Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

Devojka u žutoj kecelji donela mi je kafu za sto. I mineralnu, naravno.

• - Hoćeš i novine?
• - Daj mi Politiku, ali samo ako neko nije već maznuo Kulturni dodatak. I pusti neku jeftinu laku domaću muziku, ne teraj me da repujem od jutra.

Znam tu mladu ženu. U stvari, Anuška je diplomirala istoriju, ali ovih godina, dok se civilizacija malo ne dovede u red, konobariše u kafiću na gradskom trgu.

- Niko još nije maznuo ništa od štampe, a imam i ispod šanka još dva šteka sa današnjim novinama. Subotom obično oko deset sati pokradu prvu turu.

- Patetičan svet. Je li, a ko je onaj par kraj žardinjere, nešto se ne sećam da sam ih ikad video?

- Nisam ni ja. Došli malo pre tebe, sede i pričaju ćutanjem. Ždere ih neki problem, a ti, pametnjakoviću, pogađaj šta bi to moglo da ih muči.

Povlačio sam kratke i nepristojno bučne „srkove“ kafe, a preko šoljice još nepristojnije posmatrao ženu koja se bližila tridesetim i sredovečnog dugajliju koji se neprestano vrpoljio u baštenskoj fotelji kafića. Ovo je moj životni prostor i imam sva prava da proučim novajlije u gradu.

Za oko mi je zapalo da oboje kraj nogu imaju oveće putne torbe. Običan par u prolazu? Da, ali ovo je centar grada, tu ne staju ni voz ni tramvaj ni autobusi za negde. Ona je bila pedantno sređena, ali je nosila jeftinu reklamnu majicu neke meni nepoznate firme. Ne volim lepe, uredne žene koje izjutra na brzinu obuku prvu majicu koja im se nađe pri ruci i koja košta manje od jednog „namaza“ kvalitetne šminke.

Anuška se vratila sa Politikom u ruci.

- A ti, matori novinaru, ne kažeš da je ovog meseca dve godine od kad bloguješ? Mogao bi da me častiš  sokom od cvekle.

- Sok od cvekle!? Blagi bože, vi nutricionistički čistunci razočaravate me zbog odsustva smisla za malo neodgovornog ponašanja. Pij to, sedi sa mnom, ionako nas je od jutros sve skupa samo četvoro u ovom „reonu.“

- Sešću malo, znaš da gazda ne voli da sedamo za sto sa gostima.

- Prvo, taj što ga zoveš „gazda“ jedva se provukao kroz osnovnu i srednju školu, sto puta sam mu dobacivao puškice sa rešenim zadacima, a tatica mu je kupio ovaj inventar koji će potrajati do sledeće godine. Ne boj se, neće ti dati otkaz, ostaćeš bez posla kad proćerda svaku paru koja mu kane u onu ofucanu kasu.

Par u uglu bašte i dalje je bešumno ispijao svoje kafe. Da se čovek nije neprestano pomerao izgledali bi kao plastične lutke koje je neko dovukao iz izloga obližnje robne kuće.

- Ne kažeš ništa o blogovanju, prekinula me je Anuška u buljenju po tuđim životima.

- A otkad ti pratiš blogove i ko uopšte prati blogove u ovom gradu?

- Nađe se poneka danguba. A ja te čitam od kad je gazda uveo net, mislim, tako dobijam materijala da te zezam.

- Ih, „da me zezaš.“ Pa ajde, zezaj me!

- Neću, ti si retka mušterija sa kojom mogu da pričam o Dostojevskom, Markuzeu, Gogenu, Đokoviću, rasprodajama po dućanima i receptima za torte!

- Ma foliram, nemam pojma o receptima. Gledaj, izgleda da su oni tamo počeli da razgovaraju? Šta li im je tema?

- Njena trudnoća, kaže Anuška. I pogleda me nekako „otpisivački.“ E, nemaš bre pojma. Trudna je, blogeru, verovatno mu je „konkubina“, a on dovoljno utemeljeni seronja koji ne zna kako da izađe iz ove situacije, a da ne poremeti svoj veličanstveno bezbredni porodični život.

