Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

Čitam razne novine i izveštaje ovih dana o štrajku u prosveti. Želim odmah da kažem , da se slažem da svaki kvalitetan i redak (7% visoko obrazovanih i 5% stanovnika koji smeju da pričaju pred publikom, ali nisu svi VSS) rad mora da nagradi. Posle razmišljam da li je možda nepravda, da ne kažem neke teže reči da: profesor ima 40.000 a đubretar 41.000 dinara; da čistačica u EDB-u ima 55.000 dinara. Da referent u opštini sa VSS ima 80.000 dinara. Bila sam prisutna u Pošti kada se blagajnica nasmejala kad je videla profesorsku platu, a pre toga je bio početnik, bankarski službenik. Prosečna plata u Srbiji za decembar 2010. je bila 39.700 dinara !!?? Plate kod inostranih kompanija su "nebu pod oblake". Mnogi pišu da bi rado radili u školi. Pa ne verujem da je tako. Koliko je pripravnika posle par dana dobilo nervni slom? Koliko je plakalo u zbornici i nisu hteli da uđu u sledeće odeljenje?(lično poznajem takve) Najnoviji zakon štiti decu (od koga???) maksimalno, a jadne i slabo plaćene profesore stavlja na stub srama. Znate li koliko je ranije prosvetara dočekalo starosnu penziju, zbog stresa? Koliko je umrlo od raznih "nestašluka" tuđe, nevaspitane dece. Ti su izgleda i najglasniji, jer ne mogu da podnesu par dana sa svojom decom nasamo, pošto znaju kakvi su. Kao, jadna deca. A što se tiče privatnih časova, nemojte ih nikako plaćati. Ako vaše dete ne može da nauči u školi i samo, ispišite ga (nije talentovano, neradno je ili stvarno biološki ne može – pa šta. Ima i drugih poštenih zanimanja.) Ja sam svoje dete učila paralelno sa školom, ali ne školsko gradivo, već ono što nikada neće učiti. Poruka je moja: prosveta je najvažnije i najteže zanimanje (1. Mesto po stresu, SAD klasifikacija) i mora biti najviše i plaćeno u državi, koja drži do sebe. Takođe, ako je prosveta dobra, zdravstvo će manje raditi, sudstvo će manje raditi, svi će živeti srećnije i smirenije.

Posle razmišljam. Zar ne vidite lepotu u svom životu? U kojoj državi je najslabije plaćeno zanimanje- nastavnik?? I u kojoj državi vest da štrajkuju nastavnici nije na prvoj strani novina i udarna vest na TV!!?? Da parafraziram Atinjane: Ako ne bude obućara – Atinjani će ići bosi. Ako ne bude krojača – Atinjani će ići goli. Ako ne bude profesora – Atinjana neće biti. Da svi razmislimo. Na zdravlje.

U poslednje vreme sve češće se ljutim na sebe, a i na druge zbog prekoredaša. Elem, odem u poštu da platim račune. Kilometarska kolona, danas dele penzije. Rešim da čekam, jer moram državi da dam njihovo. Svi se polako pomeramo, kad iskrsnu jedna simpatična bakica i započe priču sa dobro držećim dekom na pola reda. Niko i ne obraća pažnju, ona se brine za neku njihovu drugaricu, i mic po mic kad je red zakovrnuo iza obeležavača sa trakama, lako se provuče i preskoči jedno 15tak ljudi.

U autobusu redovno ulaze neki kao polu invalidi (bez uvrede za one stvarne). Prošle nedelje jedna gospođa, kao sa dva štapa i gega se, jedva diše a kamoli da stoji. Svi se polomiše da ustanu, zamislite u današnje vreme!?, i tako ona putovaše jedno 20tak stanica, a možda i duže. Elem, preključe vidim istu ženu i ne verujem svojim očima. Šeta se glavnom ulicom, žustro i energično, bez štapova!!??

U elektrodistribuciji red se otegao, čak i onaj za žalbe. Ulazi jedna sitna starica i kao žuri da gleda majku, veoma joj je hitno, a hoće da joj isključe struju. Odjednom ljudi ojađeni i iscrpljeni negoduju i kao neće da je puste. Kad ti ona smerna i ponizna ženica:"Sram vas bilo. Meni se ne čeka red, a i smislila sam dobru priču"!!??

