Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

Raščišćavam stare novine po kući i zapazim stari «Best shop» (2. feb 2009.). Kad ono interesantan članak, o tome kako nas trgovci «navlače» na kupovinu, ili ti kako pletu paukovu mrežu oko troškadžija. Prvo, postavljanje najskupljih artikala i visini očiju. Stvarno, moj jeftini omekšivač u Rodiću je uvek pri dnu. Mislila sam da je to zbog pakovanja od 3l, kad ono. Na kasi su obično razne grickalice, žvake i bonbone. Ja sam mislila da je to zbog krađe, kao male stvarčice, kad ono obično ste umorni i gladni, a stojite u redovima dugo (uvek sam se pitala zašto radi samo par ili pola kasa, a ne sve).U nekim marketima imate strelice, i kada ih pratite provodite više vremena u kupovini, a time eksponencionalno raste i rizik od trošenja. Ipak, mislim da naš narod ne voli da ide po strelicama, jer je inadžija i hoće svojom trasom tako da je ova zamka je izbegnuta. Ima i sledeće, velike korpe i kolica. Doduše idemo dvomesečno u veću kupovinu, pa su mi obično premale, ali ko ide češće upada u zamku da je stalno puni. Time trošite mnogo više para. Onda trgovci često stave duple ili troduple (trostruke) kombinacije, kao šal-kapa-rukavice, cipele-tašna, bluza-džemper-ešarpa, pa vam se može desiti da kupite sve u kompletu, umesto samo ono što ste planirali. Ponegde, su veoma ljubazni (ovo ne važi za našu zemlju, mada čast izuzecima), pa vam nude razne poklone !? i osećate grižu savesti ili krivicu ako nešto ne kupite. Onda nađete nešto i što vam ne treba pa kupite. Inače, jedan lanac parfimerijske robe kod nas je veoma škrt na poklonima. Kupite skup parfem i dobijete njihov časopis, koji je inače besplatan i mogli biste samo njega da uzmete, pročitate i onda se vratite u radnju obavešteni. Ali zato njihovo osoblje, znam ih nekoliko, ne kupuje kozmetiku jer ima dovoljno testera kod kuće, maskare stavljaju same na oči da vam pokažu, mirise dele rodbini i komšiluku. A potrošačima, samo časopis!? I kao poslednju smicalicu navešću, sniženje na 1 dan, a naročito 2 artikla po ceni jednog. Osećate da vam izmiče jeftina roba, pa trčite u kupovinu sa poslednjim parama u novčaniku. Ja inače imam običaj, kad mi kažu «sad ili nikad» da bude nikad, znači ne kupujem. Ili je demode, ili mu nešto fali, ili njima nedostaju pare za platu ili...

Posle razmišljam. Zar ne vidite lepotu u svom životu? U svakom slučaju, dragi moji sapatnici potrošači, budite obazrivi. Trgovina u svetu je veoma napredovala i psihološki se odlično potkovala. Idite u kupovinu sa spiskom i onoliko para koliko želite da potrošite i naravno bez kreditnih kartica-prevarantica. Na zdravlje.

Oduvek sam volela keš. Znaš koliko ga imaš, trošiš koliko možeš, a za mnoge stvari (žvake, karte, pijacu...) i ne možeš bez njega. Ali u poslednje vreme dobijam sve neke felerične novčanice. Ona kontrolna traka polu ili cela izvučena, ćoškovi novčanica nedostaju, iscepane po sredini pa zalepljene selotejpom. Kad god primim kusur pregledam ih detaljno ko skener, a u banci ili pošti zadržavam red po pola sata. Razmišljam, da li to neko hoće da nas natera da koristimo kartice - kradljivice (održavanje svake je od 500-2000 din  mesečno) ili ovaj sluđeni narod to gnječi, haba, iskaljuje na novcu svoj bes, ko zna šta mu radi. Znam da je lakše sa karticama, nosite malo, svako može da vam ukrade, ako ste na bankomatu uvek vam je neko iza leđa i viri, a i banke lepo zarađuju od izdatih kartica. Šta mislite zašto vas jure od šaltera do poziva kod kuće za nove kartice?

