Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

Kasnim na avion. Imam 7 minuta da stignem. Probijam se kroz neke tunele, kola me obilaze, trčim kilometrima… Usput srećem ruskog vojnika koji tuguje za nekakvom Dorotejom, u prolazu on mi priča celu svoju nesrećnu sudbinu. Trčim dalje, kroz šumu, dolazim u podnožje planine. Treba se popeti skroz na vrh jer tamo je pista. Krećem, hvatam se za stene, rukama se odupirem, klizim, upadam u sneg, verem se sve više i više, zadihana sam, umorna, al znam da moram da stignem. Još nekoliko poteza i gore sam, pista je na samom vrhu planine, ne znam kako odande poleću avioni ali ni ne pitam se, samo hoću da stignem na vrh. Teško mi je, pentram se još više, celo telo me boli, znojim se… i budim. Potpuno mokra od znoja. Ruke me bole od veranja. Uh, ipak nisam zakasnila na let…

Hodam u kaputu. Sa kišobranom. Kišobran narandžasti, pa kad ga staviš iznad glave, kao da te sunce ogreje. Ignorisaću kišu i vetar dokle god mi to mozak dozvoljava.

Čitam Istoriju sveta u 6 pića. Sram me bilo. Još za rođendanski poklon sam dobila knjigu a davno beše to… E pa došlo vreme za sobu, kontemplaciju i relaksaciju.

Slušam ili FM4 ili radio maximum. U zavisnosti od inspiracije. Jedan dan učim ruski, drugi nemački. Da se zna da bečki FM4 ima odličnu, svežu muziku, plus dobar deo programa na engleskom tako da preporučujem i ne-nemačkogovorećim. Radio maximum može da prođe s muzikom, paaa, recimo, puštaju najbolju muziku u Moskvi. Koga zanima kako izgleda rok-pop-alternativna ruska scena ovih dana, može tamo da čuje.

Otkrila sam neke  fine blogove, tu je HRANA (mnogo mi se sviđa koncept), pa tu je mala amerikanka koja odskora živi u Beogradu,  Jefica bivša stjuardesica i prešlicavanje sa svežim filmom, muzikom i koječime još.

Čekam grejnu sezonu, uljani radijator je aktiviran a kokice mamine iz Srbije se kokaju svako veče.

Ali oh! kako je cool kad vas tata iz Japana posećuje pa u sidebaru imate japansku zastavu sa velikom crvenom tačkom. Pozdrav tati u Japanu!

Чистые пруды

Pre neki dan, na Čistim Prudima… Jedno od omiljenih mi mesta u gradu. Bulevar, park sa jezerom  po sredini a okolo automobili, tramvaji i gradska vreva. E ovde bih sebi kupila stan, da se zna,

Leblebije s povrcem

Sve cesce spremam rucak kod kuce. Em sam blizu, em mi je nekako lepse i ukusnije. A i jeftinije moram priznati. Za sat vremena, svasta se moze skuvati. Ja spadam u nekomplikovane kuvare, kuvam po principu-sta nadjes u frizideru, baci na tiganj i experimentisi!

Danas je bio red za experiment zvani kus kus. U Maroku nikad nisam bila, niti sam jela kus-kus u restoranu, ali internet je cudo, pa se sve nadje. Mozda ni ne lici, ali meni je bio odlican!

Inspiraciju sam dobila od mog lokalnog tadzika-prodavca zacina i raznog semenja. Dakle, prave leblebije tesko se nalaze u Rusiji, bar onakve na kakve sam ja navikla. Ima nesto sto se zove нут ili турецкий горох (turski grasak). Tvrd je, i ne moze da se jede u sirovom stanju vec mora da se kuva. E sad, nisam nasla ni taj “turski grasak” vec nekakav uzbekistanski. Kaze tadzik, moze odlicna supa da se pravi od njega. Mozda uzmem recept sledeci put.

Prvo, potopite leblebije u dosta vode, jer skoro sve upiju. Ako vidite posle sat vremena da su suve, dodajte jos vode. Ja sam ih drzala potopljene oko 5-6 sati, mada internet kaze da treba da stoje citavu noc. Posle 6 sati, leblebije su bile meke, fino su nabubrile i dva puta uvecale svoju zapreminu. Zato pazljivo sa kolicinom koju kuvate.

