Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

Jutros sam krenula na posao sa stanice ispred jedne nedovršene, Godo zgrade, jer niko ne zna ni da li će je i kad završiti. Elem, posle posla, oko 17h, krenem u neku nabavku. Pošto su neki parkirani kamioni stajali na trotoaru, što je u našoj zemlji uobičajena i nekažnjiva pojava, pređem preko puta i odem na stanicu. Čekam, čekam … Vidim staju autobusi 100tinak metara niže, i pomislim, ovi iz GSP-a opet svojim kolegama i drugaricama staju gde hoće. Posle 20tak minuta, krenem nazad, kad ono pomerili stanicu!!?? Kaže komšinica oko 15h sam išla busom sa te stanice i sve je bilo ok, a ja već u 17h na novoj stanici, ispred neke livade. Ta livada je bila zgodna deci da igraju fudbal, ali su se graditelji, otimači praznih parcela, zabrinuli i iskopali rupetinu dubine 5m. Naravno, to zvrlji prazno već godinama. Sad se ja pitam, a i mnogi drugi , kako je bilo moguće da se stanica/ stajalište pomeri a da nigde nema obaveštenja!!?? Ili ovde svako radi šta hoće i kad hoće.

Posle razmišljam. Zar ne vidite lepotu u svom životu? Možda je lepo u nekim drugim uređenim zemljama, gde zavezanih očiju znate gde su stanice i kada idu autobusi. Ipak ova neizvesnost i doza adrenalina svaki dan, možda nas i tera da živimo u inat ovom haosu. Na zdravlje.

Elem, osvanuo je i taj dan. Odem kod frizerke, jer uvek idem četvrtkom, kad tamo tajac. Žene sede u tišini, čekaju svoj red. a nema ni muzike. Dok me je frizirala, moja frizerka stalno gleda na mobilni, što je inače retkost. Ja onako začuđeno je gledam, a ona meni:"Svi mi čestitaju 8 mart." Baš lepo. Setih se pre desetak godina, doduše u drugom salonu, sve smo dobile po ružu, na stočiću kolači i sokići, kafa besplatno i to pod moranje. Moja frizerka više i ne nudi kafu, nesicu i sl., a kad neko od mušterija donese čokoladu odmah smota i stavlja u torbu. Na odlasku sam dala uobičajeni bakšiš, ali me ona značajno pogleda. Valjda je trebalo da dam još!?

Svratim u bakalnicu preko puta po namirnice i očekujem neki poklončić. Koleginice ceo dan pričaju kako je u Liliju 20% popusta na šminku, u Merkatoru dele kupcima (u ženskom rodu) cveće itd. Kad ono ništa. Čak me kasirka sa smeškom pita:"Nemam da vratim još 200 dinara, a i danas je 8. mart"!?

Priča moje dete kako su razrednoj kupili cveće, skoro džabe za 500 dinara, njih 33!? Znaš Marko je išao da se pogađa i nabavio je ispod ruke. Nije bilo loše. Onda je on predao razrednoj i rekao:"Srećan 8. mart, mi smo mislili na vas, a sad je red da nas častite." Ona žena izgleda naivna, pa reče:"Kako to misliš? Da idete ranije kući, da ne zadam domaći zadatak …". Kad će Marko:"Pa mi smo mislili da nam kupite neto slatko." Otvori žena novčanik, a on prazan, i iz zadžepka izvadi neku jadnu hiljadarku. "Evo ti Marko pa kupi čokoladne bananice ili neku veliku čokoladu." Ode Marko i vraća se sa lepom velikom bajaderom. Svi oduševljeni, ona žena u šoku, a on pomosno:"Morao sam da dodam 100 dinara, ali nema veze, danas je 8. mart."

Posle razmišljam. Zar ne vidite lepotu u svom životu? Nekada su kupce obasipali poklonima, razredne i učiteljice dobijale cveće i bombonjere (pune torbe i ormani), žene dobijale slobodne dane i putovanja u inostranstvo (to inače još uvek postoji, ali samo za neke), a sada je obrnuto. U 21. veku važe neka nova pravila. Još samo da se navikemo. Na zdravlje.