Posle razmišljam. Zar ne vidite lepotu u svom životu? Nekako se prisetih Tarabića iz Kremana:"Kad iz ljudi nestane milosti…". Nismo svi psiholozi i mudrice pa da odmah prepoznamo prevarante i manipulatore, ali se čovek sve češće zapita kad učini neko dobro delo "Da li sam pogrešio?". Da svi razmislimo. Na zdravlje.

Prošla je Nova godina, evo i Božić, a ide i naša Nova godina. Čovek se zamisli nad svojim rezultatima od 365 dana, oduzima, sabira, deli i saldira. A onda sam se prisetila često pominjanog Paretovog zakona "20-80", za koji ste sigurno čuli. Kasnije se pokazalo da je omašio za par procenata, ali svejedno njegovo otkriće je skoro savršeno. 1992. godine 20% najbogatijih na planeti su kontrolisali 82.7% svetskih prihoda (koji procenat gore, dole).

Da li imate utisak da samo 20% vaših aktivnosti vas usrećuje (80%), a ostalo ne?

20% svog dragocenog vremena trošimo na najvažnije stvari, a ostalih 80% "pojedu skakavci". 20% stvari koje vas okružuju uzrokuju 80% vaših glavobolja i problema.

20% ljudi koje znamo nam donose 80% dobrobiti, a ostali su samo slučajni prolaznici kroz naš život.

20% naših ćelija je bolesno, ali pravi 80% problema sa zdravljem.

20% novca trošite na krupne stvari, a ostatak gde ode?

20% svog stručnog znanja koristite za 80% poslovnih stvari i odluka.

20% naših napora proizvede 80% rezultata.

Još 1960tih godina naučnici su otkrili kolonije vodenih organizama, koji svaki za sebe uzima 20% hranjivih materija, a 80% izbacuje u vodu. Shvatili su na kraju, da te materije omogućavaju komunikaciju između jedinki i tako opstaje kolonija. Šta mislite da se to primeni na ljude?

Posle razmišljam. Zar ne vidite lepotu u svom životu? Da li bi možda trebalo da 20% radimo za svoju dušu, a 80% za druge ljude? Da li bi to pomoglo ozdravljenju našeg bolesnog i sebičnog sveta? Da li bi nama lično zdravlje bilo bolje, ljubav se udesetostručavala, a sreća nas pratila? Razmislite. Na zdravlje.

Iz marketinga znamo da se reklame ne gledaju ni 10%. Pa zašto ih onda prave, lepe, kače, igraju svuda? Pa zato što se bez reklama ne može, i sav ovaj naš potrošački svet na njima opstaje. One neznatno povećavaju prodaju, ali zamislite da nov proizvod proba"samo" milion ljudi, vi ste već napravili biznis. Posle ne moraju ni da ga koriste… Elem, one jesu nužno zlo, ali mi smo ipak, još uvek ljudi.

Na tv dnevniku, bilo koja televizije, priča se o nesrećama, poginulim rudarima, palom avionu, ratovima, izgladneloj deci u Africi i ide reklama, vesela, bezbrižna, nepristojna. Onda ozbiljne emisije o bolestima idu zavisnici od droge, oboleli od side pa lepršava reklama, neka hrana!!?? Politička emisija čovek priča o negativnim posledicama kod nas, prekidaju ga u pola reči i ide reklamica – cile-mile, opa-cupa!!?? On je posle izgubio nit, ostali zamuckuju i tako dalje.

Oko škola poređali bilborde, ponegde reklama za upis na fakultet, ponegde lascivne slike (sećate se one gole žene što se pričalo po Beogradu mesecima, pa je autor rekao da reklama treba da komunicira sa gledaocem i izazove pažnju!!??). Jedno je kad prođe lepa devojka, a drugo kad tri rmpalije biju nekog mladića. Oboje privlači pažnju?!

Još me najmanje opterećuju reklame na vozilima, kamionima, GSP-u. Mada, nekada su se raspoznavali autobusi po bojama, kuda voze, a sada iste reklame na više linija. Neke vam prave i zastore protiv sunca, bar na zadnjim sedištima, a neke su neprovidne i ne znate gde ste. Zato su neki počeli da ih grebuckaju baš na sredini prozora, da bi nešto videli. Ma da li neko razmišlja o nečemu? Ili samo daj da im uzmemo pare a posle će drugi da se češe. Što bi rekli ima i gore.

