Svi postovi sa bloga: Život je lep

Novine čitam 3-4 puta nedeljno, TV gledam 1 put nedeljno, a nekad i manje, ali izjutra uz kaficu, volim da „prelistam“ najnovije vesti na netu. I uvek me izluđuju natpisi tipa: saobraćajna nesreća na raskrsnici, lančani sudar na Gazeli, opet motorciklista stradao, neobjašnjivo se našao na suprotnoj traci!!?? itd.

Naslov treba da glasi: „Obesni motorciklista je jurio 200 na sat i ugrožavajući sebe i druge, napravio udes u kome su stradali nevini…“ ili „Pogrešno se prestrojio i izazvao lančani sudar gde je materijalna šteta ogromna, a na svu sreću niko nije teže povređen…“ itd. Takođe, kad god se desi nešto sa autobusima GSBa, a znamo koliko su jadni i istrošeni, uvek je kriv vozač!!?? Ne znam da li ih toliko iscrpljuju pa i ljudi otkazuju ili ti raubovani autobusi ispuste dušu, ali mi se sve čini da mašina više ne može da izdrži. Istinito izveštavanje je jedno, a senzacionalističko je drugo. Smatram da mi kao čitaoci treba da budemo potpuno i istinito informisani.

Posle razmišljam. Zar ne vidite lepotu u svom životu? Da vesti nisu tako „bombastične“ niko ih ne bi ni čitao. Ovako, sam naslov vas tera da vidite o čemu je reč. Samo što nam do kraja članka nije jasno ko je kriv i ko je izazvao karambol. Znači, malo istraživačkog duha i razotkrivanja scenarija kao kod Agate Kristi. Na zdravlje.

Od 1. oktobra od poskupljenja ne može da se živi, a tek ćemo videti ko će da preživi. Gde god da uđete lepe nove cene, uglavnom se izvinjavaju, ali mnogo toga nema opravdanja ni u PDV-u ni u ekonomskoj logici. Ali, šta da se radi, mi potrošači smo ugrožena vrsta. E sad tu je i ekonomska kriza i kriza morala i svaka druga kriza. Pomislio bi čovek da su trgovci zato sve kvalifikovaniji, veštiji, prepredeniji i ljubazniji. Ali nisu. Samo ako ste nešto rešili da kupite to ćete i kupiti. Trgovci su ovde nebitni, tek toliko da vam izdaju račun i uzmu pare.

Kupili smo par stočića kod naše najrenomiranije firme za nameštaj. Plaća se unapred (kao u javnoj kući, bus-plusu i sl.), a onda se čeka od 10 do 45 dana. Kao besplatan je prevoz i kad se dogovorite i kažete da pre 15h nikako ne možete, oni iznenada dođu i donesu u 11.30h robu. Onda vas zovu na posao, usred sastanka, da vas obaveste da nikoga nema kući. Pa to i sami znamo.

Kupila naša rođaka još jedan luster kod poznate inostrane firme, na kraju Bežanije. Elem, kad je bio popust tada ga nisu imali, pa smo dali avans. Zovu posle 20tak dana da je stigao i da ga preuzmemo. Elem, uzmemo , donesemo kući, sastavimo i vidimo da nema lančića za povlačenje svetla. Ode moja rođaka sutradan, a to je jedno 2h vožnje od naše kuće, da bi joj rekli da napiše reklamaciju i da čeka. Prošlo je od tada više od mesec dana, a od lančića ni traga ni glasa. A da se promeni svetlo, treba neko visok bar 200cm!!??

I sve tako. Da ne nabrajam. Naročito me impresionira njihovo radno vreme od 8-16h. Za koga rade naši trgovci, za penzionere, nezaposlene, bolesne!!?? Zaposleni mogu uglavnom vikendom, kada mnogi od njih ne rade, ili po podne, kada gotovo niko ne radi. Da li da se čovek pozove na logiku, ili je ona ovde suvišna?

