Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

Probudio vas je alarm ovog jutra. Zahvalite što još uvek imate posao. Mnogi ne znaju šta će sa sobom u jednom siromašnom i gladnom danu.

Gradski autobus kasni. Obradujete se što udišete čist jutarnji vazduh u proleće/jesen/zimu/leto.

Nema mesta za sedenje. Pa šta, malo istezanja mišića i malo gimnastike, osvežiće vas pre početka rada.

Čeka vas gomila obaveza i papira. Divno, znači vi ste im neophodni.

Kolege vas nisu pozvale na kafu. Neka oni troše svoj život na nevažne stvari, vi ste pozvali voljenu osobu i par minuta bili u stanju ljubavi.

Pet sati kuca. Svi su otišli. Ja volim da radim ovaj posao, a radujem se i povišici za prekovremene sate.

Svuda rasprodaje. Treba mi nov kaput i cipele. Ugledam poslednje cipele, moj broj, 70% jeftinije. Vau. Kaput me je čekao u susednoj prodavnici, baš kakav sam želela.

Svi se žale na male plate. Imam dovoljno, imam i za štednju, neka se presipa.

Posle razmišljam. Zar ne vidite lepotu u svom životu? Što više pozitivnih misli, što više ljubavi, što više zahvaljujete, što više strasti … sve vam se vraća. U vidu povoljnih okolnosti, dobrih ljudi, pomoći, situacija. Naoružajte se svako jutro ljubavlju i vaš je ceo svet. Bukvalno. Na zdravlje.

Kao nezadovoljni i zahtevni kupac umesto stalne kritike na račun trgovaca rešila sam da im napišem, besplatno, uputstvo za rad. Nadam se da će neko od onih radoznalih i usavršavanju okrenutih da ga pročitaju i time olakšaju trgovinu i nama i njima. Evo kratkih predloga:

ˉ Kada kupac uđe u radnju da se posvetite samo njemu (nema međusobne priče, slanja sms poruka, pevušenja, ignorancije i sl.). Odmah vidite da li mu treba pomoć (ali ne onako preko zalogaja i ne samo da pitate, već iskreno da se potrudite). Neki od nas vole sami da razgledaju i da pitaju kad im nešto treba, nekima je neophodna pomoć. Ne stojte iza leđa kupcu jer to nervira i skraćuje kupovinu. Inače, najviše nervira pijenje kafa i doručkovanje i stalna, neprestalna priča prodavačica, a vi se osećate kao višak u radnji, koja inače postoji zbog vas.

ˉ Odeću ređajte po brojevima, a ne modelima. Kad neko uđe, želi da kupi svoj broj i želi da vidi šta ima od toga. Ne želi da nađe model, pa da čeka da trknete do magacina, pa nema tvog broja… To sve nervira kupce i izlaze praznih ruku. Može i po više brojeva, što nije loše: od 38-42, pa 44-48 itd. Zašto!? Nema standardnih veličina, pa ako vam je nešto malo ili preveliko treba vam broj u okruženju.

ˉ Ne lažite kupce. Taj će kupiti sada i više nikada. Neki naši priučeni prodavci su naučeni da vam kažu "Baš vam lepo stoji". Čovek sa 30tak godina, a naročito posle 50te, odlično zna šta mu stoji a šta ne, i to ga vređa.

ˉ Obavezno dajte kesu (baš su sad nestale, a ono kod kuće kamara istih), vešalicu (moramo da vratimo proizvođaču!!??, mislite da nosite kući), testere (svima su kuće pune istih, ne kupuju pomade, mirise, maskare, znam pouzdano)… Recimo u poznatom parfimerijskom lancu ne kupujem odavno jer štede na testerima i časopisu (koji je inače besplatan), već idem kod privatnika, koji sve to daje. Želim da probam novi miris, novu kremu, itd. pa tek onda da je kupim. Testiranje po principu namaže maskaru sebi na trepavice (higijena, što sebi?) ne ide.

