Svi postovi sa bloga: Novinarska Patka

U blogosferi ima pameti, mudrih analiza, ekskluzivnih vesti, učenih pouka, uredno parafiranih saveta o uspešnom seksualnom razgibavanju, svega u blogovima ima, a ponajviše – nema. Jer su, uglavnom, dosadni k’o izanđali vicevi. Odaću vam dugo skrivanu tajnu – lično preferiram one ljigave patetične ljubavne priče. Znate ono: ona plače, on je nežno ljubi. Aj’ što je [...]
O razredu koji je “maturirao na Fejsbuku” i nastavio da postoji i sazreva zahvaljujući kontaktima na najvećoj društvenoj mreži 25 gimnazijalaca iz Kovina osnovalo je 2008. godine zatvorenu grupu na Fejsbuku. Većina je pohađala jedan  razred, ali pridružili su im se i drugi prijatelji. Danas su već uveliko odrasli ljudi. Skoro svi su i “akademski građani”, poneko [...]

Povodom Svetskog dana slobode softvera ili od svakog po nešto – biram i Windows i Linux

Stari kompjuter u jednom budžaku mog stana bezobrazno i otvoreno vodi dvostruki život. Na njemu se nalaze i “zatvoreni” i “otvoreni kod”, tačnije mogu da ga ubace u brzinu i Windows i Ubuntu.

Stari Athlon 64 X2, potpomognut sa 3 giga memorije, našao se tu kao zamena za svašta nešto hardvera što se vuklo po kući, a ja to đuture zamenio sa “daj neki dvojezgarni” komp. Posle mu je, spontano, pripala uloga kućnog servera i “zadružnog magarca” koji arči svako od ukućana kome zatreba.

Mašinu vuku i Ubuntu 12.04 i novi Windows 8 koji odbrojava svojih 90 besplatnih probnih dana.  (Uzgred, ali ne kao nevažno, osmica fercera više nego dobro i od hardverskog starca uspela je da izvuče mladalačku energiju na meni zadivljujući način.)

Taj novi “probni” Windows je i jedini komad softvera koji je na tržištu (zapravo, tek će biti) – sve drugo je napisano u free varijantama. Ne bih da vas davim osobinama svog i meni skoro nevažnog starog kompa, ali može se iz spiska njegove softverske sadržine saznati štošta o tim “kodovima.”

Poštar otvorio kod!

Ubuntu koristim  od onih prvih diskova namenjenih linuksaškim praktikantima. Razlog je jednostavan: stigao je, lepo upakovan, poštom iz belog sveta, pa kad je već tu, zašto ne probati?

Ispostavilo se da je instalacija protekla lagano, a i Edubuntu, kako se zvao, bio je sasvim upotrebljiv za ne previše zahtevne poslove. Posle smo to dograđivali i na kraju stigli do faze kada je na najvećem broju mašina (imamo ih i na poslu, naravno) instaliran i Windows i Ubuntu.

Računam da sam ja nešto kao malo zahtevniji korisnik od običnog, ali ne previše. Softver mi, naime, treba i za koliko – toliko složeniju obradu fotografija koje, posle, idu na informativni sajt koji popunjavamo vestima, a ponekad i za štampu, mada sam tu “tanak” i tek nešto bolji od apsolutnog početnika.

Za pisanje teksta odavno  koristim Open Office, a za obradu slika Gimp. Šta više, i na poslu, na kompu koji ima stari dobri Windows XP, rade Windovs varijante i Open Offica i Gimpa. Kad bolje razmislim, Widows je tu  da moj PC ne bi “štrčao” u kancelariji, a i nekako je lak za korišćenje. Posebno od kad je Ubuntu promenio neke stvari koje ne razumem najbolje i nemam vremena ni potrebe da se upuštam u “razumevanje.”