Dok čekate bus ili neki drugi prevoz u staklenim!!?? stajalištima vas gledaju reklame. Pre neki dan neko dete je plakalo, "kao mama što me ova teta stalno gleda?". Da ne kažem da staklena stajališta ili kako se to već zove nisu pogodna za našu klimu i nerad. Prvo ne štite od mraza, snega, kiše i vetra jer treba da budu kao kvadar bez jedne stranice, a ne da duva promaja. Ali ne štite ni od sunca, jer umesto krova imaju opet staklenu ploču. Lepo izgledaju prvih meseci dok se ne zapljaju, kao i podzemni prolaz kod Sajma. Da li ga je posle gradnje iko oprao? I tako, neko je proturio svoju ideju, koja nije tako loša, samo nije za našu zemlju. I umesto karte Beograda i stanica datih linija vi gledate neka čudna lica, čitate neke romane (O pravima) i sl. Kao i veliki promašaji u građevinarstvu.

Ima ih i na crkvama. Kod Ade, kad se silazi sa brda, reklamira se hotel!!??

Posle razmišljam. Zar ne vidite lepotu u svom životu? Reklame su nas zaposele i mi smo kao zavisnici. Možda bi trebalo osnovati TV samo za reklame, ali tematski: od 9-10h hrana, od 10-11h kola itd. Svako ponekad poželi nešto da kupi, može da se obavesti, kad želi i kad mu treba. A urednicima veeelika molba, iza katastrofalnih i tužnih vesti neka ne idu radosne i razdragane reklame. Ostanimo ljudi. Na zdravlje.

Predveče volim da izađem na moju terasu i udišem čist planinski vazduh. Sumrak sa moje terase izgleda fantastično. Vidi se sve do Fruške gore. Smiruje se dan, smiruje se um, i nekako mnoge stvari postaju jasnije nego u po bela dana.

Setih se divne pričice o dva prijatelja. Idu kroz pustinju dva prijatelja i ovaj prvi udari ovog drugog. Ovaj ništa ne reče, ali se sagnu i u pesku napisa:"Moj prijatelj me je udario." Nastavljaju oni tako, uđu u oazu, kad ovaj drugi upadne u živi pesak. Prijatelj priskoči i spase ga. Pred veče ovaj uze i u steni uklesa:"Moj prijatelj mi je spasao život." Tada ga prijatelj upita:" Kada sam te povredio ti si pisao po pesku, a sada na steni." A ovaj mu odgovori: "Ružne stvari neka oduva vetar praštanja, a lepe treba večno da se vide." Kakav završetak jednog napornog i dugog dana.

Posle razmišljam. Zar ne vidite lepotu u svom životu? Da li se i vama, kad ostanete sami sa sobom, vrate u sećanja te stare pričice. Neke od bake, mame, tate, mudrog poznanika ili komšije. Da ih češće čitamo i sećamo ih se možda bi i sami bili bolji. Na zdravlje.

U poslednjih desetak godina u našoj zemlji zavladala je moda da ljudi iz provincije šalju svoju maloletnu decu na školovanje u Beograd!!?? Samo po sebi to nije loše, ali oni im iznajmljuju stanove (ili još gore kupuju) i puštaju ih bez kontrole. Takva deca zapadaju u velike neprilike, dolaskom u veliki grad upijaju samo negativne stvari i postaju sve ono što čovek svom detetu ne bi poželeo. A od škole ne ostane ni Š. Kao da su škole u manjim gradovima nekvalitetne, što svakako nije tačno.