Da ne pričam o upakovanoj robi za koju potpisujete da je ispravna (sve sami vidovnjaci), o oštećenjima dok vam donose pisaći sto, ormane I sl., o skrivenim manama, o pločicama koje su naše a svetskog kvaliteta ali još nisam pronašla način da ih operem (valjda samo sonom kiselinom), što vam zaračunavaju razne troškove prevoza, montaže I sl. a u prospektu piše da je besplatno (samo za preko 1.000.000 din!!??), sitna slova u deklaracijama koje su kao “Rat I mir” pa nemate uvek vremena da ih pročitate na licu mesta itd.

Posle razmišljam. Zar ne vidite lepotu u svom životu? Ljudi su postali kupoholičari, što nije ni zdravo, ni korisno, a da ne kažem materijalno deprimirajuće. Zato naša trgovina želi da ih spreči u trošenju para i vremena, i odvraća ih na svaki način (veoma su maštoviti) od kupovine. Hvala trgovcima što misle o našem duševnom zdravlju, a posebno hvala za naše novčanike. Na zdravlje.

Solidarnost znači pomoći svakome. Ali u praksi društvo, a naročito naše, brine samo o nekim kategorijama ljudi. Ponekad mi se čini da se zakonodavac bavi samo decom (koje je sve manje, pre svega zbog troškova njihovog odgajanja i opšte nesigurnosti) i penzionerima (zato što imaju svoju partiju). Zaposlene niko ne pominje, nezaposlene retko, one koji su radili a nisu postali „zaštićeni“ penzioneri (do 15 godina staža pa nemaju pravo na penziju i one koji je nisu dočekali), gladne i bolesne (klošare, sitne lopove, prosjake i dr.). Da li bi umesto osvetljavanja mostova i državnih zgrada (ne znam cifru ali valjda nije mala) u ovom „vučijem“ vremenu trebalo otvarati narodne kuhinje, svratišta za decu (sa boravkom tamo), sirotišta i sl. Kada kriza prođe možemo osvetliti i fontane i sve zgrade u gradu.

Mislim da smo svi pali na ispitu, a naročito vlast. Apelujem da se bavite malo nama zaposlenima, koji nismo dovoljno plaćeni, radimo pod neviđenim pritiskom i stresom, stalno nam prete otkazom, u stanju neviđenog nepotizma, bez odgovarajućeg odmora. Kod lekara ide samo onaj koji ne može da mrda, pa promenite zakon o nadoknadama. Objašnjenja tipa da ljudi idu na lažna bolovanja da bi obrađivali njive ne stoje, jer u gradu malo ko ima zemlju. A i ako rade, rade za opšte dobro, jer je mnogo neobrađivanih površina. Ne produžavajte više godine za penziju i staž, jer je red da i mi makar desetak godina uživamo. Šta kaže statistika koliko ljudi iz generacije 50-60godišnjaka nije dočekala penziju? Da li mi treba da iščeznemo?

Posle razmišljam. Zar ne vidite lepotu u svom životu? Zamislite društvo gde deke i bake brinu o svojim unučićima i obrnuto. Svi ostali su nestali, ne smetaju im. Jedini problem je da nađu nekog dobrog finansijera da ih izdržava. Ali, u zemlji čuda, ništa nije nemoguće. Na zdravlje.

Odmah da kažem, obožavam decu i sama ih imam. Mislim da su najveće blago i Božiji dar. Ali…

Roditelji danas samo brinu o potrebama svoje dece. Ne brinu o sebi i egzistenciji, odmoru i sitnim zadovoljstvima. Jedna mama kaže:“ne idem kod frizera već 5 godina, ne idem kod manikira i pedikira, sama se depiliram pastom od šećera koju sama pravim, pomade kupujem u apoteci po 200-300 dinara. Jadno izgledam, ali moje dete ima najnoviji mobilni i najke patike od 20.000 dinara“. !!??

Zakon o osnovnoj i srednjoj školi zaštitio decu kao bele medvede. Jadni nastavnici (sramno malo plaćeni) brinu samo o tome kad smeju da ih pitaju, šta smeju da ih pitaju a najbolje da sami odgovaraju i daju im samo petice!!??

