Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

Detaljno se bavim tematikom: sta ima u Bilefeldu i kako se zabaviti u ovom gradu. Grad nema neku fantasticnu ponudu kao na primer khm khm Moskva a ja naviknuta na zivahnu moskovsku ponudu trudim se iz petnih zila da nadjem sebi zivot&zabavu. Pa evo nekoliko crtica sta to Bilefeld ima sto ostali nemaju. Ha!

Dr Oetker

1. Dr Oetker. Svi poznajemo njihove pudinge i praskove za pecivo, ali Dr Oetker nudi takodje odlicne pizze, razne jogurte i  ko zna sta jos. Fabrika im je prilicno velika i nalazi se na glavnoj zili kucavici grada, a glavna zgrada je izgradjena negde 1700 godine (ako me pamcenje ne vara) i izgleda kao modernizovan zamak. Ako prolazite pored fabrike, oseticete mirise pudinga i vanile. Fabrika nudi i turu zvanu Dr Oetker Welt, koja podrazumeva obilazak fabrike i degustacije proizvoda, ali je mnogo skupa kazu kolege, pa to kad budem goste imala koji su zainteresovani, mozda napravim izlet.

Glück und Seeligkeit

2. Glück und Seeligkeit. Restoran u crkvi. Odmah preko puta Dr Oetkera, ambijet je nestvaran, nekadasnja crkva je pretvorena u restoran, i evo kako to otprilike izgleda. Jos nisam isprobala ali je to pod must-stavkom.

Hermannsdenkmal

3. Hermanns Denkmal, ili ti spomenik Hermanu, spada navodno u drugu najposeceniju znamenitost Nemacke (sta je prva ne pitajte me), sto je iznenadjujuce s obzirom da je spomenik u pitanju. Ja bih kao znamenitost Nemacke navela verovatno zamak  Lorelaj ili katedralu u Kelnu,… U svakom slucaju, Hermanov spomenik me ceka kao turisticka destinacija, cim se usudim da se popnem u Teutobursku sumu. Koja nas vodi  do cetvrte stavke:

4. Teutoburske sume. (Teutoburger Wald). Bizarno deluje da jedna suma deli grad na dva dela (a ne npr. reka) Nekako su mi gradovi uvek povezani s rekama, pa mi je ovaj grad utoliko cudniji sto ga na dva dela deli planina sa sumom. Moze se lepo setati, voziti bajs, grilovati, trcati i odmarati. A kad smo vec kod sume, tu se nalazi i

Olderdissen

5. Olderdissen, zoo park sa zivotinjama iz ovih podneblja. Dakle, malo lisica, malo vukova, orlovi, dabrovi, jeleni, zecevi… Lepo je sve i simpaticno uredjeno, za klince ima gomila sadrzaja.

Molim lepo. A ko bude u prolazu, poziv na kafu ne odbijam!

Kako sam shvatila da će se razgovori u kantini odnositi uglavnom na fudbal i svetsku političku scenu, počela sam s fudbalom. Čovek se mora nekako integrisati u novu okolinu zar ne?

Nisu me samo razgovori u kantini inspirisali za ovu iznenadnu strast.  Moje samovanje od tri meseca bilo je  presudno da ja čije se interesovanje za fudbal svodi negde na nulu pa još manje, eto upravo ta ja, juče je sa uživanjem odgledala u kafani, svečano sa pivom utakmicu od početka do kraja. Dva meseca su sasvim ok bez ikakvih kontakata. Dok se malo čovek ne snađe, dok ne istraži gde su prodavnice, dok ne kupi osnovne stvari u stanu, taman. Dok se ne navikne na novu klimu i drugačiji pogled kroz prozor.  Treći mesec je kritičan. Počela sam da se pitam čemu sve to i zašto sam ja jedina koja nema ama baš nikog ni na kafu da ode subotom popodne. Tako sam čak nekoliko puta uhvatila sebe, u kafiću gledajući zavidno ljude koji se nalaze s prijateljima i poznanicima, ćaskaju, naručuju kafe i kolače a ja se pravim da me izuzetno zanima novo izdanje Spiegela. Ili na primer uhvatim samu sebe u žučnoj raspravi. Na kojem god jeziku, nebitno je, bitno je da se ja sama sa sobom raspravljam. Da ne bih plašila decu na ulici kao ‘ona teta što priča sa sobom’ morala sam da preduzmem radikalne mere.  Na moju sreću, ovog vikenda stigao je spasonosni poziv. ‘Da li mi se pije pivo i gleda fudbal, da svratim, adresa ta i ta, kafana ta i ta.’ Da li sam zainteresovana??? Da mi je neko poslao sms i pitao da li želim da IGRAM fudbal, prihvatila bih  tu bizarnu ponudu bez oklevanja. Na šta je sve čovek spreman samo za malo ljudskog kontakta i priče!  Obukla sam se u roku od dve i po sekunde i izletela iz stana. Odličan je osećaj kad vas neko negde čeka. Prosto neverovatno.