Pričam sa prijateljicom Ljiljom, onako neobavezno. Kad će ti ona:"Ćerka mi iz inostranstva poslala neke pare i hoću da sredim stolariju. Gledam vrata od soba, kuhinje i kupatila su loša, ali mi nekako prozor u dnevnoj sobi najgori. Rastočio se, duva na sve strane, izvitoperio. Pronađem ti preko preporuke nekog dobrog, jeftinog, poštenog i radnog majstora. Dogovorimo se za pare i posle dve nedelje stiže nov prozor. Kvalitet je odličan, neke nove šarke, komarnik i žaluzine tzv. komplet. Elem ugradi mi prozor, a okolo sve neke rupe. Ja se pitam kad će to da sredi, a on kaže to radi majstor Mika, jeftin, pošten i fin momak i da mi vizitkartu (pošto sam starija gospođa da ne idem na sajt). Platim, ćutim i pozovem Miku. Mika to sredi za jedno po podne, utegne i da mi fakturu za stirodur, lepak, pur penu itd… Elem sve to platim kad će on na polasku. Znate treba vam ispred prozora mermerna klupica, to je sada u modi. Pitam se što nisu stavili drvenu, ali mi objasne da to ne ide u cenu. Čovek mi da vizitkartu majstora Paje, iz okoline Aranđelovca. Pozovem i njega, dođe majstor izmeri sve i za dva dan ugradi klupicu. Sada mi je prozor divan, ali nisam mislila da se oko njega trte 4 majstora, već da jedan završi ceo posao, a i koštao me je ko "Sv. Petra kajgana"."

Na to naiđe komšija Žare i ispriča svoju priču."Znate da nam se parket svima diže i rastočava zbog podnog grejanja. Elem Mara više neće da potire svaki dan i rešimo da promenimo parket. Odem kod čuvenog Save, kupim parket i on mi odmah preporuči i majstore, znate već, jeftinog, poštenog i finog. Dođe majstor i za par dana složi ceo parket. Ja se izdivim i pitam kad će da lakira, kad će ti majstor. Ja to radim sa šmirglom i to ima da traje nedelju dana, ali moj ortak Pera ima najnoviju mašinu za hoblovanje i može sve da vam uradi za jedan sat, ali to košta. Mara navalila da platim i da sredimo što pre sobu. Elem dođe Pera i stvarno brzo to odradi, izlakirao je tri puta, kao što je red, i doneo fakturu za materijal. A na odlasku, kao uzgred, izvinjava se što je zid na desetak mesta oštećen, ali on poznaje molera Žiku , koji je jeftin, pošten i fin, koji može to časkom da odradi. Gledam onaj zid, gledam ženu, pa se rešim da ugostim i Žiku. Dođe majstor, za dva dana sredi sve zidove, lepo i bez prljanja, ali dovede poslednji dan i ženu da ona još više to učisti. Na odlasku ja pružam 150E kao što smo se dogovorili, kad će ti njegova saputnica – a meni neka čast? Izvadim neku hiljadarku da joj dam, kad ona klima glavom i kao:"Gazda otvori se, nije lako potirati od farbe.". Dodam još 2000 dinara i ispratim fine ljude."

Ne znam tačno da li se u ekonomiji ovo zove vezana trgovina ili poslovi, ali da je neki "vozić" jeste. Nema posla,  a jadni majstori se snalaze kako znaju i umeju.

Posle razmišljam. Zar ne vidite lepotu u svom životu? Upoznali ste toliko finih i poštenih ljudi kao malo ko u svom životu. Svako druženje košta, pa i ovo. Zamislite samo da su bili nezasiti lopovi!!?? Na zdravlje.

Zavejani smo danima a i zaleđeni. Tumaramo uglavnom u zatvorenom prostoru, a samo ko mora ide napolje. Ipak, ima ljudi koji silom prilika žive na ulicama, haustorima, pećinama Kalemegdana i dr. neprikladnim i čoveka nedostojnim staništima. Elem, pišem o njima.

Na TV, emisija u udarnom terminu. Spikerka mrtva hladna saopštava:"Dajemo nove adrese za prihvatilišta za odrasle."!!?? Na drugoj TV:"Ovo su telefoni na koje se možete javiti da vam donesu hranu na kuću!!??" Doduše, nekoj starijoj ženi što nema zimsku obuću !!??, odneli su hranu u lepo sređen, prostran stan.