Posle razmišljam. Zar ne vidite lepotu u svom životu? Jeste da su kartice u modi, kao i prevaranti (hustler-i), ali volim keš. I volim kada je novčanica nova, ispravna, lepo miriše na bogatstvo i kad šušti. To kartica nikada neće moći. Na zdravlje.

Spremamo se za Božićne i novogodišnje praznike. Neki trgovci, mislim na mala i srednja preduzeća, istakli na radnjama kada rade. Obično, od 2. januara!? Kakva su oni konkurencija hipermarketima!? Nekada su mali trgovci znali kad se najviše zarađuje, rad noću (24h radi) ili kad svi ne rade, za praznike. Ali, ne lezi vraže, kod nas i trgovci hoće da spoje praznike ili barem 3 dana da se odmaraju. Od čega? Кad posla slabo ima, nije valjda od mušterija ili ti kupaca. Putujem često u mala mesta po Srbiji. Tamo radnjice i privatne radnje rade već od 1. januara po podne. Kad pazarite 31. decembra, oni kažu: «Komšija vidimo se sutra da čestitamo. Vruć lebac stiže oko 12h i predveče oko 17h. Pa izvolite dođite.» Milo čoveku oko srca, pa iako mu ne treba sve to, dođe i 1. januara da čestita, kupi hleb, a zna se i uvek još po nešto. Neki moj rođak, trči svaki čas u prodavnicu. Dobio je i veliki kalendar «Zahvalni stalnoj mušteriji, vidimo se cele 2010. godine». Ti će daleko dogurati, što im od sveg srca i želim.

Slična situacija je i sa radnim vremenom tržnih centara, mislim ovih manjih na periferiji. Oni rade radnim danom od 10h (čitaj oko11h) do 18h. Za koga!? Subotom rade par sati, a nedeljom se naravno odmaraju. Kada zaposleni, mada ih je stvarno malo, ali su valjda oni i platežno najsposobniji, mogu da idu u kupovinu. Obično nedeljom, kao u celom belom svetu. Ali tada je sve zatvoreno.

Posle razmišljam. Zar ne vidite lepotu u svom životu? Izgleda da profit nije pokretačka snaga u trgovini kod nas, već hedonizam prodavaca. Prvo se žale da nema kupaca, a onda kada bi ih bilo, i oni bi da odmaraju. Na zdravlje.

Silom prilika već danima jurim da kupim neke stvari. Kad ono – neprijatno iznenađenje. Sve neki "isuviše obrazovani" prodavci koji vam se smeju u lice, rugaju, ispravljaju, kao da su čuveni akademici i lektori. Nisam baš neobrazovana, imam škole i previše, ali ovo već počinje da me zanima kao svojevrstan društveni fenomen. Trebali su mi neki šrafovi, šestica. Uđem u radnju:"Dobar dan. Molim vas treba mi par šestica za drvo, da okačim sliku. Šta imate?" Nadobudna prodavačica:"Da li vam treba šraf za tipl šest ili šestica šraf i koje dužine". Ja se već osetih poniženom , ali treba mi 2 komada da okačim slike, pa nastavih:"Valjda za tipl šest. Pomozite mi kakav mi treba za sliku" – i pokažem veličinu. Ona nastavlja:"Kad saznate šta vam treba dođite. Ovako gubimo vreme". Ostadoh zabezeknuta.

Ali, nije to usamljen slučaj. Danas sam išla u čuveni lanac za prodaju peciva. "Molim vas onaj hleb sa semenkama suncokreta." Prodavačica, početnica:"Da li hoćete Raž-daž ili Sunčani cvet?" Ja se snađoh:"A u čemu je razlika?" Ona onako sva važna, kao što nestručnjaci umeju da budu:"Pa u obliku. Prvi je okrugao, a drugi četvrtast." Uzeh onaj okrugao, kad na kasi me ispravlja već treći put kasirka u naglasku "tiramicu". Da ne poveruješ??!!