Od poboljšanja školstva čujemo samo priče tipa: besplatno ormarići za đake, besplatni udžbenici, po dva kompleta, besplatan pribor, besplatan prevoz, besplatne predstave, nove škole i klupe, itd…

Što se tiče studenata, jedino se slažem da profesori sa prolaznošću ispod 30% treba odmah otpustiti (ili ih nauči ili snizi kriterijum). Ali toliko rokova, mogućnosti da se popravi ocena, onda izborni predmeti gde se profesori utrkuju ko će više studenata da propusti… Studenti (i u svetu) sve manje znaju, ne umeju da primene naučeno, nesposobni za život!!??

Sve je to lepo. Ali pogledajmo i ovako. Ova sadašnja, tzv. net generacija, ima nekih 7 karakteristika (vidi na internetu). Jedna od njih je da misle samo o sebi i da su njihovi problemi svetski problemi (da li je život latinoamerička serija??) što se izgleda u praksi i sprovodi. Onda, imaju veoma visoko mišljenje o sebi – što je logično, ako svi rade za njihovu dobrobit, ali treba pitati psihologe kakvu mi to decu podižemo i da li će biti sposobni da podižu svoju decu .U parku svaki dan viđamo kako se sa decom postupa, puste ih da rade šta hoće, skaču i lome mobilijar, ne umeju ni da se igraju, jedino kuckaju po mobilnom i ožiče uši i puste muziku koja se čuje još 5m okolo – a kako je njihovim ušima i mozgu !!??. Vole da dobijaju samo odlične ocene, tako da je nastavnicima lako, samo dele petice i puste gradivo niz vodu (kao i društvo brigu o njima). Ne umeju realno da procene svoje znanje jer su „tatine pametnice“, „mamini genijalci“, „bakine mudrice“, „dekin ponos“, „najbolji u razredu“ itd. Nikoga ne slušaju i ne gledaju, a i zašto bi? Svi izgleda da postoje zbog njih. Živo me zanima za 20tak godina kako će oni da pokažu solidarnost sa roditeljima, penzionerima, slabijima od sebe, hendikepiranima. Bojim se tog dana.

Posle razmišljam. Zar ne vidite lepotu u svom životu? Dece sve manje, gotovo kao idoli su u kući, društvo to podstiče i u školi. Gradimo nepotpune ličnosti ne spremne za saosećanje i empatiju, a i što bi. Radiće će u izrabljivačkom kapitalizmu, nedovoljno plaćeni, na nesigurnim radnim mestima, sa pretnjama i otkazima, bez odmora i socijalnog osiguranja. Možda je dobro gajiti sazadovoljnost i samoživost kao neophodne karakteristike za preživljavanje. Ko zna? Na zdravlje.

Moja poznanica je bila u kupovini, pre neki dan. Svrati u Cara Dušana u onu prodavnicu „Sve po 150“ i spremala se da kupi šolje. Izabrala 4 komada, prodavačica pakuje i ona stavlja novčanicu od 2000 na pult, da bi preuzela kesu. U trenutku ulete uličar, klošar i zgrabi novčanicu i izlete na ulicu. Svi se uspaničiše, zovu policiju, žene kukaju, ali naravno, nigde nikoga. Elem, imam više pitanja, osim očigledne krađe u centru grada oko 14h:

Gde su organi reda u blizini pijace, jer smo posle saznali, krađe su svakodnevne u krugu pijace, a i šire?

Gde je solidarnost ljudi da se zaustavi kradljivac?

Čini mi se da je na dnevniku neki momak osuđen na godinu dana zbog krađe jakne i rukavica (da li je vrednost veća od 12.000 dinara ili nije) a ovde nas pljačkaju svaki dan? Uostalom, po meni, krađa je krađa. Ko je predložio zakon u kome se amnestira od krađe kradljivac ako je vrednost manja od 12.000 dinara. Da li građani, jadni i bedni, tako pomažu bednije od sebe!!!

Posle smo saznali da kradljivci presreću žene sa cegerima i otimaju paprike, kidaju lančiće sa vrata, otimaju tašn, neki momci vam kao pridržavaju ceger ili kolica kad izlazite iz busa pa otrče sa robom,… Šta je ovo??