Da probam da izvučem neke zaključke iz svega ovoga: Open Office (ili Libre Office) koristim godinama i u tom okruženju se sasvim dobro osećam. Otvara sve “pisane” fajlove, nema nekih posebnih bubica i, što je najvažnije, stabilan je. Na druge office pakete sam skoro i zaboravio. Velika zamerka bila bi samo to što, pri izlasku nove verzije, čak i minimalno promenjene ispod haube, gubim vreme na skidanje celog paketa sa neta i instalaciju kao da sve počinje iz početka.

“Upareni” softver

Gimp mi je OK, ali sve češće prijavljuje da neku fotografiju ne može da svede na veličinu “save for web” i to sad već postaje zabrinjavajuće. Jer, bar za mene, i stara i nova verzija rade sasvim dobro, ne padaju, opcije se lako otkrivaju i uopšte, to je dobar komad softvera. Ali, ponavljam, sve mi je ugodnije za rad kad je u Windows okruženju!

Možda i najvažniji razlog zašto je profesionalno nemoguće preći sasvim na slobodan softver su namenski visoko profi programi, posebno softver za pripremu za štampu, ukoliko ste u tom poslu. Pretpostavljam da je slično i sa obradom zvuka. Ne postoji adekvatna i dovoljno kvalitetna zamena za svima poznate programe, Adobeove pakete, QuarkXPress i druge “radilice”.

Kad podvučemo crtu stvari stoje ovako: koristim itekako softver otvorenog koda, poneki paket, poput Open Offica isključivo, koristim i štošta drugo, ali ne mogu (ne ja lično, ne može to da istrpi posao) bez Windowsa i programa za zahtevan rad sa grafikom.

Miksam “otvoreni i zatvoreni kod”, i to je realnost u kojoj mi je sasvim OK. I kao većina ljudi, očekujem što intuitivniji, brži, lepši i, posebno, softver koji radi ono zbog čega je instaliran na najbolji mogući način.

Ako slobodan softver dostigne taj nivo, kapa dole. Za sad mi ovaj softverski “suživot” sasvim pristojno funkcioniše.

No related posts.



Imate svoj omiljeni medij, dva – tri može biti, verujete (uglavnom) u tamo plasirane tekstove, zagledate sve te lepe slike – jer ste vi i samo vi tako odlučili? Ajd da se ne lažemo – društvene mreže su najvažniji medij koji pratite, a linkovi vaših Fejsbuk i Tviter prijatelja kreiraju bar 90 posto svega što dnevno o događajima “u zemlji i inostranstvu” saznete

I najvažnije akcije koje ste preduzeli u životu (pardoniram ako ste od onih koji žive nošeni “maticom sudbine”) počele su, javlja mi se, sasvim bezazleno i ne obećavajući bogzna šta? Na faks ste otišli jer je najveći deo srednjoškolske ekipe tako odlučio, braku je prethodio banalni susret u liftu, u kredit za stan uleteli ste dva dana po saznanju da uopšte postoji i tako dalje, a i bliže?

U tih nekoliko bitnih životnih odluka (a nema ih mnogo, časna sredovečna reč) svakako spada i vaš špil medija u koje imate najviše poverenja? Mislim, jednom jedinom svakako ne dajete 100 posto svoje znatiželje?

U mreži linkova

Dobro, ajd da se, bar uslovni, ovde nađemo. Pošto ste tehnološki potkovani posvećujete sat, dva, tri..dobro, ne mora sad baš u sekundu, ali dosta vremena, ako ne i stalno uz podršku ovih vražijih gedžeta, imate pristup Internetu. OK?

Ne vidim poseban razlog da bacate pare na “smartfone” ako to ne radite i zbog stalnog “dotoka” informacija sa društvenih mreža. Možda ste od onih koji su skoro pa neprestano obavešteni o svemu što se valja vašim tajmlajnom, na vašoj lajni, po inboksovima, likdinima, Guglovim plusevima i uopšte svim tim servisima koji vam omogućavaju da uvek budete u društvu.

I da uvek sve znate po mogućstvu prvi.

