Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

Većina komšija u mom bloku je veoma vična raznim mobama i radovima ispred zgrade. Valjda imaju iskustvo iz zavičaja. Elem, kupili su 5 kutija  paprika za zimnicu. Već par dana obilaze okolna gradilišta i sakupljaju daske i daščice. Pošto je većina napuštena i razgrađena slobodno sakupljaju materijal. Onda su napravili od nekog metalnog bureta, "pozajmili" sa gradilišta iz drugog bloka, i dva dana pravili skalameriju za pečenje paprika (naravno uz veliku buku). Danas su prešli na realizaciju, naravno na našem parkingu, iza zgrade. Digao se gusti dim, svi smo zatvorili prozore (svi prozori gledaju na istu stranu). Napolju je oko 35 stepeni, a sa zatvorenim prozorima oko 100C. Baš su se naradili, jer su pekli do ponoći. Naime, komšija se ljubazno ponudio, naročito onima sa suprotne strane (njima prozori na gledaju na parking i nemaju dima) da i njima ispeče. Neki su to rado prihvatili.

Posle razmišljam. Zar ne vidite lepotu u svom životu? Kako je lepo kad u gradu žive ljudi koji poštuju tradicionalne metode obrade hrane. Pa šta što su nam kuće pune dima, i što smo bili zatvoreni ceo dan u tzv tropskom danu. I on se čovek naradio, pa se ne žali. Na zdravlje.

Juče sam bila kod moje prijateljice Ljilje da joj pomognem oko pranja veša. Naime, ispod nje u prizemlju uselio se komšija pre dva meseca. Onda je renovirao stan i u polovini napravio kopirnicu. Ona se raspitivala o zračenju ovih mašina, pošto je njena spavaća soba iznad. Ima i neke čudne vrtoglavice, za koje ona tvrdi da su od tih mašina. Elem, pre dva dana se vratila sa odmora. Kuća cela miriše na paljevinu i garež. Strči dole do komšije da se raspita da nije bio požar u zgradi, kad će ti on mirno, uveo sam novu mašinu i sproveo izlaz u zajednički odžak. Ona zabezeknuta:"Pa komšija, šta ću ja sa smradom. Umirisala mi se cela kuća i veš. Zovem prijateljicu da peremo zajedno. I šta ću zimus, ja se grejem preko tog odžaka." On sleže ramenima i reče:"Ja proširujem poslovanje i ona mi je neophodna". Pitam se ko izdaje potvrde da u stanu možete da obavljate neku delatnost i da li postoji spisak aparata koje smete da koristite?

Posle razmišljam. Zar ne vidite lepotu u svom životu? Zašto nismo tolerantni. Vreme je krize, čovek hoće da radi, a za komšiluk i posledice svog rada ga baš briga. Može mu se. Na zdravlje.

Krenemo Mira i ja da obiđemo Maru i Veru, naše rođake. Mara živi na Banovom brdu. Uhvatile smo 37, koji ona zove najopterećenija linija u gradu, a sada znamo i zašto. Neopisiva gužva, uz razne monodrame i nepristojne dijaloge. Posedimo kod nje malo, pa krenemo kod Vere. Siđemo kod Mostarske petlje i krenemo gore da uhvatimo autobus 18. Lutali smo malo, pa pripitah neke ljude. Ni oni ne znaju jer nisu odavde, a lutaju već pola sata jer su promašili stranu ulice. Konačno, naiđe neki momak, vispren mladić i on nas odvede do gornjeg stajališta. Pitam se da li je farba toliko skupa da se oboji pet- šest strelica i u njima brojevi autobusa ili gradskih linija odatle. Ovako se gubi petnaestak minuta da bi se popelo od podnožja do drugog nivoa, ali pravom stazom.

Posle razmišljam. Zar ne vidite lepotu u svom životu? Lepo je što čovek može u Beogradu da se sit napriča i sa nepoznatima, ali zar nije lakše da gradske vlasti nacrtaju i obeleže putokaze. Na zdravlje.

Toplo avgustovsko predveče. Žena i ja sedimo na zastakljenoj terasici i pijemo kaficu. Zasu nas odjednom kiša mrvica. To komšinica sa četvrtog sprata trese stoljnjak ili njen muž baca bajati hleb golubovima. Malo smo pobrisali one mrvice kad ti meni uleti mali papirni avion u kafu. Šta je sad ovo? Deca, pomenute komšinice, izašla na terasu i bacaju aviončiće. Nastavljamo da uživamo u divnom sutonu i pogledu na Frušku goru, kad poče da "pada kiša". Nije to kiša nego komšija sa petog sprata zaliva cveće predveče, a često i prazni klimu. Nisam rekao da mi konopac stoji ispred prozora i to je prvo što ujutru vidim (kakva asocijacija). Komšija sa šestog je vezao konopac za neku puzavicu koja treba da raste od zemlje do njegovog sprata. Naravno, ta puzavica uvek raste do prvog sprata, ali je on uporan. Preko puta komšije oprale tepihe i suše ih preko terase. Onima ispod kaplje li kaplje. Deca se dole igraju i bacaju lopte u vis. Pogodili su prozor na drugom spratu i sreća je što srča nikog nije povredila. Ulazim u stan da odgledam "Porodicu Adams" na TV-u.

