Svi postovi sa bloga: Elektrokuhinja

U fabrici glavni baja ima psa koji mu trčkara oko stola. Mali žuti ker. A za vreme pauze za ručak the baja umesto da ode u kantinu i nešto prezalogaji, on ode s kerom na trčanje. Po okolnim livadama. Kiša pada, hladno je, odlazimo iz fabrike i vidimo njega kako trči sa žućom.

Jedan matori koji sedi s nama u birou, a zapravo mu tu nije ni mesto, po vasceli dan surfuje po porno sajtovima. Najgore je kad čovek mora nešto s njim da se dogovori, onda se suočiš prvo sa golim ženskama u dnu njegovog ekrana pa se kao praviš da to ne vidiš  dok on  ne spusti prozor ili ga ne ugasi. Pa se kao nakašlješ i kažeš, ‘imam jednu izmenu’.

Vozači busa se menjaju svaki dan. Jednom bude neuravnotežena ženska, koja trubi svakom, vozi agresivno, priča sama sa sobom i nikako ne poštuje red vožnje. To je otprilike onako kako bih ja vozila da danas postanem šofer busa. I ima jedan crnac-kuler, kod koga svira muzika, koji ti dopušta i kafu i sendvič u bus da uneseš, a sam sedi i jede kuvana jaja za doručak. I banane.

A na putu do kuće…

Gde smo ono stali?

Ćutali smo.

Ja kad pričam, verovatno sam ti jako dosadan.

Nisi mi dosadan.

Lepo mirišeš, primetio sam to.

 

 

 

 

 

Imam novu drugaricu. Za mene  su nova poznanstva kao vazduh koji dišem. Apsolutno neophodna. Spremila sam nam bruskete i kupila vino. A plan je bio i da odemo do grada.

Kreću priče. Malo ona malo ja. Kako smo flašu otvorile, kao da su nam se i duše otvorile. Al valjda to tako uvek s vinom mora. Jedna čaša, pa druga.

Kaže ona:

Bila sam u lošem raspoloženju. Sve mi se srušilo. Nemam dečka, nemam posao, niko me ne zove na razgovore za posao, sve mi je izgledalo bezizlazno. Prenosili su kraljevsko venčanje iz Luksemburga na tv-u. Imala sam ostatke nekog alkohola u frizideru, sedela sam ispred tv-a, pila taj alkohol i gledala venčanje puna 3 sata. Od ta tri sata, dva sata su bila u crkvi. Pojanje, stajanje, dosadno do bola. Da se ubiješ odmah. Što je najgore sve je to bilo noću, negde oko 2. Na kraju je trebao da bude THE poljubac. Poljubac koji su svi čekali. Ali poljupca nije bilo! Tri sata glupog venčanja, uz koje sam se još i napila, glava me je bolela, bila sam nesrećna i tužna i još nisam ni poljubac videla! Samo sam se iznervirala. I zamalo zaplakala. Tako tužna i pijana sam legla u krevet. Sutradan sam imala neverovatan mamurluk.

Meni ovo beše nekako i tužno i smešno. Dobro smo se ismejale zbog besmislenosti poljupca koji je nedostajao. Valjda je to taj neki momenat kad dotakneš dno. Pa kad ti sve izgleda beznadežno i kad je dovoljna samo jedna mala stvar da ti raspoloženje ode u tri lepe.

Setila sam se sebe iz nekog moskovskog perioda, a odakle drugde. Bila sam u metrou sa mojom najboljom drugaricom. Bila je noć, meni liju suze, šminka mi se razmazala,  ono crno na očima više deluje kao maska za halloween a ja cmizdrim, ne mogu da dođem k sebi. Sve lađe potonule, gotovo. Ljudi gledaju u nas, a mene baš briga, mora negde sve to iz mene da izađe, i izlazi baš tu, u Moskvi, u pola 1, u metrou, pred svim tim ljudima.

I onda kažem sebi: ovome ćeš se jednog dana dobro nasmejati. I pričaćeš to kao anegdotu, kao momenat kad si dotakla dno. Al kad se dno dotakne nema više na dole. Može samo na gore. Tako i bi.

Tako sam i njoj rekla. Lud period, al sve će to proći pa ćeš se jednog dana dobro svemu tome nasmejati.

Otišle smo do grada u jedini bar koji je radio u to vreme. I gledale s visine uspavani Bilefeld, koji  je čak šarmantno izgledao. A onda se zavukle u neki klub i đuskale skoro do jutra. I bilo nam super.

 

Oduvek sam htela da radim u fabrici. Fabrike su pune neke sirove energije.  Tu se nešto pravi, pa je bučno, pa neki vredni ljudi na sve strane rade. Čudne mašine se pomeraju i meškolje, vibriraju i pulsiraju. Videla sam naše stubove i temelje.

Temelji mi liče na kolače.

Prošli smo pored atomske centrale. Nikad nisam videla atomku. Bilo mi je uzbudljivo.

