Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

Pardon, za docu-soap… Jer ovaj novi šou koji B92 priprema, gde će neki broj bračnih parova (verovatno više od 10 manje od 15) graditi kuću koja će pripasti onima koji pobede… dakle taj šou nije reality show već docu-soap.

Docu-soap je izuzetan televizijski format i za emisiju koja mi je pala na pamet u kojoj bi takođe učestvovao neki dvocifren broj parova. (Nije ograničeno na bračne parove.) A za uspešnu realizaciju šoua neophodno je učešće neke zemlje Evropske Unije.

U ovoj emisiji parovi bi se borili za poziciju počasnih građana države Srbije. Zato bi iz kruga u krug morali da prolaze kroz različite teorijsko-praktične testove kako bi pokazali da zaslužuju da žive ovde. Na kraju svake epizode bi se kombinacijom glasova samih učesnika, publike i stručnog žirija odlučivalo koji par ispada i biva izbačen iz Srbije (zato je neophodna saradnja Evropske Unije).

Tako bi se iz nedelje u nedelju polako dolazilo do zaslužnih pobednika koji bi osim što mogu ostati da žive ovde, bili proglašeni počasnim građanima Srbije. Pozicija koja bi im garantovala da na proglašenju Vladimira Putina za počasnog predsednika Srbije budu u prvom redu iza njega.

Konkurs za naziv ovog novog reality… pardon, docu-sopa šoua je otvoren.

Nedavno mi je Nemanja javio da je pokrenuo on-line magazin u kojem u kreiranju sadržaja učestvuju i posetioci. Naravno, pozdravljam svaku inicijativu vezanu za internet pa prenosim i adresu njegovog Domino magazina. Posetite ga i tamo prokomentarišite kako vam se sviđa…

Hoćete da glasate, a ne znate za koga… nek vam pomogne Web glasač. Ne želite da glasate, pronađite istomišljenike kroz Drugačiju kampanju (i njihov MySpace).

Časopis PC ovog februara će po 11. put predstaviti svoj izbor 50 naj sajtova sa domaćeg parčeta weba. Pripreme za odabir su u toku, a osim što zanimljive lokacije beležimo tokom godine računamo i na predloge naših čitalaca, odnosno posetilaca sajta.

Ako imate ideju koji bi sajt (ili više njih) mogao ući u Top 50, odsurfujte na www.pcpress.co.yu/top50 i dajte svoj predlog. Sajtove koji su prošle godine ušli u 50 najboljih nemojte predlagati, oni automatski ulaze u razmatranje, a predlažem vam da u obrazloženju novih predloga napišete i u koju kategoriju biste svrstali sajt.

Požurite! Iako još uvek nismo odlučili kada ćemo zatvoriti formular za predloge, bilo bi dobro da pre 10. januara obavite vašu surfersku dužnost.

Prošlog četvrtka u Klubu svetskih putnika održana je promocija novog kalendara Queeria centra. Nakon onog namenjenog 2007. godini nazvanog Prijatelji, kalendar za 2008. nosi ime Sloboda i poruku “Sloboda nije slobodu dati, sloboda je slobodu imati!”. Nema razloga da sada detaljno navodim ko je sve radio na kreiranju ovog kalendara (meni je posebno drago pojavljivanje Srđana Valjarevića), jer to možete pročitati na sajtu Queeria centra, ali mogu da kažem da sam očekivao manje-više uobičajen foto kalendar na tragu prošlogodišnjeg. U tom smislu, najpre me iznenadio drastično drugačiji pristup, a potom na drugu, treću i svaku sledeću loptu me dizajn kalendara oduševljava. Zanimljivi pop (t)art rad grupe Škart.

U redakciji u kojoj radim, kalendar krasi jedno malo parče zida koje svi posetioci moraju primetiti a koleginica pored čijeg stola je okačen je presudila da već ove nedelje kod nas počne avgust. Naime, za taj mesec “ilustracija” su fotografije mog brata a on je u kontekstu pojavljivanja na kalendaru pomenut i u izveštaju Gej strejt alijanse o stanju ljudskih prava LGBT osoba pošto je aktivista LDP-a. (U onom delu izveštaja koji se bavi podrškom političkih partija LGBT pravima.)