Posle razmišljam. Zar ne vidite lepotu u svom životu? Žena je u šoku, danima ne izlazi, sva se trese, a zvali smo i lekara. Ali svi slušaoci imaju samo jedno pitanje: Šta je bilo sa šoljicama? Na zdravlje.

Polomile mi se naočare. Šta da se radi, krenem u radnju u kojoj su i napravljene. „Dobar dan. Polomile su mi se naočare, a recept sam izgubila. Htela bih da napravim nove, a da mi dioptriju očitate sa ovih starih.“ Prvo, pola sata ubeđivanje da idem na lekarski pregled. Dobro, ja se složim, znači vi imate besplatan pregled, kada? Elem , nemaju, ali mogu da mi daju par adresa za po 35-40€ da odem sama. Ja se zahvalim, to mi je i gubljenje vremena, a i para, jer mi dioptrija odgovara a naočare nosim od kad znam za sebe i tu mi saveti ne trebaju. Nećete verovati da je devojka 20tak minuta na aparatu merila dioptriju i nije uspela. A onda 11 puta pupilarnu razdaljinu!!?? Da li je ova samo trgovac ili ima i neku stručnu školu za ovaj zanat, nije mi baš jasno. Elem, kao šlag na tortu od stotinak ramova u radnji samo jedan odgovara za moju razdaljinu zenica, ili može svaki ali košta duplo. Šta bi rekli da sam imala posebne uslove, 3 u 1 (isto staklo za daljinu, sredinu I blizinu) ili …

Onako ošamućena izađem. Šta reći u ovoj zemlji čuda. Prolazi neka žena i vidi me onako smušenu pa reče;“Gospođo, pre par dana su otvorili dole niz ulicu optičku radnjicu, pa probajte.“ Zahvalim se i onako nevoljno krenem. Elem, radnja mala, žena završila fakultet, čistu fiziku, sve mi je objasnila i pozvala majstora. Za sat vremena sam dobila naočare i to u ramu za koji su one dve devojke iz radnje tvrdile da ne mogu, jer su mi teška stakla!!??

Posle razmišljam. Zar ne vidite lepotu u svom životu? Da ona dve nisu tako smotane, u super modernoj radnji, gde je ranije radio jedan fini gospodin koji je sve znao, ja ne bih otišla niz ulicu. Sa ovom ženom sam se lepo napričala, sve mi je objasnila, izvadila desetak ramova i ovaj koji mi se mnogo dopada. Ima Boga. Na zdravlje.

Nešto se nepredvidivo dešava sa našom hitnom pomoći. Kao da i njima samima treba hitna, baš hitna, pomoć. Saslušajte sledeće 2 priče, pa sami donesite zaključak.

Prva. Moja komšinica se previjala u bolovima par sati. Ajde da pozovemo hitnu pomoć. Naravno, neko mora da dežura pored telefona i da odsluša 1000 puta „molimo sačekajte“. Elem dobijemo neku mlađu lekarku na vezi. Kaže moja komšinica:“Meni je jako loše, steže me ispod grudi, sevaju dojke, trne mi desna ruka, želudac mi se grči, dolazite i pomozite.“ Lekarka ništa ne pita, ni ime i prezime, niti godište!!?? samo konstatuje“Treba da opustite želudac i…“ Tu smo prekinuli vezu. Zamislite da neko ima infarkt, a vi mu ladno kažete:“Lezite i opustite srčani mišić“!!!??? Ipak, komšinica se toliko zasmejala da joj je ruka odtrnula a bol se malo smanjio. „Terapija smehom“, jel da?

Druga. Pozlilo našoj poznanici na ulici. Zamislite stiže hitna pomoć, relativno brzo. Drže je za ruku, pričaju lepe reči „dušo smiri se, polako, sve će proći…“ a žena se previja u bolovima. Drugi član tima zapeo za matični broj i jedva smo pronašli knjižicu. Znači:Ubeđivanje na delu, kao hipnoza, kod mnogih pomaže.