U redu, ništa novo ni neobično. Ajmo sad sa ove strane: šta vi ( i ja, i ja!) to, zapravo, saznajete u tom kolopletu društvenih mreža? Osim što proveravam da li je (jedna, dve tri…) moja Fejsbuk prijateljica raspoložena danas za bluz ili preferira “vaš šlager sezone”, ima li tu još nešto?

Ima, naravno, i tu stižemo do poente. Mreže su krcate linkovima koji vode do medijskih, polumedijskih, kvazimedijskih i uopšte bilo kojih sadržaja koje je neko, po “profesionalnoj dužnosti” ili svojoj volji, napisao, naslikao, protumačio, zakleo se u tetku da je video etc.

Na društvenim mrežama je ogroman broj puteva i vi ćete, nema izgleda da nećete, makar i najmanju “kilometražu linkova” da proverite i pročitate šta su vam to vaši Fejsbuk ili Tviter prijatelji izdvojili i predložili. Hteli vi to ili ne, društvene mreže su najvažniji kreatori prividno vašeg izbora informacija kojima posvećujete pažnju. Ti linkovi su stranice novina koje čitate ili kanali televizije koju gledate – a da verovatno to uopšte niste sami izabrali.

Vaši prijatelji oteli su vam daljinski upravljač

Znatan deo vašeg pogleda na svet, neki događaj, ma šta bitno, a još češće nebitno, proizašao je iz kliktanja po linkovima vaših prijatelja sa društvenih mreža. A ta razmena informacija u najvećem broju slučajeva svodi se na čitanje izlinkovanih bajagi smešnih, zanimljivih, bitnih informacija.

Dobro, neću dalje. Ostavimo za sad sadržinu po strani, mada je ona najznačajnija. zadržaćemo se na urnebesno nepotrebnom podsećanju ko i kako kreira vaš omiljeni  onlajn “časopis”.

I zbog čega mislite tako kako mislite.

Ah, da. Kao iskusan korisnik mreža i Interneta, svakako znate da će 5 pravila za produženi orgazam, najavljenih u naslovu ovog teksta,   biti objavljeni u jednom od sledećih postova…mada, a što to već niste sami naučili? ;)

No related posts.

Devojka u žutoj kecelji donela mi je kafu za sto. I mineralnu, naravno.

  • - Hoćeš i novine?
  • - Daj mi Politiku, ali samo ako neko nije već maznuo Kulturni dodatak. I pusti neku jeftinu laku domaću muziku, ne teraj me da repujem od jutra.

Znam tu mladu ženu. U stvari, Anuška je diplomirala istoriju, ali ovih godina, dok se civilizacija malo ne dovede u red, konobariše u kafiću na gradskom trgu.

- Niko još nije maznuo ništa od štampe, a imam i ispod šanka još dva šteka sa današnjim novinama. Subotom obično oko deset sati pokradu prvu turu.

- Patetičan svet. Je li, a ko je onaj par kraj žardinjere, nešto se ne sećam da sam ih ikad video?

- Nisam ni ja. Došli malo pre tebe, sede i pričaju ćutanjem. Ždere ih neki problem, a ti, pametnjakoviću, pogađaj šta bi to moglo da ih muči.

    Povlačio sam kratke i nepristojno bučne „srkove“ kafe, a preko šoljice još nepristojnije posmatrao ženu koja se bližila tridesetim i sredovečnog dugajliju koji se neprestano vrpoljio u baštenskoj fotelji kafića. Ovo je moj životni prostor i imam sva prava da proučim novajlije u gradu. ;)

    Za oko mi je zapalo da oboje kraj nogu imaju oveće putne torbe. Običan par u prolazu? Da, ali ovo je centar grada, tu ne staju ni voz ni tramvaj ni autobusi za negde. Ona je bila pedantno sređena, ali je nosila jeftinu reklamnu majicu neke meni nepoznate firme. Ne volim lepe, uredne žene koje izjutra na brzinu obuku prvu majicu koja im se nađe pri ruci i koja košta manje od jednog „namaza“ kvalitetne šminke.

