Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

Gledam dana sajt Blica (mnogo je bolji od onoga što pamtim… a nemam pojma kada su ga menjali, možda je i dosta dugo ovakav), čitam tekstiće i naletim na priču o tome da deca trebaju sama izabrati zanimanje. I u sklopu teksta link na test Izaberi idealno zanimanje… Naravno da nisam odoleo, a evo rezultata:

Ti si prijatna, miroljubiva i veoma društvena osoba. Nemoj uvek da razmišljaš samo o drugima, pomisli ponekad i na sebe!
Idealna zanimanja:
- Slikar, muzičar, pisac
- Vaspitač
- Socijalni radnik, lekar

Prošle nedelje je stigao info da Queeria centar ima novi sajt. Na adresu www.queeriacentar.org možete saznati više o istorijatu organizacije, aktivnostima, planovima za aktuelnu godinu, otkriti kako da pomognete aktivnosti organizacije ili se odlinkovati na prezentaciju neke od prijateljskih i srodnih organizacija.

Da me neko pre ovog vikenda pitao da li znam šta je JCI (pritom izgovarajući akronim) verovatno bih bledo blejao? Razloženo na Junior Chamber International reakcija ne bi bila mnogo drugačija, ali to je najviše zato što nas pamćenje (pre)često laže. Video sam ja i ranije njihov sajt, kao što sam i pre više meseci posetio nekoliko (ne brojim) puta blog koji vodi Miss Cybernaut. Ipak, zahvaljujući njoj u subotu sam posetio godišnju nacionalnu konferenciju organizacije JCI i sada više niko ne može da me uhvati nespremnog.

Elem, zbog karaoke zezanje u petek uveče / noću nisam se pojavio na početku JCI konferencije, ali sam ipak uleteo na (za mene) najzanimljiviji deo - predavanje Ane B. Bovan o lobiranju. Način izlaganja, način na koji je tema obrađena, malo primera i delić praktične radionice… ostavili su fenomenalan utisak na mene. Nakon toga klopica pa kratko predstavljanje investicionog potencijala Srbije - nije baš bilo priče o IT sektoru kao nečem interesantnom i potom kafica. Za kraj dana, švajcarska JCI delegacija je predstavila način na koji oni grade svoju organizaciju, podižu svest o njenom postojanju, ciljevima, značaju… O tome dobro govori i da su govornici bili momci iz Holandije i Nemačke koji u “Švici” rade.

Utisak koji nosim sa sobom je da se najbitniji aspekt konferencije - networking - najviše “desio” u holu tokom pauza za kafu i klopu. Tako sam upoznao, najpre, Everta (pomenuti Holanđanin iz Švajcarske) a potom i Bojanu sa kojom onda komunicirao do kraja konferencije, dok je Miss Cybernaut u astronautskom fazonu orbitirala okolo sviju nas. Sada čekam događaj najavljen za početak oktobra…

Udruženje Roditelj iz Novog Sada, povodom Svetske nedelje dojenja koja se obeležava u prvoj nedelji oktobra, organizuje konkurs za izbor najbolje fotografije na temu Dojite s ponosom. Cilj je da se na fotografijama zabeleži jedinstveni trenutak u kome se beba na majčinim grudima hrani majčinim mlekom, te da se budućim majkama pošalje poruka da s ponosom doje svoje bebe. Rok za slanje fotografija je 23. septembar, glavna nagrada digitalni fotoaparat, a detaljne propozicije i načine učešća pogledajte na sajtu udruženja.

U sredu je u Galeriji umetnosti slike USUF-PPofE (Delijska 3, Beograd) otvorena izložba radova studenata smera za grafički dizajna Fakulteta za poslovnu informatiku Univerziteta Singidunum. Ovaj fakultet je sertifikovani trening partner korporacije Corel, tako da su prikazani radovi napravljeni paketom CorelDRAW 12, a radovi su razvrstani u tri oblasti - korporativni identitet (ubedljivo najviše radova među kojima ima vrlo interesantnih), vektorsko crtanje (nešto manje radova i opet dosta impresivnih) i tipografska rešenja (kojih ima najmanje, a i ostavljaju najblaži utisak). Izložba će biti otvorena do 12. septembra i zaista bi trebalo da odvojite 15ak minuta šetnje centrom grada da je pogledate.