Ove fakultetski obrazovane konobarice po Srbiji baš znaju da te ubiju u pojam.

- Otkud ti sad ta priča?

- Povraćala je čim su došli jutros, pogledaj joj oblik stomaka, a i čula sam kad mu je rekla..nešto. Ma šta te briga kako znam, ti to ionako nikada ne bi uočio.

Čovek se okrenuo prema nama i obratio se Anuški tražeći još dve kafe.

- Blogeru, odoh da uslužim ove paćenike. Vidiš da su upali u začarani krug, ostaje im samo ispijanje kafe umesto da nešto stvarno učine.

Oslonio sam glavu o ruku i tako, pomalo bedno, prikrivao da ih posmatram. Zaista, delovali su nekako bespomoćno, u tihoj panici, bez volje i snage da se bar pošteno posvađaju.

Kako bi ta priča mogla da se završi? On će se razvesti – nema šanse. Ona će mu reći da je seronja, roditi dete i sama ga odgajati – opet nema šanse, ne bi sad bespomoćno sedela kraj njega, a i to se događa samo u holivudskim filmovima. Pre će do sudnjeg dana čamiti u uglu bašte, kraj betonske žardinjere sa cvećem kojem nikad nisam uspeo da upamtim ime.

Sa istoka je dunuo vetar i doneo malo dunavske svežine. Otvorio sam novine i zavalio se u crnu fotelju.

Čekao sam da zazvoni mobilni telefon, ali znao sam da je za to još uvek rano. Uostalom, nije važno, ja sam strpljiv čovek.

(Ilustracija preuzeta odavde.)

No related posts.

O knjizi Tanje Tatomirović “Musolinijev mikrofon” (izdavač Društvo za odnose s javnošću)

U pozorištu Konstanci u Rimu 25. marta 1924. godine režim Benita Musolinija proslavlja petogodišnjicu osnivanja fašističkih borbenih grupa. Govor koji drži Duče prenosi italijanski radio. Širom zemlje, okupljeni u grupe koje prate istorijski prenos, jer to je bio uobičajeni način slušanja radijskog programa u fašističkoj Italiji koja nije imala dovoljno prijemnika “po glavi stanovnika”, Italijani slušaju govor učitelja i novinara koji je 1922. godine postao neprikosnoveni gospodar ove zemlje.

Ali, ne ide sve po planu. Tehnički nedostaci čine Musolinijeve reči gotovo sasvim nerazgovetnim.

Razočarani Benito, kako piše Tanja Tatomirović u knjizi “Musolinijev mikrofon”, “privremeno zapostavlja radio prenose. Ipak, tih godina počinje era radija, sredstva komunikacije i propagande koja će imati dubok i neizbrisiv trag na svakodnevni život Italije tog vremena.”

“Vremenom radio postaje rezonantna kutija velikih manifestacija fašističkog režima. Proslavu godišnjice Marša na Rim, 26. marta 1926. godine, radio je detaljno prenosio iz Milana.

Glas predsednika vlada se redovno čuo, bilo da je u pitanju politički govor povodom krize u Španiji ili jesenja setva.”

Propaganda iz “kutije koja priča”

Tatomirevićeva u svojoj knjizi ne zaokružuje samo uopšteno celokupni put ratne (i ne samo ratne) propagande kroz istoriju. Povremeno, ona ulazi i u detalje koji daju plastičnu sliku vremena o kojem piše. Tako, primera radi, saznajemo da je prodoru radija umnogome doprinela pojava (inače nemačkog) radio – pijemnika VE-301 “koji je bio lako dostupan širokim krugovima.”

U početku stavljan na treće mesto, iza štampe i propagandnih filmova, radio pronalazi poštovanije mesto u širenju fašističke ideologije “ka unutra”, ali i ka drugim narodima izvan Italije,

“Do prvog ozbiljnijeg sagledavanja radija i njegovih potencijala došlo je tek 1936. godine s početka kampanje u Etiopiji, kada je sekretar za narodnu kulturu i budući ministar Dino Alfieri definisao radio kao sredstvo političkog delovanja” – precizira Tatomirevićeva.