Naravno, muško gledanje fudbala se svodi na posmatranje borbe, dobrih pasova i šta ti ja znam već…igre sama po sebi. Dok se žene koncentrišu na neke druge stvari. Jeste, lepo je kad postoji gol, ali pošto su golovi tako retki, u sat i po vremena bude ih jedan dva a možda čak nijedan, mora čovek sebi naći nešto što privlači pažnju. Kao npr. zanimljiva boja dresa. Ili roza patike. Ili pokušaj odvlačenja pažnje su-gledača fudbala i potezanje izuzetno zanimljivih tema ne bi li se gledanje svelo na gledanje + pričanje. (Pokušaj uspeo! ) Te posle pobede lokalnog omiljenog tima svi kao šlag na tortu odlazimo u klub i začinjavamo veče dobrom muzikom. I ma koliko nenormalno zvučalo, rado ću opet gledati utakmicu. Stvarno je lepo kad te se neko seti, i kad te neko negde čeka. Ko nikad nije bio ovako sam kao ja možda neće ni razumeti. Ali fudbal je sasvim ok.

Odlučim ja da u divno kišovito jutro nad ovim mojim nemačkim nebom, iskoristim dan tako što ću da se muvam po hanoverskim prodavnicama, te obnovim ono malo jada garderobe što imam  za leto. Em sam demode, em je sve staro, na ivici raspadanja. Tako je to kod mene, dok se sve ne raspadne, dok mi obućari ne kažu da nema više smisla popravljati te cipele, dok mi lokalni krojač ne kaže da će mi on radije sašiti novu košulju nego ovu prepravljati, e tad znam da je vreme da se ponešto i kupi.

Naoružam se ja strpljenjem i vremenom, popijem kafu pa na voz. Ali avaj, ni prodavnice nisu ono što su nekad bile. Hajde što sam naviknuta već da se čeka u redovima na kabine za presvlačenje, ali TOLIKIM redovima, to je za mene nešto potpuno novo. Ima ta jedna prodavnica, gde se na ulazu dobije po jedan plavi džak, i ljudi kupuju na kilograme. Isto tako nosaju te svoje kilograme u kabine, pa onda nije teško zamisliti koliko to presvlačenje traje i koliko se u redovima čeka. Za mene je takav princip kupovine potpuno stran: ići da kupuješ samo da bi nešto kupio, ili samo zato što je nešto jeftino. Priznajem, jeste jeftino a ja na krpice ne dajem puno para, to mi je onako jedna od sporednih stvari u životu. Ali ta histerija! To je grabež, to je guranje, vika i cika na sve strane!

Nemam ja vremena za stajanje u redovima, em je dosadno em je bespotrebno. Plus me niko, ama baš niko u Hanoveru ne zna, pa sad i da vide malo dupeta ništa strašno. Elem, recept za brzinsko presvlačenje: uzeti jednu široku haljinu, obući je onako fino preko svega što imate na sebi, a onda lepo mogu i farmerke i pantalone i sve živo da se proba ispod te haljinetine. Postoje i oni drugi koji besramno bez haljina probaju na očigled svih, ali to je za mene ovako staromodnu ipak egzibicionizam. Plus što sam skoro pročitala da zaposleni u Aldiju svoje kupce špijuniraju i zumiraju na određenim jelte mestima, pa onda ti videi kruže širom Aldija kao zabavni materijal. Neka hvala, progovara paranoik u meni.