ˉ Odeću za punije treba da prodaje punačka i iskusna, podvlačim 40togodišnjakinja, koja na prvi pogled zna šta vam treba. Nikako neke mlade, žgoljave devojčice, što vas samo nervira. Kozmetiku za starije treba da prodaje baš iskusna prodavačica, koja zna i tip vaše kože, i uporedne cene, i šta "radi" a šta ne i sl.

ˉ Kozmetički preparati nikako ne treba da stoje po markama, možda kod mirisa, nego po cenama. Uporedite sami Lancome, Shiseido, Chanel itd. i vidite šta dobijate za iste pare. Ovako, ili da dosađujete pitanjima i "maltretirate"prodavce da vam iznesu sve proizvode pa da sami upoređujete, što je traćenje vremena svih, ili da listate satima po internetu, pa idete u kupovinu. Inače, naše firme ne daju na internetu cene, pa ne možete ni tako da im doskočite. Nego spisak u ruke, pa desetak pomada na sto, pa upoređuj brale cene… Ima li to logike!!??

ˉ Radnja mora biti čista, uredna i osvetljena. Bez nepotrebnih kutija, za saplitanje, bez čistačice kada je vreme kupovini, bez tesnih prolaza između gondola (zgodno za đeparoše).

ˉ Ono što je na rasprodaji mora biti vidno označeno, kao npr. u TC Ušće. U Čika Ljubinoj ima radnjica, sa veoma skupom robom,a na pitanje "Šta je na rasprodaji", odgovor je "pogledajte sami"!!?? Oni poređali svu odeću zajedno, pa ti sedi satima tamo i pregledavaj inventar radnje!!?? Ko je njih obučavao!!??

ˉ Sa istaknutim cenovnicima vidno, makar i po markama. Prvo, da znate koje proizvode imaju, a ne da vi pitate, pa onda prodavci idu iza gondole da vide de li ih imaju (1 Ili 2 komada, kao kod obuće), pa onda pogledaju cenu, pa vam kažu. Koja je to tehnika prodaje!!?? Drugo, cene moraju biti velike i zacrnjene, da ih svako bez naočara, vidi. Zašto kod nas u radnjama nema istaknutih cenovnika!!?? Svuda su cene male, sitne, neugledne, a bogami i često pogrešne (izvinite ovako je u kasi-računaru). Ma nemoj, da zovem odmah inspekciju?

ˉ Ne ređajte artikle dok su kupci u radnji. Može i pre i posle radnog vremena, ili ako utvrdite neke termine da nema skoro kupaca. Ovako u velikim trgovinskim lancima, mega marketima, a naročito vikendom (nijedna roba nije baš nestala), čekate satima da se popune gondole, dok radnici pričaju, šale se, vozaju na pomoćnim vozilima, podsmevaju se kupcima koji čekaju itd.

ˉ Kod prodaje trikotaže, naročito je važno organizovati po brojevima. Čuveni proizvođač od vune i pamuka je poređao džempere po bojama !!??, pa ti onda traži svoju veličinu. Morate da pitate šta je na rasprodaji, da bi vam prodavačica, doduše ljubazna, izvadila iz svake police po 1-2 džempera. Može i ovako.

ˉ Procenat sniženja mora biti stvaran. Ono pravilo samo neka uđu u radnju pa ćemo mu utrapiti, ne stoji. Što god sam poslednjih mesec dana izabrala u radnji sa sniženjima, nije sniženo. Više ni ne ulazim, mada bih ponešto i kupila. Znači, to vređa inteligenciju kupaca. Naročito mi se "dopada", vađenja par artikala, košulja, majica i sl. Ispod tezge, sa obrazloženjem da je to samo na sniženju.

