Cezar, Neron, Kaligula, Ivan grozni, Sandokan, Džingis kan (zavisno od pasmine) i kome ću sezonski da menjam garderobu dok zevam u njegovu ogrlicu sa Svarovski kristalima dok ja nosim lažne bisere, tj. ne nosim ništa.

Ne idem u SPA centre, ni na pilates, ni na tajlandsku masažu, sve bi one koji tamo idu pobila. Ne što idu nego što ne bi ni nos promolili da sve to ima neko srpsko ime. Čim se zove srpski – ne vredi ni pišljiva boba.

Ako se pitate sto ja još uvek zabadam nos u štampana izdanja to je samo zato što se posle toga bolje osećam, svaki put utvrdim kako sam normalna i pametna.

Elem, ona je mlada, lepa, uspešna.

Rodila se lepa i ne koristi ništa specijalno za lepotu sem: Vichy šampona, L’occitane pakovanja za kosu, Shiseido Lasting Lift maskare, Dior rumenila, od srca preporučuje Shanel-ov Vitalumiere kao i Shanel No 5 i Givenchy-jev Irresistible, tečni puder Chanel Vitalumiere spf 15 beige, itd, itd.

Savet čiteteljkama: da čitateljke to jest ja zapamte da je tajna lepote u nama a ne na nama! Aferim!

Za SPA ugodjaj koristi kupku od koje joj je meka i glatka koža i od koje se oseća lako; kupku od ruzmarina od koje se oseća kao da šeta po čistom planinskom vazduhu; kremu za automasažu koja sadrži ginko bilobu, guaranu, ženšen i još trista sastojaka od koje joj je koža svilenkasta; ulje za masažu sa citrusnom notom, ekstraktima bergamota i vitivera koje daje mentalnu snagu; pre nego što izadje iz kupatila, koristi mirišljavu osvežavajuću vodicu koja joj daje osećaj komfora i uspostavlja ravnotežu izmedju duha i tela; i naravno, aromatične sveće koje joj daju osećaj da je na rajskim ostrvima, jes’ da su skupe al’ gore 45 sati! Imena vam nisam naredjala al’ da znate da voda nije voda nego eau, ulje je oil i tako to.

Pojma ja nemam šta su prave vrednosti iako mi nije jasno kako sveće uspostavljaju ravnotežu izmedju duha i tela i kako istovremeno možeš da se osećaš kao da si na čistom planinskom vazduhu i na rajskim ostrvima. Ne umem ni da se osećam k’o normalna žena.

Depilacija je umetnost od glave do pete sa sve brkovima.

U svom malom, lepom i kratkom životu nisam otišla na depilaciju, nemam brkove a i rodila sam se, što bi rek’o Drnch, nekako obezdlačena, gde da dajem pare za ono što bi morali lupom da traže.

Jednom sam otišla kod kozmetičara. Dva meseca posle toga sam išla da je pitam što me nagrdi ona mi govorila da su to samo reakcije na nove kreme i da mi se čisti koža. Dva meseca sam izgledala k’o pčelarski pripravnik. Verujem da su lakše očistili okean od naftne mrlje nego ona moju kožu.

I posle se pitaju što ima mnogo razvoda medju novokomponovanim umetnicama. Zato što znaju šta su prave vrednosti. Dok se izdepiliraju, rekreiraju, relaksiraju i okupaju uz miris rajskih ostrva i čistog planinskog vazduha, mozak zakržljao a muž otiš’o da traži ženu, dosadilo mu da živi sa budalom.

Jes’ da nisam slavna al’ sam se rodila i lepa i pametna.

I nemam gde da kažem nego ovde.

Mentalna snaga mi je taman a nikakvim uljem se nisam namazala.

Ne mora čovek zbog toga da se okupa.

Nešto razmišljam,mnogo, bre, trtljam o seksu. Pomisliće neko da ništa drugo u životu ne radim nego se seksualno edukujem da slučajno ne izmisle nešto novo a ja da ne znam.

Dakle, znam da pišem

da kuvam

mesim, pogaču ste videli, onu što joj je Drnch nadenuo ime ,

da farbam jaja

da dočekam goste

da šijem i oblačim ćerku ljubimicu

sve to radim sa ove dve ruke sa koje i pišem o seksu.

Ako nekom padne na pamet da me prosi ne treba, već sam rekla da.

Domaćica Mahlat

P.S. Ne znam da muzem krave al’ niko nije savršen.

Skoro mi mili muž ljubimac kupio knjigu o seksu. Neću da vam kažem koju,  ne pružam usluge besplatne reklame. I taman kad sam biila spremna da se uvredjeno svadjam po sistemu je l’ ja tebi ne valjam, tolike godine sam vežbala, on se povadio i rekao da je to samo ako mi ponestanu ideje za pisanje. Sekira se čovek.

U vrlo zrelim godinama, ja, jadna, silom prilika moram da prihvatim da seks više nije seks nego nauka. I da kao svaka nauka teži postizanju nekog cilja. I da se kao svaka nauka razvija a da niko živi ne zna do čega će se stići. I da do cilja postoji milion puteva kojima možeš da zalutaš kao ono kad je Kolumbo krenuo ka Indiji a završio u Americi i zajeb’o ceo svet. I Indijance.

