Svi postovi sa bloga: Novinarska Patka

Neobjavljeni urednički uvodnik Izjutra, oko devet, redakcijske prostorije još mirišu na jučerašnje čišćenje. Mislim na onu hemiju koja puni bar petinu budžeta medija. Ima tu još malo reda po stolovima, ali više onako, u tragovima. Redakcija nije ambulanta i neprirodno je ako su, recimo, svi kablovi hardvera savršeno beli kao čaršavi po televizijskim reklamama. Mada, priznajem [...] No related posts.
Ne moram to biti ja, ali moraš imati nekog ko će te sasvim, baš sasvim, razumeti i podržati. Ne znači da bi taj neko samo podupirao svojim mislima i rukama tvoje odluke ili te obavezno vadio iz haosa u kakav svi mi ponekad upadnemo. Morao bi da bude otvoren i jasan, dovoljno tvoj da te razume [...] No related posts.
Da li će „veoma zabavno štivo“, kako ga je nazvao Sergej Lavrov, ministar spoljnih poslova Rusije, osim uraganskog skidanja prašine sa licemerja svetske diplomatije, u krajnjem bilansu pokazati da je svet slobodniji ili će poslužiti za uvođenje nekih novih „mera bezbednosti“ koje će plebs primoravati da putuje još „strožije kontrolisanim vozovima“ Neočekivano pražnjenje [...] No related posts.

I kad bi Bog lično tvitnuo vest da će sutra da oduva Zemlju, to ne bi bilo značajno dok informacija ne stigne do nekog klasičnog medija. Bar ne ovde i bar ne još uvek.

Kažu da je jedina stvar gora od poraza to što ga morate pravdati i objašnjavati. Uz nešto malo mašte ova rečenica je veoma primenljiva na trenutni odnos online zajednice, ma šta to značilo, prema klasičnim medijima. Naime, svako malo na mreži se pojavljuju članci, beleške, tvitovi, statusi i ostali kaktusi u kojima se, skoro po rutinskoj navici, puštaju bocke na račun tih „pokojnika koji odbijaju da legnu u sanduk.“

To samo po sebi nije loše, naprotiv. Kad se čitava jedna ljudska delatnost, posebno novinarstvo na kojem počivaju mnoge društvene vrednosti, hrabri da obuče novo tehnološko odelo neophodno za preživljavanje u ovom promenjenom svetu, to sigurno zaslužuje aplauze.

Na žalost, uz zalivanje virtuelnog cveća po Fejsbuku, držanje lekcije štampi pre svega, najomiljenija je igra u virtuelnom prostoru.

Kako bi izgledao Internet bez klasičnih medija?

Hm.. da probamo ovako: kad bi ovog časa nestali svi linkovi ka tekstovima iz online izdanja klasičnih medija (štampe, televizije, radija), šta bi uopšte od informisanja na Internetu ostalo? Skoro pa ništa!

Čujem li to: Tviter? Da, čak bi bilo i zanimljivih tekstova, ali ne i novinarski pripremljenih. A mi jedni drugima upravo takve stvari najčešće „cvrkućemo“ i dodajemo linkove sa atraktivnom sadržinom. No, ova elitna mreža, što je lako uočljivo, u ovom delu planete se još nije posebno zapatila – naprosto nema na njemu kritične mase za lansiranje neke bitne vesti u centar interesovanja javnosti. Tviter je prinuđen da usporava dok prolazi balkanskom prugom toliko da čak i do klasičnih medija mlitavo dobacuje svoju sadržinu.

Ostale bi vesti na Fejsbuku? Ne, jasno, tamo jedva i da ih ima, tamo su linkovi ka pravim novinarski priređenim vestima koje smo maločas, primera radi, „pogasili.“

Bilo bi vesti na blogovima? Mislim da to niko iole upućen više ne misli. Blogovi i ne služe da budu deo informativne mreže. U svojim vrhuncima oni to jesu, ali je toga toliko malo da na tu priču treba staviti tačku.

