Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

Dokle više?!?!? Ovo je sada već ozbiljan i veoma rasprostranjen problem: svedoci opasnih i stresnih dešavanja uopšte ne reaguju i ne pokušavaju da pomognu žrtvi!
Jovan Stojanović (slika iz Blica)Danas sam ponovo pročitala takvu vest (vest je od juče) i mom zaprepašćenju nema kraja. Zar je moguće da je samo jedan petnaestogodišnjak imao dovoljno svesti i dovoljno srca i duše da pokuša da spasi dečaka? Petnaestogodišnji Jovan Stojanović je zaslužio svaku pohvalu, poštovanje i divljenje, a onih desetak, petnaest posmatrača svrstavam u kategoriju gnjida, u koju spadaju i posmatrači iz autobusa (nedavni događaj u Beogradu). Onda nije ni čudo što je kuče ležalo nedelju dana na ulici sa odsečenim šapama, a niko nije reagovao. Beograd, Niš...sve jedno je - svugde je isto. I neka se ne zavaravaju oni u malim gradovima, neka ne umišljaju da je kod njih bolje.
Sada sam već sigurna: treba tražiti ukidanje reality programa, jer naši ljudi očigledno nisu dorasli tome i nisu sposobni da odvoje realnost od televizije. Zaista sam ozbiljna po ovom pitanju, i mislim da bi trebalo da pokrenemo potpisivanje peticije za ukidanje (ili bar pomeranje u veoma kasne, posleponoćne termine) reality programa i budalaština tipa "Trenutak istine", jer je naše društvo potpuno zastranilo. Molim vas da mi ostavite komentare i kažete šta mislite o tome, pa da vidimo da li možemo išta da pokrenemo.

Najzad da se i kod nas osnuje neka služba koja će funkcionisati kao Pet police. Žalosno je što je morala da se desi takva strahota kao što se desila Mili, pa da se društvo trgne, ali bolje i sada, nego ko zna kada.
O fondu Mila više možete pročitati na B92. Otvoreni su i računi za donacije.
A Mili se stanje poboljšava.
Mila (izvor: B92)

Molim vas, pomozite da se ovi degenerici uhvate i kazne za svoj monstruozni čin! Otvorite četvoro očiju, tražite ih oko sebe - oni su tu, među nama! 
Izvor: B92Pročitajte vest.
Za one kojima nije stalo do jednog psa, želim da poručim da je ovakvim psihopatama ovo samo prelazna faza ka iživljavanju na ljudima. Ako ne verujete, proverite malo psihologiju.

Dragi prijatelji,
ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ!
SREĆAN USKRS!

Ovo je jedna od najsmešnijih stvari koje sam videla u životu! Bukvalno su mi suze išle od smeha.

Obratite pažnju na šepavca (u pozadini je i jedan sa kolicima koji zbog njega ne dođe do izražaja na prvo gledanje), a kao vrhunac, na kraju dolazi motorista. :o)))

Citiram vest:

Nepoznati napadač, star oko 25 godina, predstavljajući se kao policajac pokušao je da kidnapuje 13-godišnju devojčicu u autobusu 26, u sredu oko 19 časova! Kidnapera je sprečio vozač autobusa, uz pomoć jedne putnice, dok su svi putnici nemo posmatrali događaj i pravili se da se ništa ne dešava!
Pošto je prozreo manijaka, šofer je pokušao čak da zadrži napadača do dolaska policije, ali je on uspeo da se otrgne i umakne. Do zaključenja ovog broja policija je intenzivno tragala za kidnaperom!
Napadač, tamnijeg tena prišao je devojčici, predstavio se kao službeno lice i zatražio od nje dokumenta. Pošto ih ona nije imala, razbojnik joj je rekao da sa njim izađe na sledećoj stanici, gde će ih sačekati "kolege koje će proveriti njen identitet, a potom i kolima vratiti kući".
Devojčica je odmah zaplakala. Pitala ga je zašto hoće da je vodi, a tada se u raspravu umešala putnica Anita Ljubinković, koja je sedela pored nje.
- Taj mladić je navodno nekog pozvao telefonom i rekao sagovorniku da ga sačeka na sledećoj stanici. Devojčica je preplašeno zapitkivala zašto je vode, govorila mu je da ništa nije skrivila, i tada sam se i ja umešala. Pretpostavila sam da on nije službeno lice i tražila da pokaže legitimaciju! On mi je rekao da ne brinem i da će uskoro doći njegove kolege - priča Ljubinkovićka.
Vozač Branislav Đuranović primetio je da se nešto neobično dešava. Odmah je pozvao policiju i zaustavio autobus.
- Mladić je pokušao da izađe na srednja vrata, ali sam ih odmah zatvorio, a zatim potrčao na zadnja, koja sam takođe zatvorio. Neverovatno je da su putnici hteli da izađu, kao da se ništa ne dešava. Uopšte ih nije bilo briga što je neka baraba htela da otme devojčicu. Nikog nisam hteo da pustim dok ne stigne policija - prepričava dramu Đuranović.
Otmičar je nasilno otvorio zadnja vrata i izašao. Vozač Đuranović je hrabro pojurio za njim i sustigao ga, ali nije mogao dugo da ga zadrži i otmičar je pobegao.