Uopšte mi nije jasno kako neko može da uživa u obijanju pragova prodavnica, stajanju u redovima, prašnjavljenju po kabinama, znojenju i isprobavanju. Čisto smaranje.

Bar sam sad mirna za narednih nekoliko godina. Dok se sve opet  ne raspadne

U 7.18 ujutru, dok se grad još budi, dok se drugi gnjecave po udobnim sedištima automobila ili gužvaju po autobusima, ja ponosito prkosim vetru i pedalu po pedalu, sa kosom kao vila ravijojla napredujem u svojoj biciklističkoj avanturi.

Ko se još sa mnom zajedno budi i osedlava svoga modernoga đogata?

Studentkinja, lepo obučena, mlada i fina, na jednom klasičnom biciklu. Tašna u korpi, knjige i kaciga pod obavezno.

Zgodni ćale i debeli sin. Debeli imaš da smršaš, kaže ćale.

Još jedna zgodna cica, i to u suknji. Pitam se kako funkcioniše vetar, suknja i bicikl? D li da eksperimentišem?

Đubretar u fluorescentnom prsluku. Pardon, nije đubretar no iz nekog meni nepoznatog razoga, nemci biciklisti vole da izgledaju kao đubretari, radnici na gradilištu ili na aerodromu. Što drečavije to bolje. Znam znam, vidljivost, jasno mi je. Al ne mogu stvarno da se obučem ko đubretar, mama i tata me učili da treba lepo da izgledam.

Crnkinja sa malim dupetom.

Dva klinca sa kacigicama i svom mogućom zaštitom.. Eh kako su slatki. Kod nas u Srbiji jedino pod pretnjom smrću da te nateraju kacigu da nosiš a ovde se opet od kacige garant ni u sopstvenom krevetu ne odvajaju. E pa ne mogu kacigu da nosim, iovako mi je kosa neukrotiva, još mi samo treba post-kaciga efekat.

Bicikl fanatici. Uvek postoje, bilo jutro, dan, veče, usred noći, uvek ima jedan, sa sve onim specijalnim načarima, u biciklističkim bermudama, u anti-vetar-anti-znojenje- anti-kiša-anti-bogtepitašta-majici,  sa fanatičnom grimasom na licu i pobedonosnim osmehom kad vas pretekne. I kacigom, naravski.

Bicikl treba da je uživanje! A ne takmičenje. Molim lepo.

Bielefeld-Ummeln

Dugo nisam pisala, ali su zato crtice iz prethodnog posta zadovoljene. Sofa je kupljena, bicikl je dobio počasno mesto u dnevnoj sobi (dok se malo ne isprlja, a onda ga možda i ostavim ispred zgrade). Diskoteka je isprobana, restorani takođe, i što je najbitnije imam čak dva (i brojevima 2 ) broja telefona na koja mogu da se obratim ako mi se izlazi ili ide na kafu. Nije li to lepo? Možda ipak ne završim okružena mačkama.

Ali bicikl! Uopšte mi nije jasno kako sam sve ove godne živela bez istog!

Ok, jasno mi je, živela sam u Moskvi gde bicikl može da se vozi jedino ako imate samoubilačke sklonosti. Jedan kolega je bio entuzijasta pa je biciklom dolazio na posao i pravio ture po Moskvi leti (ukupno 2-3 meseca jelte), ali uvek sam se pitala da li vozi trotoarom, koliko ljudi ga psuje dnevno i da li je eventualno depresivan. U Moskvi se bicikl ne vozi.