Kapital i dalje ide ka klasičnim medijima, a ne web portalima

‘Ajmo dalje. Ovaj tekst je započeo posrednom opaskom da je klasično informisanje u Srbiji „pokojnik koji se opire sahrani.“ Tu stilsku figuru iskoristio sam samo zato što je dugogodišnja praksa da iz online zajednice novinarima i urednicima stižu „uputstva za upotrebu“ klasičnih medija ne bi li preživeli.

Dobro, klasični mediji su u krizi, redakcije u rasulu, skoro svako ko nešto zna je pobegao ili pakuje kofere…ali niko ne beži u online svet. Zašto? U digitalnom prostoru ima novca, ali za veoma mali broj ljudi. Čak i oni ga, uglavnom, „naplaćuju“ u „stvarnom svetu oko nas“, online svet je tu samo da pomogne u stvaranju reputacije. Zarada od informisanja još je „na dugom štapu.“

Govorimo o sadašnjosti, ne o onom što će biti sutra, ako bude. Velike akvizicije se u Srbiji vezuju za klasične medije, ne za online magazine. Oni su prilično svetlosnih godina daleko od toga. Milan Beko je kupio Novosti, ne sajt ovog medija. A stara je istina – prati put novca i pratićeš najvažnije trendove.

Videli smo gde je finansijska snaga u domaćem informisanju, da vidimo sad i ima li promena u percepciji sveukupne medijske scene?

Povratna informacija

Sećate se sigurno sjajnog teksta Zorana Stanojevića Zozija o „krokodilima.“ Naprosto, čovek je otkrio gde u online svetu postoji prostor za zaradu koji niko ne koristi i o tome pisao u Vremenu pod naslovom „Lepa bara nigde krokodila.“. Šta više, time je inicirao i nastanak „krokodila“, grupe web delatnika koja se i dan danas često sastaje.

Bio je to prvenac – ugledni novinar koji je pre svega u klasičnom mediju (RTS) piše digitalnoj sferi šta ona treba da čini ne bi li bila bolja i konkurentnija. Prilična promena, zar ne – „učenik“ je nadmašio „učitelje.“ Proces je nepovratno postao „reverzibilan“…

Za sad toliko, mada ima još primera. Novinarstvo je jedno i nezamenljivo, a znanje o vođenju medija i redakcije vrlo specifično. Ne bih imao hrabrosti da o tome pišem da nisam decenijama baš na tom mestu. Ali, ma koju redakciju vodili kroz sadašnju često jalovu šumu srpskog informisanja, definitivno je stiglo vreme da se te oštre podele zaborave. Ako je do juče i bilo, danas sve manje ima razdvajanja na klasično i online informisanje. Ovde, naravno, ne mislim na novinarske alate, oni su i unutar klasičnih medija često drugačiji.

To srastanje nužno diktira oskudica, racionalizacija i sadašnji trenutak tehnološkog razvoja. Postoji informisanje, sve ostalo su „nosači informativnog sadržaja.“

Za kraj jedna loša informacija: I kad bi Bog lično tvitnuo vest da će sutra da oduva Zemlju, to ne bi bilo značajno dok ta informacija ne stigne do nekog klasičnog medija.

Dobra vest glasi: Bar ne ovde i bar ne još uvek. ;)

No related posts.

Ja za Kraljevo, mi za Kraljevo, svi za Kraljevo

U blizini Kraljeva, u meni nepoznatoj kući koja gleda u otmenu Žiču, proveli su, jednom, vreme zla i neizvesnosti, one godine velikog rata, deda Luka i baba Vidosava i njihove tri kćeri. Četvrtu, moju mati Ljubicu, zbog nemaštine su, nevoljno, poslali kod kume u Banat.

U Srbiji sudbine određuju nesreće, a samo u retkim godinama sopstveni naum i znoj.

I tako je to davno putovanje ratnim vozovima i mene, još nepostojećeg, učilo prvoj lekciji iz bukvara života: Ima nesreće, ali ima i ruke koja će uhvatiti tvoju i spasiti te suvišnog bola.