Šta reći na sve ovo. „Hamletovska dilema:“Da li da ih zovem ili ne?“ Međutim, svi mi njih plaćamo. I zašto nekoga stalno da obilaze, a nekome nikada da ne pruže pomoć. Lepo što se svakog jutra slikaju za TV I pričaju kako je prošle noći bilo. Gde je tu naš slučaj?

Posle razmišljam. Zar ne vidite lepotu u svom životu? U svetu važi pravilo da je svako odgovoran za svoje zdravlje. Pošto zvanična medicina nema brojne odgovore, bolje da vas ne truju lekovima za smirenje ili eventualno za bolove, što naša hitna pomoć i radi. Sami morate da se izborite sa bolešću. Ili po onoj „što te nije ubilo, ojačaće te“. Naravno, pod uslovom da sve ovo preživite. Na zdravlje.

Trenutno sam na odmoru, a pošto mi je plata prosečna, sedim kod kuće i idem na pijacu oko podne. Elem, sad sam shvatila kako penzioneri sa 20-30.000 dinara mogu lepo da se hrane i oblače. Petkom je pijaca najbogatija, jer tada donose povrće i voće da za vikend prodaju. Više prodavaca nego kupaca: keleraba u petak 50 din, za vikend 70 din, spanać 200 din a za vikend 230 din, breskve 100 pa 120 din, orasi 700 din pa 800 din itd. Ako uštedite svaki dan po 50 dinara, mesečno je to 1500 din, a za to se može kupiti jakna kod Kineza, cipele ili sandale, 2 para pantalona (na tezgi) itd. Kad ode čovek u penziju verovatno više kupuje sportsku odeću i obuću, pantalone, jakne, patike i sl., a ne kupuje za izlaske i za posao. Ne pričam ovde o našoj sumornoj stvarnosti, već o tome da zaposleni sa 40.000 dinara I porodicom, živi možda gore nego penzioner sa 25.000 dinara (Bože koliko su ove cifre male i ponižavajuće).

E sad, kod frizera popust imaju penzioneri, za banju opet penzioneri (ko ima 8000 din taj u banju i ne ide), u Maksiju imaju dan sa popustom za penzionere (a za lekare, nastavnike, socijalne radnike i sl. nema), pa medicinske aparate ako ste penzioner možete da kupite na 12 rata i sve tako. Da li o zaposlenima neko brine!!??, ili smo ih pustili niz vodu. Po onoj našoj, ko preživi pričaće.

Posle razmišljam. Zar ne vidite lepotu u svom životu? Što reče jedan penzioner:” Šta se ovi zaposleni stalno žale, te male plate, te nema penzijskog osiguranja, te moraju da vraćaju naše dugove (jer smo mi lepo živeli zbog brojnih kredita, koje neko mora i da vrati), te od nas ne mogu da sede u gradskom prevozu, te ne mogu da dođu do lekara itd. Mi smo se na vreme rodili, preživeli rat od 4 godine (a ne kao ovi samo bombardovanje od par meseci), izgradili smo zemlju i red je da i mi uživamo – 50 do 100 godina.” Na zdravlje.

Znate onih 10 zakona NIKOME, pa sam ih prevela na nastavnike. Da svi razmislimo.

1. Ne zavidi nastavnicima na velikim odmorima, jer njihovo zanimanje je najstresogenije (rad sa srednjoškolcima-tinejdžerima)

2. Ne laskaj im, nema potrebe

3. Ne sveti se, jer decu neko mora da podučava i ocenama

4. Ne govori grubosti jer se u životu sve vraća

5. Ne obećavaj da ćeš ispuniti ono što ne možeš, jer po onoj ko laže taj i krade…

6. Ne hvali se, naročito ne materijalnim bogatstvom, jer time štetiš svom detetu pre svega

7. Ne budi na teretu, ni ti, ni tvoje dete

8. Ne pamti zlo, nije namerno

9. Ne odgovaraj zlom na zlo, već dobrim (uvažavaj učitelje svoje dece za njihovo dobro)

10. Ne želi ono što ne želiš sebi (želiš li tako odgovoran i opterećujući posao za tu platu?)

Posle razmišljam. Zar ne vidite lepotu u svom životu? U naše doba svi su se divili i voleli (poštovali) svoje učitelje. Danas ih omalovažavaju, i društvo, i država (sa platom i statusom), i roditelji, i deca… jednom rečju- svi. Da li bi nam svima bilo bolje da se vratimo, u ovom slučaju, na početak? Zarad sreće i znanja naše dece. Na zdravlje.