Dakle, “kutija koja priča” i definitivno postaje – oružje, a vesti se ukalupljuju u definiciju Jozefa Gebelsa, ministra propagande Trećeg rajha, po kojem su “oružje rata čija je namena da dobiju rat, a ne da prenesu informaciju.”

Verovatno jedina te tematike ne samo u Srbiji i na Balkanu uopšte, knjiga u kojoj Tanja Tatomirović analizira ulogu radija u narastanju i trajanju italijanskog fašizma zapravo je više od priče o načinu na koji je režim Benita Musolinija koristio prednosti etra u propagiranju svoje totalitane ideologije. Jer, čitalac ne dobija samo pitko napisano promišljanje jednog društva i jednog vremena kroz prizmu tada tehnološki novog izuma, već i niz zapažanja o totalitarnim ideologijama i načinima manipulacije ljudima i masama u njima uopšte.

“Musolinijev mikrofon” kao metafora

“Musolinijev mikrofon” zapravo je metafora za sve moguće načina na koje se ideje seju i gaje u svesti ljudi. Htela to ili ne autorka u vreme dok je pisala knjigu, ona nam je kroz svoj mikrofon poručila da je manipulacija neverovatno lako izvodljiva i da će “radio prijemnika” uvek biti, pa ma kako se oni zvali i na ma kom tlu “rasli.”

A za kraj preneću čitaocu ovog teksta poslednji pasus knjige koju je napisala Tanja Tatomirović, a izdalo Društvo za odnose sa javnošću:

“Posebna mesta za grupna slušanja radio prenosa, koja su postojala u fabrikama, školama i ostalim javnim mestima, bila su jedna vrsta inkubatora režimske propagande. Posebno ukrašena simbolima fašizma, ta mesta su običnog građanina približavala fašizmu i njegovom vođi, od milja zvanog Duče, čiji se glas, prenošen konstantno, uvlačio u svaki dom, rušeći sve barijere kućne intimnosti. Radio, kao jedini vid kućne zabave, tako je imao monopol u indoktriniranju masa. Pomoću njega, država i njen vođa su bili sveprisutni u svakom vremenu. Taj cilj bio je ostvaren.”

Italijanski fašizam i život ove zemlje u vreme vladavine Musolinijeve stranke “Narod Italije”, privlačili su mnoge pisce, režisere, publiciste, naučnike… Generacija autora ovog prikaza i dalje pamti Felinijev “Amarkord” i smatra ga enciklopedijom fašizma, ali to je umetnička vizija koja nepažljivom gledaocu može da sugeriše kako je Dučeova verzija totalitarizma nešto nalik tragikomediji. Možda, ali da na prvo mesto stavimo reč – tragedija.

Zato su knjige, poput ove, iz kojih saznajemo načine manipulisanja ljudima i narodima, od nemerljivog značaja.

No related posts.

Paradoksalno, iako imamo sasvim pristojnu kvotu blogera, imamo i nepristojno malo dobrih blogova

Pre nekoliko meseci sam skoro sasvim prestao da pratim blogove. Namerno kažem „pratim“ jer se na prste jedne ruke mogu nabrojati „lične virtuelne kolumne“ koje sam uspevao da pročitam od prve do poslednje rečenice.

Dobro, znamo da je na mreži i inače malo teže čitati bilo šta, još teže potpuno pročitati poduži tekst koji publici nudi nečije viđenje kakvog događaja (znate ono: nešto se dogodi, pa hajde sad na desetak mesta da „konzumiramo“ različita, mada uglavnom ista i dosadna, intelektualna razvlačenja testa za lošu pitu.) Ne mogu to, nemam strpljenja, a još manje volje da pratim više od 5 – 6 blogova te vrste, pa i njih tek kad me zaintrigira naslov ili tema.

Razloga ima mnogo, ali ovako na prvu loptu mislim da je najvažniji – dosada. Blogolandija je, verujem, postala (ili ostala?) dosadnija od raja. Fina klima, mnogo tapšanja po ramenu, predvidljivi obroci, ista plej lista, nešto malo loše serviranog rajskog voća… Uglavnom, ne znam baš tačno zašto je tako, ali taj koktel nije u skladu sa mojim anahronim analognim bićem.