One noći kad je drhtala zemlja pod ljudima ja sam, da budem iskren, spavao. Nejasno se sećam glasova ukućana i mog mrmljanja da ne paniče. I pokreta ruke ka satu: zašto svi prvo želimo da znamo kad se nešto dogodilo? Ili su mi to kasnije ispričali, pa sad mislim da se sećam, nije uostalom ni važno.

Nesreće uvek u početku izgledaju male, a sreće velike.

Malo mi se pamćenje odužilo pa još držim u svesti zemljotrese u Skoplju, Banja Luci, u Crnoj Gori, u Budimpešti, u Mionici… Trese se Balkan, trese se Srbija uvek, ovako ili onako. Ponajmanje od veselog igranja. Ali nađu se tu i ruke da pridrže nevoljnika kad krene bujica. Samo te ruke ponekad treba dozvati, a ovaj tekst je jedan od načina.

Slike katastrofe video sam kasnije, čuo brojke, slušao, ovako iz daljine, glasove stradalnika. To je nešto poput zakona prirode: sad prinosiš čašu sa vodom ustima, a već naredne sekunde sve je oko tebe drugačije nego u času kad si tu čašu podigao. Rukom.

Samo treptaj deli svakidašnjicu od sloma sopstvenog života. I mnogo truda da se taj ili drugačiji i bolji život, iznova izgradi.

Ne želim da vas namučim teškim rečima. Naprotiv!

Skrećem vas samo pažnju, kao što to ovih nedelja radi i cela srpska blogerska zajednica, da je osmišljen način da se stradalnicima pomogne što brže i što lakše. Da zimu dočekaju pod krovom, a ne pod snežnim nebom.

Sa desne strane ovog teksta videćete baner – sliku po kojoj možete pritisnuti kursor. Otvoriće vam se svet sajta www.jazakraljevo.rs. A tamo ćete naći i potpuno objašljenje u kojem piše i ovo:

Srbija je mala. Svi smo mi komšije.”
Ovaj veb-sajt je projekat Internet zajednice, osmišljen kao oglasna tabla koja omogućava da se brzo i jednostavno sazna gde fali cigla a gde crep. Ko ima manjak vode, a ko višak snage. Ko kome gde i kako može najefikasnije da pomogne. Preko ovog sajta Kraljevčani mogu brzo i jednostavno da dojave konkretne probleme i da se obrate za pomoć.

Iza ovog sajta ne stoji nikakva vladina ili nevladina organizacija, već članovi Internet zajednice iz cele Srbije koji svojim prijateljima i komšijama iz Kraljeva na ovaj način žele da pomognu, prikupljajući sve bitne informacije na jednom mestu.“

Ovaj sajt je ruka koju ćete pružiti unesrećenima i ruka koja će dočekati vašu.

I to će biti bar dve, pa dvadeset, pa dvesta… To će biti ruke Srbije.

Neću vas pozivati da to uradite. To možete učiniti ukoliko želite.

Ukoliko se i vaše ruke najbolje osećaju kada stisnu nečiju tuđu ruku.

#jazakraljevo

No related posts.

O zabranjeni pušenja, Utisku nedelje, hrani, saobraćajnom „čepu“, Al Kaidi i ostalim komadićima razgovora od 140 karata

Miloš Đajić (@milosdjajic), zarobljen u saobraćajnom zastoju nadomak Beograda, sluša muziku u kolima i šalje poruku na tajmlajn Tvitera:

-A lepo su mi policajci rekli da idem na avalski… Tako ti je to kada se pravis pametan…

Koju sekundu kasnije Tomislav Damjanović (@rastko94) predlaže mu da, dok čeka, pređe na bržu muziku. (Zvonko Bogdan ume da napravi dobar štimung, ali ne kada si opkoljen stotinama automobila, pretpostavljam.)

  • Recimo nagli prelaz na the clash?

Pogodio je!