Evo moje priče. U stan iznad nas prvo su se doselili brat, 15 godina i sestra, 18 godina. Roditelji ih obilaze retko, samo da pospreme. Oni svoju veliku slobodu iskoristili da maltretiraju ceo komšiluk. Scenario je gotovo uvek isti. Prve dve nedelje, privikavanje, nenormalna buka, lomljava, trčanje po stanu (kao da nikad nisu živeli u soliteru), preglasna muzika. Tada kreću žalbe komšija i na kraju se zove policija. Posle se malo smire, ali sada okupljaju društvo, čitaj razne gradske probisvete, neradnike, problematične tipove, i dovode ih kući. Onda kreću druženja, alkohol, cigarete zna se, i ko zna šta još. Opet kreću žalbe, zvanje roditelja, ako je predsednik kućnog saveta uzeo broj, pa policija. Onda se oni sele ispred ili iza zgrade, pa opet ludovanje od 22-6 izjutra. Redosled se zna. Prvo pritužbe komšija, onda roditelji, pa policija. E posle toga idu orgije u stanu. Dvadesetak njih se napije ili ko zna šta, vrište, ciče, ljubavno uzdišu, skaču, onda se i pobiju… Redosled naših poteza znate. Posle otprilike 3-7 meseci se naravno isele. Ovde ne pominjem poplave u kupatilu jer su sa prljavom vodom prosuli i veš u toalet, pa skakanje i lupanje veš mašine, jer su je prepunili, pa zapušena sudopera, jer nisu znali da se soc ne sipa u slivnik i sve tako. Roditeljima je valjda svanulo kad su tinejdžere sproveli ovamo. Ko veli neka neko drugi brine i vaspitava njihovu decu. Oni ostali u provinciji, manji grad, tišina, laganica, a mi  ovde u opsadnom stanju. Kroz ovaj stan gore prošlo je već 4 takve ture. Kome smo mi zgrešili da stalno tuđu decu jurimo i prevaspitavamo. I šta misle ti roditelji: plate stan, decu ne pripreme za veliki grad, odmaraju se tamo i mentalno i slušno, i navrate ponekad kad ih se užele. A mi!!??

Posle razmišljam. Zar ne vidite lepotu u svom životu? Pretpostavljam da svaki roditelj želi dobro svom detetu (ili sebi???). Školovanje maloletne dece van kontrole (roditeljske ljubavi i brige) nije baš pametna stvar, ukoliko nije sa njima i neko stariji. Ili možda svoju problematičnu decu sklanjaju iz malog grada da se ne brukaju, pa takvi stižu u našu zgradu. Ko zna??!! Razmislite i sami. Na zdravlje.

Prošle nedelje sretnem druga Mišu iz srednje škole. Požali se da ima odličnu radnju, ali nema sreće sa prodavačicama. Kaže slabo rade, puše po ceo dan i piju kafu, jure okolne momke, neljubazne su sa mušterijama i sve tako. Ja kažem:"Radim sa ljudima dugo. Kaži šta ti treba i pozovi me kad budeš birao novu radnicu." I zaista, pre par dana, zove on mene da u subotu pogledamo kandidatkinje. Pre početka razgovora, ja kao upitah:"Koje ti osobine želiš od prodavačice? Lepotu, ljubaznost, brzinu, poštenje? Tu se on malo zamisli, pa onako od srca reče:"Ja uvek biram zgodne, da bi muškarci više kupovali. I volim, brate prsate." Onda je meni jasno gde je tvoj problem. Prođoše sve kandidatkinje. Ja predložih da ostanu samo tri. Malo smo pričali, malo su mi ispadale stvari (samo se jedna odmah sagla da dohvati), onda smo pisali cene na sitnim kartončićima (dve su imale nokte od po 2cm i ništa nisu mogle da zapišu, a treća je zapisala sve i u međuvremenu pokupila šoljice za kafu!? Kakva samoreklama). I za kraj, smislih test za brzinu. Naravno ona treća, je sve džempere poslagala, pedantno, pod konac i vratila u policu. Znate koga smo izabrali. Počela je da radi, radnja je otvorena i posle 20h, sve je blistavo i čisto, police obrisane, džemperi složeni, ljubazna, mila i fina devojka. Samo da nam je neko ne ukrade.