Dovoljno je kuvati ih oko sat vremena. Probajte i vidite da li su potpuno meke, ali pazite da ne krenu da se raspadaju. I to je to. Sad samo da smislite sta s njima.:) Ovo je najbolje uraditi uvece, jer kuvane leblebije mogu da stoje, a i tako cete sutradan ustedeti brdo vremena. Sto za moju pauzu od sata puno znaci.

koriander

Za moj rucak na brzinu, uzela sam jednu papriku, jedan paradajz, i malo kinze. Kinza je u prevodu korijander,  lici na persun i ima prilicno specifican ukus. Prvo je nisam volela a posle se valjda navikla i sad mi je sasvim ok. Pretpostavljam da i persun ide odlicno u ovu kombinaciju. Verovatno cu ubuduce da variram sastojke, mozda kukuruz, mozda masline, tikvice, cukini, plavi patlidzan, sargarepa, bukvalno sve sto vam padne na pamet.

Stavite u tiganj malo maslinovog ulja, stavite sve sastojke (i leblebiju kuvanu), proprzite, dodate soli, bibera, i kinzu i gotovo.

Sad jos samo da napravite kus kus, koji je za brzinske varijante savrsen, nema kuvanja, samo se polije vrelom vodom.

Kolicina je otprilike bila za dvoje da se najedu onako, al bas dobro. To mi naravno nije pravilo nikakav problem, sve sam sama pojela. Zato nema vecere za mene.

Taken from www.expat.ru 

DON’T waste money on expensive ipods. Simply think of your favourite tune and hum it. If you want to “switch tracks”, simply think of another song you
like and hum that instead.

DON’T waste money on expensive paper shredders to avoid having your
identity stolen. Simply place a few dog turds in the bin bags along with
your old bank statements.

SAVE money on expensive personalised car number plates by simply changing
your name to match your existing plate. – Mr. KVL 741Y,

DON’T waste money buying expensive binoculars; simply stand closer to the
object you wish to view.

AN empty aluminium cigar tube filled with angry wasps makes an inexpensive
vibrator.

SAVE electricity by turning off all the lights in your house and walking
around wearing a miner’s hat.

HOUSEWIVES, the best way to get two bottles of washing-up liquid for the
price of one is by putting one in your shopping trolley and the other in
your coat pocket.

OLD telephone directories! make ideal personal address books, simply cross
out the names and address of people you don’t know.

SAVE on booze by drinking cold tea instead of whisky. The following morning
you can create the effects of a hangover by drinking a thimble full of
washing up liquid and banging your head repeatedly on the wall.

SAVE a fortune on laundry bills. Give your dirty shirts to Oxfam, they will
wash and iron them and you can buy them back for fifty pence.

OLD people, if you feel cold indoors this winter, simply pop outside for
ten minutes without a coat, when you go back inside you will really feel
the benefit.

CAN’T afford contact lenses? Simply cut out small circles of cling film and
press them into your eyes.

WHY pay the earth for expensive jigsaws? Just take a bag of frozen chips
from the freezer and try piecing together potatoes.

MIX tea with coffee, and leave in the fridge to cool. Hey presto! Toffee.

MAKE your own inexpensive mints by leaving blobs of toothpaste to dry on a
window sill. Use striped toothpaste to make humbugs.

SHOPPERS, when buying oranges, get more for your money by peeling them
before taking them to the counter to be weighed.!

U Kazanju nas je dočekalo pravo letnje vreme. Sunce, toplo, milina, prosto sam zaboravila kako izgleda kad te sunce oprži po koži (ovo leto je u Moskvi bilo vrlo oskudno što se toplote tiče). Bauljamo do centra u potrazi za kafanom/restoranom otvorenim u 8 ujutru. Ne nalazimo ništa sem takozvane Блинная-e, gde se mogu pojesti 1. palačinke sa tvorogom i suvim grožćem ili 2. palačinke sa tvorogom i sušenim jabukama. Ok, jedemo palačinke kad ničeg drugog nema, pijemo kafu, piš-pauza a zatim šetamo po glavnoj pešačkoj zoni.

Moj prvi utisak je da je grad miran i tih. Nema ljudi na ulici tako rano, iako je milionski grad. Iznenadilo me  je da se kazanci pridržavaju saobraćajnih pravila. Svi su vezani dok voze, propuštaju pešake, staju na crveno, ne sviraju sirene na svakom koraku, za razliku od Moskve gde važe potpuno suprotna pravila.