A o kalendaru, Queer fenomenu i Queeria centru možete čitati i u nedeljniku Evropa čiji sadržaj čine i “štampani blogovi” Brusa Sterlinga i Bojane Mijović. Povremeno se na njihovom sajtu pojavljuje link i ka eletronskoj verziji tih blogova ali trenutno ga nema… Nadam se da će tu elektronsku verziju srediti i voditi kao pravi blog (ono što sam video bilo je po svemu sudeći u ranoj test fazi).

Kliknite na ovaj link (nešto ne volim da embedujem YouTube klipove) i pogledajte jedan amaterski, politički nekorektan, predizborni video.

U okviru projekta <ilegalni_bioskop> TkH-centra sutra u 18h u Magacinu u Kraljevića Marka (br. 4) biće prikazan film AMANDLA: A Revolution in Four-Part Harmony. Amandla na jeziku Zulu zajednice znači moć ili snaga, a u vreme borbe protiv aparthejda ova reč je postala neka vrsta ujedinjujućeg  pokliča koji je korišćen na političkim skupovima crne zajednice u juznoafričkim predgrađima. Film govori o ulozi muzike crne zajednice u otporu aparthejdu i tiraniji bele manjine.

Pre par nedelja sam se par dana igrao jednim slatkim, belim laptopićem - Appleovim novim MacBookom (hvala Žana ). Uzeo sam model sa ekranom dijagonale 13″, najviše da bih ga lako poneo kući jer nisam imao kola na raspolaganju tog dana. Tako su svi u tramvaju videli kako nosim veliku belu kutiju u velikoj Apple kesi… A zašto sam to sebi činio? Iz radoznalosti . Mac nisam koristio još negde od početka devedesetih kada je komšija svoju mašinu (ne uspevam da se setim koju) zamenio za 486-icu.

U avanturu sa novim MacBookom sa ušao sa nekim, neću reći predrasudama već stavovima a tiču se prvenstveno operativnog sistema Mac OS X koji je zasnovan na Unixolikom BSD-u čiji kod su Jobsovi momci uzeli i zatvorili i tako napravili vlasnički operativni sistem. Ništa nelegalno, BSD licenca to dozvoljava, ali nije lepo i nije u skadu sa mojim uverenjem da bi softver trebalo da bude slobodan. Drugi moj “stav” se tiče Appleovog prelaska na Intel platformu, odnosno odustajanje od Power PC procesora. Ne zbog tehničke strane priče, već zbog neke ustanovljene tradicije po kojoj Mac svet nije bio deo Intel-AMD takmičenja u poređenju veličine… frekvencija naravno! No, i pored toga što Mac OS X nije slobodan i što Mac sada koristi Intel procesore, to ne znači da ga ne treba isprobati…

Tvrđi deo

Apple su uvek trudio i, koliko je meni poznato, uspevao da sastavi odličan hardver tako da mu računari stabilno i pouzdano rade. Taj hardver se isporučuje u “paketu” tako da korisnici ne razmišljaju koju će grafičku ili zvučnu karticu da uzmu. Računar uključite, OS se pokrene i komp radi. Koliko sam osetio tokom “igranja” sa MacBookom, Apple je i prelaskom na Intel platformu nastavio istim putem. Doduše, bilo je kritika da je rad na Intel hardveru sporiji nego što bi trebalo, ali izgleda da je najnovija verzija OS-a (Leopard) ispeglala te probleme.

Ne bih ulazio u tehničke specifikacije. Potražite PC Press #138 i pročitajte šta tamo kažu moje kolege (dali su mu markicu za najbolju kupovinu). Ono što je meni bitno jeste da se sistem prilično brzo učitava, da je tastatura fenomenalna i tako se lepo kucka po njoj. Touchpad me zbunjivao, odnosno levi i desni taster ispod njega. Odnosno, nisam uspeo da shvatim da li su to dva tastera koji liče na jedan ili je to u stvari samo jedan taster. Sa starog Maca se sećam da su miševi imali samo jedan taster, pa neka bude da je tako i sada.