Posle razmišljam. Zar ne vidite lepotu u svom životu? Šta bi neko dao da može da pije kafu na terasi i da gleda u daljini avione kako sleću na aerodrom. A mi se žalimo na kojekakve sitnice. Na zdravlje.

Svedoci smo da se stalno asfaltiraju neke ulice. Nama su konačno, ovde na periferiji, izgradili i trotoare. Ako mislite da ih koristimo, grdno se varate. Na njima bahati vozači parkiraju svoje ljubimce. Neki uzdužno, po celom trotoaru, naravno jedan iza drugoga, od početka do kraja ulice. A neki prednji deo kola na trotoaru, a zadnji na putu (pitajte vozače GSP-a šta o tome misle dok voze slalom). Majke sa bebama voze kolica po kolovozu. To je u redu, i kolica imaju 4 točka. Deca na rolšulama, biciklima igraju smrtonosnu igru sa motorciklistima, vozilima i autobusima koji ovde prolaze. Ko će nama da oslobodi trotoare, tj. da se samo oni koji imaju noge šetaju i parkiraju na istim.

Posle razmišljam. Zar ne vidite lepotu u svom životu? Važno je da smo mi posle 10tak godina sačekali te trotoare. A ko ih koristi nije ni bitno. Svi smo mi građani naše zemlje. Na zdravlje.

Mi se zanosimo da živimo u svetu prava i pravde. Ali čitajući novine poslednjih dana sam u velikoj dilemi. Učili su nas da je "privatna svojina zaštićena" i neprikoslovena. Ovih dana ima članaka gde organizuju kurseve za obijanje vrata, u Francuskoj, kako bi beskućnici obili lakše tuđe stanove i uselili se u njih (tzv. Skvotiranje). Uslov je da se stanovi ne koriste godinu dana, tj. da niko u njih u tom periodu nije ulazio. Šta o ovome misle naši beskućnici!!??

Takođe, čitam da lopov, pljačkaš, koji je ukrao ipod, računar i najvažnije šifre kod žrtve, stalno preko fesjsbuka šalje uznemiravajuće poruke dotičnoj ženi. Pitam se ko je tu ugrožen? Izgleda svi mi, tj. svi koji nemaju para za obimno i profesionalno obezbeđenje.

Posle razmišljam. Zar ne vidite lepotu u svom životu? Ako imate para na pretek, ne kupujte stanove, jer vam se može neko legalno!?!? useliti. Uostalom šta će vam više stanova. Ni za taj jedan ne plaćate račune redovno. Na zdravlje.

U novom naselju na periferiji grada, gradili su zgrade kao kvadrat gde nedostaje jedan ćošak. Između su zelene površine, ali su one otvorene. To znači da svako sa strane može da dođe da uživa, uništava, da pravi nered i buku itd. Elem, ranije pomenuti komšija Dobrivoje je od naše zelene oaze napravio pravi vrt. Stalno sadi, okopava, orezuje, đubri, prska protiv štetočina, farba, opravlja klupe i skuplja đubre. Između ostalih zgrada, uglavnom su vojne, zelenilo je naraslo i pravi pravu pravcatu džunglu usred grada. Valjda nema zakona ili propisa da ih natera da je održavaju. A i zašto bi. Njima se ispred prozora ne igraju tuđa deca (nego svoju šalju kod nas), njima omladinci i stariji nesuđeni fudbaleri ne igraju fudbal do ponoći, niti im se dokona i besposlena omladina skuplja noću da uz pivce i ko zna šta još, pravi neopisivu buku i uživa u gruvačkoj muzici do 7 ujutru. Oni su naspavani i orni za posao. Ali, smo mi zato iscrpljeni i potpuno nezaštićeni. Išle su komšije da ih mole da noću nema buke (kao kućni red je takav), pa su se neki i svađali (bilo je još gore), policija je nebrojeno puta dolazila (ali ništa) i tako dalje. Pitam se da li je rešenje našeg problema u stvari da polomimo ili uklonimo klupe, zapustimo baštu i pobacamo kamenje po površinama gde se igra fuca. Ima li neko neki bolji predlog?

Posle razmišljam. Zar ne vidite lepotu u svom životu? Jeste da nam je lepo da posedimo u vrtu, sa prozora je divan pogled, bebe uživaju pre podne i manja dečica po podne voze bajs, pa šta hoćemo više. I mir i tišinu!!?? Noću da spavamo!!?? Na zdravlje.

