Odbrojavanje je počelo.
Pomislio bi neko (na primer ja) da je jednostavno svaki dan postaviti po jednu običnu fotografiju iz sopstvenog okruženja. Ako vam se dan pak sastoji iz rutine, teško da će inspiracija trajati dugo. Istom ulicom se ide do metroa, istom tom se i vraća, niko naravno nije blesav da samo zbog dobre fotke koristi neku drugu metro liniju i suočava se sa gužvama i dosadnim prelazima. Uglavnom postigla sam ono što sam želela. Da jednog dana ko zna, kroz godinu-dve kad pogledam unazad imam kakav-takav podsetnik na ove poslednje moskovske dane. Svaka slika je ustvari i mali deo zivota za koju me vezuje nekakav dogadjaj. A skup malih događaja daje jednu veću sliku o vremenu koje sam ovde provela.
Svi me pitaju-šta ćeš raditi ovih pet dana? Odgovor je isti-nemam pojma. Ne izlazi mi se nešto preterano na -13C, ne šeta mi se po zaleđjenim ulicama. Sve sam već videla i to po nekoliko puta, sve muzeje koji su me interesovali sam posetila, bila po svakakvim klubovima, žurkama, koncertima, izložbama… Lepo je bilo ali i sasvim dovoljno.
Vreme je za neke druge meridijane.
Još da spakujem tri godine života u 60kg i put pod noge.
Ako neko ima korisne savete za pakovanje, molim ne štedite “papira”. Mislim, na one savete tipa, čarape staviš u cipele, marame između svega ostalog po koferu rasporediš, peškire ostaviš u Moskvi i tako to.