Uhaj… Duže od mesec dana nisam ništa metnuo na ovo skoro zaboravljeno parče weba Delom zbog posla, a mnogo većim delom zbog oporavka od posla. To što sada kuckam znači da je vreme blogoposta prošlo…

A prvi post u septembru tiče se polaska u školu. Naime, trenutno najmlađi Herman (barem u mojoj porodici) ove nedelje krenuo je u prvi razred. Prvi dan je protekao u svečanoj atmosferi; četvrtaci su napravili priredbicu kojom su novim učenicima poželeli dobrodošlicu i predstavili im učiteljice koje im ostavljaju. Već drugog dana održani su i prvi časovi, a tokom ove nedelje imali su po dva časa dnevno. Za sledeću nedelju najavljeno je povećanje na tri dnevno, a nakon toga možda budu imali čak četiri na dan, ako njihova koncentracija to bude dozvoljavala.

Ako je sudeći po Kosti, koncentracija će biti određeni problem. Juče mi je roditeljski sastanak koji se održava u 17h javio u 15h… na sreću pa je njegova majka uspela da pobegne s posla. Sudeći po njenoj reakciji na roditeljski, “zabava” sa školovanjem nam tek predstoji… Detalje sa stastanka saznaću narednih dana.

Inače, prvog pravog školskog dana dok je učiteljica dočekivala svoj razred (I/1) mene je ispred školske zgrade dočekao profesor geografije (zvali smo ga Buda, kako god da mu je ime) koji mi je predavao od 6. do 8. razreda. Koliko se sećam u 5. smo imali neku profesorku. Vrlo brzo smo se dogovorili da mu u skorije vreme pomognem da na računaru namesti srpski interfejs (pretpostavljam da je XP u pitanju). A kako su izgledali prvi dani, pogledajte na nekoliko fotkica (kliknite na thumb za veću sliku).

Najpre, Kosta (koji nije poslednji u dnevniku) stoji sa društvom nakon što je dobio ranac od opštine Savski Venac.

Spajdermen odlazi na prvi čas.

Kosta sa drugom iz klupe (i najboljim drugom iz vrtića)… Dvojac koji će praviti urnebes u školi.

Omiljena školska zabava…

Kada sam pisao o tome da sam vozio Segway, bilo je zahteva za video snimkom. Ekipa magazina GM Lifestyle je video postavila na svoj video kanal. Potražite ga u sekciji Business Lifestyle.

Bilo bi lepo da ovaj post započnem nekom ekskluzivnom informacijom. Na primer, da sam nekim svojim 13. čulom predosetio povratak tropskih vrućina u ove naše krajeve ili ultra-mega-puno bezkamatnih investicija u internet startape u nas. Daleko od toga, mogu samo prenositi informacije koje je neko drugi već izmislio, kreirao ili se njima bavi uveliko…

A ova koja mi je nekako upala u poštansko sanduče nije vezana za New Policy School u organizaciji Inicijative mladih za ljudska prava (mada sam i to dobio u sanduče) a nije ni posebno srodna sa čuvenim Ništa se neće dogoditi događajem čija se sledeća inačica uveliko priprema za poslednji vikend ovog leta (14-16.09.) u Puli…

Događaj koji mi je najviše privukao pažnju održava se već narednog vikenda, odnosno u subotu 04.08. u gradu Prijepolju na reci Lim. Naime, tamo se izgleda tradicionalno održava karakteristični događaj Limski darovi u okviru kojeg se treće godine zaredom održava takmičenje nazvano Najbolji zet! Tu subotu u Prijepolju će možda obeležiti i limska regata ili pripremanje ribljih specijaliteta, ali veruujem da će takmičenje za izbor najboljeg prijepoljskog zeta ostaviti večan trag (bilo bi lepo da neko nabavi video snimak, ode i snimi ili tako nešto).

Takmičenje za najboljeg zeta iniciralo je Društvo za očuvanje tradicije Prijepolja pre tri godine, a nakon uočavanja neobične činjenice da postoji preko 1.900 zetova oženjenih damama iz Prijepolja. Prema uslovima takmičenja (koje počinje nominovanjem takmičara, taštinim komentarisanjem predloženih a završava se konačnom sudijskom odlukom nakon preispitivanja kandidata) pobednik postaje zet koji se “najbolje adaptirao na gradski život i atmosferu i koji poštuje tradiciju i običaje”.

