Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

Kada sam ja počinjala da kuvam i mesim, pre oko 30tak godina, zakon je bio "Patin kuvar". Znači orasi, bademi, puter, pavlaka, 10-20 jaja… Znam da sve to nije zdravo, ali se bar uživalo u tortama i slavskim kolačima. Sećam se i da su svi stavljali više šećera, pa se posle dva parčeta torte ili 4 kolačića više nije moglo pojesti. Kao, to je bila racionalizacija. E onda su 1990tih stigli "embargo" kolači. Što bi moja nana, da je živa, rekla kad ni od čega napraviš nešto. Takoreći kao mađioničari. Tek posle 2000. godine ponegde u receptu promakne, "umesto margarina možete upotrebiti i puter", "3 jaja ali može i više, neće da škodi", "200 gr mlevenog mesa i 300 gr natopljenih sojinih pahuljica, ali može i samo meso" itd. Elem, rešim da nešto novo umesim i počnem da listam dnevne novine, "Šta kuvati danas?", neke časopise manjeg formata – kao kuvaju iskusne domaćice za vas i sve tako. Ali, ne lezi vraže, svuda je osnova kremastih torti ista:"200gr šlaga u prahu (ja sam to kupila samo jednom kada se pojavio i shvatila da tom hemijom neću sebe da trujem. Slatka pavlaka je zakon za mene. Bolje i manje, ali ekstra.) i 1 l hladne kisele vode !!??? Pošto sam bila zatečena , prošetam malo po komšiluku pa onako izokola:"Ima li neko neki jeftin recept za tortu?". Sve domaćice u glas isti početak. E, gde smo mi stigli?

Posle razmišljam. Zar ne vidite lepotu u svom životu? Iako je kriza svuda u svetu, kod nas kažu da nije, pa možete slobodno da umutite 1l veštačkog šlaga i pravite svaki dan nove "ukusne" torte. Da li je to dobro za zdravlje ne znam, ali za kućni buđet je otkrovenje. Probajte "nove" kolače iz 21. veka. Na zdravlje.

Šta da vam pričam. Lep sunčan dan, prazan drum, vozim 70km na h, uživam u vožnji. Vidim jednog motorciklistu u retrovizoru vozi levom trakom, oko 1m, baš lepo, ovaj će me proći . Zbog njih sve ređe vozim, jer se stalno provlače između kola, pretiču ko ludi, voze po beloj crti- koja je to traka?? itd. Nije prošlo ni 5 sekundi tras u moja kola. Ipak, ja vozim 25 godina, zakočim iz pete brzine, da ga još i ne zgazim… On mi ulubio kola, slomio retrovizor, razvalio mi vrata i skotrljava se duž Ibarske samo tako. Samo ga je Bog pogledao da niko nije naišao iz suprotne trake inače… On stranac, luduje po putu, ozbiljan čovek. Dolazi Nemica po njega sva uzrujana, motor načisto slupan, popadali neki kontejneri sa njega. Čovek se mrda, odlično izgleda, ali posle onoliko okretaja i stresa ko zna šta će biti. Uglavnom, policija konstatuje:" Nema povređenih, samo materijalna šteta." A psihičke traume, da nosim na duši celog života jednog neiživljenog tipa. Priznao krivicu. Pa šta. Koliko meni treba vremena da se smirim i nastavim dalje. Ko će da se mlati sa majstorima danima, ko će da plati 500€ štete, ko će da me vozi na službeni put za to vreme?

Ko želi još malo adrenalina , neka vozi neosvetljenim tunelima Planuma na putu ka Zagrebu. Kad se skrene sa Ibarske, petlja, i vozi ka granici idu dva tunela. Samo po asfaltu mačije oči, svetla su valjda suvišna. Jedan je kao kifla pa ja baš sablasno. Nešto se razmišljam je li to uopšte u civilizovanom svetu moguće!!?? Drugi je prav pa je kao vidljivost malo bolja.

Posle razmišljam. Zar ne vidite lepotu u svom životu? Možete da vozite po propisu, laganica, da uživate u vožnji, ali ima napasti, osica, projektila, koji proleću pored vas. Dobro je dok proleću, a ne naleću. Ne želim nikome da mu se ovo desi, ali grad je pun neiživljenih tipova na motorima. Zaštite nema. Na zdravlje.

Elem, došlo vreme da i ja registrujem kola. U petak sam izašao ranije da obavim tehnički pregled. Kola su nova i nije bilo problema, osim 14 uplatnica i 33.000 dinara.  Druge su vraćali zbog kočnica, motora, guma i sl.

