Zašto je neophodno baviti se ritmom, zvukom, melodijom, pevanjem i sviranjem od prvog dana? To su pitanja na koja će svako od nas dati slične odgovore, ali, kako da ove aktivnosti pretvorimo u svakodnevnu zabavu za decu? O tome nešto više u narednim tekstovima iz MULTIMEDIJALNE MUZIČKE RADIONICE.
Deca su neumorna u postavljanju pitanja. Kada žele nešto da saznaju, oni će naći način da to i urade. Ako im date zvečku i pokažete kako da njom sviraju, barem jedno dete će Vas upitati šta se nalazi unutra. Ne verujem da će biti posebno zadovoljni Vašim odgovorom, radije će tražiti da sami otvore zvečku i pogledaju sadržaj. Čak će Vas uputiti i na mesto gde stoji čekić.
Iako ovakva pitanja umeju da potpuno poremete koncepciju časa, ne možemo reći da su nebitna. Naprotiv. Treba imati na umu da takva pitanja mogu da pokrenu i lavinu drugih, ali isto tako i da će deca na taj način saznati mnogo više nego što smo nastavnim planom i pripremom bili spremni da im pružimo. Učenje elemenata muzike kroz lično iskustvo pruža deci dublji, smisleniji način razumevanja muzike. Tako muziku stavljate u širi kontekst, pružajući uvid u nauku o zvuku, iskustvima u pokretu tela, intelektualnog koncepta veličina i brojeva, i što je najvažnije, podstičete njihov prirodni nagon da istražuju i ispituju svet oko sebe. Eksperimentisanje sa ritmičkim instrumentima je prirodni način da deca mlađeg uzrasta istražuju muzičke koncepte.
Kako smo se dotakli ovako jednostavnog primera remećenja časa, hajde da vidimo kakve bi posledice ovakvo pitanje, s početka, moglo da ima po nastavak. Kako smo deci probali da objasnimo da se unutar zvečke, na primer, nalaze perlice koje u kontaktu sa plastikom proizvode određen zvuk, mogli bismo i da isprobamo čitav niz drugih punjenja za ovaj instrument. Na primer, kako bi zvečka zvučala kada bi u nju stavili pirinač a kako ako bi unutra bila zrna pasulja? Šta se dešava kada stavimo različite količine istog punjenja? Šta ako nam zvečka nije plastična? Šta ako na raspolaganju imate staklenu flašicu ili metalnu kutiju? Hoće li se zvuk menjati?
Kada iscrpite pitanja o punjenju i posudi, pređite na načine sviranja. Brzo će deca shvatiti da nije sve jedno da li zvečku samo tresu ili je udaraju o otvoreni dlan. Pustite ih da probaju da proizvedu što više različitih zvukova tako što će na različite načine zveckati. Ili, još bolje reći, svirati. Neka osluškuju kako se zvuk menja ako o zvečku udarate nekim novim instrumentom ili predmetom (drvena olovka, plastična kašika…). Šta se dešava ako zvečku zatvorimo unutar šake? Šta ako je držimo između nekoliko prstiju, a šta ako držimo samo za dršku? A šta se desi ako je obmotamo gumicom? Podelite ih u grupe po različitom punjenju instrumenta, različitoj „posudi“ i načinu proizvođenja zvuka i u zavisnosti od uzrasta, napravite maleni orkestar. Ako se Vaše uši umore od zvuka zvečki, poigrajte se igre u kojoj ona treba da prođe kroz ruke svakog deteta a da ne proizvede ni najtiši zvuk. Pravo uživanje!
Za razliku od nas, odraslih, koji do novih saznanja dolazimo tako što znamo kojoj oblasti pripadaju – matematici, književnosti, fizici…, deca sve uče odjednom. Ako Vas pitaju da li crveni štapići zvuče različito od plavih, to nije razog za čuđenje. Oni su naučili da se boje vezuju za određeni osećaj, dogaćaj, pojavu, pa nije čudno ako ove informacije povežu na način da i boja instrumenata ima značaja na kvalitet zvuka. Trudite se da sa njima istražujete u proizvođenju različitih zvukova i da podstičete njihovu radoznalost i ljubav prema muzici. I ne zaboravite da se uvek dobro zabavljate!
Autor teksta: MULTIMEDIJALNA MUZIČKA RADIONICA