Sećam se nedavno tako su na TV objavljivali telefone i adresu prihvatilišta za decu, jer je valjda preseljeno.

E sad se ja pitam: Imaju li ti ljudi TV i da li ga redovno gledaju? Imaju li ti ljudi telefon ili treba da ukradu nečiji mobilni? Da li je sistem obaveštavanja korisnika ovih usluga preko TV najbolji? I da li narodne (na TV naveli nov termin, nacionalne!?) kuhinje, svratišta i prihvatilišta treba da menjaju lokaciju?

Ovi jadni ljudi moraju negde nešto da pojedu i da se zagreju, a kako do prave adrese, pitam ja vas.

Posle razmišljam. Zar ne vidite lepotu u svom životu? Društvo misli i na uboge i sirote, ali možda način obaveštavanje nije primeren. Ili jeste? Kako bi bilo da se uvede besplatan telefon npr. 900 ili neki zgodan broj, koji možete pozvati i sa javnih govornica i od nekog prijatelja, komšije. A da se npr. na narodnim kuhinjama zalepe adrese prihvatilišta? Takođe, da li bi mogla skloništa da se iskoriste u ovoj vanrednoj situaciji ili prostorije kućnih saveta (sve imaju grejanje)? Na zdravlje.

Komšinica Lepa ima unučiće, srednjoškolce. Ona stalno brine o njima, kuva, nosi im hranu, vežba matiš sa njima, preslišava ostale predmete. Sretnem je juče na stepenicama a ona bez pozdrava započe: "Zamisli molim te da deca treba da odrađuju ovaj nenadani zimski raspust. Uvek je zimski raspust bio 3 nedelje, ali od prošle godine to ne važi za centralnu Srbiju. Sada kao treba da nadoknade gradivo. Ma nemoj. Dete hoće da upiše fakultet i ide subotom na pripremnu nastavu. Drugo, mi smo nekada išli u u školu 6 dana nedeljno, ali je bilo isto 30 časova, a ne kao što sada planiraju 36. Onda kada da se lepo odmori može da uči, a hoće da bude odlična. Pročitala je već 2 knjige."

Kažem ja:"Nemoj da se sikiraš, možda sažmu gradivo ili nešto izbace. Ipak je ovo vanredna situacija."

Kad će na to Lepa: "Jeste, jadna deca da odrađuju, a kad će da odradi GSB što mu autobusi nisu radili, pola ih je pokvareno duž ulica (juče sam išla pored Sajma). Važno da su pare za vožnju uzeli unapred, a sada ljudi pešačite, smrzavajte se. Onda, kada će da nadoknade ovi iz opštine. Bila sam da vadim neka dokumenta, kad na vratima piše da ne rade 5-6 dana? Pa kad će da nadoknade trgovci, što umesto da rade do 18 ili 20 h, odu u 14-15h i to piše na radnji. Ja ovako stara krenula u kupovinu, jedva se dokobeljala radnje po ovom neočišćenom snegu i ledu, izbegavam oko kuća da me ne ubije neka ledenica, kad ono "ne radimo". Pa da ne nabrajam, ko sve ne radi ili radi baš skraćeno. Pola komšiluka je kod kuće. Samo će moje unuče da nadoknađuje časove. Sram ih bilo."

Posle razmišljam. Zar ne vidite lepotu u svom životu? Mislim da naša deca i unučići imaju dosta kvalitetno obrazovanje, u svetskim razmerama. Smatram, da kad su ovakve okolnosti i ne treba da nadoknađuju gradivo - doživeli su divnu zimu i dobili zasluženi raspust, naučili se solidarnosti, uživali u sankanju i dr. igrama, družili se više nego obično, shvatili da svi moramo da štedimo da nam bude bolje. Malo li je!!?? A ministarstvo za vanredne situacije u informatičkoj eri treba da razradi plan, ako se ikada desi ovakva situacija, kako da se deca povežu sa profesorima preko neta i da vežbaju i šalju domaće. Zašto ne i e-learning!!?? Na zdravlje.