  • Uuuuuuu, dje me nadje… obozavam da vozim uz njih, uzvraća tvitom Miloš.

Zemljotres i akcija

Tog dana razmere nesreće izazvane zemljotresom još se samo naziru, ali sasvim dovoljno da se krene u akciju. Tatjana Vehovec (@Mooshema), izvlači suštinu iz razgovora o novogodišnjim honorarima estradnih zabavljača po gradskim trgovima. Uz Balaševića je tog dana bila zalepljena suma od 200.000 eura. Mnoogo, kume… Ispostaviće se da je taj podatak, bio tačan ili ne, povukao voz.

@Mooshema by salemax poručuje:

Saglasna sam. To je moja građanska obaveza. -http://tinyurl.com/3992ojj (Call for action, pls. RT) #saglasnost.

Iza ovih podataka kriju se prvi obrisi blogeraško-tviteraške akcije #saGLASAN – pola novca iz lokalnih opštinskih budžeta namenjenih proslavi Nove godine da ide na račun Kraljeva i okoline. Tamo gde će malo ko slaviti. Doduše, mislim da je ljudska radost neuništiva i spasonosna i da će se slaviti i tamo. Život i treba slaviti tamo gde je najugroženiji. I svuda!

Slučajni susret

Irena Rašeta (@Cairenn) unosi dozu šarmantne mistike na tajmlajn:

„Srela u gradu svog prvog dečka kojeg sam upoznala na ovaj dan prije 14 god!“

Volim ovakve rečenice. Život se sastoji od slučajnih susreta. Ako postoji slučaj…

Lidija Bera (@lidijabera) zapaža čudan “primer”  terorizma:

„Eksplozija u Nusicevoj, zapaljen sleper na autoputu… Al Kaida, bez sumnje.“ Nema odgovora. Uostalom, ovo je 21. vek, šta još može živog čoveka da iznenadi?

Hrvoje Komljenović (@Hkomljenovic) ima preciznu definiciju nečeg drugog:

„Edge je baš prikladan naziv za mobilni internet na rubu upotrebljivosti“.

Nema protivljenja, što ovoj rečenici daje dodatnu dozu tačnosti. Jer, na Tviteru i te i svake druge večeri „cvrkuti“ stižu sa svih mogućih uređaja. Doduše, sa frižidera još ne, mada se ta reč često šunja kroz gužvu avatara i rečenica. Tviter je jedan od boljih začina uz svako jelo!

WEB aktivizam

Miloje Sekulić (@milojesekulic)   znalački koristi priliku da pozove „okupljenu publiku“ da pripomogne u jednom poslu:

„Skupljam primere veb aktivizma, NGO kampanja na SM itd. Pozeljne studije slucajeva. Link na milojesekulic@yahoo.com Hvala Molim za RT! „

I na ovaj poziv, kao i na svaki koji sadrži „molim RT“ kreće lavina retvitovanja. Kućno vaspitanje Tviter zajednice.

Tajmlajn kuca neprestano, poput sat na zidu. Ili ruci? Bah, ma koga je briga za to poređenje!?

Beležim, tačnije „kopipejstujem“:

Jelena Glišić (@oooLejla): „uzasno slab pritisak vode. Valjda nedelja pa se cela zgrada kupa… „

Uloga hrane na Tviteru

Dalji tok radnje najednom vodi do – ishrane. @filoblogija (Valentina Đorđević) primećuje:  Sting tako dobro ide uz palačinke…

Razmišljm da li da u ram Tvitera dodam…“a palačinke uz svaku muziku“, ali se teškom mukom uzdržavam. Ipak, Saša Antonijević (@salemax) ubacuje još jedan prehrambeni tvit: „ceo dan jeden neke sendvičiće, vreme je da napravim nešto konkretno #GodzillaStyle“.

Tviter odvodi još svojih žrtava u pravcu frižidera, te čarobne tamnice. Još sam pošteđen, ako ne računamo mineralnu vodu u okeanskim količinama.