    Anuška se vratila sa Politikom u ruci.

    - A ti, matori novinaru, ne kažeš da je ovog meseca dve godine od kad bloguješ? Mogao bi da me častiš  sokom od cvekle.

    - Sok od cvekle!? Blagi bože, vi nutricionistički čistunci razočaravate me zbog odsustva smisla za malo neodgovornog ponašanja. Pij to, sedi sa mnom, ionako nas je od jutros sve skupa samo četvoro u ovom „reonu.“

    - Sešću malo, znaš da gazda ne voli da sedamo za sto sa gostima.

    - Prvo, taj što ga zoveš „gazda“ jedva se provukao kroz osnovnu i srednju školu, sto puta sam mu dobacivao puškice sa rešenim zadacima, a tatica mu je kupio ovaj inventar koji će potrajati do sledeće godine. Ne boj se, neće ti dati otkaz, ostaćeš bez posla kad proćerda svaku paru koja mu kane u onu ofucanu kasu.

    Par u uglu bašte i dalje je bešumno ispijao svoje kafe. Da se čovek nije neprestano pomerao izgledali bi kao plastične lutke koje je neko dovukao iz izloga obližnje robne kuće.

    - Ne kažeš ništa o blogovanju, prekinula me je Anuška u buljenju po tuđim životima.

    - A otkad ti pratiš blogove i ko uopšte prati blogove u ovom gradu?

    - Nađe se poneka danguba. A ja te čitam od kad je gazda uveo net, mislim, tako dobijam materijala da te zezam.

    - Ih, „da me zezaš.“ Pa ajde, zezaj me!

    - Neću, ti si retka mušterija sa kojom mogu da pričam o Dostojevskom, Markuzeu, Gogenu, Đokoviću, rasprodajama po dućanima i receptima za torte!

    - Ma foliram, nemam pojma o receptima. Gledaj, izgleda da su oni tamo počeli da razgovaraju? Šta li im je tema?

    - Njena trudnoća, kaže Anuška. I pogleda me nekako „otpisivački.“ E, nemaš bre pojma. Trudna je, blogeru, verovatno mu je „konkubina“, a on dovoljno utemeljeni seronja koji ne zna kako da izađe iz ove situacije, a da ne poremeti svoj veličanstveno bezbredni porodični život.

    Ove fakultetski obrazovane konobarice po Srbiji baš znaju da te ubiju u pojam.

    - Otkud ti sad ta priča?

    - Povraćala je čim su došli jutros, pogledaj joj oblik stomaka, a i čula sam kad mu je rekla..nešto. Ma šta te briga kako znam, ti to ionako nikada ne bi uočio.

    Čovek se okrenuo prema nama i obratio se Anuški tražeći još dve kafe.

    - Blogeru, odoh da uslužim ove paćenike. Vidiš da su upali u začarani krug, ostaje im samo ispijanje kafe umesto da nešto stvarno učine.

    Oslonio sam glavu o ruku i tako, pomalo bedno, prikrivao da ih posmatram. Zaista, delovali su nekako bespomoćno, u tihoj panici, bez volje i snage da se bar pošteno posvađaju.

    Kako bi ta priča mogla da se završi? On će se razvesti – nema šanse. Ona će mu reći da je seronja, roditi dete i sama ga odgajati – opet nema šanse, ne bi sad bespomoćno sedela kraj njega, a i to se događa samo u holivudskim filmovima. Pre će do sudnjeg dana čamiti u uglu bašte, kraj betonske žardinjere sa cvećem kojem nikad nisam uspeo da upamtim ime.

    Sa istoka je dunuo vetar i doneo malo dunavske svežine. Otvorio sam novine i zavalio se u crnu fotelju.

    Čekao sam da zazvoni mobilni telefon, ali znao sam da je za to još uvek rano. Uostalom, nije važno, ja sam strpljiv čovek.

    (Ilustracija preuzeta odavde.)

    No related posts.