Poranim u subotu u prigradsko naselje, jer sam čuo da su redovi u gradu ogromni, i čekam, čekam… Bio sam sedmi na redu,  ali se oteglo od 8. do 14h. Stigoh na red sav ozaren i srećan, kad će ti meni policajka: "Da li ste skinuli tablice i doneli ih?" U sebi se mislim:"Za ovolike pare trebalo bi i da mi ih skinete i da namestite nove", ali ajde. Pokažem pobedonosno tablice, ali fali još nešto. Pa dobro da donesem za pola sata, ali ne lezi vraže, oni imaju samo 10tak tablica još i ne vredi da se vraćam. Onaj poslednji u redu odlazi skrušeno, a onaj ispred njega sav ozaren stiska mi ruku:"Hvala vam, dolazim već treći put."

Sad razmišljam, moram da uzmem slobodan dan (1 za porez i tu sam se objasnio ali sam 1 dan u minusu, 1 dan za uknjižavanje stana jer kad su praznici, čitaj Nova godina, oni ne rade i sada 1 dan za registraciju). Dokle bre da trošim odmor na stvari i poslove koji se u normalnim zemljama završavaju za sat vremena. Čekali smo za pasoš i ličnu kartu prošlog leta i mislio sam da je taj eksperiment završen. Ali…

Posle razmišljam. Zar ne vidite lepotu u svom životu? Sva sreća imam kakva takva kola i mogu da platim (teška srca) celu registraciju. Kako je onima koji imaju kola a nemaju pare, pa će da ih parkiraju dok ne poraste životni standard. Zato ćutim i trpim i nadam se da ću u sredu sve da sredim, pa kad skupim pare za benzin i da se vozam. Na zdravlje.

Registracija,kola,čekanje,redovi

Sećam se jednog kursa gde su nam dali zadatak: "dodelite svakom danu u nedelji neku boju". Elem, neki su videli sve crno-belo (kauboji i indijanci), neki u istoj boji, neki u različitim bojama, neki prozirno. Svi smo očekivali maltene transakcionu analizu, šta sve to znači, a onda je naša ljubazna i prijatna voditeljka rekla: "Dani u nedelji su običan, svakodnevni pojam. Vidite koliko se razlikujete u takvim sitnicama. Možete li zamisliti koliko ćete se razlikovati u radu, privatnom životu, prihvatanju pohvala i poraza, korišćenju slobodnog vremena? Svaki čovek je jedinstven  i tako se treba u radu i ophoditi sa njima. Kao sa neponovljivom Božijom ili prirodnom tvorevinom". Šta kažete na ovo. Kako sa Vama postupaju  na poslu, direktori, šefovi, nadređeni, podređeni!!??? Kako sa Vama postupaju u GSB-u, kod lekara, u opštini, na šalteru? Kako sa Vama postupaju vaši članovi porodice i rodbina? Možda bi svi mi trebalo da idemo na ovakve kursiće, da shvatimo da se mnogo razlikujemo, ali smo svi u suštini isti, a na nekim nivoima i povezani u celinu.

Posle razmišljam. Zar ne vidite lepotu u svom životu? Razlikujemo se mnoogo, ali smo sto puta sličniji među sobom. Duša nam je svima ista: osetljiva, nežna, gladna lepih reči i emocija, dobrih postupaka i dela, željna pravde i solidarnosti, željna ljubavi u svim vidovima, svakog dana u nedelji. Na zdravlje.

Verovatno ste do sada pročitali Piterovo načelo ili pravilo: "Svako ide do nivoa svoje nekompetentnosti." On je to brilijantno dokazao, pa se ja pitam da li sve ove moje žalopojke na rad određenih službi imaju smisla. Znači, ako je neko na nekom mestu dovoljno dugo, ili nema vezu (koju je on takođe odlično opisao, kao da je Srbin) ili je dostigao svoj nivo nekompetentnosti.

Na Zapadu odavno postoji pravilo da se najbolji radnici ne unapređuju. Firma izgubi dobrog radnika i dobije nesposobnog rukovodioca. Zato su neke firme uvele da odlični radnici dobijaju ogromna povećanja plata i mogu zarađivati više nego svoji šefovi. Kod nas je poznato da smo mi pametan narod, pa se kod nas uglavnom unapređuju veliki neradnici. Firma ništa ne gubi, a može skloniti "levo smetalo" i omogućiti ostalima da rade (traži pomoć, ne da im da rade da bi njegov nerad bio manji, priča stalno, ide da puši, pije, kafeniše…). Jeste da je i kao šef očajan, ali bar zna sve marifetluke oko gluvarenja i zabušavanja. Ipak je ovde potrebniji. Jedino, nije baš pravedno da zabušanti i neradnici lako napreduju i za to budu materijalno nagrađeni.