Malo prokletstvo novinara, tačnije urednika, takođe mi smeta dok se, sve ređe, šetam od bloga do bloga. Čim pročitam naslov, uvod, snimim šta je glavna teza autora (ako je uopšte u tekstu ima), prvo što pomislim je: da li bi ovaj tekst mogao u novine? (U novine, naravno, jer jesu i još dugo će biti najozbiljniji medij – nije bez razloga reč „štampa“ sinonim za medije.)

I šta zaključujem? Nevoljno ovo pišem, ali toga ima tako malo da brzo gubm volju za daljim traganjem. I, u najboljem slučaju, preletim preko tih treperavih redova sve u nadi da ću naći bar jednu originalnu rečenicu. I samo jednu – dve obično i nađem. A pravi tekst koji me baš sasvim cimne pročitam samo kod blogera koji imaju profesionalnu težinu iza sebe.

Praštajte, ali tinejdžersko-adolescentna promišljanja sveta, a to su u prevelikoj meri naši blogovi, ista su vekovima – razlika je samo u ambalaži u koju su upakovana. Još tužnije: ovde i oficijelno zreli ljudi iza glavobolne buke i besa svojih pasusa sakrivaju samo jad vlastitih praznih dosadnih života. Ko da uopšte mari za to?

Dobro, možda sam ja zadrti prezahtevni relikt vremena kad je napisana reč imala apriori težinu ili je čitalac bar tako očekivao. Blogovi, znamo, nisu literatura, nisu ni novinarstvo (mada najbolji preferiraju da liče na kolumne, dakle na žanr koji svaki student žurnalistike želi da piše već prvog dana po dobitku indeksa.), blogovi nisu ni stručni ili, daleko bilo, naučni radovi. Držim da su to manje ili više zanimljivo napisana zapažanja o svetu oko nas. Ali, na žalost, ovaj pridev „zanimljivi“ ređi je od kapi kiše u pustinji.

No, na stranu sa subjektivnim kategorijama poput „zanimljivo“, mislim da je važniji razlog opadanja interesovanja za blogovanje (da ne krivimo društvene mreže koje itekako troše vreme stanovnika Interneta) u svojevrsnom manjku profesionalnog i žanrovski određenog pisanja na blogu. Blogera u ovoj zemlji nema mnogo, ali ima dovoljno. Blogova, rasnih, vrednih čovekovog najvećeg blaga – vremena, na žalost nema. Neće sami da se pišu.

Vreme svaštarenja u blogovanju neće nikada proći, jer loše stvari nikada ne prolaze, ali takav način pisanja neće nikada biti popularan, kvalitetan i posebno atraktivan za čitanje. Šta više, mislim da će, kao što je to slučaj sa medijima, opstati oni blogovi koji mogu da budu „samoodrživi“, dakle dovoljno posećeni da njihov pisac može od tog posla da pristojno zarađuje. Prema besplatnim stvarima uvek sam imao rezervu, pre svega zato što – ne postoje. Postoje samo različite vrste moneta.

Da privežem lađu za dok. Svoju pustinjsku prirodu Blogolandija u Srbiji izgubiće tek kad blogova bude još manje, a onih koji znaju da ih monetizuju više. Jer, paradoksalno, mi iako imamo sasvim pristojnu kvotu blogera, imamo i nepristojno malo dobrih blogova.

Ili ta sveža okrepljujuća mesta na mreži još nisam uočio?

No related posts.

Sve možete da oprostite ljudima osim ako su dosadni. Ko je to, beše, rekao Miloju Sekuliću i Dragani Djermanović, a oni zapamtili ? Uopšte nisam imao nameru da pratim Internet prenos (a što ne bi tako moglo da se kaže ?) ove Konferencije na Paliću. Dead line (cajtnot što bi rekao moj prvi urednik) prouzrokovan neizbežnom [...] Slični postovi:

Palić 2010: Biznis i Internet via Internet

Ako nameravate da se bavite onlajn novinarstvom, ili to već činite, ova knjiga vam svakako neće biti višak u ličnoj biblioteci Mislio sam da će knjiga Ričarda Krejga (Richard Craig) „Onlajn novinarstvo“ biti još jedan polupročitan udžbenik u kućnoj biblioteci. Sin je stavio pred mene uz poluizvinjavajući smešak: - Ja malo šetkao, pa naišao na nekoliko dobrih [...] No related posts.

