Svi postovi sa bloga: Charolija

Malo toga mogu da promenim. Ono što je do mene, menjam i “teram” na bolje. Ne postoji nijedan način zaštiti se od medija. Pogađaju me stvari koje se dešavaju u našoj okolini, ali šta da radim? Mogu samo da laprdam po blogu i “mrežama” i to je sve. Da se nešto pitam, najradije bih digla revoluciju. Makar i Rock Revolution, ali jbga, revoluciju mogu da dižem samo u svojoj kući, pa i to je nešto, zar ne?

Jutros me dragi probudio s kaficom i temperaturom 38° C, hoće da ‘mre. Ništa nisam boljeg zdravstvenog stanja od njega, ali ja preferiram narodnu medicinu, za razliku od njega. Njemu Fervex i Rapidol, meni kuvano vino i propolis. I?

Šta mislite ko je bolje prošao? Eno njega u sobi jedva mrda i govori, a ja već uveliko pevam po kući. Spremam frcokle za večeru, kuvam drugu turu vina, pevam i poskakujem. (Frcokle = Specijalitet Momčilovića, špagete sa prelivom koji je strogo čuvana tajna). Preporučujem da probate, samo se najavite dva sata unapred, da se obezbedimo neophodnim materijalom. Dobrodošli ste.

Izgleda da je Zelena u pravu, spičio me retrogradni Merkur direkt u mali mozak, ne mogu se otrgnuti nekim sećanjima. ) Taj ret. Merkur vas tera da se vraćate u prošlost. Sinoć sam stigla toliko daleko da sam se jedva povratila. Izvadila sam kutiju sećanja, svezaka, pisama, slika… pa putuj Ivana. Koliko sam samo bila velika šašavulja? Ne mogu se načuditi, a sa druge strane ništa ne bih menjala isto bih tako, samo mi malo neverovatno šta je meni sve padalo na pamet? Ne menjam se. Žao mi je što ova današnja omladina tako “siromašno” živi, siromašno u smislu da su zakopani u nekom sranju da ne vide izlaz i način da se dobro zabave. Za dobar život i provod ne treba puno novca.

Najveće dostignuće im je imati profil na FB i TW i onda pametovati po ceo dan. Otići negde jednom nedeljno, ispada slikanja radi, a onda postavljati te slike i čekati reakciju, lajkove, šerove i koje kakve zajebancije. Strašno. Vrlo malo mladih ljudi poznajem koji žive sebe radi.

Umela sam u toku par dana da obiđem pola Srbije i sva moguća dešavanja na tom putu. Krenem iz Kraljeva do Kragujevca, rešim vrlo “težak” ispit, (nijedan nije težak kad želiš), direkt sa ispita se spičim u Niš, da proslavimo položeni ispit, u toku noći odemo do Vranja da prenoćimo, jer sutradan je, baš Aranđelovdan. Iz Vranja do Bujanovca, pa do Rakovca, od kuće do kuće, D treba obići sve drugare koji slave. Posle ludog provoda, sutradan opet u Niš, na dan odmora i malo kafanskog provoda. Iz Niša do Beograda na neku neverovatno dobru svirku u Akademcu, a već sutradan na koncert u Novom Sadu. Tokom noći iz Novog Sada do Apatina, treći dan slave ili četvrti, onda sutradan iz Apatina do Jagodine, ko zna više zašto, iz Jagodine po nekom snegu do Kragujevca da upišem ocenu u indeks, iz Kragujevca u Kraljevo. U Kraljevu svi srećni što sam položila ispit. “Pričaj sine, kako je bilo,  je ‘l bilo teško?”, “Nije mama, bilo je baš zabavno i nezaboravno, dobila sam osmicu, ali nema veze, rešeno je.” ;) Mogla sam da završim 4 fakulteta. Nisam htela. Nisam pogrešila.

 

Pri svemu tome su bile “strašne” devedesete, a kad pogledam ovaj sadašnji život u Srbiji, devedesete su pičkin dim. Stvarno mi žao omladine srpske. Sve što se dosada desilo ubilo je mladost naše zemlje. Zaluđene. Otupele. Nema više mladosti spremne da se opusti i zeza sebe radi. Kao da sam rasla i živela pre dva veka daleko odavde, sada.

I stvarno kad baš mnogo nismo imali, igrali smo basket na lokalnom terenu i posle toga pili pivo ispred najbliže prodavnice. Kad smo imali malo više, odmah smo pravili žurke u našoj “kući bez krova”, za 70, 80 ljudi. Kuća bez krova je bila naš dom. Petoro studenata i jedna luda srednjoškolka.