Pre svega ja volim zimu i baš joj se radujem. Ipak, niko nije očekivao ovako niske temperature, jer nas je priroda poslednjih godina pomalo razmazila i navikla na toplije. Ali, šta je tu je.

Prvo. Možete da se spremate za nadolazeće ledeno doba. Da se sankate, kao nekada u gradu, u zavejanim i neočišćenim ulicama. Sećam se da je na Slaviji, pre 30tak i više godina jedan deo ulice, sada preko puta NBS, bio ograđen i određen za sankanje. Možete i da se skijate, npr. na Kalemegdanu. Možete i da klizate na Adi, ali je pomalo rizično. Znači, umesto skupih hotela i ski-pasova vi se u svom rodnom gradu prodvodite, nabacujete formu, takmičite. Ima i organizovanih takmičenja, kao sankanijada, ali bez klasičnih sanki.

Drugo. Možete da hemijski, sami očistite tepihe. Sneg koji pada, pa još na ovoj temperaturi, dezinfikuje i osvežava tepihe. Ili ih izbacite na terasu ili snesite u dvorište. Em besplatno, em je bolje od letnjeg pranja i sušenja po nedelju dana.

Treće. Možete da odleđujete zamrzivač. Sada se lepo namirnice i zaleđuvci izbace u običnoj, plastičnoj kesei na terasu i drže par dana. Za to vreme natenane, a ne sa fenom (štedite struju!) otapa zamrzivač.

Četvrto. Ako imate malo bolji telefon, imate i kameru. Idete gradom (uglavnom peške, jer saobraćaj ipak ne radi) i slikate ledenice, krovove, ljude na ulici itd. i šaljete slike na brojne sajtove. Možda i osvojite neku nagradicu.

Peto. Uradite veliko spremanje kuće. Ne idete u kupovinu (da nepadnete na ledu, neočišćenim trotoarima ili vas ne zgazi neko na kolovozu), ne idete na žurke, ne sastajete se sa prijateljima jedino sa komšijama… Pa šta da radite po ceo dan u kući? Spremajte ormane, luftirate bunde (ovo je idealno vreme za to), stare kapute i džempere izbacite na terasu, sređujte kujnu, kredence i ostalo. Jedino ne možete da perete prozore, ali to ionako ne radite stalno.

Šesto. Počnete intenzivmo da se bavite zaboravljenim hobijem. Npr. ređate marke, sakupljate recepte, sređujete svoj pecački pribor, igrate karte, četujete, pričate telefonom satima (sve ćete naći kod kuće pa mobilni i ne koristite)….

Sedmo. Imate vremena za sebe. Onako u mraku, u hladnoj sobi , sa pogašenim svetlima i grejalicom, možete da se skoncentrišete na sebe. Pratite disanje, zamišljate leto i plaže, pomalo i vežbajte.

Sve u svemu, svako vreme je pogodno za nešto.

Posle razmišljam. Zar ne vidite lepotu u svom životu? Priroda se pobinula da nam vrati zimu, pravu Sibirsku, kakva je pre tridesetak i više godina bila uobičajena, a vi se mrštite, jogunite, žalite. Iskoristite dato vam vreme na najlepši način i s vremena na vreme pogledajte kroz prozor - prava "zimska idila". Na zdravlje.

Pao je sneg, zamislite u februaru. Putari, koji inače cele godine ne rade (ili bar ja ne znam šta rade) se iznenadili i ne mogu sve da očiste. Naravno, oni su stalno na TV kao pravi heroji umesto da su na ulicama i da čiste. Kako čiste to je tek za priču. Prođu mašine i sneg nabace na trotoare, jer valjda oni ni čemu ne služe a i građani su zakonom obavezni da ih čiste, a pored parkinga zatrpaju i blokiraju sva parkirana kola. Zamislite da ja očistim svoju kuću i bacim đubre ispred vrata komšije. Do mene je inače jak, sportski tip i mogu da zamislim epilog.