Dosadašnji pobednici su se svi na neki način istakli čime su takmičenje za ovogodišnje kandidate učinili veoma teškim. Tako je prvi pobednik zet koji je dao veliku donaciju gradu, drugi je Nemac koji je primio pravoslavnu veru,  dok je prošlogodišnji pobednik uspeo da pošalje celu porodicu na odmor a on ostane sam kod kuće sa taštom. Taštinu sliku nisam uspeo da pronađem.

Dobro, nisu baš boys ali je ovaj momak opet sa vama. Haos u kojem sam napustio Beograd omeo me u pisanju pozdravne poruke kada sam odlazio, a ponovno navikavanje na gradski život mi već skoro 7 dana ne dozvoljava da objavim svoj povratak.

Beograd sam napustio 2.7. oko 23h. Moj budući školarac je krenuo sa mnom. Najpre autobusom do Mostara, a potom presedanje za Dubrovnik u koji smo stigli oko 14:30 sledećeg dana. Sačekali smo brod u 16h i na Šipan smo kročili oko sat vremena kasnije. Brod je pristao u Suđurađ, odakle nas je mini bus odvezao do Šipanske luke. To je put dugačak 5 kilometara preko polja, obradive površine dugačke koliko i put, a široke oko 1,5 km. Oko 17:30 smo ušli u kuću i dok je Kosta jedva čekao trenutak da baci u more, ja sam skupljao živce za čišćenje onoga što se nakupilo u prethodnih 10 meseci.

Prvih sedam dana protekli su u vrlo dosadnom rasporedu aktivnosti. Ustajanje oko 8, doručak, odlazak na kupanje i povratak kući između 10 i 11. Ja se bacam na sređivanje soba, pranje posteljina itd. dok se Kosta zabavlja igranjem, crtanjem… Pauze i ja provodim igrajući se (laptop je putovao sa nama) ili čitajući knjige (iz Beograda sam poneo Historijsku čitanku 1 Miljenka Jergovića i Na putu Džeka Keruaka; Valjarevićev Komo i Hemonov Nowhere Man, iako su kupljeni za dane odmora ostaju pročitani u Beogradu).

Onda 10.7. dolaze Nikša i Petar. Njihovo putovanje je obuhvatilo četiri zemlje, oko 900 kilometara i 16h puta. Ritam svakodnevice se menja. Ustajanje postaje kasnije, čitanje knjiga sve duže, a posle jednog odlaska na plažu Čerovići (15ak minuta hoda) premeštamo se ispred kuće. Tako da svaki dan počinjem knjigom, kada se ostali probude odlazimo u more, 15ak minuta se zezamo i onda nazad, knjige u ruke. Osnovali smo i maleni book club koji je čitao istovremeno na tri/četiri jezika (engleski, makednosni, hrvatski/srpski).

Tih dana je Kosta najavio svoj šoumenski talenat. Pričao je o tome šta znači reč peder, koju je najverovatnije čuo u Nišu pre našeg puta ka moru. Na sreću, naslutili smo na šta će to da ispadne i snimili smo ga. Dva klima, ukupno 6-7 minuta, pogledajte na YouTubeu.

U petak 13. odlazim do Dubrovnika da se pozabavim birokratskim pitanjima, a završavam kupujući još jednu knjigu (Nik Hornbi - Duži put do dna) te se nalazim sa Leom i Markom koji su upravo stigli iz Beograda. Zajedno odlazimo do Konzuma u nabavku, te brodom na Šipan.

U kući postaje gužva, ali tu nije kraj. Istog dana dolazi i Kostin drug Roberto iz Rijeke. Možda upravo tada počinje pravi odmor za mene. Kosta može na kupanje i sam (sa Robertom naravno), a i uveče ostaje duže napolju. Lea, Marko, Nikša i Petar mogu raditi šta oni žele - ja sam slobodan, kuća je prilično čista i knjige mi prosto cure kroz ruke. Prelazim na Pisma Matveju Aleksandra Ajzinberga i shvatam da moram što pre opet do grada.

Prilika se ukazuje već 16.7. Nikša i Petar kreću nazad ka Makedoniji (ovaj put kroz Crnu Goru i Albaniju), a ja odlazim sa njima do Dubrovnika i pravac Algoritmova knjižara u Starom gradu. Rezultat akcije: Frederic Beigbeder - 129,90 kn, Hornbijeva Kako biti dobar i Muškarci su iz birtije, žene su s placa Igora Kokoruša Lebowskog. Ovu potonju pročitam više od pola na povratku do Šipana, a narednih par dana završavam ih sve pa i jednu koju je Lea donela (Janet Evanovich - Metro Girl).