Od samo ovih par predhodnih pasusa mogu da napišem celu knjigu, a to je samo jedno sećanje, a bilo je toga toliko mnogo, godinama. Četiri bar, koje su vezane za fakultet i ispite. Ništa mi nije bilo teško i ništa nije bilo neizvodljivo i baš kao ni sada ništa nisam planirala unapred. Kako se namesti, tako ćemo. Moram da naglasim da se nisam drogirala ni sa čim. Nisam ni travu pušila, pljuge jesam i najveća žestina koju sam pila je bilo po neko pivo. I NE, nisam slušala nametnutu muziku, sem tamo gde nisam mogla da je izbegnem. Moja muzika je bila R’N'R i dobra stara narodna muzika, kafana i pevaljka. Prava pevaljka, koju sam često umela da “kitim”.

I šta sad? Nisam znala da sam ovo htela? Znala sam da ovo hoću. Punu kuću dece i muža sa kojim mogu ponekad da se svađam kad mi dođe i da ga volim, bar onoliko koliko on mene, ako ne i više. Da decu usmeravam, pomažem im da rastu, da ih nevaspitavam nego da im pomognem da ostanu ono što jesu postali rođenjem. I tako deca će porasti, nadam se da će ostati isti, da ih neću promeniti nekim svojim razmišljanjima. Da će imati priliku da budu ono što stvarno jesu. A ja? Ne menjam se.

Dragi i ja ratujemo s vremena na vreme, ali ljubav sve ume da pobedi. Nije farsa, tako je stvarno. Da nas ponekad čujete pomislili biste da smo najveći neprijatelji i da ćemo se koliko sledeće nedelje razvesti, ako se pre toga ne poubijamo. Jok nećemo. Umeli smo da iskoristimo mladost, pa sada evo kuliramo, dok malo deca ne ojačaju, a onda motorče, jedna dobra “hiljadarka”, Suzuki ili bembara i ćao u svet. Odosmo mi, a vi deco kako vam Bog da i kako smo vas nenaučili. Jebo život ako ne umeš da ga živiš. ;) Ne brinite nećemo mi nikada otići, a da ne znate gde smo i gde nas možete naći ako vam zatrebamo. ;)

Odoh sad u sobu da vidim je l’ preživeo dan, pa idemo dalje.

 

 

U zadnjih par dana od svega što bih rekla i što bi onako prosto “izletelo” iz mene, samo sam zanemela. E dosta sam ćutala, jer ako budemo ćutali zaboraviće se kao i sve ostalo. Zaboraviće se i ovo. Takav smo neki narod. Dobroćudan i lud. Na svojim greškama kroz vekove ništa nismo naučili, tako da nećemo ni sada, ali neka se zna da nisu svi Srbi “mrtvi” i nisu svi Srbi pokršteni, ali jesu svi Srbi proterani, većina sigurno jeste. Mada po svoj prilici ispada na kraju, da su se Srbi sami proterali sa svoje zemlje. Naglašavam SVOJE, kome tu nešto nije jasno, neka se malo potkuje istorijskim znanjem, pa neka mi onda nešto zameri.

Ivan Grabovac, ratni zločinac. Rimuje se, a i oslikava pravo stanje stvari, kada se uzme u obzir ko je taj čovek i kakva je ratna zlodela počinio. Nije rođen kao Ivan, ali za potrebe “zanata” morao je da promeni ime.

Ko ti je sad, pa taj?

To vam je osuđivani pljačkaš, otmičar i iznuđivač. Posle “raznih akcija” i “kovanja zanata” u Džibutiju, Čadu, Zairu, Obali Slonovače, Gvatamali, Kolumbiji, Paragvaju i Gabonu, onog dana kada ga je voljena Hrvatska pozvala u svoje redove, Ivan ponovo postaje Ante.

Odgovoran je za deportaciju, progon, ubistva, pljačku i uništavanje imovine Srba u opštinama Šibenik, Zadar, Knin, Benkovac, Obrovac, Sinj, Gračac, Korenica, Gospić, Donji Lapac i Drniš. Šta se čudite? To što ga je neki tamo sud oslobodio ne znači da nije zaista i kriv, jer jeste. Dokazano, činjenicama i čvrstim dokazima, koji su bili predočeni tom istom sudu koji ga je oslobodio. Haški tribunal, war criminal.