    O knjizi Tanje Tatomirović “Musolinijev mikrofon” (izdavač Društvo za odnose s javnošću)

    U pozorištu Konstanci u Rimu 25. marta 1924. godine režim Benita Musolinija proslavlja petogodišnjicu osnivanja fašističkih borbenih grupa. Govor koji drži Duče prenosi italijanski radio. Širom zemlje, okupljeni u grupe koje prate istorijski prenos, jer to je bio uobičajeni način slušanja radijskog programa u fašističkoj Italiji koja nije imala dovoljno prijemnika “po glavi stanovnika”, Italijani slušaju govor učitelja i novinara koji je 1922. godine postao neprikosnoveni gospodar ove zemlje.

    Ali, ne ide sve po planu. Tehnički nedostaci čine Musolinijeve reči gotovo sasvim nerazgovetnim.

    Razočarani Benito, kako piše Tanja Tatomirović u knjizi “Musolinijev mikrofon”, “privremeno zapostavlja radio prenose. Ipak, tih godina počinje era radija, sredstva komunikacije i propagande koja će imati dubok i neizbrisiv trag na svakodnevni život Italije tog vremena.”

    “Vremenom radio postaje rezonantna kutija velikih manifestacija fašističkog režima. Proslavu godišnjice Marša na Rim, 26. marta 1926. godine, radio je detaljno prenosio iz Milana.

    Glas predsednika vlada se redovno čuo, bilo da je u pitanju politički govor povodom krize u Španiji ili jesenja setva.”

    Propaganda iz “kutije koja priča”

    Tatomirevićeva u svojoj knjizi ne zaokružuje samo uopšteno celokupni put ratne (i ne samo ratne) propagande kroz istoriju. Povremeno, ona ulazi i u detalje koji daju plastičnu sliku vremena o kojem piše. Tako, primera radi, saznajemo da je prodoru radija umnogome doprinela pojava (inače nemačkog) radio – pijemnika VE-301 “koji je bio lako dostupan širokim krugovima.”

    U početku stavljan na treće mesto, iza štampe i propagandnih filmova, radio pronalazi poštovanije mesto u širenju fašističke ideologije “ka unutra”, ali i ka drugim narodima izvan Italije,

    “Do prvog ozbiljnijeg sagledavanja radija i njegovih potencijala došlo je tek 1936. godine s početka kampanje u Etiopiji, kada je sekretar za narodnu kulturu i budući ministar Dino Alfieri definisao radio kao sredstvo političkog delovanja” – precizira Tatomirevićeva.

    Dakle, “kutija koja priča” i definitivno postaje – oružje, a vesti se ukalupljuju u definiciju Jozefa Gebelsa, ministra propagande Trećeg rajha, po kojem su “oružje rata čija je namena da dobiju rat, a ne da prenesu informaciju.”

    Verovatno jedina te tematike ne samo u Srbiji i na Balkanu uopšte, knjiga u kojoj Tanja Tatomirović analizira ulogu radija u narastanju i trajanju italijanskog fašizma zapravo je više od priče o načinu na koji je režim Benita Musolinija koristio prednosti etra u propagiranju svoje totalitane ideologije. Jer, čitalac ne dobija samo pitko napisano promišljanje jednog društva i jednog vremena kroz prizmu tada tehnološki novog izuma, već i niz zapažanja o totalitarnim ideologijama i načinima manipulacije ljudima i masama u njima uopšte.

    Musolinijev mikrofon” kao metafora

    “Musolinijev mikrofon” zapravo je metafora za sve moguće načina na koje se ideje seju i gaje u svesti ljudi. Htela to ili ne autorka u vreme dok je pisala knjigu, ona nam je kroz svoj mikrofon poručila da je manipulacija neverovatno lako izvodljiva i da će “radio prijemnika” uvek biti, pa ma kako se oni zvali i na ma kom tlu “rasli.”