Takođe, nisu samo kod nas trgovci nesposobni, tj. dostigli svoj najviši nivo nesposobnosti. I on je kupovao lampu i tražio da mu je isprobaju. Elem, cela serija lampi nije radila, a ovi su u prodavnici to saznali tek pošto je Piter želeo jednu da kupi. Ja se još uvek čudim što kod našeg renomiranog proizvođača odeće, dugmeta redovno vise, a neka su i otpala sa blejzera. Prodavačice dokone piju kafu i ne pomišljaju da uzmu u ruke iglu i konac.  U prodavnicama bele tehnike, redovno vam daju prašnjave kutije. Koliko to dugo stoji u radnji neprodato!!??? Pa bar da pred vama obrišu, oni samo otresu i kao:"Ionako vam kutija neće trebati, pa je bacite." U našem velikom lancu za prodaju kućnih potrepština ima i vitrina sa električnim brijačima. Izloženi su masni, prašnjavi, lepljivi. Ali oni imaju samo po jedan primerak od svakog, pa ne možete dobiti čist i valjda neupotrebljavan ili neisprobavan!!?? Pa usluge u bankama.

Posle razmišljam. Zar ne vidite lepotu u svom životu? Nekompetentnost nije samo naš izum. Vlada svuda u svetu, od čistača ulica do vladara. Jedino je teško odličnim radnicima i stručnjacima, koji treba da znaju da su remetilački faktor u hijerarhologiji, da se naviknu na ovo pravilo. I zato dragi moji, što manje rada i znanja, to viši položaj i više para (da li vam zvuči poznato!!??). Na zdravlje.

Od kako je donesen Zakon o zaštiti potrošača ja se sve češće pozivam na njega.

I ranije sam se žalila, bunila, zadržavala čitav red i proveravala uvećani, "naduvani", račun, ali sada sam nekako osokoljena.

Elem, čitam reklame za kremu, najprodavaniju u EU. Odem u apoteku i tražim istu. Na slici teglica, naravno staklena (za zonu A, mislim EU) i očekujem isto pakovanje i ovde. Apotekarka mi nudi u tubi. Kažem:"Na slikama u svim časopisima je teglica." A ona meni."To je promotivno pakovanje od 40 gr  i zato je u tubi." Pogledam datum, kao važi do 07.2012. godine i kupim. Umijem se i namažem debeo sloj, da se brže podmladim, kad ispade iz kutije flajerčić, a na njemu:"Ako kupon pošaljete do 31.12.2009. učestvujete u nagradnoj igri." I sad se ja pitam koliko dugo može da traje pomada a da je u redu !!??

Često kupujem i voćne jogurte, i redovno proveravam rok trajanja. E sad ćete se nasmejati. Kupim veliku Activiju i gledam - nema datuma. Prodavačica kaže da je jutros stiglo. Nagradno pitanje je gde je datum?? Ispod poklopca,  koji se naravno ne otvara dok ne načnete proizvod, na zaštitnoj foliji. Slatko sam se nasmejala.

Posle razmišljam. Zar ne vidite lepotu u svom životu? Kakve su ovo igre bez granica. Da li možda bolje da kao stariji sugrađani, pošto ne vide najbolje, samo kupite šta vam treba, naravno ukoliko to ima, nego da se ujurujute sa datumima i rokovima trajanja. Život će vam biti lepši, lakši, mirniji, bez svađa i dugih objašnjavanja. Pa šta i ako nas truju sa proizvodima sa isteklim rokom, preživećemo im u inat. Na zdravlje.

Sve češće se kod nas priča o rodnoj ravnopravnosti.  Naročito se neki lingvisti utrkuju, da u našem starom i savršenom jeziku, sklepaju neke imenice u ženskom rodu. Čitam da se organizuju i različiti kursevi, kao da žene ne znaju kad ih neko uvažava i poštuje. Elem, nešto razmišljam o sledećem.