Stiže i predlog za čitanje novog blog posta u slavu Tvitera: @Marija28 (Marija Radivojević)  by DedaBor tvitnula je: „Sjajan post ) RT @ZabaMala: Danas kada postajem tviteraš (novi blog post) http://bit.ly/9Xi0jU

Server tamo negde naglo dobija dodatno opterećenje.

Utisak nedelje

Prenos Utiska nedelje i komentari spadaju u zaštitni znak upotrebe Tvitera nedeljom. Mada, ima neko vremekako „komentatori“ dobijaju status spamer od nezainteresovanih za taj stari paganski TV kult. Miloš je svestan toga:

@milosdjajic „cekam #utisak …. one koje nerviramo neka uvedu filter ili nas privremeno unfolow…“

Neverovatno kako brzo rešava problem“ Privremeni unffolow, kakva ideja. Strava!

A tek tema: Zakon o pušenju! Linija kojom deli tviteraše vidljiva je golim okom: pušači ga gaze, pljuju i dovode u vezu sa nekim antologijski groznim ideologijama, nepušači aplaudiraju uz nešto malo loše odglumljenog razumevanja za muke onih prvih.

Nisam odradio dobro copy rečenice: „nije neka tema… hihihi ali znacajna za drustvo, pocetak primene zakona o zabrani pusenja #utisak .“ I meni smešno! ) Ukucavam „NovinarskaPatka RT+1 @mileusna @Miss_Cybernaut “Ja moram priznati da mi se ne mili da ulazim u kafiće i kafane kod nas zimi upravo zbog dima.“

Istina je istina i ne bih da je prećutim!

Samostalnost severnog kita!

@NikolaSologub unosi malo vedrine rečenicom: „Severni kit tek sa 40 god samostalan. K’o u Srbiji ) „ Što jeste, jeste…

@Dragitza (Dragana Markovic) retvituje @MilicaPaunovic: „razne gluposti mi padaju na pamet! dokona glava je djavolje igraliste.“ Približava se vreme za blago opuštanje tviteraškog adrenalina…

Relaksacija i pozdravi

@pedja_supurovic (Predrag Supurović) predlaže: „malo reklasacije za mirno nedeljno vece:http://www.youtube.com/watch?v=F4OXrmxDp44

Ponedeljak je već zauzeo svoje mesto na listu kalendara. Sutra je novi dan, rekla bi Skarlet, mada večeras nije tu.

Sve više pozdrava za laku noć. Samo na Tviteru se pozdravlja na ulazu i na izlazu iz „dvorane“. Ima za to razloga.

A i meni je vreme za „laku noć“… Još samo da proverim ima li nešto u DM i…pa dosta je za danas. ;)

No related posts.

Ne postoji nikakav online svet. To su samo ljudi koje smo oduvek tražili, ali nije postojao način da ih upoznamo.

Nikada nisam mislio da ću pisati blog. Veoma važne stvari u životu retko dolaze najavljene, uglavnom nalete na vas dok ulazite u prodavnicu po mineralnu vodu, pokušavate da ostavite utisak otvarajući vrata nepoznatoj dami ili kupujete sir na pijaci.

Dok sazrevate živeći, ne maštate da potanete bloger. Ako i čujete tu reč, to neće u vama proizvesti neki poseban osećaj. Mislim, koga je uopšte briga za nešto tako neodređeno i puno nagoveštaja dangube kao što je blogovanje.

Nikada nisam mislio da ću imati prijateljice i prijatelje na Tviteru. Pre svega, svi ti smešni redovi softvera koje pokreće nekakav hardver uopšte ne liče na udobno mesto za sedeljku. Prijatelji imaju lica, pokrete koji ste stotinama puta uočili tokom brojnih razgovora, imaju svoje živote na koje se uzaludno žale ili ih nepotrebno veličaju decenijama. Ili nemaju nikog, što je takođe opravdani razlog za ridanje na vašem mokrom ramenu. Fuck, zar mi je u svom tom haosu još bio potreban i neki izum čiju krajnju svrhu ne zna ni onaj ko ga je sklopio?