Nismo mi Srbi cvećke, najbolje to sami znamo, ali bar znamo ko smo i šta smo, odakle potičemo. Bolje Graničari nego Svinjari. Istinu govorim. Istoriju pišu pobednici, ali ko je onda tu istoriju pisao, kad mi nikada pobedili nismo, pa ipak smo oduvek svoji na svome. Što dobijemo vojevanjem, izgubimo za političkim stolom. Zapetljano, ali baš tako.

A kakvim su “mlekom podojeni” hrvatski junaci?

Još jedan ratni zločinac

“Organizuj dva’tri čoveka za likvidaciju najopasnijih. Fizičku likvidaciju. Dođe se u stan, kurir. Pojavi se na vratima, dum, dum, i siđe dole stepenicama… Jer to neće biti rat, nego će biti građanski rat u kome nema milosti ni prema kome, ni prema ženi, ni prema deci. Stan, jednostavno, bombe u stan porodični…. Spisak mora da sadrži sve podatke, stanuje u ulici toj i toj, ortodoksan, nedefinisan, podoban i tako redom… “

Martin Špegelj oktobar 1990.

I još jedan ratni zločinac

“Mi Hrvati smo imali državu 1945., pa imaćemo je i sada. Svi Hrvati treba da znaju da ćemo državu stvoriti bilo po koju cijenu.”

Josip Boljkovac 09.01.1991.

“Jedan deo Srba ćemo pobiti, drugi raseliti, a ostale ćemo prevesti u katoličku vjeru i tako pretopiti u Hrvate.”

Mile Budak 29. aprila 1941.

 

I za kraj bez imalo ironije sve čestitke hrvatskom narodu na slozi u odbrani svojih “junaka”. Mnogo bismo mogli da naučimo od vas, ali ipak, mi ne umemo da se radujemo tuđoj nesreći, pa ma koliko nama bilo dobro.

Sada ću da sednem i da se isplačem, jer i dalje sam nema, jer koliko god pustila da “izleti” iz mene, ne umem da sredim misli, jer toliko toga imam da kažem, a znam da je odavno već kasno.

Povod za ovaj tekst je sve veći broj ubistava i samoubistava u Srbiji. Toliko je ovo društvo obolelo da na kraju stvarno treba da se desi neka čistka, pa ko živ, ko mrtav. Ljudi više ne vide razliku između dobra i zla i to ne samo oni koji izvršavaju sva ta dela, već i oni koji sve to gledaju, prate, komentarišu, osuđuju ili opravdavaju.

Ovde se sve ucrvljalo. Mnoge stvari su ovde na oko lepe, fine, dobre, ali ako se malo zagrebe po površini, puno je crva koji nagrizaju iznutra. Meni su crvi simbol smrti i umiranja. Baš tako ovo naše društvo pored toga što možemo da vidimo spolja, dobro ili loše, iznutra umire.

Kada neko posle svirepog ubistva može da kaže: “Sama je to tražila. Nije ona bila baš tako nedužna. Šta se penju na štikle i skraćuju suknje? Posle im đavo kriv kad ih siluju i ubijaju. Hoće da se obogate i postanu slavne, da se voze u dobrim kolima i imaju opasnog lika pored sebe, pa još i da ga varaju, e pa ne može, e ako je ubio i ja bih! Kako je zaslužila, tako je i dobila… ” i da su ovo svi komentari bilo bi i dobro, nažalost ovo je samo par rečinica, a Internet je pun stotina i stotina ovakvih, sličnih i crnjih komentara, malo je reći da sam užasnuta i sasvim sigurna da smo potpuno crvljivi.

Istovremeno hvaljen i osporavan, film Klip mnogo toga govori. Samo je problem što većina ljudi u njemu ne vidi i ne gleda ono što treba da vidi. Ne mogu da vide zaslepljeni. Film na surov način prikazuje pravu sliku stvari. Ne to nije pornografski film, to je film u kom mi živimo.

Dokle smo samo došli kada dvoje mladih ljudi ne znaju jedno drugom da pokažu ljubav, sem ponižavanjem sa jedne strane i pristajanjem na ponižavanje s druge. Oni ne umeju drugačije, oni ništa bolje od toga nisu videli, jer nisu ni imali prilike da vide. Od koga da vide i nauče???

Dokle smo došli kada jedna majka može da uđe u sobu svoje ćerke, zatekne je skoro golu kako se slika sa drugaricom za FB i pri tom samo kaže: “Ej devojke, jeste li gladne?”??? Kakve veze ima što se devojke slikaju gole, igraju se deca.

Mnogi brakovi su “popucali” zbog jurnjave za boljim životom. Majke ili očevi ostaju sami sa decom, pa odakle im još vremena da se njima i bave, treba ih nahraniti pre svega, o drugom da ne govorimo? Šta će deci više? Steći će vaspitanje u školi?