Ono što sam naučila je da svaki ruski grad ima: kremlj (tvrđavu), crkve, fabričke dimnjake i bar jedan Lenjinov spomenik. Tako i Kazanj ima svoj kremlj sa pravoslavnom crkvom i džamijom jer polovinu stanovništva čine rusi a polovinu tatari koji su muslimanske vere. Sa kremlja se lepo vidi  druga obala  na kojoj je još u izgradnji biznis-deo grada, ultra moderan, sa visokim soliterima i šljaštećim hotelima.

Cene u Rusiji su obrnuto srazmerne udaljenosti od Moskve. Što dalje, to su cene niže. Tako je i naš super fensi novi hotel u samom centru grada koštao smešnu sumu para. Za tako nešto morali biste u centru Moskve da platite oko 200 evra za no, u Kazanju, samo 60 za trokrevetnu sobu.

Čekiramo se u hotel napokon, gledamo kazino-deo grada kroz prozor, prosto leškarimo malo na udobnim krevetima, neko spava a neko se tušira, i predveče se opet sastajemo sa ostalim saputnicima. U samom centru grada nalazi se poprilično veliko jezero sa starim tatarskim naseljem na obali.  Ovo zaboravih, svaki grad u Rusiji ima po bar jedno jezero u centru, fascinantno zar ne? Šetamo se, sedamo u bar sa terasom (kad li sam poslednji put sedela napolju, ne mogu da se setim) i pijuckamo natenane. Ovo su sigurno poslednji letnji dani, mislim,već za mesec dana će biti hladno i mračno, verovatno sa kišom, trudim se da u tom momentu ne mislim na osmomesečnu zimu i već da upijem to toplo vikend-vreme koje smo dobili kao poklon.

Još malo se šetamo i zatim preumorni odlazimo u hotel gde nastupa kolektivno onesvešćivanje. Kako je lepo otići iz Moskve! Promeniti klimu, krajolik i ljude!

Moskva-Kazanj

Opet sam se odlučila za mini-putovanje. Ovaj put u grad Kazanj-glavni grad Tatarstana. Još malo pa ću se navići da za dva dana prelazim hiljade kilometara, ili što bi naša ruska drugarica rekla: “Kazanj je tako blizu Moskve, a tako drugačije kulture”. (Kazanj je na samo 800 km od Moskve, da se zna). I dalje sam fascinirana razdaljinama, kao što se može zaklučiti.

Noć smo provele u vozu, moja nova austrijska drugarica i ja. Ovaj put nije bilo plackart mesta već kupe.  Dakle, u jednom kupeu su 4 ležaja. Postoji razlika između mekog kupea i običnog. Meki je stvarno mek, i izgleda lepše, a  obični je od materijala sličnog skaju plus dobijete i jedan dušek, da ga umekša, je l te.

Restoran

Taman smo se privikle na okruženje, kad se ispostavilo da u susednom vagonu putuju još neki poznanici moskovski, pa smo se svi zajedno skupili u restoranu, vrlo tipičnom. Neljubazna konobarica sa brkovima,  uvučena u nešto vrlo usko, na štiklama, u poodmaklim godinama. Prosto se osećao taj šmek komunizma iz prošlih vremena. Gde su mladi tu je i šala, kome sok, kome pivo, i onda svi na spavanjac. Ja sam naravno prvo puštala sentimentalnu muziku, ne bih li se uspavala, zatim rok, zatim neku vrlo romantičnu etno melodiju, onda mi je sve to dosadilo, pa sam odlučila da se oprobam u spavanju. E baš onda je voz stao, na pauzu od 15 minuta, što je značilo, obavezno napolje, sve u pidžami. Da se proluftiramo i protegnemo noge, ipak treba izdržati 13 sati klackanja.

Opet sam se nadala da ću kroz prozor videti bilo šta drugo sem nepregledne šume, ali avaj… ništa od mojih nadanja. Šuma, šuma, mesec i to je sve čitav prizor. Verovatno mi je u nekom momentu dosadilo pa sam tako i zaspala.

Ujutru, zora, i molim lepo! nešto potpuno drugačije! Putujemo pored Volge dok sunce izlazi. Čini mi se da romantičniji prizor nisam videla. Ili se bar ne sećam. U svakom slučaju, Volga u zoru je nešto mnogo lepo. Kako se sunce samo presijava na površini… kako je velika ta reka i moćna… Pijemo čaj i uživamo u pejzažu. A onda- Kazanj!