Ovde je pak jedna sasvim druga priča. Holandija je blizu pa se i kultura biciklizma provukla i u ove krajeve. Postoji UVEK uz put i posebna biciklistička staza, sa obe strane kolovoza i odvojena je u većini slučajeva i od trotoara. U nekim slučajevima je čak i veća od trotoara. Postoje specijalni semafori za bicikliste, prelazi, a na ulasku u grad stoji : Bielefeld-Fahrradfreundliche Stadt (Bielefeld, prijateljski nastrojen grad ka biciklistima). Lepo zar ne?

Uveče proverim prognozu i ako piše da nema pljuskova, snega i prevelikih minusa, sedam na bajs i verglam na posao. Moja neka donja temperaturna granica je otprilike 2°C. Sve sto je iznad je sasvim ok za vožnju, sa rukavicama naravno. Vožnja me razbudi, nadišem se svežeg seoskog vazduha, plus imam osećaj kao da stvarno nešto korisno za sebe radim. Kad čovek kao ja sedi minimum 10 sati ispred kompjutera, kretanje je luksuz. A fitnes klubove ne volim niti imam vremena da uveče u 8 idem u neki zagušljivi znojavi prostor.

Odoh u subotnji šoping. Biciklom naravno:)

Šta vi za svoje zdravlje radite i kako se motivišete?

1. Kupiti bicikl. Pod hitno. I voziti se do posla svaki dan. Ukupno 20 kilometara bi trebalo da bude sasvim ok za fizičku aktivnost. Jadno dupe da se malo pokrene, ovo sedenje po 12 sati će mi doći glave…

2. Kupiti sofu, lepu, crvenu. Za drugaricu koja dolazi i potencijalne goste. Takođe kupiti tiganj kao i  otvarač za vino i pivo. Ne pokušavati otvaranje flaše piva sa turpijom za nokte (vidi se da sam žensko).

3. Na poslu grickati šargarepe i celer štanglice. Ponekad banane. I smanjiti kafu u svakom slučaju. Posle kafe mogu do 2 ujutru da brojim zvezde.

4. Otići na koncert u disko-komšiluk. Inače ima da završim okružena mačkama kao najboljim drugaricama.

5. Ne osećati odbojnost prema uzvikivanju” Mahlzeit”-a u vreme ručka, što u prevodu znači “vreme za jelo”, ali se koristi umesto pozdrava. Opustiti se i oduševljeno uzvikivati Mahlzeit zajedno sa ostalima (iako i dalje zvuči neviđeno glupo).

6. Ignorisati planere koji mi bulje u dekolte pri pozdravljanju. Shvatiti to kao kompliment i ne jediti se, ipak sam jedino žensko, buljili bi u dekolte i godzili verovatno.

E tako lepo, kad čovek sve stavi na blog, onda mora toga i da se drži.Da vidimo dokle ću dogurati za mesec dana:)

Mahlzeit i vama!

Ustajanje u 6.30. Šminka, tri puta pljus vodom po kosi da se lokne ožive, crne pantalone, džemper. Brzim korakom kroz disko-komšiluk, pa kroz podzemni prolaz glavne železničke stanice, i hop, na bus.

Iz busa na ulaz sporedni,

čip

i piiip,

uz stepenice, gore desno, tragwerksplanung. I tu smo.

Šef pije nesquick s mlekom ceo dan, Norbert priča poljski preko telefona, Olaf, Hendrik, Henry, Jens, ko će ih sve popamtiti…

Pa tabele, pa excel, pa pbs pa norme, pa excel pa pbs pa norme, kopiranje, kantina, kolač u pet, čaj, kafa i već je veče.

Ala smo vredni? (Nismo vredni no očajni!)

Bus oko 7, pa kroz centar da vidim sveta, ispod železničke stanice, kroz disko komšiluk sa sve toalet papirom, ali nema veze, kul sam ja i sa dvanaest rolni!

Kuća.

Krevet.

Snovi.