Poslednjih sedam dana i plivam više nego što sam navikao. Jednom prilikom sam oko 2 sata u vodi i prelazim 2,5 kilometra od kuće do Čerovića i nazad. Tih dana se trudim da nabacim malo kondicije koju ću pokušati da u Beogradu poboljšam. Samo da se spuste prosečne temperature, nabavim patike za trčanje i eto! Istovremeno, uživam u društvu mačaka koje nam slobodno šetaju kućom mada se uglavnom ne daju maziti. Na slikanje su otporne! Na Šipanu sam čitao i letnja izdanja Buga i PC Chipa. Ovaj drugi me oduševio novim dizajnom, a i za čitanje je sadržajniji. Posebno rubrika ITertainment (valjda sam je dobro napisao).

20.7. dolazi još ljudi iz Beograda - Gorazd (moj otac), baka Cirila i bivša tašta (valjda da brine o Kosti), a ja obavljam poslednje pripreme za evakuaciju. Već 21.7. u 11:15 hvatam mini bus do Suđurđa. Potom brod u 11:55 do Dubrovnika i od 17:15 autobus za Mostar i potom presedanje za Beograd. Za put sam si kupio časopise Enter i Mreža, kao i knjige Djevojačka večer (Karen McCullah Lutz) što je jedna od onih koje nikada ne morate pročitati i Che Guevarin Bolivijski dnevnik. (Tad sam kupio i jednu knjigu iz serijala Fear Street R.L. Stinea kao poklon ljubitelju horora Dr. Kuncu.) Nisam ih pročitao usput pošto sam, dok sam bio sposoban komunicirati, imao zanimljivo društvo.

Beograd me dočeo pun novih poslovnih ideja - trenutno vagam nekoliko interesantnih - i mogućnosti da koristim internet, ali odvikao sam se. Ne mogu da proveravam mejl non-stop - treba čitati još knjiga (ovde su me dočekale Sabatov Abadon, anđeo uništenja i Kratka istorija traktora na ukrajinskom Marine Levicke), pisati, družiti se… Odvikao sam se i od TV-a ali njemu ću se opirati, internet je ipak mnogo više od jeftinog načina za gubljenje vremena. A kako bih vas podstakao da sledećeg leta obiđete lepote Dubrovnika i Elafitskih otoka, planiram da narednih dana za Gdestinaciju napišem lep prilog upravo o Šipanu…

Danas sam otkrio šta ću kupiti, odnosno šta ću voziti, kada budem imao 7 hiljada evra viška: Segway. Naime, DHL je danas organizovao promociju u centru Beograda, a povod je bio uvođenje Segwaya u njihovu kurirsku službu. Za početak u samom centru grada.

Naravno, bilo mi je interesantno da bidim Segway u upotrebi, naročito nakon čitanja o tome proteklih godina, ali mnogo interesantnije je bilo probati ga. Kada sam stao na njega, prvih 30 sekundi sam se klatio napred nazad, dok nisam našao ravnotežu. Ako onda sam polako počeo da se vozam po platou ispred Instituta Cervantes. Napravio sam nekoliko krugova, pa nakon kraće pauze još nekoliko… i definitivno odlučio. Kada budem imao love da kupim malo prevozno sredstvo za guranje kroz grad, Segway će biti moj izbor. Ne troši benzin, ne zagađuje okolinu, ne pravi buku, lako se upravlja njime… Totalno geekovsko vozilo. Bilo je zanimljivo čuti i poneku reakciju prolaznika, poput “Samo nam je još ovo falilo!” ali je ipak bilo više ljudi koje je cela stvar zainteresovala i koji su i sami želeli da ga isprobaju.

Model I2, namenjen gradskoj upotrebi, može da pređe do 40 kilometara sa potpuno punim litijum-jonskim baterijama, a izdržava teret od najviše 118 kilograma, tako da nije imao mnogo problema sa mnom. Postoji i model X2 za terensku upotrebu, te niz podvarijanti ovih modela prilagođenih specifičnim poslovima - za policiju, kurirske službe, golf terene… Više informacija potražite na linkovima kojima je ovaj tekstić prošaran…

Domaći distributeri najavljuju i organizaciju turističkih tura Beogradom na Segwayima, a mogu da se organizuju i ture za posebne prilike… Na primer da neka lepo raspoložena firma novinare pozove na vožnju nekim lepm predelom… baš bi bilo lepo.