Kad sam kretala u seksualni život rekli su mi da obavezno moram da pogledam Figure veneris ako mislim da se upišem u red uspešnih ljubavnica koje će muškarci hvaliti okolo i preporučivati jedni drugima. Ja našla, otvorila, ukapirala da za ono moraš bar od pete godine da treniraš gimnastiku i zatvorila ubedjena da ja mnogo tih poza ne bih mogla da izvedem sve dok ne postanem žena od gume –’’ još samo večeras u vašem gradu!’’

No, da ne dužim.

Seks se uči. U društvu ili sam.  Kad učiš u društvu moraš stalno da obnavljaš gradivo. Jedan priča a onaj drugi prati prstom da l’ nije nešto preskočio i opominje ga – uživi se, uživi, ’ajde to s razumevanjem! Svaki seks je kao pisanje literarnog sastava mora da ima uvod, razradu i zaključak, tj. predigru, glavnu igru i vatromet orgazma. Tim redom.  I kao i kod svakog učenja, naravno, kući moraju da se rade domaći zadaci. Svakodnevo.

Dakle, onanisanje.

Da bi onanisanje bilo uspešno, muškarac mora da odredi vreme za svakodnevno vežbanje, prostor gde ga niko neće uznemiravati i dodatnu lektiru. Kad sve to pripremi mora obavezno da obavesti tetka Gerturudu da će kupatilo u narednih pola sata biti zauzeto pa da ne kuca na vrata i preseca sveti čin onanisanja.

Što se onanisanja tiče, ako vi žene mislite da su muškarci koji onanišu pored vas kreteni, nisu uopšte. Onanisanje je sasvim prirodna pojava u životu muškarca.  Muškarac mora da onaniše iz mnogo razloga a naročito zato što mu je polni organ na izvol’te. Hoću reći mi žene smo hendikepirane u odnosu na muškarce pa ako želimo da znamo da li je naš polni organ reprezentativni uzorak moramo ili da izvodimo egzibicije sa ogledalom ili nekoga da pitamo. Muški polni organ je vidljiv na prvi pogled i svaki mukarac kad vidi svoj polni organ tj. svoj reprezentativni uzorak – jeb’o te koliki mi je – ne može da odoli. Masturbacija je direktna posledica samodivljenja najboljem drugaru – još me ni jednom nije zajeb’o.

Ako mislite da u vezi muške masturbacije nema tajni – ima ih koliko god hoćete a tehnika taman kao kod borilačkih veština, sa sve arlaukanjem a la Brus Li (dajte duši oduška). Poza takodje ima da biraš, jedna od najsigurnijih je da stoji ledjima oslonjen na vrata da mu neko slučajno ne bane. Uspeh zagarantovan. Sem ako ne navali na vrata neko malo jači pa ga ne katapultira na drugi kraj prostorije i prekine ovaj sveti čin.

Dakle, ja sam mislila da je onanisanje obično drkanje. Glupača! Onanisanje je suptilna tehnika kojom mora da se obradi cela dužina, i realna i sanjana. Muškarci koji vole dramske detalje treba u trenutku ejakulacije sami sebe da ’’zgrabe za testise’’ . I posle da ne budu ljuti sami na sebe onako kako se ljute ne druge kad ih zgrabe za jaja. Ako mi verujete ovaj dramski čin bi volela da vidim pa ne žalim da umrem. Mislim to, kad sam sebi radi ono zbog čega bi drugom otkinuo glavu. Pa još srećan.

Za sve one koji vole onanisanje al’ ne prosto nego prosto prošireno pre toga treba da sede na šakama dok potpuno ne utrnu. Ja se odma’ sludela misleći šta posle može da se radi s tim šakama jer znam da ja ni olovku ne mogu da držim kad mi utrnu šake  kad – fora je u tome da će muškarac imati osećaj da mu to radi druga tudja ruka! Pojma nemam. Mada… nije mi jasno u čemu je fora s tudjom rukom kad je onanisanje po sistemu ’’uradi sam’’ ili ’’tudja ruka svrab ne češe’’.

Meni nije poznato ali piše da ko baš voli da masturbira, ali baš, može da radi mentalne vežbe i to da odradi bez ruku. Može biti da sam bila nekad u društvu muškarca koji je, dok sam ja mislila da pažljivo prati moje izlaganje, u stvari onanisao i u sebi mislio – vidi bez ruku! Ko’ kad prvi put pusti guvernal i prohuji na bicikli sa rukama dignutim u vis. Sad l’ je to moguće pojma nemam i bolje da ne znam odma’ ću da počnem da posmatram muškarce drugim očima.  Zamislite, pričam, pričam, pa mi on postane sumnjiv i u sred priče ja pitam – je li, je l’ ti to drkaš?!!!

Da bi onanisanje što druže trajalo treba skrenuti misli sa onoga što se radi. I brojati. Broj treba da bude što viši, preporučen broj je – 500. Brojanje se vrši unazad. Na šta liči onanisanje sa brojanjem unazad k’o da treba da ga uvedu u anesteziju ne mogu da zamislim. Pokušala sam da zamislim kako bi bilo da ja brojim usred svetog čina vodjenja ljubavi i da krenem – 500, 499, 498, 497… i da me ljubimac prekine na pola, razbila bi mu nos. Ne bih znala gde sam stala pa bi morala opet od početka, tj. od pozadi. I tu bi se sve završilo.