    A za kraj preneću čitaocu ovog teksta poslednji pasus knjige koju je napisala Tanja Tatomirović, a izdalo Društvo za odnose sa javnošću:

    “Posebna mesta za grupna slušanja radio prenosa, koja su postojala u fabrikama, školama i ostalim javnim mestima, bila su jedna vrsta inkubatora režimske propagande. Posebno ukrašena simbolima fašizma, ta mesta su običnog građanina približavala fašizmu i njegovom vođi, od milja zvanog Duče, čiji se glas, prenošen konstantno, uvlačio u svaki dom, rušeći sve barijere kućne intimnosti. Radio, kao jedini vid kućne zabave, tako je imao monopol u indoktriniranju masa. Pomoću njega, država i njen vođa su bili sveprisutni u svakom vremenu. Taj cilj bio je ostvaren.”

    Italijanski fašizam i život ove zemlje u vreme vladavine Musolinijeve stranke “Narod Italije”, privlačili su mnoge pisce, režisere, publiciste, naučnike… Generacija autora ovog prikaza i dalje pamti Felinijev “Amarkord” i smatra ga enciklopedijom fašizma, ali to je umetnička vizija koja nepažljivom gledaocu može da sugeriše kako je Dučeova verzija totalitarizma nešto nalik tragikomediji. Možda, ali da na prvo mesto stavimo reč – tragedija.

    Zato su knjige, poput ove, iz kojih saznajemo načine manipulisanja ljudima i narodima, od nemerljivog značaja.

    No related posts.

    Paradoksalno, iako imamo sasvim pristojnu kvotu blogera, imamo i nepristojno malo dobrih blogova

    Pre nekoliko meseci sam skoro sasvim prestao da pratim blogove. Namerno kažem „pratim“ jer se na prste jedne ruke mogu nabrojati „lične virtuelne kolumne“ koje sam uspevao da pročitam od prve do poslednje rečenice.

    Dobro, znamo da je na mreži i inače malo teže čitati bilo šta, još teže potpuno pročitati poduži tekst koji publici nudi nečije viđenje kakvog događaja (znate ono: nešto se dogodi, pa hajde sad na desetak mesta da „konzumiramo“ različita, mada uglavnom ista i dosadna, intelektualna razvlačenja testa za lošu pitu.) Ne mogu to, nemam strpljenja, a još manje volje da pratim više od 5 – 6 blogova te vrste, pa i njih tek kad me zaintrigira naslov ili tema.

    Razloga ima mnogo, ali ovako na prvu loptu mislim da je najvažniji – dosada. Blogolandija je, verujem, postala (ili ostala?) dosadnija od raja. Fina klima, mnogo tapšanja po ramenu, predvidljivi obroci, ista plej lista, nešto malo loše serviranog rajskog voća… Uglavnom, ne znam baš tačno zašto je tako, ali taj koktel nije u skladu sa mojim anahronim analognim bićem.

    Malo prokletstvo novinara, tačnije urednika, takođe mi smeta dok se, sve ređe, šetam od bloga do bloga. Čim pročitam naslov, uvod, snimim šta je glavna teza autora (ako je uopšte u tekstu ima), prvo što pomislim je: da li bi ovaj tekst mogao u novine? (U novine, naravno, jer jesu i još dugo će biti najozbiljniji medij – nije bez razloga reč „štampa“ sinonim za medije.)

    I šta zaključujem? Nevoljno ovo pišem, ali toga ima tako malo da brzo gubm volju za daljim traganjem. I, u najboljem slučaju, preletim preko tih treperavih redova sve u nadi da ću naći bar jednu originalnu rečenicu. I samo jednu – dve obično i nađem. A pravi tekst koji me baš sasvim cimne pročitam samo kod blogera koji imaju profesionalnu težinu iza sebe.

    Praštajte, ali tinejdžersko-adolescentna promišljanja sveta, a to su u prevelikoj meri naši blogovi, ista su vekovima – razlika je samo u ambalaži u koju su upakovana. Još tužnije: ovde i oficijelno zreli ljudi iza glavobolne buke i besa svojih pasusa sakrivaju samo jad vlastitih praznih dosadnih života. Ko da uopšte mari za to?