Pošto je trenutno sezona godišnjih odmora moj odgovor je - nemojte ići na letovanje. Evo zašto:

- Uštedećete pare

- Sredićete kuću (farbanje, hoblovanje i slično) sami detaljno i natenane

- Opraćete tepihe i sušiti na terasi ili gelenderu hodnika

- Sredićete ormane i baciti nepotrebne stvari (najbolje da muž sređuje ženi i obrnuto, jer neke stvari nikad nećete baciti ali ni obući)

- Upoznaćete komšije (ne znate ni ko stanuje u vašoj zgradi)

- Obilazićete rodbinu i prijatelje (počinje sa besplatnom kaficom, a onda ručak, pa večera)

- Pregledaćete sve rasprodaje

- Naspavaćete se (ako vam najbliži dozvole)

- Zajedno ćete ručati (konačno)

- Upoznaćete svoju decu bolje i još više ih zavoleti

- Sačuvaćete živce (nećete kupovati lekove)

- Sami ćete se frizirati, međusobno masirati i praviti razne jeftine maske za lice

- Ići ćete na pijacu peške(rekreacije radi, a i nemate sad markicu) i kupovati jeftinije voće i povrće

- Možete kuvati komplikovana jela, imate vremena.

Setite se ranijih godina. Kredit ste otplaćivali do pre mesec dana. Beskonačnih kupovina kupaćih kostima, dušeka i opreme, haljina za plažu. Sobe sa lošim pogledom, wc bez prozora. Čistili ste apartmane tuđe umesto svoju kuću. More je bilo hladno (kod nas) ili pretoplo (sedeli ste u sobi sa klimom). Pa oni brojni fakultativni izleti (grdne pare ste dali, a malo videli). Deca su se razbolela, ili vi. Pa onda kupovine i pokloni. Ugojili ste se. Vraćanje svojim kolima (i usputne popravke), autobusom (još gore) ili avionom(više čekate da predate prtljag nego što letite). Da ne pričam o zemljotresima, nesrećama, poplavama i tako to.

Posle razmišljam. Zar ne vidite lepotu u svom životu? Ostali ste kući, uštedeli pare, niste se mnogo nervirali. Gde ćete lepši odmor. Na zdravlje.

Dobra muzika, odlična zabava i hladno pivo…

Smanjili broj autobusa u GSP-u, proredili polaske, ali cene markica ne menjaju.

Pritisak vode je slab na višim spratovima (tek pre par godina kada su morali da pojačaju pritisak zbog nekog kvara smo videli kako to u civilizovanom svetu izgleda i da nam u stvari česma odlično radi), ali cene ne menjaju.

Komunalci nešto ređe nose đubre (kontejneri su po par dana puni), ali cene ne menjaju.

Novine sve tanje, ali cene ne menjaju.

Breskve u samoposluzi sve manje, ali cenu ne menjaju.

Čokolade u sve manjim pakovanjima, ali cene ne menjaju.

Posle razmišljam. Zar ne vidite lepotu u svom životu? Bar su cene nepromenljive u ovom veoma promenljivom svetu. Uvek znate pošto je nešto. Na zdravlje.

Novine su pune natpisa tipa "Ide septembar, šta će roditelji?". Naravno, svakom roditelju je teško. Priče o beskrajnim kupovinama su izmislila potrošačka društva, koja su sada u krizi. Dete već ima garderobu, mada nisam sigurna da li roditelji razlikuju garderobu za školu, ulicu, kafić itd. Imam utisak da se kupuje samo za kafić, pa deca polugola idu u školu. Što se tiče pribora ne kupuje se svake godine isto, već neko mora podmladak da nauči da se neke stvari čuvaju godinama. Imam avan od moje prababe, onaj metalni, mesingani i još ga koristim. Imam i knjige od moga dede, koje je njemu ostavio njegov otac. Što se tiče knjiga, svakom roditelju treba da je dika i ponos da kupi detetu knjige. Jer, inače što ide u školu. Da se druži, provodi, bleji, napriča, fotografiše, radi ono što kod kuće ne sme, itd. Niko se ne žali na cene prevoza, struje, vode, benzina (stalno poskupljuje), hleba, mesa itd. ali je teško dati pare za udžbenike. Uostalom i ti pisci udžbenika su morali da imaju neko iskustvo, da poseduju određene kvalifikacije (oko 20% građana Srbije ima visoku spremu), pa da utroše dosta vremena i red je da za svoj rad dobiju nešto. Lično sam ljubitelj knjiga, pun mi je stan, pa i garaža, i smatram da su cene udžbenika uredu (jedan udžbenik košta kao bolji mesečnik?!). Mogu patike biti manje skupe, mobilni takođe, ali da se glava vežba ne može bez knjiga. Ponekada su sveske skuplje od istih, pa se roditelji ne žale. O torbama ću neki drugi put.

Posle razmišljam. Zar ne vidite lepotu u svom životu? Zamislite da imate para koliko želite. Šta bi ste svojoj deci kupili? Ljubav, na primer. Na zdravlje.