Umal’ da zaboravim onanisanje je uspešnije ako mušarac svom polnom organu nadene ime ili nadimak, čisto da bi mogao da ga bodri i navija tokom onanisanja. Muškarcu koji onaniše, vodi računa da mu neko ne upadne, lista lektiru, broji unazad i izmedju navija – ole, ole,  ole, oleeeeee… treba dodeliti nagradu - Univerzalni drkadžija.

A sad ono glavno. Žena i nije neka žena ako nije upoznata sa onanisanjem svog muškarca. To što muškarci vole to da rade sami, u većini slučajeva, treba da zanemare i da ga  zamole da to uradi na ’’njene oči’’. Mislim, ne bukvalno.

Elem, zamolite ga, ako baš neće arlauknite na njega da skida gaće. Ako neće, cepajte to i radite sledeće.

Obratite pažnju, prepričavam:

Zauzmite udoban položaj da vam oči budu u visini njegovog polnog organa. Kažite mu da ne mrda jer svako mrdanje može da bude pogubno zbog vašeg nepoznavanje njegovog polnog organa. Posmatrajte penis. Udubite se u ’’problem’’. Ovde sad ide jedno uputstvo koje me bacilo u razmišljanje, ja sam mislila da je penis komad tela, parče ucelo, i videh da pojma nemam – penis se sastoji iz četiri dela i svakom delu treba posvetiti posebnu pažnju sa osvrtom na ostale delove. Ispipati. Prethodno da naučite na latinskom kako se zove svaki od ta četiri dela pa da mu održite obuku – dušo, ovo ti je ovo a ono ti je ono, mož’ biti da duša ne zna. Sva moja posmatranja do sad mogu da bacim u vodu, pogrešno sam posmatrala, sad moram da krenem od početka, po sistemu ’ jedna slika vredi više od hiljadu reči.

Dakle, pipate i vodite računa da ne dodje do efekta kvasca tokom pipanja što je po meni logično al’ u stvari nije. Kad ispipate zamolite ga da se malo uspravi da bi ste videli taj čaroban čin dotoka krvi u donju glavu. Kad procenite da je doteklo koliko treba recite: Dušo, a sad uradi to…

Po instrukcijama duša treba da radi a vi da posmatrate. U slučaju da primetite da duša to nema pojma ili da radi ofrlje, ko mačka repom, nežno mu uklonite ruku i pokažite kako se to radi.

Na ovom mestu sam bila spremna da ubijem milog mi muža. Ako vas interesuje šta biva dalje, ovde sam prekinula čitanje.

Trenutno razmišljam šta da radim, da bacim knjigu kroz prozor, da nateram ljubimca da je pojede sa razumevanjem, da ga nateram da skine gaće i proučavam penis iz četiri dela pa da mu objasnim šta nosi u gaćama ako nije znao ili da uzmem neki poklopac kao štit i da mu kažem:

Dušo, a sad uradi to…

… i posle da ga opandrčim poklopcem u glavu!

Ili dan kad sam izašla iz faze – ka’će više princ, dosta je bilo konja, krdo se nakupilo.

A taj dan je bio pre dve godine, na današnji dan…

Imala sam tačno tri minuta, dok ona pootvara one knjige u koje ću da se potpišem i overim sudbinu, da još jednom, brzinski, na 78 obrtaja razmislim je l’ pametno da menjam život, prezime, adresu, pogled kroz prozor i još mnogo toga kad sam u stvari trebala da razmišljam o penziji.

Dakle, od tog dana ću imati još briga na vratu, da ubuduće vodim računa o testosteronu mog muža,  da ga špijuniram, sekiram se da l’ me vara, da s mukom spremam ono što on voli, da počnem da mrzim sve što sam do tad voela, tek onako, takav je red, jer sa brakom postaješ tuplji i gluplji,  tako su mi pričale moje drugarice sa iskustvom, trebalo je da ne potpišem.

Al’ potpisah.

Danas, posle dve godine još uvek izazivam čudjenje kad kažem da nisam sebi zabila autogol.

Bile su ovo dve godine prilagodjavanja. Mog. Ljubimac ima iskustva sa životom u dvoje, ja pojma nemam. Kad god je rekao da treba da se dogovorimo oko nečega ja sam upadala u paniku, šta ima da se dogovaramo, ako nešto treba uradi ga, kupi, prodaj, šta mene pitaš. Jedva naučih da dogovor kuću gradi. On je šarmantno osedeo.

Kako se moj ljubimac oseća pojma nemam ali sam spremna da mu obesim orden na junačke grudi, jer:

-    ja ujutru nit’ romorim nit’ govorim, proradim tek posle dve kafe i desetak cigareta;

-    nemirno spavam i  u toku spavanja se bavim jahanjem milog mi ljubimca;

-    kad čitam ne čujem;

-    nikad ne znam da li sam isključila šporet pa on mora da se vraća da proveri;

-    budim ga noću jer ljubimica stoji zaturena negde na ciči zimi  i nema taksi;

-    uvek imam da mu kažem nešto važno dok ima slušalice na ušima;

-    ne umem da se svadjam, odma’ mi padne pritisak i prispava mi se, on se svadja a ja spavam u sedećem položaju i     pravim se kao da učestvujem;

-    izazivam na dvoboj sve koji me prave šašavom, gde god stignem, a on se pravi da me ne poznaje;

-    mislim da je navučen na kafetin pa ga on pije krijući i to ako ga pronadje onde gde sam ga ja sakrila;

-    teram ga da počne da stari k’o sav normalan svet da se više ne sablažnjavaju kad nas vide i ne licitiraju da l’ sam mu mama, tetka ili neka za jednokratnu upotrebu;

-    ne umem da ugasim cigaretu, nikad, pa on vreme provodi proveravajući da l’ se dimimo…

ima toga još samo ne mogu više da se brukam.

