Svi postovi sa bloga: Saša Radojčić

Protekle nedelje objavio sam dva prikaza knjiga — i tek sada vidim da ono na šta sam stavio akcenat u tim prikazima ima jednu zajedničku crtu: onu koja stoji u naslovu, umetnost i ideologija.

Prvi je prikaz prevoda knjige savremenog nemačkog filozofa Ridigera Zafranskog „Romantizam“ (u časopisu „Poetika“), a drugi prikaz studije „Fikcija i moć“ [...]

The post Umetnost i ideologija appeared first on Saša Radojčić.

Pod tim naslovom, knjiga izabranih i novih pesama u novosadskom Orpheusu. Sa delimičnom bibliografijom (60%, 70%?) na kojoj je herojski radila Gordana Đilas. Knjiga sadrži četiri ranije objavljene celine, jednu neobjavljenu dužu pesmu i otprilike 1/3 (12 pesama) zbirke u nastajanju, čiji naslov će biti „Cyber zen“. Nadam se toj zbirci sledeće godine.

The post Panonske etide appeared first on Saša Radojčić.

  Ovde Ovde će niknuti antena za vezu Zaboravićemo na jesenji glib I beli zimski grob Ostvariće se naša istorijska šansa Da emitujemo emisije s neba Poezija kiša, poezija sneg, poezija Ultraljubičasti zrak Zakupićemo satelit I dvadeset četiri sata nećemo prestati Da cmizdrimo Ponekad ćemo raspaliti po koji turski kalambur Ili neku hladnu skandinavsku gunu [...]

The post Vojislav Despotov, ANTENA appeared first on Saša Radojčić.

 

Eno ih u svečanoj dvorani, eno
Na poljani, na tribini, kraj mikrofona uvek
Ili kraj telefona, eno govore više no znaju,
Eno ih pred carskim dverima u crkvi,
Eno ih na ekranu neprestano
S ulogom u problematičnom filmu
O pravdi i nepravdi, o napretku,
O blagu nečijem [...]

 

U gradu u velikom vražjem ždrelu
Gde umirem na sva usta
Rugoba poslednja, izobličenje
Svih izobličenja ja sam

O brate moj od tuđe majke
Javlja se evo Ognjena Kokoš
Na ravnom krovu gore ispod sitnog sita
Poslednja jagoda uzreva

Kroz predvečernju izmaglicu, čađ, dim i viku
Stođavo [...]

 

Šta radite glasnici
Skupljamo vojsku
Šta radite kovači
Kujemo mačeve
Šta radiš veziljo
Zastavu vezem
Šta radite stražari
Palimo zborne vatre
Šta radite orači
Preko klanaca preko reka
Kroz planine pune dolina
Pod knežev barjak žurimo
Šta radiš kneže
Ime potomstvu [...]

 

1

Sad mu ne ostaje ništa drugo nego da napiše pesmu
O dodirima, poljupcima, šaputanjima,
I rečima ih nekako sačuva da ne potonu u zjap zaborava.

Vara se. Reči ne čuvaju ništa, i odnose sve
Kao i vetar koji je ušao kroz prozor što je odneo sve
Kada se poslednji [...]

 
Mi koji kusamo iz velikih tanjira
osećamo se pomalo kao krivci, jer tamo neko
(preko puta nas) zaviruje u svoj mali tanjir.

Osluškujući naše srkanje i razgovor,
taj se ogleda u svom malom tanjiru: masna
jezerca čorbe umnožavaju mu lice.

Srećan je dok gleda u svoj mali tanjir,
oseća [...]

Na ovo pitanje obično odgovaram: Ništa, sve po starom. A to može mnogo toga da znači. Pitanje: Šta radiš? — to je već nešto drugo. Tu ne mogu iskreno da kažem: Ništa. Jer upravo suprotno je istina. Mnogo hteo, mnogo započeo…

Izbor novijeg srpskog eseja, i pogovor za tu kolekciju. Knjiga izabranih i novih pesama. [...]

Za zainteresovane, u nastavku dajem kompletan tekst predavanja „Miljković i filozofski tekst“, čija živa forma će biti izgovorena 14. februara u smederevskom Kulturnom centru.

MILJKOVIĆ I FILOZOFSKI TEKST

1.