Čistači ulica su uglavnom muškog pola. Zarađuju oko 40.000 dinara, kao profesori u srednjoj školi, medicinske sestre, referenti u opštini!!?? Srećem ih često, zaseli u hladovini malih i skrivenih uličica, piju hladno pivo, puše, pričaju. Posle malo počiste oko stajališta za autobuse, pa opet na pauzu. Svaka čast izuzecima, ali kad god prođem jednom takvom ulicom, vidim ih ispod neke terase po dvoje, troje, petoro. Čistačica u školi ili domu zdravlja nema ni 15.000 dinara. Šta naša deca pojedu i ostave đubreta iza sebe to je neshvatljivo – ogromne plave kese, one visine čoveka a široke metar, iz svake učionice (čula sam priču dve tetkice kod kontejnera). Pa onda medicinski otpad, vate i gaze, ukakane pelene i šta sve ne. Možda je razlika što jedni rade na kiši i snegu (to naročito, sve ulice su zaleđene i u centru!!?? danima), a drugi kao u "humanim" uslovima, unutar zgrade (u toaletu sa fekalijama). Da li je baš razlika tri puta!!??

U našim autobusima kontrolora će uskoro biti više nego putnika. Ja putujem, to već znate, 25 stanica i pokazujem barem pet puta povlasticu dnevno. Ako stojim, a to je najčešće, plašim se da me neko ne odžepari. Elem, neki momci, "dva sa dva" stoje na zadnjoj platformi. Prilazi kontrolor i kao pita:"Momci pokažite karte." Prvi put. Drugi put. Treći put. Jedna od onih momaka, ledenim i ravnim glasom reče:"Šetaj." I to je kraj. Ali sam prisustvovala kada su kinjili dve devojke, očigledno iz provincije, nisu se snašle, bar 5 stanica. Jedna je nudila i pare:"Uzmite 1000 dinara, iako mi je to ručak za tri dana. Utrčala sam jer moram da donesem lek, tri stanice odavde i vraćam se u klinički centar." Ma kakvi. Davili su ih svojski. Sad se ja pitam da li to ima veze što su one ženskog pola!!?? 

Nešto se često pominju i štrajkovi. Uočavam da kada štrajkuju taksisti, kopači i vlasnici mini buseva, tj. muškarci, vlada odmah nađe odgovor i izađe im u susret. Kada štrajkuje prosveta (80% žena) ili zdravstvo (70% žena) onda nema para. Da li to ima veze sa polom ili ne!!??

Posle razmišljam. Zar ne vidite lepotu u svom životu? Mislim da mnogi propisi i zakoni nisu tu da kao u vreme cara Dušana – "Niko ne bude iznad zakona", već da ponižavaju nas male, obične građane ili bolje rečeno, građanke. Da se razumemo, uvek sam za to da se plati karta, ali ni država ne ispunjava svoje obaveze (čitajte bilo koje novine) pa neće propasti ni GSB za dve karte. I što je najvažnije, to se ne odnosi na robusne, agresivne i bezobrazne tipove muškog roda, već samo na slabašne žene. Na zdravlje.

Rodnaravnopravnost,žene,muškarci,GSB

U mojoj  porodici se kupuje mnogo hleba, ali se sve manje jede, pa nam ostaje. Znam da je greh bacati hleb, pa ga skupljam u kesu i kačim na kontejner. Do pre pola godine jedan fini, skromni i ubogi čovek me je često presretao i pitao da je uzme. Pa naravno, drago mi je da nekome koristi. Mislila sam da hrani živinu ili svinju, ko li će ga znati. Nisam pitala. Elem, i sada ponekad nosim kesu sa hlebom. Romi koji redovno krstare oko kontejnera, odmah je spaze i uzmu. Ako nekome koristi, neka je, sevap je. Juče sam nosila jednu kesu i da je ne kačim pitam momka koji je tu već parkirao kolica: "Da li vam treba možda stari hleb?" Kad će ti on:"Ma kako ne treba. Dugo nam je posao kvario neki profa, što pod stare dane merači hleb. Valjda je jeo poparu danima, jer od penzije nije mogao da se prehrani, a bilo ga sramota da ide u narodnu kuhinju." Posle tih reči ne zna čovek šta da misli.

Posle razmišljam. Zar ne vidite lepotu u svom životu? Čovek je vaspitavao i učio bar 30tak generacija, a kako mu se društvo za to odužilo. To je jedan od najsvetijih poziva, a velika muka kada se primi mizerna plata iz dva dela, kada se prima penzija još teže. Kao primer dvostruke negacije – ni ugled, ni pare. Na zdravlje.