Ekran ovog laptopića me nije oduševio. Neravnomerno osvetljenje koje se menja kako menjate ugao gledanja na sadržaj čini ovaj komp malo nezgodnim za npr. gledanje filma u dvoje. Ali ono što jeste dobro je da je grejanje MacBooka dobro rešeno. Neće vas usrećiti da ga dugo držite u krilu, ali zato se površina oko tastature ne zagreva pretarano pa je kucanje zaista prijatno na duže staze.

Ono mekše

Mac OS X u verziji Tiger radi ok. Teško bih išta drugo mogao reći. Onako na brzinu rekao bih da je pomalo trom, što čudi s obzirom na prilično jaku hardversku podršku, a za mene je snalaženje u njemu bilo nezgodno mada sam se trećeg dana prilično navikao. Povećavanje ikona na donjem panelu (toolbaru za Windowsaše) sam odmah isključio, grafičke efekte smanjio na najmanju moguću meru (koju sam uspeo da pronađem u opcijama) i trudio se da MacBook koristim za ono što i obično radim: pisanje, pristup internetu i slušanje muzike/gledanje filmova.

Za internet sam se snašao. Vrlo lako sam podesio pristup mojoj kućnoj bežičnoj mreži i stupio u cyber prostor. Pokrenuo sam Safari, odjurio na sajt Firefoxa i instalirao ga (o procesu instalacije malo kasnije). Potom sam instalirao i VLC Media Player te Twitterific. Hteo sam da namestim i OpenOffice.org ali mi se download 100ak megabajta u tom trenutku kosio sa eMule aktivnostima. U menijima Mac OS X-a sam imao problem da nađem aplikaciju koja bi bila nekakav tekst editor, pa sam na kraju za kucanje koristio Google Documents… što i nije loše rešenje ako imate brz pristup intenetu.

Najnezgodniji element korišćenja MacBooka mi je u stvari bila instalacija programa. Potrebno je preuzeti odgovarajući fajl (ekstenzija dmg) koji se nakon downloada automatski montira kao virtuelni disk. Nakon toga se taj disk pokreće - ili se otvara njegov sadržaj kao kada ubacite USB u komp ili se pokreće neka autostart aplikacija (tako je u slučaju Firefoxa) koja vam objašnjava šta treba raditi dalje. A to je da ikonu aplikacije treba prevući negde na hard disk, najzgodnije je u folder sa aplikacijama, čime se završava instalacija. Nakon toga, ikonu programa možete prevući i na donji panel radi jednostavnijeg pokretanja. (Na Ubuntu GNU/Linux distribuciji je to znatno jednostavnije, a i pod Windowsom je uglavnom tako.)

Uklapa li se u vaš stil?

Moj brat bi sada čvrsto zagovarao to da Apple proizvodi toliko dobro izgledaju da je sve ostalo nebitno. Kada se pogledaju drugi laptopi, teško ćete naći neki koji izgleda lepše od MacBooka. Slično je i u drugim segmentima: iPod skoro da nema konkurenciju u smislu izgleda (Beosound 6 koji pušta i ogg fajlove je tu negde), dizajn stonih računara… Da, Apple se baš trudi da napravi vrlo lep hardver, a njega najviše koriste ljudi koji se upravo bave dizajnom; grafički profesionalci širom sveta se kunu u Apple platformu.

Lifestyle imidž koji Applevoi proizvodi imaju i mene privlači ali… tako bih voleo da njihova softverska strana bude otvorenija. Voleo bih iPod koji ne zahteva iTunes za sinhronizaciju i koji pušta ogg fajlove. A voleo bih i MacBook koji mogu da kupim bez OS-a i da instaliram Ubuntu na njega. Inače, nisam probao da pokrenem GNU/Linux na njemu ni sa live diska, ali bih voleo da jednom prilikom lepo obrišem sve sa MacBooka i instaliram Ubuntu kao jedini OS. Mislim da bi to bilo potpuno sexy…

U subotu 15. decembra ljubitelji slobodne kulture i slobodnog softvera (možda je slobodne kulture dovoljno, softver je valjda deo iste) moraće da naprave izbor gde će provesti rano veče.

