Prošle godine sam objavio ovaj filmski prikaz na istom ovom mestu ali je nekom greškom na blogu izbrisan. Iz navedenog razloga ga ponovo postavljam jer je u pitanju delo autora koji je u to vreme snimao bolje filmove od bilo kojeg reditelja istočnog bloka.
Patetične prozivke nekih intelektualaca iz našeg sokaka o tome kako nikada nismo bili Evropa i svet (šta god to značilo?!) uspešno demantuju određene ličnosti koje su stvarale svoju umetnost na ovim prostorima, a među koje sigurno spada i Vojislav Kokan Rakonjac. Odnosno, čak i ona deca komunističkih generala i poslenika koja idealizuju Titovo doba, ne mogu argumentovano da poreknu činjenicu da su svi pravi umetnici iz tog perioda imali negativan odnos prema sistemu u kojem su živeli i stvarali. Subverzivnost njihovog dela je predstavljala otpor sveopštoj gluposti ideologizacije. To se može pročitati iz većine filmova crnog talasa, tako da su nametnute priče o starim dobrim vremenima, nesumnjivo podložne kritičkom preispitivanju.Zahvaljujući blagonaklonosti koju (na moju čast) uživam kod ozbiljnih blogerskih vedeta “Nasdvoje”, uspeo sam da dođem do nekoliko značajnijih filmova Kokana Rakonjca. Jedan od njih je film “Pre istine” iz 1968. godine. Nastajao je dakle u vreme lipanjskih gibanja, a pričao je priču sa ideološkim otklonom prema trenutnom modno-političkom bumu. Kokanovi junaci nisu deo mase. Oni su tragične individue koje je sudbina spojila dvadesetak godina ranije. Individue koje su pripadale nekoj drugoj revoluciji, koja na ovim prostorima još uvek nije završena i čije se reperkusije osećaju do današnjih dana. Strahinja (Ljuba Tadić) i Mladen (Branko Pleša) u ovoj priči predstavljaju ljude sistema, koji u toku svojih sudbinski povezanih ličnih drama shvataju da su zapravo marginalci (uz sve počasti koje uživaju u društvu/ili koje su uživali) koje je sistem sažvakao i ispljunuo u jednu depresivnu beogradsku noć šezdesetih. Mladen je bivši partizan koji je pre dvadesetak godina vodio na streljanje Strahinju, koji je pripadao reakcionarnom-monarhističkom pokretu. Tom prilikom Mladen je “namerno” promašio i ostavio svog ideološkog neprijatelja na njivi. Do njihovog ponovnog susreta dolazi dvadeset tri godina kasnije u džeziranom- rokenrolerskom podrumu hotela Majestic. Mladen je zbog neke greške u službi odbačen od svojih dojučerašnjih saboraca, dok je Strahinja uspešan beogradski advokat koji Mladenu nudi pomoć. Tu kreće odmotavanje klupka I razvija se jedna dobra priča koja služi na čast srpskom filmu.Što se tiče same estetike, ovaj film ni po čemu ne zaostaje za filmovima Džona Kasavetesa ili Žan Lik Godara. Naprotiv, on stoji rame uz rame sa svojim francuskim i američkim vršnjacima. Nije čudno to što je opus Kokana Rakonjca u ovoj zemlji skrajnut. Recimo, film “Pre istine” je za ono vreme bio previše provokativan I subverzivan. Dešava se u zaleđu šezdeset osme, glavni likovi su ex partizan i ex četnik, pleše se uz dekadentne američke zvuke džeza i rokenrola, pojavljuju se dve kurve (zar je moguće da u zemljama samoupravnog socijalizma ima kurvi) i u filmu je naznačen jedan noćni felacio u haustoru na Terazijama. To je bilo dovoljno da se takav autor proglasi za jeretika i anarhistu I da se isti film “zabrani bez zabrane”. Za takve metode je domaća UDBA bila ekspert. Izmislila je jedan model izopštavanja koji je bio dosta blaži od metoda koje su koristile službe SSSR-a I druge istočno evropske zemlje, a kojim je svrha ipak bila ostvarena. No da ne dužim sada se mračnom stranom kultur tregerskog dželatizma iz doba komunizma, već da poentiram za kraj konstatacijom da na nama ostaje da iznova otkrivamo filmove autora poput Kokana Rakonjca i da o istim, u najboljem svetlu, pričamo svima. To su ljudi koji su nas zadužili i red je da ih vratimo u istoriju srpske kinematografije i vrednujemo ih na pravi način.