ˉ Pušenje po hodnicima u TC stvarno nervira. Em je toplo i zagušljivo, em nas i prodavci dodatno dime. I u centru grada i po periferiji u radnji, koja inače ima prozor, se ne puši, ali u hodnicima, koji naravno nemaju ventilaciju, se puši. Više u neke tržnjake i ne idem, jer sam nepušač i neću da me tako guše. Radnje su im često i prazne, pa dozivate "Ima li koga"? Prodavci sede po stepenicama, na stoličicama, piju kafu i puše, pričaju dogodovštine (naročito po mesarama, apotekama, manjim radnjama, za kasama velikih trgovinskih lanaca), smeju se i teško im i da ustanu kad uđete u radnju.

ˉ U velikim trgovinskim lancima, mislim na hranu, kasirke sprovode neku nazovi pravdu. Trudnice idu preko reda, stariji ljudi takođe, poznanici naravno itd. Stalno izbegavam jednu kasirku kod nas u prodavnici (i ne samo ja), jer se uvek načekam, ne samo prethodnih mušterija, nego i prekoredaša. Ipak, malo preteruju.

ˉ Što se tiče hrane, i tu bi trebalo što šta menjati. Trgovci koji mere voće, povrće i ostalo da budu stalno tu, a ne da ređaju povrće, da se šetaju, objašnjavaju sa šefom, prepričavaju sinoćni film i seriju i sl. Na mesu, recimo u većini lanaca dozivate mesara, jer on pije kafu, priča, kao tranžira meso!!??, i nikada ga nema (proverite, mislim unutrašnju kontrolu, ako je uopšte ima). Onda hleb? Uvek morate da pitate kada je pečen, ili da ispipate (ako imate vremena) sve redom. Međutim, može biti da ima svežeg, ali u pekarici iza gondole, pa opet morate da pitate. Ali, prodavačica je ili u toaletu ili pere ruke ili se sakrila iza gondola i odmara!!?? Pa onda asortiman. Ja bih htela "to i to", a oni vam nude nešto slično (Ni približno isto). Čak ni kafa nema svih vrsta svuda. Pa onda ono zastarelo, socijalističko, ponašanje da mora da vam uvali kod suhomesnatih proizvoda krajku na 100 gr. iako salama košta i po 2000 dinara za kg, ili da vam stavi dupli papir, ili da vam iseku od nekog trećeg parčeta, pa uvaljivanje parčeta već požutelog kačkavalja (kao danas smo načeli), pa da vam iseku debelo na 300 gr jer im ja tako lakše, pa da se cene ne vide jer su u jednom redu u vitrini a salame i parizeri u četiri reda (pogađaj brale ko na lotou), pa istom gumenom rukavicom peru mašinu sa spandeks krpom (milioni bakterija se tu nađu za 24h) i hvata svako, baš svako, parče vaše šunkarice, pa kijaju u ruku sa rukavicom !!??, pa meri sirovo meso a onda seče kobasicu !!?? ( a salmonela se raduje i smeška)…

ˉ Na kasi uvek mora biti neko. Inače, možete biti jedina mušterija u radnji da vas niko ne usluži i da čekate kasirku pola sata. Kako? Kupite u marketu sve što ste hteli, a na kasi nema nikoga (smena, otišla na pauzu, sačekajte malo!!??). Takođe u parfimeriji, jedna vas služi, a druga naplaćuje, ali baš nje nema. Kao pričekajte malo. Ma neću nikoga da čekam, iz inata. U pošti takođe vam se može desiti da od 3-5 šaltera radi samo jedan (to je pravilo), ali i nijedan (smena, sad će, otišla po pare…) dok se tu šetaju razna druga zaposlena lica.