Moja zgrada leži na šinama. I svaku noć, negde oko 1 sat, pomera se oko 20tak kilometara van centra. I ja gledam kako zgrada putuje, posmatram to kroz prozor. Prvo skrene levo, onda nizbrdo niz jednu livadu, i zaustavi se pored potoka, na ivici šume. Tu prenoći a zatim se ujutru uredno vrati na mesto, u centar. Mene ni najmanje ne uzbuđuje ta translacija sama po sebi. Ne vidim tu nikakav problem. Jedino što me malo uznemiruje je sledeća misao: “A šta ako se desi da izađem uveče u klub i hoću da se vratim kući u gluvo doba a ono zgrada otputovala?” Zato sam i iznajmila stan u centru da bih mogla svuda peške. I još razmišljam kako li je hausmajster sredio problem kanalizacije, da li se zgrada priključi na neki drugi vodovod i kako to dovraga uopšte može da funkcioniše? I tu se malo iznerviram. Dok o tome razmišljam, budim se i tapkam do wc-a. Vraćam se u krevet, a kroz prozor vidim kako  se menjaju predeli. Pokrivam se jorganom preko glave i govorim sebi…to je samo san…

S obzirom da se Elektrokuhinja sprema za još jednu selidbu  a sve po starom dobrom principu ” trbuhom za kruhom”, vreme provodi u pokušaju da tamo negde na severu svije gnezdo. Kako će to gnezdo izgledati, u svakom slučaju ćete saznati uskoro.

Proteklih dana, što sedim na internetu, što na telefonu, te se s Nemcima borim da ih razumem, a verujem da je borba obostrana. Pre svakog poziva telefonom, naprave se teze, kako i šta pitati, mogući odgovori, želje i pozdravi.

Ne znam da li je dobro ili loše imati iskustvo sa ruskim stanovima, ali moji kriterijumi su se tamo definitivno drastično smanjili. Tako da sa stanovima u Nemačkoj praktično i nemam nekih većih problema. Dogod bubašvabe ne trče po zidovima, i ne gledam tapete s ružama u kupatilu i na plafonu, sve je u savršenom redu. Ipak, čula sam i ovde za interesantna ponude.

Oglas za stan br. 1, opis kupatila: “S obzirom da je kupatilo vrlo malo, kada se nalazi u kuhinji. “ Ja naravno zamišljam moje goste, mamu, tatu, sestru ili prijatelje, kako ja spremam doručak a oni se, sreće li, predamnom golišavi kupaju u kadi odmah pored. Sjajna slika zar ne? Hmm, ipak ne. Danke schoen.

Oglas za stan br 2, opis poda: ” U stanu je prethodni stanar postavio novi laminat, te je potrebno da onaj ko se useli plati za taj laminat. U suprotnom će prethodni stanar odneti svoj laminat sa sobom.” Ovo stvarno nema nikakvog smisla. Zamišljam tipa sa sekirom i dletom, koji odlepljuje svoj laminat i cela ta zabava ga košta što  vremena što živaca, a zatim pokušava tako poluuništen laminat da postavi u svoj novi stan. Prosto neki ljudi idu u krajnost sa cicijašenjem. Oprosti se od prokletog laminata za 100 evra, nećeš propasit! Aman!

Sećam se kako sam u nekom međuperiodu u Moskvi tražila stan. Bilo je to moje vatreno krštenje sa ruskim stanovima. Posle nekoliko bezuspešnih poseta, nazvala sam plačnim glasom kuću i bila spremna da se sutradan vratim za Srbiju ako ništa pristojno ne nađem. Sledećeg dana sam prihvatila najmanje odvratnu ponudu. Posle nekoliko meseci, čovek se na sve navikne. Igrate se žmurke sa miševima, bubašvabe su vam kao neke stare cimerke koje, ah štete li, s vremena na vreme potrujete da bi se one opet vratila uporne i trčkarale po podovima… Kitnjaste tapete u baroknom stilu su vam zapravo vrlo stilske i čak simpatično šik, sve dok vas iz tog transa ne probudi panični glas drugarice sa skypa rečenicom: ” Opet imaš te grozomorne tapete!!”

Moja sledeća destinacija nije nikakvo uzbudljivo mesto niti nekakva egzotika. U pitanju je prosečan gradić na prosečnom severozapadu nemačke u kome ne poznajem ama baš nikoga sem tipa koji me je intervjuisao za posao. Ako se dva sata intervjua uopšte mogu nazvati poznanstvom.