 

Izgledam kao nerd. U beloj košulji i sivim  pantalonama.

Na putu do kuće poljupci. Nedozvoljeni i slatki.

Nešto lepo za današnji dan:

 

 

Volim kad upadnem u neku fensi radnju s parfemima a onda mi godpodŽa koja tu radi, obično u poodmaklim godinama, ali obavezno u mini suknji i ful namontirana, počne da objašnjava da je za ovaj period u godini jako in imati pudrasti parfem. Dakle parfem koji miriše na puder. I kako ja sasvim sigurno baš taj parfem tražim, vidi se po meni. Pa me za ruku odvede do nekog ugla, poprska me sa svih strana i još stoji onako željno iščekujući da budem oduševljena. A ja baš ne volim pudraste parfeme. Niti one koji mirišu na travu. Niti na limun. Čestitam, sva tri koja ne volim je uspela da mi ponudi. Potpuni promašaj. Ja još kao fina pitam koliko košta, a ona će 96 evra. 96 evra??? Alo baba, da li ti ja izgledam kao neko ko kupuje parfeme za 96 evra?? Osmehnem se i kažem, pogledaću još malo. Bežim iz radnje i zaklinjem se da nikad više tamo ne kročim.

Išla do automata da podignem pare. Tamo gužvetina. Na jednom bankomatu neki biciklista, na drugom neki turčin. Turčin ne zna kako se koristi automat, maše onom svojom karticom, ljuti se na turskom, obraća se meni, ja ga ništa ne razumem, pretpostavljam da automat ne radi a i smeta mi što mi viče tu pred nosom i histeriše. Odlučujem da napustim red i odem u drugu banku. Prilazi mi biciklista i zajedno tumačimo šta nam turčin govori.  ‘A ja mislila moj nemački je loš!’  kažem ja. A biciklista će na to: ‘Tvoj nemački je super!’ Ach danke danke. Ipak ću do drugog automata. Smejemo se, ja odlazim. Biciklista mi maše i gleda za mnom. Simpatičan, plave lepe oke, a na bicikl mu još pet poena plus ide. Umesto da ostanem, upoznam se i odem na kafu, ja  bežim. Mozak mi je ponekad veličine kikirikija. Ne viđa se svaki dan zgodni biciklista na bankomatu.

Kupila sam sebi cveće. Menta i lavanda su se sasušile ali nešto zeleno i dalje raste. I nešto malo rozikasto. Od juče je tu i afrička ljubičica. Sedim i gledam kroz prozor. Čeka me jedna duga duga nedelja.

Na putu od posla do kuće pije mi se vino. I jede losos. Svraćam u radnju i kupujem i lososa i vino. Neki rizling iz Pfalza. Štagod, sviđa mi se etiketa. Pravi sam znalac, kupujem po etiketi.

Sutra je praznik. Ne radim. Sve radnje će biti  zatvorene, bar neću trošiti mukom zarađene pare. A i te pare, čemu služe sem da se troše? Na tirkizne haljine. I čarape koje se posle jednog dana poderu. Al isplatiše se.

Odlučila sam da dan provedem radeći jogu i kontemplirajući o sreći. Dok se spremam za kontemplaciju pijem to moje vino. I nije loše uopšte. Jedna čaša, a gde je jedna, tu je i druga.

Drugarica mi kaže da je upoznala nekog sjajnog. Preko interneta. Inernet je čudo, da se zna.

Imam neke smuvane misli. Od vina, od lososa il od ponedeljka.

 

 

 

 

Spremila sam stan. Sija se i blista. I skuvala veganski ručak. Sa mungo-pasuljom. Jer zvuči egzotično i jer ne znam šta se s njim radi. Pa po starom dobrom običaju koji  se zove, ‘nedeljni eksperiment’ bućnula ga u vrelu vodu na pola sata. Mungo pasulj je super. Mali, a zelen.  I pirinač još, i leblebije. Pa od svega toga papazjaniju i bilo je od-li-čno!

Otišla sam da kupim čarape, i to crne. A vratila se sa tirkiznom haljinom, istim takvim čarapama, jednom belom majicom i još belim čarapama (šta će mi bele čarape i uz šta ću da ih nosim-pojma nemam). Bile mi lepe. Onako debele zimske.

Psihološko savetovalište na relaciji Bilefeld-Novi Sad- Šangaj radi punom parom. Da li je okej da ga poljubim? Il samo da ga pomazim po kolenu dok se vraćamo kuci? Alo bre ženo? Koliko ti imaš godina??

Ponekad spavam loše. I budim se u pola noći, pa tapkam do wc-a. A onda kad vidim da imam još sat vremena do buđenja, smatram to za premalo i ni ne spavam nego ležim tako u mraku i razmišljam sta sve treba tog jutra da uradim. Ili tipa koliko stubova da proračunam.