ˉ Nabavite sitne pare za kusur. Vraćanje kusura je takođe svojevrsno nadmudrivanje. Ako kupac nema dinar, dva, to je svetski problem, svi u redu čekaju, pa čak se neko (i ja sam par puta) ponudi da da te pare da bi konačno stigao da plati svoju robu. Ali ako prodavac nema ni 50 dinara, to je normalno, jer valjda kupac mora imati sitno toliko koliki je račun!!?? Kod nas prodavci i kasirke nisu u obavezi da nabave sitan novac, čak se ponegde i vređaju kad im sitninu date, već je kupac dužan za one njihove "psihološke" cene (1990, 2990, 3999 itd.) ima sitno!!?? Neka uvrnuta logika!!??

Posle razmišljam. Zar ne vidite lepotu u svom životu? Da ne bude da smo mi kupci samo kritičari, ima i svetlih primera. U jednoj prodavnici donjeg veša, pošto često kupujem kod njih (uglavnom na sniženju), ponudili mi karticu sa 20% popusta na sve artikle. Pa u nekim tekstilnim radnjama, stalnim mušterijama, šalju sms o rasprodajama, sa cenama važnijih artikala. Pa jedna moja komšinica, pošto zna da kupujem u njenim parfimerijama, donese mi povremeno po neki tester (kolektivna svest). Ipak, i u krizi, može se mnogo toga promeniti u načinu ophođenja prema kupcu, koji je inače svetinja za prodavca (u drugim zemljama). Na zdravlje.

Čekate ispred bilo kog šaltera u pošti, banci, komunalnom, EDB-u, katastru itd. samo čujete priču iza šaltera. Ili prepričavaju "survajver" od juče, koga su videli, palanačke stvari ja to zovem, onda rasprodaje (leto je u toku), pa sve do boje gaćica. Osećate se suvišni, pokušavate da uspostavite dijalog. Dolazi krezubi šef, sa cigaretom u ruci (a zakon!?) i priča na telefon, a onda ono što ne zna pita Jelu, Micu, Cicu i tako redom. Na jednom šalteru sam bila samo ja i trebalo mi je skoro pola sata da predam zahtev.

U prodavnici njih dve tri zasele, piju kaficu, gledaju momke preko puta u Tržnjaku. Vi ste stvarno suvišni i to što hoću da pazarim je irelevantno. Ako imate sreće da radi samo jedna, onda ona visi na mobilnom i priča li priča. Ponekad prekinu da vide šta hoćete, a nekada vam okrenu leđa i nastave.

Kod lekara ko na promenadi. Sestre i kolege šetaju i kad ste kod ginekologa, kao ja sam lekar (pa šta!!??). Onda upadaju neki padobranci, veze i vezare, vi ništa i ne kažete. Lekar piše po vašem kartonu "Rat i mir" iako vas još ništa nije pitao. Odlazite sa receptima i ne znate da li vam uopšte trebaju ili je onaj čovek vidovit.

U busu vrućina, gužva, uvek neko priča na mobilni. Pola učestvuje u razgovoru, naročito dok nekulturni galamdžija trenira autoritet. Najviše volim kad priča njih više, pa se nadvikuju, pogađaju se oko cene i kupovine, a ništa ne čuju. Naravno neko od omladinaca (od juče ovo je njihova godina) pustio mjuzu, onu tam-tam, valjda jače mi čujemo nego on, inače to dete je muzički samoubica. Ma kakav "vozi Miško" bus ovo je najcrnja satira.

Omladina po ceo dan, a naročito noću priča li priča. Ispred ulaza, iza kuće, u parku, u nedovršenoj zgradi redovno je žurka. Prvo samo pričaju, onda se deru, pevaju, igraju fudbal i košarac, pa onda kada malo cugnu ili ko zna šta uzmu, malo se biju a malo treniraju nama živce sa muzikom. Niko im ništa ne može. Dobro ovaj radni, malobrojni, narod uopšte može nešto da radi. Noćima se ne spava, ali to nikoga ne sekira, ni državu, ni društvo. U smislu baš nas briga neka manjina obesnih i nevaspitanih maltretira sve.