„Sve što imamo, to su naše reči,“ glasi jedan stih Branka Miljkovića. Njegovu poeziju, ali i njegovu kritiku i esejistiku, mogli bismo da posmatramo upravo kao usredsređen, gotovo opsesivan, govor o rečima. U izvesnom smislu, to bi, doduše, moglo da se kaže za svakog pesnika. Ali Miljković tu opštu pesničku upućenost na reči smešta u središte svog poetskog sveta i eksplicira je, u pesničkom, ali i teorijskom načinu govora, grozničavo sabijenim u kratkom životnom i stvaralačkom veku koji mu je bio zadat. I ta dva načina govora kod Miljkovića imaju isti izvor i uvir; danas bi se reklo, isti interes. Poznato je da je i sam Miljković govorio da, kada piše o nekim drugim pesnicima, zapravo piše o svom shvatanju poezije, odnosno, u najmanju ruku u jednom implicitnom smislu, o sopstvenoj poeziji.

Reč kod Miljkovića nije puki znak, ona se ne iscrpljuje u funkciji imenovanja ili sugerisanja sveta. Reč ima utemeljujuću, ontološku funkciju, a pogotovo važi za pesničku reč, njeno prisustvo, ali i njeno odsustvo, podjednako bogato smislom. O tome je svojevremeno pisao Radivoje Mikić, a i sam sam, u jednom ogledu od pre deceniju i po, nastojao da odredim smisao pesničke neodređenosti za koju je pledirao Miljković. Ovom prilikom želim da se okrenem jednoj temi koja takođe ima posla sa rečima, odnosno sa oblicima u kojima se reči i jezik, u svojim najčistijim formama, odvajaju od svakodnevne upotrebe i postaju nešto drugo, nešto više. Ta tema je, takođe, takoreći sama po sebi razumljiva kada govorimo o Miljkoviću i celini njegovog stvaralačkog lika.

Ta tema glasi: „Miljković i filozofija“. Ona polazi od pretpostavke da su pesnički i filozofski jezik dve krajnje mogućnosti jezika, da su filozofski pojam i pesnička reč dve krajnje forme reči, da su pevanje i mišljenje dva vida našeg osmišljavanja sveta, čiji skladan odnos može biti trajni zadatak, ali nikako nije nužno neprotivrečan. Još Platon je tvrdio da između poezije i filozofije vlada „prastara zavada“, što se, barem u njegovim očima, ticalo ne samo formalnih karakteristika ovih načina govora, nego i njihovih pretenzija na istinu i utemeljenje zajedničkog života. Dobro znamo na koju stranu se okrenuo grčki filozof. On je bio spreman da zarad istine do koje se dolazi na putu filozofije odrekne umetnosti i pesništva. Miljković je želeo nešto drugo; želeo je da objedini pevanje i mišljenje, i da svoju poeziju i, ništa manje, svoju egzistenciju, vodi kao jedno takvo objedinjavanje. Ali da bismo do tog pitanja došli, prvo moramo da raščistimo teren i obavimo pripremne radove. Ovo izlaganje shvatam kao nagovor na takve radove. Dakle, kao pripremnu radnju.

2.

Na jednom mestu, kritikujući filološke običaje svoga vremena, Fridrih Niče kaže: „Filolog čita reči, a mi moderni samo još misli.“ To je sigurno bila reakcija na preciznu, ali praznu „kritiku teksta“ koja, iako dragocena radi utvrđivanja stvarnog lika teksta, nije bitno doprinosila, niti želela da doprinosi, razumevanju njegovog smisla.

Danas je, čini mi se, često obrnuto. Druga su vremena, drugi običaji. Čitaju se misli; utoliko gore po tekst ako za te misli ne daje dovoljno povoda.

Zato ću pokušati da utvrdim, svakako u prvom redu na ilustrativnom nivou, jer za nešto više od toga potrebno je više vremena, tekstualnu osnovu za opšte mesto govora o poeziji Branka Miljkovića kao filozofičnoj. Ilustracije koje budem ponudio vredelo bi kasnije razviti u formi nekog opsežnijeg eseja.

Miljkovićeva poezija zaista jeste u velikoj meri oslonjena na filozofski tekst kao povod, kao inicijalni motiv, kao stav koji se dijaloški osporava ili potvrđuje. Miljkovićev govor je u značajnoj meri kontaminiran filozofskim načinom govora, što pogotovo važi za njegovu esejistiku i kritiku, ali je zanimljivo da se tumači, uprkos opštoj saglasnosti o Miljkovićevoj filozofičnosti, uglavnom nisu mnogo trudili oko utvrđivanja i analize konkretnih veza između Miljkovićevog i filozofskog teksta. Postoji dragocen ogled Novice Petkovića o Miljkovićevim filozofemama, odnosno poetemama, postoji ogled Dragana Žunića o Miljkovićevoj estetici, i ovde-onde rasute pojedinačne primedbe. Ostalo se svodi na zapažanja sa se u Miljkovićevim pesmama učestalo pojavljuju reči kao što su vatra, biće ili ništa – ili sama reč, pri čemu se poreklo tih reči nalazi u Heraklitu, što se može podupreti i pesnikovim izjavama. Pri tome je svejedno jesu li u pitanju baš „samo“ reči, ili bi trebalo da ih tretiramo kao simbole, ili možda reči uhvaćene na polovini puta pretvaranja u filozofski pojam.