Povremeno kaže: Sad mi je skroz jasno što se do sad nisi udala, teška si breee… I mnogo si razmažena.

Al’ zato ga u medjuvremenu gajim k’o tropsku biljku u nemogućim uslovima.

I perem te gaće…

I peglam.

I ostalo…
Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE MicrosoftInternetExplorer4

Čitala malopre kod Dragana Varagića ovo ali nisam uspela da ostavim komentar a ne mogu da ćutim.

Već sam ne znam koliko puta rekla da više neću da čitam novine i moram kako znam da se oslobodim te glupave navike.

Ekstra pobesnim kad vidim da su tekst ukrali iz nekog stranog časopisa i da ga uopšte nisu preradili niti se potrudili da malo iskontrolišu šta puštaju u štampu.

Dakle:

specijalizovan časopis za žene, s dugogodišnjom tradicijom, srpski

tema – Opasnost vreba iz kompjutera

tekst – nepotpisan.

Priča ide ovako:

danas svaki tinejdžer u Srbiji ima kompjuter. Istina je da se po statistikama samo 38  % domaćinstava u Srbiji vode kao ’’online’’;

svi  tinejdžeri od tih svih, jelte, posećuju neku od soba za četovanje;

svaku petu tinejdžerku je ’’startovao’’ i vodio sa njom ’’lake’’ (!!!) seksualne razgovore neko ko je stariji od nje od 20 do 40 godina;

svaka treća od tih pet je dobila ponudu za vidjenje;

neke od njih (nema procenta) su pristale na vidjenje i nisu imale neprijatnosti!!!

Ja stvarno ne mogu da zamislim da je neko ko ima 40 godina vodio ’’lake seksualne’’ razgovore sa detetom od 15, video se sa tim detetom i da prilikom tog vidjenja nije bilo neprijatnosti. Ili ta deca pojma nemaju šta je neprijatno, šta ne treba, šta, bre, nije normalno!

Vrhunac teksta, to jest, savet roditeljima:

naučite svoje dete da vam se poveri.

Kad vam se poveri da je pristalo na sastanak sa nekim čikom koji može da joj bude tata podjite sa detetom na sastanak da vidite sa kim se vidja. Ako procenite da tu po vaše dete nema nikakvih opasnosti možete mirno da popijete kaficu i da se vratite kući!

Ako je ovo normalno ja sam nenormalna.

A pošto sam nenormalna sasvim je normalno što sam poželela da odem i išamaram urednicu.
Ma šta išamaram!

Sitno da je izgazim!

U vezi ovoga, pogledam na internetu kad ima autobus za neku vukojebinu u koju sam trebala da putujem. Odem na stanicu, tražim kartu, ona tamo zaštićena staklom od pljuvanja što moram da joj se poklonim kad god hoću nešto da kažem, kaže – nema.

Kako nema, pitam ja, kad sam pročitala da ima.

‘De si pročitala – vrisne zaštićena.

Na internetu – odgovorim ja k’o malo dete.

Na internetu, vrisne gospoja, idi bre, tamo može da piše ko šta ‘oće!

Pa vi vidite kakva nam je internet kultura.

Beograd kao dobar grad za življenje tako izgleda samo u ’’Beogradskoj hronici’’ – sve se popravlja u roku od domah, raznorazne ekipe su uvek na terenu što treba da deluje utešiteljski dok ne počneš da se sekiraš da su se pogubili.

Od kako sam ovde svaki dan nešto nestaje na par sati, najčešće struja i voda. Veliki grad, cevi, pogoni, žice i postrojenja su s početka prošlog veka i umiru ko i svi koji umiru oko stote.

Kad nestane struja postoji samo jedan odgovor – iskočio sistem. Kad će da doskoči ne znaju.
Kad nestane voda – pukla je cev.

I tako pukla pre par meseci…

Prvi dan – nema vode. Ispod prozora gomila nekih u čizmama za pecanje kopa. Iskopaše rupu veličine omanjeg bazena. Usput napraviše močvaru na beogradski način. Ko je hteo u kupovinu morao je takodje da ima čizme za pecanje.

Jedan arlauknu:

Puštamo deset minuta, ’vatajte al’ ne pijte!

Mi na’vatasmo vodu kol’ko smo stigli, tek onako da imamo za wc. Boja – žablja. Nema ni jedne žabe.

Uveče pustiše vodu a mi istočismo onu žablju.

Drugi dan – probudi me jedan, arlauče k’o Tarzan:

Mora opet da se zatvoriiiiiiiiiiiiii! ’Vatajte voduuuu!

Ja na’vatah. Opet žablju i opet kol’ko sam stigla a stigla sam toliko da popodne nismo imali ni kap.

U kući zabranjeno piškiti i kakiti do daljnjeg. Predveče se najavili gosti. Zamoljeni su da se, pre polaska, umiju i po mogućstvu kake i piške.