Posle razmišljam. Zar ne vidite lepotu u svom životu? U stručnoj literaturi se uglavnom brzi razvoj čoveka i mozga vezuje za govor. Možda smo mi na novoj evolucionoj stepenici!!?? Na zdravlje.

Od 12. avgusta ove godine započinje Godina mladih. Ako i treba da brinemo o našoj mladosti. Onda izgleda da ima puno dece sa specijalnim potrebama, stalno se o njima piše i pomažu se. Svakako, lepo je i od države i od društva. Zatim, brinimo o najstarijima. Baš lepo. To su mudri starci i starice. Da ne uzmemo u obzir da su oni radili najviše 30-35 godina i da penziju krckaju isto ako ne i više od toga. Takođe, novine pišu da ih je oko 80% raznih invalida, što će reći i da su radili još manje. E sada, malo o pedesetogodišnjacima koji su najmasovnija populacija u našoj zemlji tzv. bejbi-bum generacija, najveće žrtve 20-25godišnje krize, ratova, sankcija, bombardovanja i tranzicije. Najlepše godine su im pojeli skakavci, stalno im se povećava dužina staža za penziju, najviše su ostali bez posla (a mnogi i umrli čekajući Godoa iliti penziju, pogledajte čitulje). Da im se ne desi trend kao u SAD da će im naredne generacije živeti kraće od prethodnih, tamo doduše zbog gojaznosti i nepravilne ishrane.

Posle razmišljam. Zar ne vidite lepotu u svom životu? Ako su se kasno oženili, u poslednje vreme, i imaju malu decu (ako ih uopšte imaju) tada će ipak neko naslediti tu penzijicu. Ako su sve uradili na vreme, što kod nas nikako ne valja, deca su im velika, možda i rade pa neka ih pomognu. A pošto se stalno produžava staž, povećava starost za penziju i  smanjuje procenat plate za istu, onda kako stvari stoje, možda je i bolje da ne dočekaju penziju. Na zdravlje.

Sedim i pijem kaficu sa mojom Katom, ženom која mi pomaže u kući. Slušam njene žalopojke, kao sve je skupo, cene skaču, a dete ide na ekskurziju i profesori se tako bogate, od njene sirotinje. Razmišljam i sama sam to do skora mislila. Onda sam jedan dan sela i izračunala. Šta mi je najvažnije u životu – dete. Znači sve što se tiče njega treba da mi bude zadovoljstvo da platim. Onda sračunam da sam domaru za tri izbušene rupe, prošle nedelje dala 1500 dinara (za pola sata zajedno sa kafom i rakijom). Pa Kati plaćam 2000 dinara za 6 sati rada, sa 3-4 kafice i bogatim ručkom (ješna je žena). Onda razmislim da li ima smisla što smo izglasali na Sastanku roditelja da damo po 5 € dnevnica za čuvanje naše dece, recimo 22 sata (i oni moraju da odspavaju)? Dete se vratilo srećno i zadovoljno, a što ne bi, ekskurzija sa svim dnevnicama nastavnika 356€ i džeparac 500€. Profesorka vodila njih 20tak, svake noći neko je imao temperaturu jer su lizali istu flašu coca-cole, pa im kuvala čajeve i supice. Sedela sa njima u disko klubu (ko još ide sa svojom decom u disko?) do 4 izjutra. Onda su se oni lepo družili po sobama, pa ih je ona opominjala, jer na Zapadu buka u hotelu nije dozvoljena, ali su oni rekli da će da plate po 5€ (opet ta cifra) odštetu i da će da luduju. Onda nisu imali sitno za toalet, pa je žena išla da sitni svoje pare i delila im. Pa ih je vodila po robnim kućama jer ne znaju baš najbolje engleski da se sporazumeju. Pitam dete:"Je l imala vremena razredna za šoping i da popije kafu? Deca u glas:"Ma kakvi. Stalno smo je smarali sa našim problemima. Kad je vidimo da pije kafu i mi besplatno sednemo da se odmorimo, pa nas vlasnik sve potera. Zajmila nam je kape, kišobran jer je padala i kiša, skidala sa sebe džemper jer smo se tanko obukli, a mokre noge nam je stavljala u kese i u patike da se ne razbolimo. Gledala nas je bolje nego i ti i tata zajedno". Posle tih reči baš sam se zamislila i postidela, shvativši koliko smo mi roditelji sebični. Nema tih para da vam neko vodi i gleda dete ceo dan, a mi se cenjkali oko dnevnica. Sram da nas bude sve.