Ukočila sam se. Zapravo, prvo sam se prehladila, pa se to  preobrazilo u nekakvu polupokretljivost vrata da bi na kraju kulminiralo nemogućnošću okretanja glave ulevo. I snažnim prodornim bolom kao igla negde od vrata ka kičmi. Po preporuci, kao prava babuška, kupila sam sebi jedan od onih jastuka koji greju. Pošto ni joga, ni pravilno sedenje ni ishrana niti reumatske kreme nisu pomogle…

Legla sam sa jastukom na vratu tako bolna u krevet, uzela knjigu s mišlju da se opustim nekih desetak minuta, pre nego što zaspim, a onda…

U 3 noću budim se kao oparena. Oko mene gore sva svetla, lampa za čitanje tik iznad glave, sijalica na plafonu, a ja u položaju kako sam i legla u krevet, nisam se ni pomerila. Sa sve onim jastukom koji se odavno ohladio…

Naravoučenije, potrebno je da se dobro ukočite da biste se dobro o(t)pustili.

 

Trenutno su mi paprike br. 1 na meniju. Pečene ili sveže u salati, kako god. Ima ih malih, crvenih, velikih žutih babura, španskih zelenih  pepperoncin-ja, nekih srednjih turskih nedefinisanih, pa čilija ljutitih, onih malih zelenih u teglici ukiseljenih.

U pauzi između posla i bioskopa htela sam nešto fino i da jedem. Dosta je kantine, dosta je koještarija!

Recept zvani Paprike sa bulgurom:

  • Paprika u onolikom broju koliko  možete da ih pojedete.
  • Bulgur
  • Maslinovo ulje
  • pola limina
  • biber, so, krupno mlevena ljutkasta crvena paprika
  • Paprike operete, poređate ih na pleh (cele, ne-iseckane), preko papira za pečenje, da ne prione, jelte. Posolite, pobiberite, i prelijete maslinovim uljem. Sve to lepo stavite u rernu na 200C na nekih 20 minuta. Za to vreme, ugrejete vodu da provri, u nju sipate bulgur, isključite ringlu i sačekate nekih 10 min da bulgur omekša. I to je to. Na tanjiru sve to lepo začinite sokom od pola limuna i mlevenom crvenom paprikom i gozba može da počne.

    Bon Appetit

    Paprike sa bulgurom

    Paprike sa bulgurom

     

     

     

     

    Posle letovanja dočekao me je Bilefeld, a kako drugačije nego sa kišom. Razvila sam jednu teoriju, proučavajući lokalni geografski položaj, strujanje vazduha i blizinu okeana, po kojoj se Bilefeld nalazi direkt u centru najkišovitijeg dela Evrope. Jedino može da se meri sa Londonom. Možda.

    Na primer, kiša je padala od nedelje do četvrtka bez prestanka. Ponekad je sipila, vrlo često je lilo ko iz kabla, a uglavnom u ranim jutarnjim časovima je grmelo i sevalo. To mi nikako ne ide u moje srpsko shvatanje klime, jer kod nas na jugu, grmi i seva uveče, posle sparnog dana ili posle nekoliko nedelja izuzetno toplog i suvog vremena, pa se tamo nešto u atmosferi naelektriše. Čudom se čudim jutarnjim munjama.

    Moji dani su prilično identični. Ranojutarnje ustajanje, doručak, trk u bus jer se biciklom ne ide po kiši. Posao i ručak, stub do stuba i temelj do temelja, pa uveče kući, sa kišobranom u ruci.

    Danas sam ipak odlučila da isprobam sreću i iskoristim naoko suvo vreme, da stignem za pola sata do posla. Dosta mi je busa. Prvo je bilo suvo, nekih dva minuta, onda je počelo da pljušti, za nekih deset minuta je prestalo, potpuno sam se osušila, a onda posle 20 minuta je opet počeo pljusak. Dva puta sam pokisla, bila potpuno mokra i dva puta se potpuno osušila. Prognoza za sutra: kiša.

    Kao što u Bilefeldu ima kiše na pretek tako na primer nema gaća uopšte da se kupi. Nigde. Ili se kupuju izuzetno skupe a bogami i nepraktične svilene gaće, što se koriste za specijalne prilike i striptiz u kućnoj radinosti. Ja se eto lepo pitam gde kupuje normalan svet one peri-deri gaće za svaki dan, pamučne najobičnije, bez striptiza i čačkanja tangi. Bitno je da kiše ima a da gaća nema. E pa da vam otkrijem tajnu. Gaće se kupuju u Novom Sadu, i to na pijaci! Odlične su! Divne, pa na prugice, pa na tufnice, od pamuka, milina za guzicu. Prošle su najgori program u mašini za pranje i eno ih žive i dalje. Dakle uživajte u svojim pijačarskim gaćama dogod ih ima da se kupi!

     

     

     

    U slikama.

     

     

     

     

    blogodak blog

    Blogodak?

    Blogodak je vaš pogled na domaću blogosferu. Prijavite se i napravite sopstvenu listu blogova koje pratite.

    O projektu

    Podrška

    MyCity.rs

    DevProTalk

    Duhovi iz Palmotićeve 37