Svi ste verovatno čitali o strategiji Japana da sitna i mala poboljšanja, ali iz dana u dan, daju velike rezultate. To znači, da naročito radnici na dnu lestvice, mogu dati najbolje predloge za poboljšanja. I par minuta uštede po operaciji na godišnjem nivou može značiti par miliona evra u korporaciji.

Elem, oko našeg kvarta kopaju se neki kanali za uličnu rasvetu. Videla sam ih na par mesta po gradu. Danas, u nedelju, prolazim pored parka kad ti njih šestorica rade ovako: jedan drži lopatu i zahvata zemlju sa gomile, a ovaj preko puta prilepio onu traku "obezbeđeno mesto zločina ili sl." i uhvatio drugi kraj. Tako ovaj prvi zahvati zemlju, a ovaj drugi povuče i nabaci je na rupu. Sjajna ideja.

Na trgu Nikole Pašića, malo, malo, menjaju rasade. Sećam se da su pred zimu neke žene sadile nove biljke. Elem, dve od njih se dogovorile, pa jedna nosi kutiju sa rasadima i vadi po jedan i stavlja u rupu, koju ova druga buši i odmah debelim rukavicama fiksira. Pošto sam nešto tu pazarila, posle pola sata vidim one dve pijuckaju vodu i sede, a druge dve koleginice koje same rade, još nisu ni po pola kutije zasadile.

Pročitala sam da i medari nude med za inovativnu teglu iz Srbije. Izgleda da neki polako shvataju da su male inovacije put do velikog uspeha.

Posle razmišljam. Zar ne vidite lepotu u svom životu? Šta reći. Prvo, da zajedno uvek možemo više. Drugo, da radnici na najprostijim zadacima mogu posao najviše da unaprede. Treće, da naši menadžeri, koji u većini slučajeva misle da su "posisali svo znanje ovoga sveta" se okrenu Ljudima (našem najvećem bogatstvu) i za svaki posao, ma koliko bio jednostavan, pitaju "stručnjaka" za to. Gde bi nam bio kraj. Ovoliko pameti, pa još i uvažavanja. Na zdravlje.

Radimo u tzv. pametnoj zgradi. Elem, kad smo se uselili, ketering je bio divan. Hvalili smo kolače (puter i orasi), mogli smo da uzmemo po pola porcije (nije štednja, firma plaća sve, ali ne treba vam uvek pun tanjir, uostalom može i dva puta dnevno), salatice su bile u činijicama sa istim brojem maslinki i parčića fete, bar pet vrsta peciva (i integralni hleb) i sve tako. Baš smo se hvalili svima. E, otada se mnogo promenilo. Više firmi se uselilo u istu zgradu, porcije su sve nekvalitetnije, ne može više po pola (kao gazda je tako odredio) iako znaju da se svi bavimo uslugama i da nam ne treba toliko kalorija. Kolači, koji su bili skoro kao domaći i sve po dva komada, pa sam se sa mojom koleginicom često častila, a uvek možete jednu porciju da podelite, su zamenili kremići u mleku od -20% masnoće, sa obojenim !!?? veštačkim šlagom. Juče sam jela grčku salatu koju sada sipaju iz velike posude, pa je uglavnom paradajz, a maslinke i sir su dekoracija odozgo. Kažem:"Molim vas hoću i bar 2 maslinke i 4 fete." A nadobudna mlada radnica:"Na dnu su vam." E pa nisu, mislim se ja: "Molim vas izručite u drugu činiju da ih vidim svojim očima." Kad ona onako nećkavo, izruči. Šta mislite ko je bio u pravu.

Primetila sam i da od par godina kod nas ima lepog sladoleda. Ali u ogromnim metalnim kontejnerima ima bar 5 kg, a ukrasi (pečeni lešnici, karamel, čokolada, bobice i dr.) su samo na vrhu!!??. Tako ako nemate vezu, to je ključna reč u našoj zemlji, dobijete kugle odozdo sa nebuloznim obrazloženjem da je to isto unutra!!??

Posle razmišljam. Zar ne vidite lepotu u svom životu? Firma vam plaća hranu, možete da jedete koliko hoćete, i dok je pola Srbije gladno i željno, vi ste kao nezadovoljni. Možda bi ste bolje iskoristili pare za topli obrok da vam daju u kešu, ali šta ćete - ne daju. I te neotesane, nadobudne, devojke, ko zna odakle su došle i ko zna šta su učile, treba da žive od nečega. A i da se dobro udaju, jer sam primetila da su prema momcima nekako predusretljivije. Na zdravlje.