Citiraću jednog blogera:"Pa dobro 200, ako bi ti neko ponudio 30 "nestasnih" pubertetlija da vodis npr. u Grcku 7 dana za 500 evra i da budes odgovoran za njih, da li bi prihvatio? Ja ne bih, ne postoje te pare. Dakle, nisu u pitanju samo dnevnice."

Posle razmišljam. Zar ne vidite lepotu u svom životu? Deci je bilo lepo i lepo su čuvana. Jedini greh te žene, profesorke, je što nije čistačica u elektrodistribuciji ili šalterska službenica u komunalnom. Em učila školu, ova i više nego što joj treba, em mala plata, em i kad treba da bude pravedno nagrađena za svoj redovni, prekovremeni i humanitarni rad, ljubav i pažnju prema našoj deci, mi roditelji škrtarimo. Ostaje joj jedino da uživa u srećnim osmesima naše zdrave i radosne dece. Razmislite.

Hoću da se plate lekara u našoj zemlji povećaju bar 2 puta. Hoću da me dočekaju nasmešeni, raspoloženi, da se posvete samo meni. Hoću da me pregledaju skoncentrisano, a ne da razmišljaju da li su platili struju, koliko će majstor da im uzme za kola, da li dete mogu da pošalju na letovanje, da li će danas imati dovoljno pacijenata. Hoću da mi uporedi sve lekove i vidi ima li kontra indikacija, da me pozove u 22h uveče (što privatnici rade) i pita da li mi lek odgovara ili ima problema. Hoću da bude rasterećen vakodnevnih problema preživljavanja, da može uveče da pročita stručne časopise i plati knjige i iz inostranstva, da ide na seminare i predavanja. Hoću da me primi kao poznanika, a isprati kao prijatelja, da ne gleda da li sam doneo kafu i viski, dao bonbonjeru sestri, nego kao divno i neponovljivo ljudsko biće.

Hoću da plate profesorima, naročito u srednjoj školi, povećaju bar 3 puta. Hoću da gledaju moje dete kao svoje, da se brinu o njemu i da ga uče. Hoću da su nasmejani i rasterećeni, da mogu da kupe i cipele i čarape i tašnu, da ne kuvaju svaki dan nego ležerno da kupe ručak u kafani. Hoću da za ekskurziju prime 1000€ najmanje i da obilaze moje dete i noću, da mu zajme pomadu za sunce i fen, da mu ispeglaju bluzu i previju nogu zbog sinoćnih cipela sa visokim štiklama. Hoću da popiju kafu na štrandu u Veneciji i pojedu kolač u Beču, da mogu da ponude i moje dete. Hoću da imaju para da mu daju sijaset novih web adresa (da mogu da kupe pristojan računar i štampač i plate internet) i da se mejlom dopisuju sa njima, kad god im zaškripi. Hoću da sa osmehom podnose našu razmaženu i nevaspitanu decu, da sa njima kao sa prijateljima popričaju posle škole, da ih odvedu u parkić i smireno upute u tajne života. Hoću da brinu o njima kao o svojima, i neću da se zamajavaju oko neplaćenih računa, podizanja kredita, nerešenog stambenog pitanja, oko knjiga za svoju decu, upisa na fakultet, plaćanja magistratura i doktorata, specijalizacija i kurseva.