Onda, to stalno pozivanje građana na čišćenje. Ja sam uvek da se pomogne i za solidarnost. Ali nje u našem društvu odavno nema. Komšija do vas se smrzava, gladuje, nemoćan itd. a vas baš briga. Zašto? Zato što kad vama treba pomoć, plata (da ne kažem pristojna), zdravstvena zaštita, hrana i sl. društvo baš briga. To ja zakon akcije i reakcije. Dok komšija čisti ispred ulaza (naš Dobrivoje) i mi mu kuvamo kaficu, slušam komentare ostalih:

- ja sam stara i ne mogu da pomognem

-meni društvo nije ništa dalo što ja da čistim

- ja radim ceo dan i ne mogu i to da radim

- neću da dam dinara za so, čišćenje, svejedno, za sneg, jer sam ja podstanar

- neka čiste nastavnici !!?? i učenici !!?? oni su na raspustu

- neka čiste dokonjaci

-nama mladima nisu ništa dali a ostavljaju nam samo dugove, pa nek čiste ovi što su dobili sve

-ja imam 20 godina i nemam posao i baš me briga

-najbolje je gledati samo sebe, od drugih nemaš vajdu

-kao da će neko da mi kaže "hvala"

-čistili nam ulicu, konačno, i nabacali sav sneg na trotoar pa da ja sada čistim

-imam dobru platu i ja ću da platim svoj deo kazne

-neka samo dođe komunalac, kad ga zovemo za buku ispred prozora boli ih uvo, a sad se rašetali. Sramota!

-ja sam se lomila više puta i neka umrem od gladi ne izlazim na ulicu itd.

Svako je pomalo u pravu, a naročito da država nije solidarna sa svojim građanima. Čovek se uči od drugih, pa tako stasavaju samožive i egocentrične generacije, koje uopšte nisu za to krive.

Posle razmišljam. Zar ne vidite lepotu u svom životu? Sadašnji kapitalizam propagira takmičenje i pobednik može biti samo jedan. A kad dođu nesreće i katastrofe (hvala Bogu što nam ih šalje) vidi se da ljudi mogu da opstanu samo solidarnošću. Na ovo treba gledati kao na veliku kosmičku lekciju, da smo svi povezani i da svi zavisimo jedni od drugih, ovako ili onako. Razmislite. Na zdravlje.

Prvo smo čekali u beskonačnim redovima , smrzavali se, neki padali u nesvest, nekima je pozlilo, mnogo je odustalo a na kraju su se poslednjim atomima snage tukli. Šta reći!!??? Elem, konačno ispadosmo heroji upornosti kada smo ih nabavilli. Meni markicu, ili kako se to već zove, uplaćuje firma. Ulazim ponosno i znatiželjno u bus. Piskav glas, koji inače mnoge nervira a naročito sa beskonačnim ponavljanjem stanica, jasno i glasno kaže:"Nemate kredita." Svi se okreću, vi crvenite, sakrili biste se u mišju rupu, ali proradi naš srpski inat. Okrenem računovodstvo odmah i ispričam sve. U autobusu muk, svi slušaju. Elem, zahvalim se i javno kažem uplatilti su, zvat je GSB, ne rade očitavači i sledećih 5 dana nema kontrole. Pola autobusa odahne i sedne, jer su stojali pri vratima, da brže klisnu. Ostali krenuše sa žalbama i šta se sve njima izdešavalo.

Sutra dan ja već naoružana informacijama, a i svojim očima sam videla plaćenu fakturu u preduzeću, overavam istu karticu. Opet:"Nemate kredita." Provlačim više puta, ali ništa. Dolazi kontrolor, onako nabusito:"Što niste kupili markicu?". Ja kažem:"Firma je uplatila." On:"Vidite da nije." Ja opet:"Juče sam videla plaćenu fakturu, znam da vam je sistem pao, neki vam očitavači i ne rade. A sada da pitam ja vas: gde je grejanje u busu, od kako je vanredno stanje nema duplih autobusa, prevoz ide na sat ili više vremena, izvezli ste sve muzejske eksponate jer verovatno samo oni pale na ovim niskim temperaturama, gde su vam sve stolice – vidite da je trećina povađena, zašto vam je svaka druga stolica klimava, zašto vozači i dalje puše u busu,… Odakle vam moralno pravo da me pitate za markicu u ovakvim uslovima???". Čovek se ipak postideo, mada sam sumnjala, i izađe odmah na sledećoj stanici. U busu aplauz, i naravno dodavanje:"Niste pomenuli da nema svuda šipki za držanje, a nema ni rukohvata na svim sedištima, da vrata ni jedna ne dihtuju već gruva hladan vazduh, da nema klima ni leti ni zimi, da ima mnogo kontrolora na ovoliki broj nezaposlenih, da su se nekad skitnice grejale vozeći se par sati raznim autobusima a sada im ostaje samo da umru itd." Morala sam da siđem, a i nisam mogla sve da zapišem odmah. Ima još primedbi, pa bi bilo lepo i korisno da neko iz GSB-a, koji reklama nastoje da nas ubede da se vozimo ko ljudi a ne kao s…., pročita ovo i razmisli. Možda i neka ostavka.