Drugi slučaj, je od letos. Sretnem komšiju Zorana, koji ima uspešnu malu firmu. Stalno se žali da mu sekretarice ne valjaju. Kao lepe su i zgodne, svi mu zavide, ali sve mora da radi sam. Kažem:" Hoćeš li da ti pomognem? Šta ti očekuješ od buduće sekretarice? Lepotu, šarm, znanje jezika, organizacione sposobnosti, spremnost da radi po 12h ili…" Elem, on kaže:"Meni je lepota najvažnija. Da mi osveži dan, svi da mi zavide, da se ponosim njom, ali tačno je , ona skoro ništa ne radi. Kao moja žena." Pozove ti on mene kao člana komisije za izbor nove. Dobro, iz CV-ja smo videli kvalifikacije i poznavanje jezika. Podelim ja kartončiće raznih boja sa raznim znacima. Kažem, devojke složite ih kako mislite da treba. Samo je jedna devojka uspela da ih složi po 3 kriterijuma i jedna po 2 kriterijuma. Damo izmišljeni zadatak sa obavezama, da ih rasporedi u jednom danu. Inače, to je nemoguće. Ona, prva, već pomenuta je odmah rekla da je obaveza previše, izabrala najvažnije, a ostale će da pomeri za sutra. Radi, već 2 meseca, Zoki je prezadovoljan iako nije neka lepotica, već obična prijatna devojka. Uz malo više para i stajling ćemo joj poboljšati, a onda samo su "zvezde" njen kraj.

Posle razmišljam. Zar ne vidite lepotu u svom životu? Najveća fluktoacija radnika je kod malih privrednika. Uvek sam mislila da je to zbog plata. Zaposle nekog par meseci, ne prijave ga, pa mu daju otkaz. Kad ono ljudi ne umeju da izaberu kadrove. Šta mislite kako bi nama lako bilo da se u opštinama, komunalnim preduzećima i administraciji ne zapošljavaju vezare nego ljudi koji odgovaraju datom radnom mestu. Država bi procvetala. Na zdravlje.

Na osnovu priča komšija, poznanika, prijatelja i putnika GSB-a(znate već) sklopila sam priču iliti uputstvo za podizanje napasnika.

Neke mlade mame sede ispred zgrade i prepričavaju priče iz obdaništa. U grupi je mali napasnik, najveći i najdeblji, vežba karate. Po ceo dan juri decu po dvorištu šutira ih, štipa, maltretira kako zna i ume. Roditelji su zvani bezbroj puta ali oni to tumače kao "dečija posla" i nepotrebno "maltretiranje" njih samih da razgovaraju sa psihologom. Vaspitačice su nemoćne, okupiraju njegovu pažnju kako god znaju, ali on i dalje "hara" obdaništem. Deca su sva izudarana, sa modricama …(modrice na duši ostaju doživotno)

U osnovnoj školi neki mališan sve bije u razredu. Razredna je zvala roditelje koji se iščuđavaju i negiraju svoju krivicu. Kao deca se igraju, pa šta ako se i potuku. Problem je ovde što samo jedan tuče sve ostale, a ako mu se neko suprotstavi, on ga pljune u oko. Deca su pod stresom, razredna piše kazne, ali on i dalje ima peticu iz vladanja (najnoviji zakon u obrazovanju nema velike kaznene domete ili 5 ili 2 i 1, možete da pišete kazne i da opominjete ali je ocena petica; 2 i 1 su za teže povrede radne dužnosti).

Sa mnom putuju busom srednjoškolci. I oni su puni priča. Ko je koga maltretirao, tukao, devojčicama pravio masnice po rukama, ali niko ne sme da mu se suprotstavi. Ima uticajne roditelje (društveno neodgovorne), ovi imaju odlične advokate, policija ih već poznaje, ali ništa. Ima i neke grupe dečaka, ako sam to dobro razumela, koji upadaju na žurke nepozvani čim čuju muziku, i onda demoliraju stan, a često flašama ranjavaju decu iz stana.!!??

Posle razmišljam. Zar ne vidite lepotu u svom životu? Šta reći na sve ovo. Zakoni preblagi, deca upuštena, roditelji neodgovorni. Setih se čuvene basne: Osudili momka na smrt i on traži da poljubi majku kao poslednju želju. Ona se nagnu a on joj odgrize uvo, pa reče (parafraziram): " Da si me prvi put kad sam ukrao cipele izudarala, drugi put kad sam prebio kovača isterala iz kuće, do ovoga ne bi ni došlo". Da razmislimo svi, a naročito zakonodavac. Na zdravlje.