Gosti jeli i pili sve što smo im ponudili. Veče završeno sa gomilom sudova bez kapi vode. Otišli ranije jer im se piškilo.

Treći dan – ja arlaučem sa prozora:

Majstoreeee, oće skoroooo!

Nećeeee, arlauče Tarzan iz rupe.

Ljubimica i ja otklipsasmo do marketa, jelte, nemaš vodu al’ imaš market i vratismo se natovarene plastičnim flašama k’o kamila i kamilče joj. Ispreskakasmo one majstore, mali milion creva i flaša od piva pošto majstori rade na pivo i udjosmo u Saharu.

Ljubimac k’o baksuz doš’o s posla znojav i žedan. I kakilo mu se.

Negde pred ponoć došla voda. Istog trenutka nastao turnir u maloj svadji – svako sa svakim a sa jednim ciljem – ko će se prvi istuširati.

Četvrti dan –mašina i ja udruženim snagama prale sudove.

Onaj Tarzan za koga sam mislila da je zauvek otiš’o arlauče:

’Vataj vodu, moramo da zatvorimo, negde curi.

’Vatali te dabogda, ako sad siđem udaviću te garant’ u toj rupi!

Naredna tri sata curelo kod Tarzana. Mašina saučestvovala pa i ona počela da pušta ono malo vode što je uspela da na’vata. Ja skupljala i bogoradala.

Ako vas interesuje kako se završio ovaj film… Voda došla, struja nestala. Hazbend čim me pogledao počeo da se pravda da nije on kriv.

Narednih nedelju dana sam pila vodu za svaki slučaj.

A jutros ustanem – nema vode.

Pijem kafu skuvanu sa kiselom.

Ima ukus omekšivača za rublje.

Takav će da mi bude ceo dan…

Znate ono, ono da je u našoj zemlji od devedesetih moderno da žene imaju poprsje veličine omanje piste sa koje treba da poleti ne baš bombarder ali recimo onaj avion za zaprašivanje komaraca. To kao treba da bude lepo. I muškarci kao treba a padnu u nesvest kad sretnu ženu koja odavno nije videla svoja stopala. A ostale žene kao treba da budu ljubomorne. I strašno je fensi da te žene sa grudima ’’uta-ta-ja-imam-a-vi-nemate’’ ima dekolte do kolena pa gde god sedi, ko šta radi, ona lovi one svoje sise da ne završe tamo gde im nije mesto.

E sad, one koje su stvarno ljubomorne odu i ugrade silikone. Ako nemaju pameti a imaju para. One koje nemaju para a nemaju ni pameti pokušavaju da povećaju grudi alternativnim metodama. E za njih je izmišljena krema za povećanje i učvršćivanje grudi. Deluje posle prve upotrebe. Otprilike kao lak za kosu. Natapiraš, nalakiraš i kreneš. I moliš boga da ne padne kiša. Valjda je tako.

Za one koje se nećkaju dato je objašnjenje – ženske grudi neminovno propadaju. Uzroci propadanja su mnogobrojni – neujednačena ishrana (ovo je fenomen, od neujednačene ishrane dupe raste a grudi ne reaguju), nedovoljna fizička aktivnost (sve čime se bavite utiče samo na to da vaše grudi teže ka zemlji jer ni jedan sport ne podrazumeva da ga upražnjavate grudima), radjanje (ovo smatram otkrićem veka – da radjanje utiče na izgled ženskih grudi), dojenje (primarna funkcija ženskih grudi koja upošte nije u trendu), starenje ćelija, itd, itd.

Ovaj fenomanalan preparat košta 1 300 dinara! Kakve će grudi biti onoj koja ga kupi videće se po sistemu koliko para toliko muzike, to jest koliko para toliko sisa!

Onda sam okrenula stranu i naišla na reklamu za sapun za mršavljenje – celulit postaje nevidljiv za samo nekoliko minuta. Ovaj sapun se ne zove Hudini. Njime mogu da se peru i grudi. One neće postati nevidljive.

Na sledećoj strani je reklama za preparat od koga za nedelju dana možete da oslabite dvadeset kilograma.  Bez dijete i bez vežbanja. Samo gutaš i ležiš. Krvna slika se neće promeniti a ni sise.

Sledeća reklama je za sapun koji prodire kroz kožu, pa kroz masno tkivo, pa putuje kroz vaš organizam i deluje baš tamo gde treba tj. na kritičnim mestima. Pametan je samo ne piše koliki mu je IQ.

Prati ga sapun koji poboljašva cirkulaciju, ubija viruse, bakterije i gljivice i smiruje nervni sistem. Decu ne pravi, neverne muževe ne prati. Sve ostalo radi.

Svi ovi preparati, sapuni i ostale gluposti su napravljeni od kozjeg putera alpskih koza, potočarke, indijskog kestena, morskih algi, ekstrakta kigelia afrikane i sličnih stvari.

I ja sad nešto razmišljam ako je toliko jeftino mora i da je prosto. Pa razmišljam da lepo sama nabavim sastojke i preparate smućkam sama. Pa krenem da se mackam, i hiii!

Ako me ne bude bilo nekoliko dana na blogu da znate da sam u potrazi za alpskom kozom. Recept za puter će mi valjda dati alpski kozari.