Ljudi naša deca rastu sama. Roditelji su već više od 20 godina okrenuti samo zarađivanju, svi traže način da svojoj decu pruže što više. Treba deci pružiti dobre patike, markiranu garderobu, najbolji telefon, budženi kompjuter… Sa druge strane tu je i ona druga grupa ljudi, koja se trudi da svojoj deci pruži osnovno, pa radeći od jutra do sutra, jedva i da viđaju svoju decu. I šta onda mislite da će postati od njih???

Više od 20 godina?! To je mnogo generacija. Mediji udruženi sa vlašću, ma kojom, su okrenuti protiv nas. Servira nam se ono što žele da prihvatimo i mi to prihvatamo, primamo se i sve van toga što nam je servirano, nije dobro!!!

Ne postoji nikakva šansa da od nečeg lošeg dobijete nešto dobro, pa ma koliko se trudili da to ukrasite. Ako od pokvarenih jaja, ustajalog mleka, bajatih sastojaka, trulog voća, napravite tortu, a onda preko prefilujete fenomenalnim ukusnim šlagom, ukrasite šarenim bombonicama, hoće li to biti ukusan, slasan kolač? Neće. To će biti torta koja samo spolja lepo izgleda i od koje ćete poželeti parče. Kada zasečete takvu tortu, tek onda ćete videti pravi sadržaj.

Začaureni ljudi, namazani slatkim, lepim šlagom, žive i hodaju ovom zemljom. Problem je toliko veliki da se rešenje skoro više i ne nazire. Probudite se, otvorite oči, okrenite se svojoj porodici, deci, pokušajte da nešto promenite bar u svom okruženju, među svojim najbližima, jer ništa drugo nam ne preostaje.

Većina zna da je sutra neradni dan zbog “tamo nekog praznika”, srpski zvaničnici postavljaju vence na “tamo neke” spomenike, a meni se nešto grlo steglo. Sinovci – pogledajte film ako niste
Postojala je ovde na blogu jedna strana, “Nerođeni heroji”, koju je pratio tekst koji je svojevremeno bio štampan u jednom nedeljnom časopisu za koji sam pisala. U tom tekstu sam rekla sve što mislim o abortusu. Nemam običaj da brišem tekstove i strane sa bloga, međutim uz njega su išle strašne [...]
Ne znam šta se dešava? Opet su me prošlu noć kidnapovali, mislim… sanjala jesam, ali kao da je stvarno bilo, samo ovog puta ozbiljnije. Duže je trajalo. Šta ti ljudi hoće od mene? Što moraju da me ukradu i na kraju ništa mi ne kažu? Nije im fora. Ma za šta ću im ja??? Nisam neka lepotica, nisam [...]
I tako negde, čini mi se 1908. godine u neko nedoba, pre 25 godina, 17 dana, 13 i po sati i 16 minuta, sam napisala svoj prvi post na ovom blogu. Baš ovom. Znači tačno pre 15 godina je pokrenuta Charolija i danas se navršava punih 5 godina od kako postoji. Ovako pojedini blogeri računaju vreme, pa [...]
Još dvadeset dana, pa će biti celih šest godina braka u kom sam trenutno. U suštini nikada nisam bila devojka za brak. Zar je lako poželeti sa mnom provesti ceo život? Meni je to za divljenje. Za krajnje iskreno divljenje, bez zajebancije kažem. Želeti sa mnom provesti ceo život, bez prisile i [...]
Noć je moja. Koliko god neki dan bio lepo proveden, uvek mi je noć lepša. Kako od jutra prolaze sati meni tako raste raspoloženje. Tako oduvek. Kada se normalni ljudi spremaju za spavanje, ja krećem u pravu akciju. Kada dođe 22h “smestim” familiju na spavanje, pa tako negde od 23h prestaje bilo ko, [...]
Znam ja to, ali često u zadnje vreme sebi baš umem da dokažem da sam šašava. Može bre svako da me iznervira. To naročito dobro polazi za rukom ljudima koji se prave ludi. To vam je ono “ti ga krstiš, a on prdi”. Još kada naletim na nekog sa ispranim mozgom situacija se pogoršava, po moje zdravlje. [...]
blogodak blog

Blogodak?

Blogodak je vaš pogled na domaću blogosferu. Prijavite se i napravite sopstvenu listu blogova koje pratite.

O projektu

Podrška

MyCity.rs

DevProTalk

Duhovi iz Palmotićeve 37