3.

Ilustracije koje želim da ponudim ciljaju, dakle, na utvrđivanje što konkretnijih, što neposrednijih veza između Miljkovićevog i filozofskog teksta. To neće uvek biti baš citati, ali se nadam da ću uspeti da obrazložim te veze, i da će one moći da budu prihvaćene ne samo kao moguće, nego i kao verovatne. Počeću sa nekim dobro poznatim, moglo bi se reći signalnim Miljkovićevim iskazima.

Svaka strofa pesme „Balada“ (posvećene ohridskim trubadurima) okončava se stihom koji sadrži iskaz „Isto je pevati i umirati“. U pomenutom ogledu, Novica Petković ovu, kako on kaže, poetemu, tumači kao ključ pesme, koji se može razumeti (kao ključ) tek ukoliko se ima u vidu svojevrsna inverzija načina govora, u kojoj se „poezija posuvraćuje u poetiku“. Petković uspeva da detektuje i verovatno poreklo ovog iskaza – navodeći jedan ogled Morisa Blanšoa, autora na koga se Miljković inače često pozivao. Blanšo tu kaže: „Postoji jedna tajna istovetnost između umirati i pevati, između pretvaranja nevidljivog nevidljivošću koju predstavlja smrt i pesme u kojoj se ovo pretvaranje izvršuje.“ Ovde je otkrivena tekstualna veza toliko verovatna da bismo pitanje porekla Miljkovićevog iskaza „Isto je pevati i umirati“ smeli da smatramo uspešno rešenim. Ponudiću ipak, makar samo kao misaoni eksperiment, jednu dodatnu, ne nužno oprečnu, već usaglasivu interpretativnu mogućnost.

Miljkovićev iskaz „Isto je pevati i umirati“ mogao bi da se razume i kao dvostruka inverzija Parmenidovog iskaza „Isto je misliti i biti“. „Biti“ označava postojanje kao takvo, ili pak celinu postojećeg; „umirati“ nije suprotnost tom „biti“, već pre oznaka prelaska, transformacije – isto kao što za Miljkovića nema suprotnosti između „misliti“ i „pevati“. Da bi poreklo ovog iskaza smelo da se traži u krugovima helenske filozofije, podupiru bar još dva detalja u pesmi „Balada“, prisustvo figura Prometeja i Odiseja, kao univerzalnih simboličkih likova naše zapadne, na helenstvo oslonjene civilizacije, koje prepoznajemo u stihovima „Kradljivci vatre, nimalo umiljati, / Vezani za jarbol lađe koju prati / Podvodna pesma javom opasnija“. U „Baladi“ su, takođe, izričito ili dovoljno snažnom sugestijom, imenovana četiri osnovna elementa predsokratovske filozofije – vatra, voda, vazduh i zemlja, što takođe navodi na pomisao da bi i signalni iskaz pesme mogao da se otključa u srodnom smisaonom sklopu, dakle oslonjenom na grčke predsokratovce. (Uzgred budi rečeno, kod Miljkovića ima više pesama u kojima se pojavljuju stara četiri elementa, npr. u pesmi „Pohvala svetu“: „Ne povredite zemlju / Ne dirajte vazduh / Ne učinite nikakvo zlo vodi / Ne posvađajte me sa vatrom“.) Bilo kako bilo, veza koju je ustanovio Novica Petković je verovatna, a veza koju ovde sugerišem, samo moguća.