U 17h u tribinskoj sali Doma omladine u Beogradu počinje obeležavanje 5. rođendana Creative Commons licenci i početka primene lokalizovane verzije, prilagođene pravosuđu Srbije. Tokom ovog događaja prisutnima će se, između ostalih, obratiti i Marcell Mars (Ivanov omiljeni lejmer), Slobodan Marković, Ivan Jelić, Vlidi…

Skoro istovremeno, u 18h u podrumu MKM-a (Magacin u Kraljevića Marka 4) održavaće se predstavljanje Ubuntu GNU/Linux operativnog sistema. Tu će članovi Ubuntu LoCo tima Srbije predstaviti najnoviju verziju 7.10 poznatu i pod imenom Gutsy Gibbon. Ja vas, kao jedan od organizatora, pozivam da dođete odmah u Magacin jer će se od 20h tu okupiti i CC ekipa.

Tu će se proslaviti 5. rođendan CC licenci, a moja ekipa će goste animirati demonstriranjem mogućnosti Ubuntua na par računara koje nam za tu priliku ustupa List Computers. Treba li naglasiti da će tokom zabave biti puštana isključivo slobodna muzika. Dok CC ekipa ne stigne, reprodukovaćemo muziku sa sajta jamendo.com a nakon toga stiže posebno pripremljen CC set DJ Edija (MistakeMistake)

Koga ne stigne umor do 22h, zezanje se nastavlja u klubu Andergraund gde će uživo nastupati MistakeMistake, Crobot, Wolfgang S, Ahilej i Electric Divine. Dobra zabava je uz slobodnu kulturu zagarantovana!

Ilegalni bioskop je projekat TkH-centra u okviru kojeg se svake nedelje u 18h prikazuju filmovi koji mejnstrim kanalima teško da bi došli do publike u Srbiji. Opasne veze su saradnja TkH-centra i Anti trafiking centra i Srpskog saveta za izbeglice, a Ilegalni bioskop za potrebe priče o migracijama i trgovini ljudima Opasne veze proširuju i na ponedeljak (ovaj danas).

Ako imate vremena, spremite se i u 15h dođite u Kulturni centar Magacin (Kraljevića Marka 4, Beograd). Danas će biti održane tri filmske projekcije a između njih će biti panel nazvan Opasne veze: migracije, trafiking, laži i video trake. Filmovi koje možete videti su: u 15h Neželjeni (o deportacionom kampu u Rottenburgu u Nemačkoj), u 18h Kenedi se vraća kući (o Jugoslovenima koji su napustili zemlju u ratu i proveli više od deset godina u Zapadnoj Evropi kao azilanti ili izbeglice), te Opasne veze… u 20:30h (fikcionalizovani dokumentarac u kojem su istinite priče žrtava trgovine ispričane od strane posmatrača, nemih svedoka ili učesnika u procesu trgovine).

Ovaj poslednji je bio prikazan i sinoć. Osim što su priče koje se mogu čuti u filmu potresne i ostavljaju snažan utisak, sam film je snimljen na veoma zanimljiv način i pruža mogućnost da se dublje osetite ispovesti žrtava trgovine upravo jer ne vidite baš njih na ekranu već ostale učesnike ili posmatrače ovog procesa kako izgovaraju te priče.

Juče nakon projekcije bila održana i diskusija na temu seksualnog rada, ali se dosta pričalo i o samom filmu te uopšte o temi trgovine ljudima i tome kako je uobičajena slika o žrtvama trgovine pogrešna. Većina ljudi zamišlja mlade, lepe i naivne devojke koje je neko prevario da krenu ka zemljama Zapadne Evrope u potrazi za boljim životom, a žrtve su i muškarci, te osobe različitih starosnih dobi. Istaknuto je i da postoji značajno različit odnos prema osobama koje svesno odlaze na zapad da rade u industriji seksa i onih koji bivaju uvučeni u taj posao. Isto tako, različito se tretiraju ljudi koji plate da budu prošvercovani na zapad i oni koji bivaju prisilno prokrijumčareni. Da, oni koji planski odlaze na Zapad radi boljeg života bivaju tretirani lošije od onih koji to nisu baš tako planirali već “spontanije” dospevaju u slične situacije.

Puno tema, pitanja, problema… malo odgovora… ali valjda je odgovor u svakom od nas.