Dobra komunikacija je “moneta”  kojom PR može da „plati“ ulazak u redakciju svakog medija Zanimljivu notornu činjenicu uglavnom previđaju svi: nekoliko dobrih PRova vlasniku medija prave uštedu jednaku bruto plati bar jednog novinara! Jednostavno je, zamislite šta sve stiže u redakciju iz institucija vlasti, kulturnih ustanova,  javnih preduzeća, sportskih kolektiva, privrednih kuća… To su „tone“ materijala [...] No related posts.

Neobjavljeni urednički uvodnik Izjutra, oko devet, redakcijske prostorije još mirišu na jučerašnje čišćenje. Mislim na onu hemiju koja puni bar petinu budžeta medija. Ima tu još malo reda po stolovima, ali više onako, u tragovima. Redakcija nije ambulanta i neprirodno je ako su, recimo, svi kablovi hardvera savršeno beli kao čaršavi po televizijskim reklamama. Mada, priznajem [...] No related posts.

Ne moram to biti ja, ali moraš imati nekog ko će te sasvim, baš sasvim, razumeti i podržati. Ne znači da bi taj neko samo podupirao svojim mislima i rukama tvoje odluke ili te obavezno vadio iz haosa u kakav svi mi ponekad upadnemo. Morao bi da bude otvoren i jasan, dovoljno tvoj da te razume [...] No related posts.

Da li će „veoma zabavno štivo“, kako ga je nazvao Sergej Lavrov, ministar spoljnih poslova Rusije, osim uraganskog skidanja prašine sa licemerja svetske diplomatije, u krajnjem bilansu pokazati da je svet slobodniji ili će poslužiti za uvođenje nekih novih „mera bezbednosti“ koje će plebs primoravati da putuje još „strožije kontrolisanim vozovima“ Neočekivano pražnjenje [...] No related posts.

I kad bi Bog lično tvitnuo vest da će sutra da oduva Zemlju, to ne bi bilo značajno dok informacija ne stigne do nekog klasičnog medija. Bar ne ovde i bar ne još uvek.

Kažu da je jedina stvar gora od poraza to što ga morate pravdati i objašnjavati. Uz nešto malo mašte ova rečenica je veoma primenljiva na trenutni odnos online zajednice, ma šta to značilo, prema klasičnim medijima. Naime, svako malo na mreži se pojavljuju članci, beleške, tvitovi, statusi i ostali kaktusi u kojima se, skoro po rutinskoj navici, puštaju bocke na račun tih „pokojnika koji odbijaju da legnu u sanduk.“

To samo po sebi nije loše, naprotiv. Kad se čitava jedna ljudska delatnost, posebno novinarstvo na kojem počivaju mnoge društvene vrednosti, hrabri da obuče novo tehnološko odelo neophodno za preživljavanje u ovom promenjenom svetu, to sigurno zaslužuje aplauze.

Na žalost, uz zalivanje virtuelnog cveća po Fejsbuku, držanje lekcije štampi pre svega, najomiljenija je igra u virtuelnom prostoru.

Kako bi izgledao Internet bez klasičnih medija?

Hm.. da probamo ovako: kad bi ovog časa nestali svi linkovi ka tekstovima iz online izdanja klasičnih medija (štampe, televizije, radija), šta bi uopšte od informisanja na Internetu ostalo? Skoro pa ništa!