U sledećem primeru, ukazaću na jednu vezu koja nije samo moguća, niti samo verovatna, već – skoro sasvim sigurna. „Poezija voli da se skriva“, stoji u jednom Miljkovićevom ogledu. Taj iskaz je analizirao Radivoje Mikić, koji ga interpretira u sklopu Miljkovićevog suočavanja sa problemom „sažetosti i nedorečenosti pesničkog jezika“. Mikićevo zapažanje je potpuno tačno, ali ono nije imalo nameru da obuhvati pitanje o poreklu Miljkovićevog iskaza. Rečenica „Poezija voli da se skriva“ je bez sumnje parafraza jednog filozofskog iskaza, i to ničijeg drugog do Miljkovićevog omiljenog predsokratovca. Jedna od ne tako brojnih sačuvanih Heraklitovih misli glasi: „Priroda voli da se skriva“. To je misao sa veoma dalekosežnim implikacijama. Ako je zadatak filozofije – ili uopšte čovekove saznajne delatnosti – da saznaje istinu o toj prirodi, o svetu, onda se istina mora razumeti, kako to interpretira, između ostalih, jedan Hajdeger, kao raskrivanje. Saznati istinu znači ot-kriti, učiniti da priroda više ne bude skrivena; težak zadatak, jer se njime suprotstavljamo prirodi, koja „voli“ da se skriva. Saznavanje poezije je, analogno tome, raskrivanje njenih tajni, podjednako težak zadatak. I još nešto: time što uspostavlja vezu između prirode i poezije, Miljković možda hoće da sugeriše i nešto više od puke analogije ili izomorfije, možda nekakvo podudaranje prirode i pesništva, gde bi se poezija pojavila ne samo kao objekat, već i kao organon istine.

I još nekoliko primera. Stihove „Eto to je ono što se naziva / pesnikom: biti lice u licem svetu“ iz pesme „Moravska elegija“ Dragan Žunić interpretira kao upadljivo slične jednom Ničeovom aforizmu iz Volje za moć: „Umetnički pogled na svet: sesti pred život i posmatrati ga“. Da li Miljković ovde parafrazira Ničea, ili samostalno dolazi do srodne misli? Možda u stihu „Svuda u svetu užasna ljubav vlada“ iz „Triptihona za Euridiku“ smemo da prepoznamo Empedoklovu kosmičku ljubav (philia), ali sada dijalektički udruženu sa svojom suprotnošću zavadom (neikos). Stih „Oduzimam svetu ime da ga u predstvarnost skrijem“ iz „Početka sna“ može se razumeti kao srodan filozofskim teorijama (posebno hermeneutičkim) po kojima tek jezička artikulacija sveta čini da svet zaista jeste; tu se jezik, odnosno, kod Miljkovića, ime, razume kao transcendentalni uslov mogućnosti postojanja za nas. O eventualnom postojanju po sebi hermeneutičari i naš pesnik još ništa ne govore.

4.

Navedene primere, ponoviću, shvatam samo kao ilustracije jednog mogućeg, ponegde čak i verovatnog odnosa. Ali šta se time pokazuje? Pokazuje se, prvo, Miljkovićeva otvorenost prema idejama do kojih je dolazio zahvaljujući svom filozofskom obrazovanju i svojoj filozofskoj lektiri. I drugo, mnogo važnije, pokazuje se njegova umešnost da dva krajnja vida jezika i njegovih mogućnosti, filozofski i pesnički, poveže u celinu kojoj će se, doduše, ovde-onde videti spojevi i šavovi, ali koja će doneti plodove koji bi inače ostali nezačeti.

Na formiranje i ostvarenje jednog pesničkog glasa utiču nebrojeni činioci, od detalja intimnog života koji se mogu dešifrovati samo posredno i nesigurno, do uticaja drugih autora i drugih tekstova, čije tragove u samom tekstu koji čitamo možemo, sa manjom ili većom sigurnošću, da prepoznamo i rekonstruišemo. Branko Miljković je samo jedan od srpskih pesnika kod kojih se u slojevima tog drugog, „tuđeg“ teksta koji se prisvaja, primećuje snažno prisustvo filozofskog elementa. Povezivanja filozofije i književnosti – posebno pesništva – uvek su moguća, a ponekad ona smisleno pogađaju jezgro neke književne pojave ili individualnog opusa. Pa tako, ima smisla dovoditi u vezu Dositeja sa britanskim moralizmom, Steriju sa rimskom stoom, Lazu Kostića, Jovana Hristića ili Branka Miljkovića sa predsokraticima, pa i Vojislava Despotova sa zen budizmom… Na istraživačima stoji da taj smisao podrže konkretnim dokazima, ne samo u mislima, analogijama i naslućivanju srodnih mesta, već i u tekstu. A da bi se do tih dokaza došlo, mora se čitati. Pomno čitati, ako za to, u ovo naše ubrzano doba, još uvek ima mesta. Ako za to imamo volje. Shvatite ove reči kao poziv na takvo čitanje.

blogodak blog

Blogodak?

Blogodak je vaš pogled na domaću blogosferu. Prijavite se i napravite sopstvenu listu blogova koje pratite.

O projektu

Podrška

MyCity.rs

DevProTalk

Duhovi iz Palmotićeve 37