Kigelia afrikana pojma nemam šta je samo naslućujem da je il’ neka afrička biljka il’ neka životinjka sa tih prostora od koje opet treba da napravim puter. Alge ću da kupim u kineskom restoranu.

Ako budete sreli na ulici ženu sa grudima veličine prosečne srpske lubenice koja nema celulit, bore, proširene vene, gljivice, vruse i bakterije i koja se pri tom smeška kao da nema hemoroide jer gore pomenuti preparati uspešno leče i hemoroide da znate da sam to ja.

Za recept me ne pitajte.

Eto, palo mi na pamet kako bi lepo bilo da imam sponzora pa da ovo mesto izgleda profesionalno al’ mene baksuza neće niko nikad sponzorisati.

Ja nemam dovoljno pameti da povežem alpske koze i sise, krokodile i celulit, sapun i holesterol, potočarku i nervni sistem…

Moj IQ je mnogo manji od IQ-a običnog sapuna.

Dobrodošli, Welcome, Bienvenue, Willkommen, Benvenuto, Ласкаво просимо, Добро пожаловать, Bem-vindo, Kαλώς όρισες, Vítejte…

Osećajte se kao kod kuće.

U ime dobrodošlice stari post na novom blogu, iliti

Srpsko psovačka potentnost..

Zamislite me kako sedim napirlitana, držim muštiklu od jedno dva’es’  santimetara, odbijam kolutove dima, gledam kroz veštačke trepavice, onako zavodljivo, ako uspem da otvorim  oči i kažem još zavodljivije - Dušoooo, boli me penissss…

U stvarnosti, ja sam  sedela preko puta ”duše”, gnjide jedne lažljive, koji je poslednji put pokušavao da me slaže kako bih ubuduće, valjda, o njemu, kao svom bivšem, pričala sve najlepše  mada ja o  bivšima pričam sve najgore. I, u stvarnosti,  sam ja, tog trenutka, pušila kao Turčin, pila kao Rus, imala pogled Konana varvarina i opsovala sam kao Srbin, to jest, rekla sam - Boli me bre, k…c za to što pričaš!

Na ovo moje me gnjida zabezeknuto pogledao, progutao knedlu, ili šta je već imao u grlu, i rekao - Mahlat, dušo, jedna dama nikada neće reći k…c već penis. Ja ga pogledam još zabezeknutije nego on mene i odgovorim - Da kažem da me boli penis! Koju, bre, to jačinu ima, boli me k…c! Trepnem damski tri puta,  dignem situaciju na nivo time što sam ugasila tek zapaljenu cigaretu, što mrzim, ustanem i odem.

I , u stvari htela sam  da vam kažem da to psovanje zbog kojeg nas kritikuju služi samo da iskažete osećanja, nadanja, želje i strepnje. Da l’ je damski il’ nije damski mene, u trenutku kad me obuzme psovačka strast, uopšte ne interesuje.

Ovo gore je moja najteža psovka al’ kad porazmislim o uobičajenim srpskim psovkama ispada da smo ih mi izmislili. Još samo da ih patentiramo i na konju smo!

A da bi Srbin postao psovač profesionalac obuka počinje još sa izgovaranjem prvih reči. Samo što prođe ona rođačka faza ma-ma-ta-ta-ba-ba-de-da počinje se sa ”ma jebi mu sine mater”. To što sinče nauči zvuči otprilike kao ”ebmtimaku”, što izaziva gromoglasan aplauz, ovacije i poziv na bis ko da je sinče, u najmanju ruku, konstruisalo robota. Jes’ da to isto sinče za godinu, dve, zbog iste stvari kritikuju da je nevaspitano i bezobrazno, al’ nema veze, tako se ovde vaspitavaju deca. Odmah ih zbunimo pa kasnije, kroz život, uopšte nisu sigurni da li nešto treba da uče ili ne - ko zna da li će zbog onoga što su naučili dobiti po nosu.

I tako… ako Srbinu psovaču opsujete mater on će vam razbiti flašu o glavu ili izbiti tri zuba. Pri tom će, kad god slaže, kad se vadi i pokušava preko ‘leba da dođe do pogače, reći  - jebeš mi mater! Onaj ko se usudi da mu kaže - Lažeš, jebem ti mater! - nadrljao je. Totalna konfuzija. Na drugom mestu su deca, rođena i nerođena od čega mi je muka pa ću to da preskočim.

Dakle, profesionalni srbin psovač u svojoj lepezi psovanja nije zaobišao nikoga i ništa, od daleke rodbine do staramajke, od bubašvabe, preko miša, do slona, širom planete gde god da se nađe nešto od ovoga što je podvrgnuto njegovoj psovačko- polnoj radnji tako da imamo:

teološke psovke - od crkve do Boga preko svih svetaca, anđela i demona;

nekrofilske - mrtvu majku, sestru i sve zaboravljene pretke;

sadističke - jebem te ćoravog, sakatog, slepog, ludog…;

mazohističke - jebeš me ludog, pijanog, blesavog…;

sportske  - jebem te u ruku, nogu, loptu, žuti karton, u rezultat…;

vozačke - jeb’o te onaj ko ti dade dozvolu, j’b’la te kočnica, zeleno svetlo…;

incestuozne - jebo te otac, deda, teča…

školske - jebem ti učiteljicu, jedinicu, domaći zadatak…

vremenske- jebem ti kišu, sušu, poplavu…

anatomske - jebem te u ruku, lakat , uvo, oko…

nadajuće-optimističke - jebaću ti sestru, svastiku, drugaricu, brata… i tako dalje, i tako dalje, i tako dalje…

Kad nas čovek sluša, pardon, kad čovek sluša prosečnog Srbina, stiče utisak da smo mi neverovatno potentna nacija. Kad smo ovakvi na jeziku kakvi li smo na… na onom, znate, što sad ne bi trebalo da izgovorim jer sam dama, jelte!