    Dobro, možda sam ja zadrti prezahtevni relikt vremena kad je napisana reč imala apriori težinu ili je čitalac bar tako očekivao. Blogovi, znamo, nisu literatura, nisu ni novinarstvo (mada najbolji preferiraju da liče na kolumne, dakle na žanr koji svaki student žurnalistike želi da piše već prvog dana po dobitku indeksa.), blogovi nisu ni stručni ili, daleko bilo, naučni radovi. Držim da su to manje ili više zanimljivo napisana zapažanja o svetu oko nas. Ali, na žalost, ovaj pridev „zanimljivi“ ređi je od kapi kiše u pustinji.

    No, na stranu sa subjektivnim kategorijama poput „zanimljivo“, mislim da je važniji razlog opadanja interesovanja za blogovanje (da ne krivimo društvene mreže koje itekako troše vreme stanovnika Interneta) u svojevrsnom manjku profesionalnog i žanrovski određenog pisanja na blogu. Blogera u ovoj zemlji nema mnogo, ali ima dovoljno. Blogova, rasnih, vrednih čovekovog najvećeg blaga – vremena, na žalost nema. Neće sami da se pišu.

    Vreme svaštarenja u blogovanju neće nikada proći, jer loše stvari nikada ne prolaze, ali takav način pisanja neće nikada biti popularan, kvalitetan i posebno atraktivan za čitanje. Šta više, mislim da će, kao što je to slučaj sa medijima, opstati oni blogovi koji mogu da budu „samoodrživi“, dakle dovoljno posećeni da njihov pisac može od tog posla da pristojno zarađuje. Prema besplatnim stvarima uvek sam imao rezervu, pre svega zato što – ne postoje. Postoje samo različite vrste moneta.

    Da privežem lađu za dok. Svoju pustinjsku prirodu Blogolandija u Srbiji izgubiće tek kad blogova bude još manje, a onih koji znaju da ih monetizuju više. Jer, paradoksalno, mi iako imamo sasvim pristojnu kvotu blogera, imamo i nepristojno malo dobrih blogova.

    Ili ta sveža okrepljujuća mesta na mreži još nisam uočio?

    No related posts.

    Sve možete da oprostite ljudima osim ako su dosadni. Ko je to, beše, rekao Miloju Sekuliću i Dragani Djermanović, a oni zapamtili ? Uopšte nisam imao nameru da pratim Internet prenos (a što ne bi tako moglo da se kaže ?) ove Konferencije na Paliću. Dead line (cajtnot što bi rekao moj prvi urednik) prouzrokovan neizbežnom [...] Slični postovi:
  • Palić 2010: Biznis i Internet via Internet
  • Ako nameravate da se bavite onlajn novinarstvom, ili to već činite, ova knjiga vam svakako neće biti višak u ličnoj biblioteci Mislio sam da će knjiga Ričarda Krejga (Richard Craig) „Onlajn novinarstvo“ biti još jedan polupročitan udžbenik u kućnoj biblioteci. Sin je stavio pred mene uz poluizvinjavajući smešak: - Ja malo šetkao, pa naišao na nekoliko dobrih [...] No related posts.
    Dobra komunikacija je “moneta”  kojom PR može da „plati“ ulazak u redakciju svakog medija Zanimljivu notornu činjenicu uglavnom previđaju svi: nekoliko dobrih PRova vlasniku medija prave uštedu jednaku bruto plati bar jednog novinara! Jednostavno je, zamislite šta sve stiže u redakciju iz institucija vlasti, kulturnih ustanova,  javnih preduzeća, sportskih kolektiva, privrednih kuća… To su „tone“ materijala [...] No related posts.
    blogodak blog

    Blogodak?

    Blogodak je vaš pogled na domaću blogosferu. Prijavite se i napravite sopstvenu listu blogova koje pratite.

    O projektu

    Podrška

    MyCity.rs

    DevProTalk

    Duhovi iz Palmotićeve 37