Posle razmišljam. Zar ne vidite lepotu u svom životu? Dve najvažnije profesije su kod nas toliko zanemarene i podcenjene. Činovnicima u opštinama i u gradskim preduzećima, koji imaju plate jednog lekara i profesora, a uglavnom ništa ne rade (oprostite ima i svetlih primera, ali mnoogo malo), da se plate usklade sa radom, a onima kojima treba da se povećaju, radosno i pošteno. Za opštu dobrobit. Na zdravlje.

Nekada davno naš narod je imao običaj, naročito po manjim mestima, ali i u Beogradu (pre rata je bio relativno mali), da izbace klupicu ispred kuće i posmatraju ljude šta rade. Imali ste radio-mileve, koje su sve znale, pa su ih mnogi potkupljivali da sačuvaju svoje tajne. Elem, danas, a izgleda i u skoroj budućnosti, nećete morati lično da "virite komšiji u tanjir", već preko skrivenih ili neskrivenih kamerica posmatrate njegov život.

Na mnogim televizijama, ne samo da prikazuju saobraćaj i registarske tablice (da li je slika dokaz na sudu za prekršaje!!??), već i sve ljude sa nekoga skupa (neke promocije knjiga, pola ih drema), na liturgijama u crkvi (da li je to zadiranje u privatnost i verske slobode?), pa onda snimaju Knez Mihajlovu i sve prolaznike (ako ste pobegli sa posla ili idete u "štetu", svi će biti obavešteni)… Prosto čudi kako se niko od gledalaca ne buni, ili se oni ne čuju , ili smo svi potajni voajeri. Neviđeni prodor medija treba samo da nam omogući pravovremene informacije, ali ne i da gledamo uživo tuđe živote. Ili možda u ovoj krizi ljudi žele svoj život da zamene za tuđi, pa se uživljavaju, kao i u latino-američke serije. Samo, nije dobro ni kada se baš sve zna.

Posle razmišljam. Zar ne vidite lepotu u svom životu? Uostalom, možda neki ne vole da se bave tuđim životima, ali velika većina želi. A Veliki Brat se postarao za tehniku. Moja poruka je ovima što vole - uživajte, a onima drugima – ko vas šiša. Na zdravlje.

Znate priču o Tantalovim mukama, a i šta je radio Sizif – uzaludan posao. Elem, meni se pokvario telefon. Nešto smo krečili i izvukao se kabl, a kad smo ga uključili nema svih usluga koje plaćamo. Zovem 9813 jedno 5 puta. Javi se konačno neka fina ženica, kao resetujte aparat, bazu, sve živo i ako ne proradi zovite 977. Da li možete da pogodite koliko sam ga puta zvala od 9h do 19h? Pa recimo dvadesetak. "Ako je kvar na liniji 1, ako je neki drugi kvar (ništa ne razumem) 2." E onda se ovo uvek ponovi 2 puta. Zatim:"Svi operateri su zauzeti, sačekajte". Elem, naslušala sam se muzike samo tako. E sad ide "Vreme čekanja je duže od 2 minuta, od 5 minuta itd". Već drugi dan pokušavam da ih dobijem. Da izađem sa posla ne mogu, gde da se žalim, kako da ih dobijem a da mi ne odbiju od plate ovolike pozive?

Telekom ili ima loše organizovanu službu, ili malo operatera, ili mnooogo kvarova. Ova usluga, telefonski poziv, nije besplatan, pa pomislim da im ovo nije dodatni izvor prihoda. Recimo 100 000 korisnika po 15 din, nije loše.

Posle razmišljam. Zar ne vidite lepotu u svom životu? Država, a i ostali, vežbaju naše strpljenje, što gledano na duže staze i nije loše, pre svega za zdravlje. Imate utisak da nešto radite, a samo visite na telefonu i pravite impulse. Na zdravlje.