Posle razmišljam. Zar ne vidite lepotu u svom životu? Lepo je što su nam prodavci, silom prilika, sve obrazovaniji - velika je nezaposlenost. Samo da ne liči na ono, što manje znaš više se razmećeš ili "što je tikva praznija, sve je bezobraznija". Na zdravlje.

Za Novu godinu ljudi se obično raduju i nadaju boljem sutra. Svi su veseli, pevaju se pesme, kao nekada koledari(slično kao i reč kalendar), primaju se pokloni, daruju sitnice ili krupnice, energija vri oko nas. Kad dođe Božić svi se preispituju, svode račune, razmišljaju koliko su moralni bili (ili ne???), sede u krugu najuže familije i misle na Boga. U poslednje vreme rasprostranila se pojava slanja mejlova i SMS-ova sa prigodnim pesmicama ili porukama. Neke su stvarno lepe i drage, milo čoveku kada ih primi. A neke, ne zna se ko ih piše, a ljudi  često kad je prime šalju svima redom ("sent to all"). Razmišljam da li se neko u ovom našem površnom svetu, brzim rečima i još bržim mislima, osvrne na sadržaj istih? Onaj koji prima treba da oseti bliskost i toplinu, da zna da vam nešto znači. Onaj koji šalje treba da vas obraduje i od srca želi to što piše. A kad pišu budalaštine šta vam on to želi? Ili samo da znate da vas ima u imeniku!!!

Posle razmišljam. Zar ne vidite lepotu u svom životu? Lepo je kad primite porukicu, pa neka je i bez veze. Znate da na vas ipak neko misli. Nisu svi pesnici kao Matija Bećković pa da sroče stihove samo za vas. Razmislite.

Januar mesec, napadao sneg, svaka zverka zametnula trag. A naši lopovi se bacilli na posao, ne haju za vremenske neprilike. Pričamo na poslu o krađi šahtova, kad nam Pera ispriča svoju priču. Pao sneg a on zna gde stoji šaht i zaokrenuo kola, točak propao, pa je pet sati (dok je pozvao sve koje poznaje) vadio kola. Posle je ostavio kola na sredini ulice i štapom ispitivao parking mesto. Na to se nadovezala Rada, kad je sinoć htela na ulazu da otrese čizme propadne joj noga u kanal za odvod vode. Neko maznuo rešetku iznad. Sva sreća u zgradi živi poznati hirurg, te joj je previo nogu pa je danas došla. Kada je lepo vreme, kod nas iz mnogobrojnih šahtova vire grane, jer naš dobri komšija Dobrivoje, pošto nema kola, obeleži sve rupe dok ide u nabavku. Okupio je on sve matorce iz okolnih zgrada, penzionere, da se bace u akciju i obeleže sve rupe na trotoaru i kolovozu. Svaka im čast. Mada se čovek se često pita gde živi? Kako uopšte nekome padne na pamet da krade te stvari, a i šta država preduzima da spreči to (verovatno ne mogu svuda to da prodaju?).

Posle razmišljam. Zar ne vidite lepotu u svom životu? U nekim civilizovanim zemljamabi odmah bi pronašli te momke, pa bi im odredili 1000 sati društveno korisnog rada, recimo ko ukrade šaht da namesti lično bar 50 komada. Verovatno bi se tada mnogi razmislili. Ovako, ko će da nadoknadi štetu kolegi, a tek koleginici ? Na zdravlje.