Svaka čast Aniti Ljubinković i Branislavu Đuranoviću! To je postupak pravog čoveka. A vi ostali ste gnjide i ljudski otpad, SRAM VAS BILO, bednici!

Potaknuta postom Retke Zverke o porodičnom nasilju Nema "sigurne kuće" ostavila sam poduži komentar. Tu i tamo se na blogovima pojave postovi na ovu temu, ali ovoga puta sam bila zaista impresionirana činjenicom da je neko reagovao, i to na pravi način. Ona je reagovala pred žrtvom, a time je žrtvi pružena podrška, što je najbitnije što iko može da uradi. Time je potvrdila da je ona zaista retka zverka - malo ljudi se usuđuje da reaguje tako. Razlozi su mnogi, a među najčešćima je strah da će žrtva kasnije "platiti" za taj vaš ispad ("neću da ga još više izazivam"), strah da će nasilnik nasrnuti i na vas, osuđivanje žrtve ("šta imam ja da lajem, kad ga ona trpi")... Ako pročitate sledeći post Retke Zverke, Porodično nasilje, u kome veoma detaljno opisuje nasilnike, shvatićete da je verovatnoća skoro nikakva da vam nasilnik uzvrati, jer se on hrani STRAHOM. 
O nasilnicima se mnogo više piše, jer od njih preti opasnost. Međutim, o žrtvama se mnogo manje zna, što zbog osetljivosti teme, što zbog njihovog ćutanja. Ja ću ovde pokušati da opišem nasilje iz ugla žrtava, kako biste mogli da odbacite predrasude koje vas sprečavaju da sagledate ceo problem, i da donesete pravu odluku kada se suočite sa tom vrstom nasilja. Unapred se izvinjavam što ću sve žrtve opisivati u ženskom rodu, a sve nasilnike u muškom - ja ne poznajem muškarce koji su žrtve nasilja, ali znam da ih ima, iako je njihov broj neuporedivo manji od žena (skoro smo imali priliku da pročitamo u novinama da jedna od sudija nije "reizabrana" zato što je tukla muža). Verovatno neću uspeti da kažem sve što sam htela u jednom postu, ali trudiću se da što više napišem.
Prvo i najvažnije: ne osuđujte žrtvu! Bez obzira koliko saosećanja imamo, kroz glavu nam neminovno proleti misao: "Zašto ona to dozvoljava? Zar je glupa?", a zatim sledi onaj zlobni glasić koji dodaje: "Pa, i sama je kriva što ga trpi!" To je ujedno i predrasuda broj 1.
Predrasuda broj 2: to se događa samo neobrazovanim ženama, iz nižih društvenih slojeva, koje su navikle na takav obrazac ponašanja, jer su odrastale uz oca nasilnika koji je redovno tukao majku. Pogrešno! Događa se i obrazovanim, inteligentnim ženama, iz svih društvenih slojeva, koje su imale normalno, uravnoteženo detinjstvo.
Ove dve stvari su veoma povezane međusobno iz jednog jednostavnog razloga, jer i sama žrtva upada u klopku ovih predrasuda, pa je samim tim njena zbunjenost još veća. Ono što je zajedničko svim žrtvama porodičnog nasilja je STRAH. Napisala sam reč "strah" velikim slovima, jer to nije običan strah, to čak nije ni samrtnički strah, koji tera ljude da učine nezamislive stvari da bi preživeli. Ne, to je ogroman, parališući strah, koji blokira i fizički, ali i psihički. Taj strah je sličan patološkoj fobiji - ko je doživeo neku veću traumu (zemljotres, požar, saobraćajna nesreća i sl), može da nazre kako se žrtva oseća. Naime, strah koji se javlja u trenucima kada splet okolnosti podseti na situaciju u kojoj je neko doživeo traumu (i navukao fobiju), je veoma sličan strahu koji oseća žrtva nasilja. Samo što ovaj drugi strah nije trenutan i prolazan, već je konstantan. Žrtva više nije u stanju da trezveno razmišlja, logika ne postoji, a što duže živi u tom strahu, njena vizija stvarnosti postaje sve iskrivljenija. Sve ono što bi neko, veoma logično, mogao da obrazloži, kao na primer, da li je bolje trpeti svakodnevno zlostavljanje (a naročito kada je život ugrožen), ili pobeći na ulicu, pa se nekako snaći, odnosno, zašto bi neko rađao decu sa nasilnikom, padaju u vodu pred ovakvim strahom. Tu nema logike i zdravog rasuđivanja. Postoji poslovica koja kaže da kada žena dobije batine od muža, prvi put je kriv muž, a svaki sledeći put žena - i to nam još dubljehrani našu predrasudu, jer zvuči logično. Kada je dobila batine prvi put, trebalo je da se pokupi i ode (raskine, razvede se, ili već šta). E, pa nije baš tako! To može biti prelomni trenutak, ali je neretko u trenutku kada dođe do fizičkog nasilja, žena tada već dugo žrtva psihičkog nasilja. Morate da znate da kada jednom doživi taj strah, žrtva upada u začarani krug iz koga je veoma teško izaći. U tu "crnu rupu" se sklizne veoma lako, a izlaženje iz nje je veoma mučno. Ponekad žrtve uspevaju da se osveste pomoću nekog većeg šoka - strašno je to što ti šokovi često mogu da budu kobni. Jedino što ostaje je podrška okoline, koju žrtve najčešće nemaju.
Još jedan problem prati žene koje nisu tipični "kandidati" za žrtve. One odbijaju da shvate u kakvoj su se situaciji našle i za sve traže neko "logično objašnjenje", jer su i same podložne predrasudi broj 2. Iz mnogih razloga one namerno previđaju sve znake koji odaju nasilnika, jer ne žele da priznaju da su pogrešile, da su "glupe". Razlozi za upadanje u ovu crnu rupu su brojni, a dovoljno je da je takva žena u trenutku stupanja u vezu sa nasilnikom bila emotivno ili psihički slabija nego inače. Jer nasilnici znaju da budu veoma slatki i šarmantni, da daju svojoj potencijalnoj budućoj žrtvi osećaj da su voljene, željene, cenjene... Takve žene, kada jednom uđu u taj začarani krug, najbolje kriju zlostavljanje, i često okolina ne može odmah da primeti da se nešto čudno dešava. One tako sebe stavljaju u još gori položaj, jer uskraćuju podršku koja im je potrebna da bi smogle snage da prekinu sa tim.
Već je kasno, a ja sutra radim, pa ću završiti ovde. Obećavam da nastavak sledi.