Ali!

Grad ima sve što meni trenutno treba. Ima jedno brdo sa tvrđavom kao i grad u kome sam odrasla, ima jedan lep Mineralbad* (koji se ispostavio kao moja najveća strast u Nemačkoj), ima biciklističke staze, i šume u blizini.

A ja, baš u inat svima onima koji mi kažu: Šta ćeš tamo, kad tamo nema ničega! ima da nađem i zabavu i ljude! I da konačno opovrgnem  te tvrdnje!

* Mineralbad je kompleks  sauna i toplih bazena sa različitim mineralnim vodama.

Bielefeld

Bibliothek

Danas sam posetila novu štutgartsku biblioteku. Ne samo što je moderne spoljašnjosti sa specijalnim svetlosnim efektima noću, već je sama procedura pozajmljivanja knjiga na vrlo tehnološki naprednom nivou. Pogotovo za nekog kao ja ko dolazi iz kamenog doba. Sve je u fazonu touch screena, barkod čitača, te prisloni knjigu ovde,te karticu onde, pomeri se tri koraka unazad, (pljuni i reci om). Pa dobro, otprilike nekako tako. Na poslednjem spratu nalazi se kafe, a svaki  nivo raspolaže čitaonicama, krevetima, foteljama, trosedima, dvosedima, nekakvim nišama za čitanje, kompjuterima… Na raspolaganju za iznajmljivanje stoje knjige, dvd filmovi i muzikički cd-i.

Bibliothek

Pored toga mogu i da se prelistaju sve moguće novine, časopisi, i ko zna šta još… Vrlo me je zainteresovao deo koji se zove Schlaflos Bibliothek koji je otvoren 24 časa, u prevodu biblioteka za nesanicu. Za moje nesanice to bi taman bilo rešenje, no ovih dana mi se dešava da u 10 odmarširam u krevet tako da, sačekaću do nekog novog napada, a onda pravac u biblioteku.

Ja prosto volim biblioteke. Vrlo su praktičan izum. Iznajmiš knjigu, vratiš je kad je pročitaš, i to obično za neku vrlo simboličnu godišnju sumu. Da se ja pitam, živela bih u biblioteci.

Библиотека Имени Ленина

Sećam se svoje posete moskovskoj Biblioteci Imeni Lenjina. Ranom zorom zaputismo se nas nekoliko u biblioteku. Zašto ranom zorom, ne sećam se sad ali mora da je bio neki dobar razlog. Sećam se da je godišnja karta bila nešto tipa 5 evra, plus dobiješ divnu karticu za koju te tamo ufotografišu na licu mesta. S obzirom da smo prethodno veče svi izašli a ustali rano, ne čudi me da su te fotke nešto najjezivije što sam ikad videla. Od knjiga nažalost ne može ništa da se vidi  jer se Rusi verovatno boje da se nešto ne pokrade. U pitanju je vrlo komplikovana i mukotrpna procedura pozajmljivanja knjiga, piše se na neke papiriće, pa se papirić preda na šalteru, a na sve to se čeka priličnu večnost, a nekad čekaš da ti donesu knjigu po tri dana. Tako da odustasmo od ideje pozajmljivanja, i umesto da uplatimo jos 5 evra za zvaničnu turu po biblioteci, zaputismo se u ekskurziju u sopstvenoj režiji. Protrčali smo kroz sve čitaonice, pomirisali wc-e, šunjali se ne bi li uspeli da  pronađemo bar neku prostoriju sa knjigama ali avaj…Moskovska biblioteka je jedna velika čitaonica, a knjige se ne smeju iznositi napolje. Čitaonice su klasične, sa viskom plafonima, onim zelenim lampama kao iz starih filmova, starinskim klupamai foteljama a čak mi je palo napamet da je ta biblioteka jedna velika zavera jer od knjiga tamo nema ni traga. Šta su oni silni ljudi po čitaonicama čitali za mene će verovatno ostati zauvek misterija.

A sad, knjigu u ruke!