Da li se sećate kad je u aprilu i maju naglo zahladnelo? Mi koji redovno plaćamo centralno grejanje smo očekivali da par dana greju, jer je bilo dosta dana grejne sezone kad zbog visokih temperatura nije grejano. Ali, ništa od toga. Toplane su započele remonte, ali se niko nije setio da nam odbije te dane od našeg računa. Znači, potrošaču ti plaćaj i kad imaš i kad nemaš grejanje. Plus još i za grejalice i ostale načine dogrevanja. Inače, ubeđivali su nas nadležni da je najjeftinije baš centralno, ali nije. Pogledajte uporedne cene grejanja (struja je najjeftinija).

Elem, stiglo leto GSP smanjio broj vozila ili ti prešao na "letnji" red vožnje (umesto 1200-1300 sada saobraća oko 700). Da li su nama smanjene cene markica za 20-30%. Naravno da ne. Potrošači su dužni, ovde još unapred!!??, da redovno plate prevoz, a to što je manji broj vozila i što se čeka 30-40 minuta svaki dan??!! Nema veze.

Ako nas svi ubeđuju da živimo u tržišnoj privredi, tj. kapitalizmu, gde se plaća samo isporučeno i to uvek na kraju meseca, onda ovde nešto nije u redu, sa nama ili sa gradskim preduzećima.

Posle razmišljam. Zar ne vidite lepotu u svom životu? Hoćete "visok" standard ali ne i visoke račune. Lepo vam je kad vas greju, a ne idete po ugalj u podrum, ne iznosite pepeo i ne čistite peći. Pa šta što plaćate i leti i zimi, a naročito onda kada bi po svim propisima trebalo da greju. Isto je i sa gradskim. Ne vozite kola, ne jurite parking u centru grada, ne istrčavate svaka 2 sata da uplaćujete za parkiranje. Pa šta što čekate satima autobus ili što zbog zastoja (mostovi se stalno rekonstruišu, što je za pohvalu) morate da pešačite (što je inače najbolja rekreacija). Kako svi brinu o nama i našem zdravlju!? Na zdravlje.

Imamo garažu u stambenoj zgradi. Ispred garaže je travnjak jedno 3-4m. Kad smo se uselili bilo je sve otvoreno i deca su tuda trčala, pešaci lepo šetali. Ali, naš nekulturni i bahati narod je počeo da uparkirava svoja kola ispred vaše garaže. Vama hitno da izađete, bilo je i za bolnicu i smrtnih slučajeva, ne možete da nađete personu koja je tu uparkirala kola. Na policiju ne možete da se oslonite, dok oni dođu, a ovde u prigradskim naseljima i nema parking servisa, da ih odnesu. Možda neka kaznica, a s obzirom da se svi poznaju … Nekada dvojica, trojica rmpalija poguraju auto, ali retko. Uglavnom, svađe, objašnjavanja, nekulturan dijalog.. i ono naše "stao sam samo na par minuta". "Pa čoveče preko puta je parking i obično ima mesta, pa zašto ispred tuđe garaže". Može mu se. Elem, posle pet-šest godina svi smo se ogradili lancima i stubićima. Neke komšije pešaci nas tužili, ali milicija konstatovala da je to prilaz našoj garaži i da je to jedino rešenje. E pa nije. Danas ispred lanca, na pola ulice uparkirao se baja i kad smo se vratili sa pijace nema mesta. Onda je moj muž kružio pola sata po naselju da nađe mesto. Pišem ovo u 15h i on je još tu. Razmišljam, da bušim gume, da mu pišem grozne poruke, šta li sve ne??

Posle razmišljam. Ništa to ne vredi. Znate onu izreku "ako ne možeš da promeniš ti se pomiri- prevaziđi…" Da te neko zaštiti nema ko. Izgleda da nekultura i bahatost stvarno caruje ali pošto ništa ne mogu da uradim onda…Na zdravlje.