Jedva čekam da nas ta Evropa primi u naručje i počne da mazi i pazi. Kad razmislim da je plata bar 10 puta veća (znam pouzdano za svoju struku), hrana isto ili manje košta nego kod nas, stan je malo skuplji. Odmor od 6 nedelja godišnje zagarantovan pripravnicima, a tek nama sa 20godina staža. Koristi se obično iz 4 dela, tako je najbolje za produktivnost, 2 puta banja, more- leti i planina- zimi. Pa onda, 35 sati rada nedeljno, a ne kao kod nas 40. Pa prevoz do 30 min u jednom pravcu, a ja ovde ko "Jovanča Micić na putu oko sveta", po 3 sata dnevno putujem (ne stanujem na periferiji, da li verujete?). Pa onda anti-stres služba. Ako ste pod stresom vi se javite, oni vas saslušaju i predlože mere za smanjenje i tih dana ste pošteđeni rada. Pa onda radnička prava. Tamo su sindikati ozbiljne organizacije i uvek možete da se žalite. Nepoštovanje nekog vašeg prava kompaniju skupo košta.

Posle razmišljam. Zar ne vidite lepotu u svom životu? Jeste da je ovde klima rajska, da su ljudi dobri i druželjubivi, ali mi nedostaje i taj konfor Evrope (manje rada a mnooogo više para :)). I zato, zagrli me Evropo što pre. Na zdravlje.

13. februar 2010. Snežna mećava zahvatila skoro celu Srbiju. Gradovi zavejani, kolone vozila zatrpane, neprohodni i neočišćeni putevi, jednom rečju sve se beli. Nama zakazali još pre 2 meseca seminar. Rano jutro, sve zaleđeno i obelelo, ulice zavejane, autobus još nije prošao ni jedan ovuda. Mi smo ulica drugog reda, tj, mi smo građani drugog reda. Elem, zovem hotel i pitam:

Dobro jutro. Da li je možda otkazan seminar za danas taj i taj? Nadobudni hotelijer odgovara: "Oni su već počeli rad pre sat vremena." Opet ja:"Možda se nismo razumeli, moj seminar počinje u 11h." Opet hotelijer:" Ni jedan seminar nije otkazan." To reče najnormalnijim glasom, kao da je normalno da se po ovakvom vremenu nešto otkaže. Tako je započeo moj Igmanski marš. Sve zavejano, probijam se kroz smetove, putujem 8 stanica 2,5 sata. Na kraju u ulicu gde je hotel, ne ide ni jedan bus. Jedan se zaglavio na početku, kod Autokomande, pa ovi ne skreću više. Zaustavim petog taksistu, i zamolim ako hoće da me nekako dobaci do hotela. Jeste blizu, ali peške se ne može. Dobar čovek, pristade. Putovali smo 15tak minuta i ja stigoh. Naravno, prva. Skupljali smo se nekih 4 sata. Neki su putovali 5, 7 sati pa i više da dođu. Neki su se smrzli, mokre im cokule i noge, nekima nos crven i curi, neke boli glava od vetra jer su čekali satima autobus… Svi se skupismo, željni znanja, napolju kijamet koji je zavejao pola Evrope, ali nama ništa ne može.

Posle razmišljam. Zar ne vidite lepotu u svom životu? U nekim civilizovanim zemljama, organizator bi vas obavestio čim počne mećava, da je sve otkazano do daljnjeg. Ali mi smo oguglali na sve, bombardovanje, sirene, poplave, nestanak struje i vode, itd. Ne odustajemo od seminara, ni po koju cenu. Za svaku pohvalu. Na zdravlje.

U razvijenom svetu psiholozi se odavno bave tzv. "žalosnim ponedeljkom", ili frustracijama koje izaziva početak radne nedelje. Svaka im čast. Kod nas su izgleda svi dani žalosni. Ponedeljak, jer prevoz obično kasni (možda je i njima žalostan dan), svi se uhodavaju u rad, prostorije nezagrejane, svi su nekako usporeniji. Utorak tek sada možete klijente da pronađete na radnim mestima, deca donose uplatnice iz škole – za Crveni krst, neke knjige, časopise, ekskurziju… Sredom obično ide nabavka, a čoveku se sloši kad vidi cene pa je veoma žalostan. Da li je to dovoljno za samoubistvo? Tako tvrde naučnici. Četvrtkom, obično stižu računi ili ih naš poštar tada raznosi. Hamletovsko "da li da ih gledam, ili ne..?".