To što nas ima sve manje i manje nema nikakve veze sa psovanjem. Figurativno, to jest psovački mi prevrnusmo pola sveta. Da l’ smo im napravili decu još ne znamo. Čuće se.

Mojoj poznanici je bolesno dete. Rodlio se sa oštećenjem, godinama živelo režimski, bolest kontrolisana lekovima i onda jednog trenutka više nije moglo. Jedinu nadu da će moći da živi predstavlja transplatacija u inostrantstvu. Ovde se transplatacija koja je njemu potrebna ne radi. To košta 120 000 eura ili 119 920,5656 $ po današnjem kursu plus bolnički troškovi, plus njen boravak, plus još mali milion stvari.  Taj novac nema, naravno. I uradila sve da ga nadje. Kad je stigla do uplate iz bolnice u kojoj dete treba da bude operisano su joj rekli da mora da donese potvrdu kojom država garantuje da će nadoknaditi troškove transplatacije i bolničkog lečenja u slučaju da roditelj to ne uradi ili bude onemogućen. Bez te potvrde dete ne može da bude operisano. Takav je protokol.

Posle molbi, telefoniranja, ličnog odlaženja, plakanja, obećavanja da će ona platiti, da ima novac, i padanja u nesvest jedan koji se stalno slika i daje glupe izjave misleći da smo dovoljno glupi da mu poverujemo joj je rekao da je država toliko tih potvrda izdala, da je toliko roditelja bukvalno zajebalo državu time što nisu imali novca da plate, da u toj bolnici postoji ne znam koliko neplaćenih operacija od strane države i da je državu stvarno sramota da izda još jednu potvrdu o garanciji plaćanja.

Iz bolničke uprave u inostranstvu su joj na ovo rekli neka on samo izda potvrdu u ime države koju je sramota a da će to plaćanje kao i ona prethodna biti regulisano izmedju naše i njihove zemlje jednog dana onako kako se obe budu dogovorile.

Ne, rekao ovaj što glupo priča i voli da se slika, ova zemlja gradi imidž odgovorne države, stvano je sramota da garantuje još jednom, ne može. Ne znam šta je dalje bilo, ne smem ni da pitam

Ministarstvo finansija do juče još uvek nije prebacilo sredstva na račune fakulteta kojima treba da se plati školarina studentima na budžetu. Šklarine koštaju od 1 195, 762 $  do 3321,561 $   po današnjem kursu puta ne znam koliko studenata, nije ni važno.

Juče sam načula da će plate prosvetarima kasniti, opet nešto oko budžeta, neuplaćenih para, ima neko opravdanje.

Ispred Vlade ratni vojni invalidi iz ratova u kojima Srbija nije učestvovala malo, malo pa gladuju i kisnu zbog neisplaćenih dnevnica.

Radnike Robnih kuća ’’Beograd’’ skoro htedoše da biju što traže svoja prava, sve se završilo na gurkanju.

Mnogo bi bio dug ovaj post kad bih nabrajala ko je sve oštećen, kome nije štošta plaćeno, kome ova država uzima hleb iz usta, bukvalno, koliko radnika unazad nekoliko godina nije primilo platu…

Ako je tačna vest da je Vlada Republike Srbije na prošlonedeljnoj sednici odlučila da plati 1 000 000 (slovima – milion dolara) da bi od Amerike kupila sudjenje onom studentu što voli da bije i što nije voleo da studira ovde nego tamo al’ nije umeo da se ponaša onda… onda…

onda…

jebi ga, zamislite šta mislim.

I kako sam besna što će od sledeće godine nacrtan cvetić u Bukvaru biti teže krivično delo djaka prvaka koje će roditelji morati da plate pošto su prvaci maloletni u suprotnom bi možda išli u zatvor.

Anegdota iz života:

Pre neku godinu sedimo ja i moja drugarica u jednom kafeu i strasno ogovaramo muškarce kako su nezaineteresovani, nas dve jedre, poželjne, raspoložene a oni okolo cevče pivo, ogovaraju fudbalere, ne vide nas uopšte. I tako lamentiramo nas dve nad tužnom ženskom sudbinom u doba tranzicije kad ona jednog trenutka kaže:

Znaš šta, mnogo mi je žao što nisam muško…

Što - pitam ja očekujući kako će da kaže kako bi da je muško problem bio rešen, ona muško, ja žensko, lepo se slažemo, super bi nam bilo. Ma jok!

Da izvadim djoku i da ih sve popišam – odgovori ona.

E to je odgovor. Ako vam se ovo čini isuviše vulgarnim, preteranim, ogavnim, nepristojnim i prostim… šta ću.

Da ima prostije od ovoga i da mogu toga da se setim napisala bih sad i to.