Nije me bilo dugo na blogu, ubi me posao! No, ostavimo to po strani (osim ako neko od vas nema neku dobru poslovnu ponudu za mene, xaxaxa).
Treba mi vaše mišljenje: šta uraditi gnjidi, ljudskom otpadu, jednom običnom g..., šljamu koji muči male i bespomoćne životinje? Uvek su u pitanju štenad i mačići, jer se ovih većih verovatno plaši. Znamo da je jednom štenetu pre par godina polomila šapicu, znamo da je prebila jedno mače, a juče je ko zna šta uradila sasvim malom štenetu, za koga sam čak uspela da nađem troje potencijalnih udomitelja! Meni je svega toga preko glave, nemamo kome da je prijavimo, nemamo dokaze, ali znamo da je ona.  Većina stanara zgrade su ljubitelji životinja, i sve nas ovakve stvari veoma potresaju. Zlotvor, između ostalog, mrzi i decu, i jedino što je sprečava da i njih povredi je strah od roditelja. Njeni unuci divljaju kada joj dođu u posetu, ali to joj je sasvim u redu.
Pomozite mi, recite mi kako da joj se osvetimo, a da to ne zalazi u domen kažnjivih dela. Moramo na neki način da joj pošaljemo poruku i upozorimo je da NE SME da radi takve stvari. Čekam vaše ideje.
I nadam se da je štene ipak živo i da nije teško povređeno...

Večeras je Nova godina, a meni uopšte nije do slavlja. Ne, hvala Bogu, nisu privatni problemi, pa čak ni finansijski, nego posao... taj prokleti posao! Koliko samo ljudska zloba, sebičnost i bezobzirnost mogu nekome da pokvare dan i raspoloženje. Ali, nema veze, doći ću kući negde pre 23 h (nadam se), popiću Sangriu, zagrliću se sa mojim mužem i ćerkom, i zaboraviću na sve te sitne duše, kojima je životna hrana da kinje druge. ;o)







Drage moje kolege blogeri i dragi čitaoci, želim vam puno zdravlja i puno ljubavi u 2010. godini, i nadam se da će vam biti mnogo uspešnija nego ova odlazeća 2009.


Voli vas vaš merkat

Juče sam za malo zaplakala...od sreće što su Pilleri pobedili, od tuge što je mala Sandra plakala, a niko je nije tešio, od toga što znam koliko dugo i uporno su ova deca svirala na ulici (Knez Mihailova u Beogradu), čak i pre nego što je malecka dovoljno stasala da drži instrument. Uvek mi je bila frka da zastanem i da ih slušam - nisam mogla da podnesem misli koje su mi neminovno navirale u bujicama - tako mali, a moraju da rade, koliko je teško zarađivati hleb sviranjem na ulici, zašto im država ne pomogne kad su tako talentovani, u kakvoj nemaštini oni žive, da li roditelji brinu o njima, ili ih samo iskorišćavaju, zaboga, pa oni su samo deca...