Petak je kraj radne sedmice i početak vikenda J, a gde sa decom i ovim niskim platama. Ako idete u kupovinu presedne vam jer deca hoće pola radnje. Ako idete u park pokazuju vam najnovije patike i igrice koje ne možete da im kupite. Ako sedite kući kuvate za celu nedelju, perete 7 mašina veša, peglate, spremate kuću. Lično mislim da za naše žene je najtužniji vikend, pa bi mogli i to da nam ukinu. Da ne bi bile u depresiji. Mada naučnici tvrde da je vikend najsrećniji.

Onda ima i pojedinačno žalosnih dana, oko 20. kada plaćam sve račune u pošti (manja provizija nego u bankama) ili kada primam platu (do tada već znam koliko toga mogu sebi da priuštim, bolje rečeno ne mogu). Razumem zapadnjake, oni idu u banju, spa, provode se za vikend i rad im možda teško pada (7h dnevno). A nama osiromašenima, možda nas treba zatrpati radom, čekanjima GSB-a, u redovima u Pošti , u marketima (obično imaju 5-10 kasa ali pola ne radi), da ne bi mislili na našu Žalosnu situaciju.

Inače, navodno najtužniji ponedeljak u 2010. godini je bio 18. januar, zbog novogodišnjih kupovina, odmora, trošenja prekomernog para, zaduživanja itd. A najdepresivniji mesec je januar i tada je najviše SOS poziva za depresiju. Da li je to razlog što i ja ovaj blog pišem baš u januaru?

Posle razmišljam. Zar ne vidite lepotu u svom životu? Čime se sve oni bave. Blago njima. Mi smo stalno u frci da rastegnemo našu platu i spojimo početak i kraj meseca, više kao "krojači" svojih finansija, a manje kao tvorci svoje sudbine. Na zdravlje.

Nasilje je opšte poznato ima više definicija. Skoro uvek se misli na ulično ili porodično nasilje. Zato mi pomozite da definišem sledeće situacije:

* Deca pa i stariji ljudi puštaju muziku u busu. Imaju slušalice ali se muzika čuje u celom autobusu.

* Izjutra, vikendom, neko buši rupe, namešta vrata i lupa.

* Između zgrada, na platou, koji za to i nije predviđen, na smenu igraju fudbal prvo osnovci, pa omladinci, a onda i njihove tate. Akustika je takva da se čuje svaka reč, a kamoli lupanje lopte. Da li mi moramo ovo da trpimo?

* Svake noći u stanu prave žurku, sa muzikom, galamom, cikom, vriskom. Imamo li mi pravo na odmor i san?

* Komšija opravlja kola ispred zgrade, desetak sati. Od lupe niko ne može da se odmori, bebe da spavaju. On štedi pare, da ode kod majstora, ali bespoštedno troši naše živce.

* Taman stignete na red, od pola sata, na kasu, kada vam kažu da ne radi. Pređite na drugu. Hoće li se naše vreme čekanja uračunati ili opet čekanje(ovo drugo).

* Tri šaltera otvorena u pošti. Jedna priča sa detetom (deca su svetinja), druga sa nekom strankom, a jedna radi. Na koliko šaltera imamo pravo u svakom trenutku?

* Jedan malo skrenuti čikica, koga svi znaju, a živi u svom virtuelnom svetu, godinama priča na glas u busu. Svi moramo da slušamo, jer nema ko da ga izbaci. A možda i poleči.

* Kad neki ljudi prave svadbu u dvorištu !!! između solitera i muzika trešti 3 dana, a čuje se na 5 km okolo.

* Nabrojane su samo neke situacije, pa molim drage i verne čitaoce, moje blogo simpatije, da mi pomognu.

Posle razmišljam. Zar ne vidite lepotu u svom životu? Da li su ovo samo silna iskušenja u sadašnjem životu ili ipak ima načina da se ponašamo kao ljudi, da poštujemo jedni druge. Na zdravlje.