Celih godinu dana pripreme, stresa i jurcanja, bilo je potrebno članovima Astronomske grupe da po još jedan put organizuju ekspediciju povodom potpunog pomračenja Sunca. Ovaj put lokacija je bila znatno veći izazov, ali znajući iskustva starije generacije sa posmatranja ove grandiozne pojave u Kelebiji ’99. godine, jaka želja je povela tim da se uhvati u koštac sa organizovanjem ovakve istraživačke akcije. U pitanju je bio poznati turski grad Antalija, jedan od maloborjnih gradova koji se našao na liniji Mesečeve senke tog 29. marta 2006. godine.
Mnogo planova, mnogo ideja palih u vodu, komplikacija, lepih i tužnih trenutaka prethodilo je ekspediciji. Oprema koju nismo imali, novac koji nismo imali i strah od „ptičijeg gripa“ koji smo imali i koji nam je „uzeo“ dosta članova (roditelji nisu pustili veliki broj pomračioca zbog ove medijske zablude), činili su da svima izgleda da ekspedicija neće početi. Ali uprkos svemu devetočlana ekipa, pod vođstvom vatrenog Ognjena Jovića i neustrašivog Slobodana Milovanovića (Bobe) je krenula na ovaj dugi put, u rano jutro 29. marta 2006. godine.
Nakon 30-ak časova i kazne od 100 evra za prebrzu vožnju, Astronomi su se našli na plažama obasjanim martovskim Suncem u Antaliji. Proverili smo svoju skupocenu i neskupocenu, ali svejedno neprocenjivu opremu i opustili se do sutradan, spremni za Pomračenje. Naši projekti: Promene lokalnog magnetnog polja (Sanda Dejanić), Fotometrija (Slobodan Milovanović i Natalija Jovanović), Meteoroligija (Ivan ranković i Nenad Andrić), Astrofotografija (Ivan Milić, Ognjen Jović i Đorđe Davidović), Dokumentarno snimanje (Zoran Jeftović), bili su stvarno dobro isplanirani... bar za neke iskusne naučnike sa ozbiljnom opremom. Naime, Boba i Natalija pred posmatranje postali su svesni da njihov fotometar ne funkcioniše... Posle više rasklopljenih lažnih solarnih kalkulatora (digitrona), dižu ruke i smišljaju novi metod: fotografisaće beli papir postavljen paralelno sa Sunčevim zracima na tubus od teleskopa i pomoću softvera izvuđi informacije o intenzitetu svetla na slici (a vetar neće duvati za vreme Pomračenja uopšte i sve će stajati lepo i fiksno...). Milić i Jović zadovoljni svojim objektivima, posle test fotografisanja nisu razmišljali da bi možda dobro bilo znati malo Turskog, makar da se radniku u foto-radnji objasni da žele da razviju film, kao i da beli krug na snimku nije nastao zato što je neko zaboravio da stavi objektiv, već je to fotografija Sunca, ali nema veze, stvar je rešena na teži način...
Dan Pomračenja je osvanuo, svi spremni, veseli, orni, neki i nervozni, od ranog jutra spremamo teren za posmatranje, montiramo opremu i rešavamo problemčiće praktične prirode. Sve je kako treba, svi spremni, očekuje se trenutak prvog kontakta i... nema Pomračenja!!! Zabrinuti, zbunjeni, sa jednom mišlju uglavama (da li je moguće da smo promašili? Zar smo čak ovde došli za džabe...), pozvali smo najmudriju osobu koju poznajemo (čitati Božića) i posle zaslužene grdnje dobili informaciju o svojoj greški u računanju ukaznog vremena. Sreća bila, te su smo poranili. Nakon malog čekanja, primećen je prvi kontakt na papiru na koji je projektovan Sunčev lik. Astrofotografi su krenuli da rešetaju, meteorolozi samo cakću ili to behu njihovi instrumenti, a Đole sedi u kafiću sa svojom kamericom i kompom i kulira, dok Sanda pokušava da se orijentiše ili beše meri promene lokalnog magnetnog polja pomoću aparature sa kompasom... Vedro nebo, a Sunca sve manje.
Počinje totalitet. Svi zanemeli. Na sredini neba nalazi se crni krug iza kog se nazire belo-žuti blještavi sjaj. Na zemlji je neprirodna tama od koje hvata jeza. Pali se ulična rasveta i niko ne može da veruje. Napolju je prava noć u podne. Fascinirani članovi ekspedicije otvorenih usta jedva uspevaja da drže deo pažnje na svojim projektima. Počinje da duva vetar i temperatura se spušta za oko 5 stepeni. Oznojeni od prethodnog boravka na sunčanoj plaži, svi se tresemo od hladnoće. Pojavljuje se „dijamantski prsten“ i svi rizukujemo oštećenje vida, ali nikoga nije ni briga kada je ispred nas najmagičnija stvar koju smo ikada videli. Najfascinantnijih 3 minuta i 11 sekundi u životu koje su ovi astronomi doživeli, činili su da izreka o dolasku nečijih 5 minuta izgleda smešno (neko čak u svojoj autobiografiji kasnije prokomentarisa: „najbolja stvar posle seksa“).
Nakon svega, puni emocija, fascinirani spakivamo opremu i odlazimo da proslavimo uspešno obavljeno posmatranje, uprkos paru pokidanih filmova, neuspeloj fotometriji i ostalim problemčićima koji su nas zadesili, srećni samo zbog toga što smo imali prilike da doživimo ovako čaroban događaj.
Zahvaljujući iskusnom Džefu, Astronomi su dobili i turskog vodiča koji, neverovatno, ali ume da igra Užičko kolce i voli više Valjevsko nego Efes... Našavši se u Turskoj iskoristili smo priliku da obiđemo znamenitosti. Valjevski astronomi bili su posetioci Artemidinog hrama, Pamukala, Hijerapolisa, Plave džamije, Aja Sofije, Jedrena, Efesa, Instabula, Izmira, Kušadasija...
Bilo je svega u povratku, osim za Nenada koji je, kao i u dolasku ceo put prespavao. Fudbal na benzinskim pumpama, jedenje pašteta i ostale hrane iz konzervi na parkinzima, kao i 4000. kilometar pri dolasku u Valjevo i ekipa koja nas je nestrpljivo čekala i dočekala u „Bagdadu“, samo su neke od slika koje ćemo zauvek čuvati u svojim „Favourites“ folderima života.
I da, posle svega, rezultati projekata su bili odlični...
Zahvalnošću
časopis Istraživač
Slobodan Milovanović