Caj

Da li sam već spomenula kako mi je sad posao vrlo vrlo blizu stana? E pa da se zna da jeste. Biti na 10min  od posla, ne koristiti metro je, pa, skoro nemoguća misija u Moskvi. U početku mi je trebalo sat vremena do grada, živela sam u spavaonici. Posle sam se pomerila ka centru, samo na dve stanice od kruga (krug inače označava granicu centra, dakle na dve stanice od centra, to jest pola sata do posla. Sad, sa najnovijom selidbom, čuvenih 10 minuta i to bez metroa.

Izađem iz zgrade, krenem Vekovayom ulicom, prođem pored kioska s pićima, tu svakodnevno stoje dva tadžika i čekaju da l tramvaj il maršrutku, nemam pojma, al počeću uskoro da im se javljam. Onako, zbog redovnog viđanja. Kad pređem ulicu i tramvajske šine, nastavljam jednom mirnom uličicom, u to rano doba dana, obično sretnem jedino čistače. Kola skoro da nema, mala neka ulica i tiha. Prođem pored Muzeja kulinarija (još nisam provalila šta se tačno u muzeju može videti, da li nekakvi specijaliteti, hrana ili možda nema apsolutno nikakve veze s kuvanjem? Ko zna…). Još malo i dolazim do redovnog sastajališta lokalnih pasa, jedan beli i dva siva. Obično leže ne izgledajući previše zainteresovano za svet oko sebe. Zatim preprečim kroz jedno dvorište, gde ako pada kiša, postoji ogromno jezero koje preskačem i uvek hoću da ga uslikam zbog odraza kao u ogledalu, al nikako da se uhvatim mobilnog. Žurba, valjda.

Iz dvorišta izlazim na da prostite Fakeljni pereulok, zvuči interesantno, al zapravo to je jedna mikro ulica, potpuno nebitna, u njoj se ne nalazi apsolutno ništa što bi vam privuklo i tračak pažnje. Zapravo nalazi se jedna radnja u sovjetskom stilu, gde dobijate namirnice onako preko pulta. Mrzim takve radnje. Ne ulazim sem ako nisam baš u frci.

Skrećem desno, u Tovariševski pereulok i tu se oglednem u izlogu, jedan dva tri puta, pređem ulicu, i hop, već sam kod biroa.

Prija mi ta šetnja. Taman se razbudim, i razmrdam. Ima nekoliko varijanti, jedna čak podrazumeva prolazak kroz park, a druga kroz prometnu ulicu.

Evo i par fotki, kao ilustracija. A da nije turistička Moskva već onako, malo zavučenija.

Već skoro dve  nedelje, gledam u olovno nebo. Onako, pravo novembarsko. Malo pada kiša, pa se pojavi tračak sunca, nekih dvanaestak stepeni jutarnja temperatura, a dođe čak do 20 tokom dana. Eheej 20 u avgustu! Kakav uspeh! Ujutru kad se probudiš, brzo do ormana po trenerku, jer je hladno čim se iz kreveta izađe. To je kao onaj period u Srbiji kad se u toplanama nećkaju da l’ da puste narod da se smrzava ili da ranije aktiviraju grejnu sezonu.  Moskovsko leto traje dva meseca a i šta će ti više. Puno tražim očigledno.

Možda od vremena, možda od previše izlazaka, tražim svoj mir. Uz knjigu, film ili tako neki vid zabave. Najnoviji zadatak-baviti se učenjem jezika. Što ruski što nemački. I jedan i drugi trpe na račun engleskog. Moje znanje ruskog čini mi se da se značajno pogoršalo od prethodne godine. Potpuni apsurd s obzirom da živim u Rusiji.

Malo sam se umorila.  Previše je bilo nekakvih površnih poznanstava o tako svojstvenih za ovaj grad. Troje ljudi već čini grupu. I sasvim je dovoljno. Ako imaš troje u svojoj blizini s kojima možeš o svemu da pričaš, i sve da podeliš, srećan si čovek. Površne stvari me menjaju. Postajem i ja sama nekako površna i nezainteresovana. A tad treba staviti prst na čelo i pripupitati se-dokle i čemu sve to?