Prošle nedelje se napravila poplava na prvom spratu, pukla vodovodna cev iza toaletne šolje. Komšinica Mira, skoro pet dana je zvala da utvrdi ko je nadležan i na kraju se prijavilo Stambeno da joj to popravi. Elem stigao vodoinstalater, od angažovanog podizvođača, bušio 3 sata pikamerom (svi smo ogluveli), onda dva sata tretirao rupetinu čekićem i na kraju stavio novu, ipak metalnu (sada se ugrađuju samo plastične, a saznaćete i zašto) cev. Mi na spratovima iznad, naravno nismo imali vodu. Ali i kad je otišao majstor mi nemamo vodu već 24 sata. Zove komšinica ispod mene, žena u angažovanoj firmi objašnjava da je to kamenac i da oni to ne uklanjaju. Zovem ja više puta, opet ista žena, sad već neljubazna, da majstor ne može to da reši bez novog naloga. Ja već revoltirana :"Pa vi ste ovo izazvali, pa je red i da sanirate." Odgovor je tipa " da nismo zamenili cev vi biste imali poplavu (ja ne bih), i istekla bi grdna voda (!?) pa bi platili ogroman račun!!??" Obeća ona meni majstora za 22-23h, da pogleda kvar, ali ako je kamenac onda neće poslati novu ekipu sutra u 8h (blaga ucena?). Naravno, čekali smo do 1h po ponoći a od majstora ni traga ni glasa. Nema ga ni izjutra, mada neko mora da zapuši onu rupetinu u zidu kod komšinice. Ja već kasnim na posao 4 sata (sa sve opravdanjem da imamo poplavu u stanu). Onda okrenem stari broj vodoinstalatera sa neta. Jeste skup, ali je brz i profesionalan, što je priznaćete retkost danas. Dođe ti on popodne, odvrne samo donju mrežicu na slavinama i ispere kamenac (to je mogla da me posavetuje i ona neljubazna žena). Kod veš mašine je bilo teže, a na toaletnoj šolji se zaglavila neka prljavšina (ljigava, braon i crna masa) pa smo rastvarali (to su vodovodne cevi kojima ide čista voda pa se zapitah čime se ja to kupam i umivam!!??). Uglavnom, za 20tak minuta sve je bilo rešeno. Naravno za 3000 dinara. Znači Stambeno opravlja jedno, kvari drugo, a ti korisniče i redovni platišo iskeširaj još 3000 dinara, da bi mogao da koristiš svoje do juče ispravno kupatilo. Inače, plastične cevi se svuda posle 2000. godine ugrađuju jer nema kamenca, pa su i ovaj deo mogli da zamene plastikom. Da li oni možda nekom majstoru prave tezgu ili su jednostavno oguglali na probleme građana? Ko zna.

Posle razmišljam. Zar ne vidite lepotu u svom životu? Mislite da vam je sve u stanu sređeno. Iznenađenjce!!!### Ako je sve u redu ima ko će da vam napravi probleme, da i vi imate šta da radite i platite. Baš je ovde život interesantan. Na zdravlje.

Od kako postoji mogućnost da se naruči nešto preko interneta, ja to i radim. Najviše naručujem knjige, jer nema kod nas, a i mogu da ih čitam čim se u svetu pojave. Za moju struku to je veoma važno, mada mislim da je za svaku struku važno. Pričam tako sa prijateljima i oni mi kažu te naručili ovo te naručili ovo. Ja naivno "Je l neko platio carinu, mada su sve to jeftine sitnice?". Oni se kao zgranjavaju, ma idi male su to vrednosti. E pa meni su već dva puta naplatili carinu na knjige. Znači tako država podstiče usavršavanje mladih ljudi. Ma neka je knjiga i 300€, ali ove nisu, veoma su jeftine, meki povez, baš zato, ne treba da se plaća carina. Šta će čovek da radi sa knjigom: da je pročita, da je pokloni i… Sećam se neka baka kod nas u soliteru stalno naručivala knjige. Čak je i poštaru bila sumnjiva. Kad ono ima unuka studenta, pogleda njegov tajni spisak u fioci (Baka zna radnju) i vidi šta je nameravao sebi da kupi, uzajmi, fotokopira. Onda ti ona zovne Žiku iz Ženeve i naruči te knjige, plati mu leti kad on dođe u zemlju (skuplja od penzije po pola godine), a unuka obraduje za svaki praznik. Ovaj je bio lud od sreće i pričao kako ima izmišljenu baku.

Posle razmišljam. Zar ne vidite lepotu u svom životu? Kao što znate znanje je veoma skupo (samo kod nas nije), pa ako već naručujete stručnu knjigu red je da platite i carinu (iako je ona nekad i veća od vrednosti knjige). Na zdravlje.