Imam drugaricu koja je po zanimanju ništa. Ako vas ovo ’’ništa’’ čudi stvarno je ništa. U vreme jedne od reformi ili bogtepita čega završila je neku višu školu i postala nastavnik prakse. Ako je neko od vas bio zakačen usmerenim obrazovanjem onda se seća tih odlazaka na praksu – svakog meseca drugo preduzeće gde smo mogli u toku jednog dana da se upoznamo sa procesom proizvodnje. E ona je taj nastavnik širokog spektra, obučena da objasni proizvodnju automobila i lekova, lanaca, ukratko rečeno –svega. Zanimanje joj totalno neupotrebljivo u današnje vreme.

Bilo je neupotrebljivo i pre dvadeset godina kad je to završila pa je godinama radila deseti posao koji nit’ je znala nit’ je zanimao, uglavnom je radno vreme provodila kradući bogu dane.

I tako je u vrlo zrelim godinama jedne noći skočila i u znoju lica svog, izmučena košmarima, ukapirala da je rodjena u pogrešno vreme, u pogrešnoj zemlji i da to više neće da trpi. Da je bilo po njoj rodila bi se u najmanju ruku u Monaku i možda je to i moglo da se desi nego su se mami mnogo naduvale noge pa se rodila ovde gde se rodila. I tako je rešila da ode. U sve one zemlje u koje je nameračila da se useli i odma’ kupi kuću sa bazenom i crncima je nisu primili jer nije mogla da nauči dve prosto proširene rečenice na engleskom.  Želja da je od rodne zemlje dele okeani i najmanje dvadeset sati leta da niko ne može da joj dodje pala u vodu.

Posle silnih peripetija, razvoda, udaje, plaćanja pa opet razvoda i udaje za bivšeg muža završila je u jednoj komšijskoj zemlji sa potpuno poremećenim porodičnim odnosima, pogubljenim koncima. Ne zna se ni ko pije ni ko plaća al’ su svi lepo obučeni kad dodju ovde na svadbe i sahrane.  Kad god dode donese rodbini pakovanje praška od šes’ kila, pakovanje ’’Milki’’ – 10 po 100 grama i nekoliko konzervi piva od litar. Kakva bi gastarbajterka bila da ima malo više mašte, gastarbajterski pokloni se nisu promenili još od II rata.

Posle četiri godine života ’’preko’’ ne zna ni da bekne jezik zemlje u kojoj živi i u kojoj je rešila da umre. Da zna jezik mogla je da ima neki  fin posao, da radi na primer kao lift boj, bog da je vidi. Pošto ne zna radi kao čistačica. To je ono radno mesto gde se ne priča i što ne moraju puno da joj objašnjavaju, samo joj pokažu prstom šta treba da očisti. Dok ne nauči napamet.

I tu je nastao problem. Ona lepo krenula da uživa u ptičjem mleku koga ovde nema a tamo ima, da bude socijalni slučaj i živi od socijalne pomoći, da nadje bogatog ljubavnika, da, bre, jednom u životu bude ono za šta se rodila, kad ono malo morgen. Mora da radi. I to stvarno mora da radi. Tako kaže:

Jebote, ništa me ne pitaj, ovde mora da se radi!

Bi mi je žao, majke mi.

Tolike godine je ovde imala radno mesto a nije radila ništa, sad otišla tamo i umesto da je dočekaju kraljevski, onako kako je zaslužila, oni joj tutnuli metlu u ruke. I umesto da joj kažu da ta metla služi da sedne na nju i leti po belom svetu ona mora da čisti. Pa još mora i kući da radi, da pegla, pere, kuva a oni ’’pička im materina, ručaju u restoranima dok ona rmbači za njih’’. Da je znala da će morati da radi za strance dok oni ručaju ne bi otišla ni u ludilu. Ona je to planirala skroz obrnuto.

Danas me ponovo zvala da pita šta ima novo i kukala da je ništa ne  pitam jer tamo ’’iiiiimaaa da se raaadiii’’.

Ja, jadna, sedim ovde i pitam se kad će više naš narod da ukapira da mora da se radi. Svuda. Da je to normalno. I da nigde više na svetu, sem kod nas, ne postoji taj sistem – evo ti pos’o - ništa ne moraš da radiš.

Da mi i jesmo ovde gde jesmo samo zato što niko ništa nije radio.

I pošto nešto uvek moram da kažem a izbegavam da kažem ono zbog čega će me optužiti da se mnogo pravim pametna ja u tom trudu da se ne pravim pametna lupim pa jedva živa ostanem:

Pa, jebi ga, vrati se onda…

I na zavržih rečenicu. Reče mi da sam luda, da je ona ovde dala otkaz, da zna da ne bi mogla u ovim godinama nigde da se zaposli sem negde kao čistačica, nije luda da radi kao čistačica. Ovde.

Ono jeste. Čistačica ovde i čistačica tamo nije isto. Odavde se ne vidi da je tamo čistačica. Ovde joj ipak osećaj plavokrvosti to ne bi dozvolio.

Al’ ja računam ovde ne bi morala da čisti. To jest da radi. Ovde to još uvek ne mora. To, kad se zaposliš da moraš i da radiš.

A sutra ću da pišem o umetnosti mastrubiranja, to jest o masturbiranju kao nauci. Da podelim nova saznanja sa vama. Ja sam mislila da je to obično masturbiranje kad ono nauka!

Ne bi ja, nego Čarobna tamo kod nje otvorila temu. Ja se odma’ osetila prozvanom.