Bliži se početak školske godine i svi u komšiluku pričamo o tome. Zgranuta sam koliko neobrazovanih ljudi ima negativan stav prema ovoj profesiji, jer čisto formalno, oni trenutno ne bi ni mogli da rade taj posao. Onda se potežu neki argumenti kao dugi odmori (imaju isto kao i ostali i moraju da idu na usavršavanje, što mnogi ne moraju), kratko radno vreme (o vremenskom dnevnom angažovanju ću posle, jer neko osim što drži čas mora i da ga pripremi- svaka čast izuzecima) itd. Elem, tim povodom prilažem 3 pričice, pa prosudite sami.

Učiteljica Mica već nekoliko nedelja (pošto nigde nije išla na odmor, čitaj od plate to ne može) ne dolazi na kafu. Secka neke kartončiće i cvetiće, oslikava neki ogroman pano i pravi neke ruke na štapićima za doček prvaka. Čita o inkluziji i prati engleske sajtove sa najnovijim igricama za prve dane u školi. Neće da kuva cele prve nedelje septembra, jer mora da nauči imena svojih đaka (već ih zna) i da poveže sa decom. Zajmi flomastere i šarene papire za poklone, kupuje kod Kineza providne folije i dugačke štapiće.

Nastavnica Ana predaje težak predmet. Crta panoe za rad motora i zvala nas je na kafu da joj pomognemo da ih oboji. Bogami 2 sata smo nas tri bojile te delove (sa 10tak Kineskih flomastera). Piše PP prezentacije, slika neke slike iz muzeja i uklapa ih u prezentacije. Pravi šeme i neke, recimo radne listove sa pitanjima, odgovorima, slikama itd. Što god predložimo ona kaže:“Ljudi samo da mi prođe septembar, tad je najteže, pa onda jun. Od oktobra se vidimo jednom nedeljno.“

Profesorka Marija, od sledećeg ponedeljka ne dolazi na kafu. Mora da se pripremi za Višu školu, da pripremi materijale, skripta, spisak domaćih zadataka. Svaki dan sedi za računarom bar 10tak sati da vidi šta ima novo i odakle da da literaturu studentima (ona je na godišnjem odmoru).

Sad ja nas sve pitam: Koliko se dnevno vi pripremate za svoj posao? Da li noću sanjate đake i razmišljate o njihovim emocijama? Šta bi ste vi radili da radite za istu platu koju primaju đubretari (ovo nije nipodaštavajuće, samo poređenje)? Da li postoji razlika u stručnoj spremi, vremenskom dnevnom angažovanju, psihičkom opterećenju, društvenoj korisnosti?

Da li su deca naše najveće blago I stvarno? Pa onda dajmo da platimo nastavnike odlično (bezobrazno mnogo) da nam deca vole školu, da sa radošću uče, da sutra mogu da rade svoj posao odgovorno I znalački. Da li je u redu da mobilni telefoni naše dece bude skuplji od mesečne plate njihovih učitelja?

Posle razmišljam. Zar ne vidite lepotu u svom životu? Odlično obrazovanje koje ćemo još malo imati, dok stara garda ne ode u penziju, treba da zahvalimo entuzijastima koji su ovolike godine radili skoro džabe (setite se sankcija, kad niko drugi osim policije I vojske nije ni radio). Kad stasaju nove generacije, deca kapitalizma, biće „koliko para toliko muzike“, pa ćemo morati sami da doučavamo decu i unučiće (kao što rade naši gastajbajteri) ili da ih pustimo „niz vodu“. Na zdravlje.

blogodak blog

Blogodak?

Blogodak je vaš pogled na domaću blogosferu. Prijavite se i napravite sopstvenu listu blogova koje pratite.

O projektu

Podrška

MyCity.rs

DevProTalk

Duhovi iz Palmotićeve 37