Čujem li to: Tviter? Da, čak bi bilo i zanimljivih tekstova, ali ne i novinarski pripremljenih. A mi jedni drugima upravo takve stvari najčešće „cvrkućemo“ i dodajemo linkove sa atraktivnom sadržinom. No, ova elitna mreža, što je lako uočljivo, u ovom delu planete se još nije posebno zapatila – naprosto nema na njemu kritične mase za lansiranje neke bitne vesti u centar interesovanja javnosti. Tviter je prinuđen da usporava dok prolazi balkanskom prugom toliko da čak i do klasičnih medija mlitavo dobacuje svoju sadržinu.

Ostale bi vesti na Fejsbuku? Ne, jasno, tamo jedva i da ih ima, tamo su linkovi ka pravim novinarski priređenim vestima koje smo maločas, primera radi, „pogasili.“

Bilo bi vesti na blogovima? Mislim da to niko iole upućen više ne misli. Blogovi i ne služe da budu deo informativne mreže. U svojim vrhuncima oni to jesu, ali je toga toliko malo da na tu priču treba staviti tačku.

Kapital i dalje ide ka klasičnim medijima, a ne web portalima

‘Ajmo dalje. Ovaj tekst je započeo posrednom opaskom da je klasično informisanje u Srbiji „pokojnik koji se opire sahrani.“ Tu stilsku figuru iskoristio sam samo zato što je dugogodišnja praksa da iz online zajednice novinarima i urednicima stižu „uputstva za upotrebu“ klasičnih medija ne bi li preživeli.

Dobro, klasični mediji su u krizi, redakcije u rasulu, skoro svako ko nešto zna je pobegao ili pakuje kofere…ali niko ne beži u online svet. Zašto? U digitalnom prostoru ima novca, ali za veoma mali broj ljudi. Čak i oni ga, uglavnom, „naplaćuju“ u „stvarnom svetu oko nas“, online svet je tu samo da pomogne u stvaranju reputacije. Zarada od informisanja još je „na dugom štapu.“

Govorimo o sadašnjosti, ne o onom što će biti sutra, ako bude. Velike akvizicije se u Srbiji vezuju za klasične medije, ne za online magazine. Oni su prilično svetlosnih godina daleko od toga. Milan Beko je kupio Novosti, ne sajt ovog medija. A stara je istina – prati put novca i pratićeš najvažnije trendove.

Videli smo gde je finansijska snaga u domaćem informisanju, da vidimo sad i ima li promena u percepciji sveukupne medijske scene?

Povratna informacija

Sećate se sigurno sjajnog teksta Zorana Stanojevića Zozija o „krokodilima.“ Naprosto, čovek je otkrio gde u online svetu postoji prostor za zaradu koji niko ne koristi i o tome pisao u Vremenu pod naslovom „Lepa bara nigde krokodila.“. Šta više, time je inicirao i nastanak „krokodila“, grupe web delatnika koja se i dan danas često sastaje.

Bio je to prvenac – ugledni novinar koji je pre svega u klasičnom mediju (RTS) piše digitalnoj sferi šta ona treba da čini ne bi li bila bolja i konkurentnija. Prilična promena, zar ne – „učenik“ je nadmašio „učitelje.“ Proces je nepovratno postao „reverzibilan“…

Za sad toliko, mada ima još primera. Novinarstvo je jedno i nezamenljivo, a znanje o vođenju medija i redakcije vrlo specifično. Ne bih imao hrabrosti da o tome pišem da nisam decenijama baš na tom mestu. Ali, ma koju redakciju vodili kroz sadašnju često jalovu šumu srpskog informisanja, definitivno je stiglo vreme da se te oštre podele zaborave. Ako je do juče i bilo, danas sve manje ima razdvajanja na klasično i online informisanje. Ovde, naravno, ne mislim na novinarske alate, oni su i unutar klasičnih medija često drugačiji.

To srastanje nužno diktira oskudica, racionalizacija i sadašnji trenutak tehnološkog razvoja. Postoji informisanje, sve ostalo su „nosači informativnog sadržaja.“

Za kraj jedna loša informacija: I kad bi Bog lično tvitnuo vest da će sutra da oduva Zemlju, to ne bi bilo značajno dok ta informacija ne stigne do nekog klasičnog medija.

Dobra vest glasi: Bar ne ovde i bar ne još uvek.

No related posts.