Posle razmišljam. Zar ne vidite lepotu u svom životu? Neko se setio da smo u XXI veku pa rešio da nas informatički opismeni i uvede najnoviju tehnologiju. Ali i za to su potrebni neki preduslovi, a ne par novih autobusa na TV, uglavnom za slikanja, a u praksi se vozimo kao u XIX veku. Na zdravlje.

Priča 1: Komšinica Cana je porodični, vojni penzioner. Njen muž je radio u vojsci, rano je penzionisan i tako poživeo još 30tak godina. Ona, mnogo mlađa, 17 godina, koristi penziju već 20tak godina. Neka je oko 37000 dinara, što je za današnje uslove i nimalo radnog staža, ipak lepa para.

Priča 2: Pričaju dve nastavnice u busu, kako ona starija ide u penziju. Kaže:"Ceo život sam posvetila tuđoj deci, svoju sam pomalo i zanemarila i danas mi je stavrno žao. Za dva meseca idem u penziju, 35 godina staža, bez ijednog dana bolovanja, osim porodiljskog. Ne znam da li da se radujem ili spremam za najbliži kontejner , mada se i tu konkurencija veoma oštra. Imaću oko 30.000 dinara, ako su tačno izračunali, a otpremninu ne znam ni kada ću i da l ću da dobijem."

Sada se ja pitam čemu predan i pošten rad. Imate li vi neki pametan odgovor?

Posle razmišljam. Zar ne vidite lepotu u svom životu? Ona je ceo život radila, ima iza sebe 35 generacija divne dece, koja će je grliti po ulici, upućivati lepe reči, slati čestitke za rođendan i 8. mart. Na Sv Savu može da ode u školu na proslavu, za Dan škole da vidi ostale penzionere. Ona prva, živi već 85 godine, viđa komšije i po nekog od rodbine. Da li je sve to pravedno ili ne!!?? Na zdravlje.

Elem, krenem mužu da kupim košulju. On je klasičan tip, ne mnogo izbirljiv, ali voli ponekad i da se lepo ponese. Ulazim u radnje, izaberem košulju, ali nema džepa. Prodavci me ubeđuju da je to moderno i sve tako. Onda ja pitam gde savremeni zaposleni muškarac da drži silne ID kartice, vizitkarte, olovku, solarni digitron itd. Da li sa sobom, na ramenu da prti torbetinu ili ukoso preko tela nabaci neku torbicu ili na kukove da pokači male kožne torbičice ili da proširi džepove na pantalonama do ispod kolena!!?? Iako punački, zašli u godine, iskusni muškarci vole da prate modu.

  Sve one duple i trostruke kragne u bojama, pa po 3 dumeta pri vrhu, pa manžetne koje mogu i da se obrnu, pa dupli nabori na leđima… Zašto nigde nema džepa??? Onda se setim priče nekog iskusnog menadžera, da je jedna poznata aviokompanija izbacila samo po 1 maslinku iz svakog obroka i zaradila milione. Da li je to i ovde slučaj? Ipak, naplatite taj džep, ali ga našijte.

Posle razmišljam. Zar ne vidite lepotu u svom životu? Svi vas teraju da budete vitki i u formi (mislim na farmaceute koji vam nude raznorazne preparate, pa teretane, pa saveti "iskusnih" doktora, pa naučna istraživanja da samo vitki preživljavaju!!?? itd). Takvi i mogu da nose lepo ukrojene i maštovite košulje. A debeljuce i stariji šta ima da se kinđure. Dobre su im klasične košulje, naravno po istoj ceni. Na zdravlje.