Nikada nisam mislio da ću „imati profil“ na Fejsbuku. Iskreno, kada sam prvi put čuo da postoji ta mreža, mada se u mojoj svesti reč mreža tek od skoro vezuje sa tim odredištem na Internetu, napravio sam sad već zaboravljeni vic o adolescentnim osobinama tog mesta.

Nikada nisam mislio da ću uključivati kompjuter samo da bih proverio da li je neko ostavio komentar na mom blogu ili poruku u nevidljivom sandučetu na Tviteru ili Fejsbuku. I da ću preturati po mejlovima kao po biblioteci u kojoj treba pronaći onu jednu jedinu željenu knjigu.

Nikada nisam mislio da ću čekati, da, baš čekati kao što se neko bitan čeka na stanici ili za stolom u restoranu, jednu rečenicu ispod svog statusa, možda jedno „like“ uz link koji vodi do džinovskog džuboksa ili jedno RT uz 160 ili manje karaktera popunjenih u ramu Tvitera.

I nikada nisam mislio da ću u nedeljno jutro uzimati mobilni telefon sa noćne police da bih proverio sve to što sam već nabrojao i pre nego što sam, zapravo, uopšte počeo da živim novi dan. Ah, jebote, kakvo teško glupiranje sa tim digitalnim svetom! A u nekom uglu ja koji tu kao radim nešto ili čekam nekog!?

Nikada nisam mislio da ću pisati tekst o nečem što, koliko juče, nije postojalo u mom svetu ni kao smešan nagoveštaj. Ljudi kao ja koriste kompjuter da provere šta ima novo u „pravom svetu“ ili da telefoniraju badava tetki u tamo već nekoj zemlji. I ne vezuju to iole ozbiljno sa svojim fizičkim prisustvom na ovoj urnebesnoj planeti.

Nikada nisam mislio da ću deliti stvarnost na online i offline. U stvari, u tu podelu nisam siguran ni sad jer je granica tako tanka, tako prozračna, tako zavodljivo mačkasta da lagano tonem i, priznajem, menjam se tonući u tu neverovatnu smesu opipljivog i nedodirljivog.

Nikada nisam mislio da ću jednom u ma kom tekstu, u razgovoru sa ljudima, u šifrovanim porukama na trgovima Interneta, ostavljati komadiće sopstvenog bića koje sam oduvek smatrao emocijama.

Ne, nikada nisam mislio da ne postoji nikakav drugačiji, nikakav digitalni online svet, nikakve mreže i instalacije koje su samo putevi do drugih ljudi. Jer, evo ovde na kraju ovog zapisa, mogu jasno da priznam kako sam ostao bez starinske sposobnosti da gunđam na svu tu gvožđuriju bez koje bih i ja ostao nedorečen i pomalo pust.

Ah, da, to sam vam već rekao, ali ove dve rečenice su mi neophodne da završim priču.

Ne postoji nikakav online svet. To su samo ljudi koje smo oduvek tražili, ali nije postojao način da ih upoznamo.

Sad postoji i mi nećemo nikada otići iz tog sveta.

I, mislim, biće bolje da se potrudimo da u njemu živimo najbolje što znamo.

Mislim da to uopšte nije težak poduhvat! )

Ilustracija preuzeta odavde.

No related posts.

Zapis sa puta po Blogolandiji

Jedne jeseni sredinom osamdesetih, dok su ove poderane kulise boljeg život još izlazile iz samoupravnih fabrika, a autobus kojim sam putovao ka Novom Sadu šenlučio po starom putu koji spaja Beograd i ravničarsku prestonicu, prvi put mi je sinula misao da je Novi Sad mesto u kojem bih mogao da živim. Onako, skroz, sa sve porodicom, ličnom kartom i zvucima širokih bulevara po kojima sam znao da šetkam pre ili posle emisije na novosadskom radiju koju smo mi, lokalci, pripremali u tamošnjem studiju.

Dobro, koga briga kad je neko shvatio da je kućni prag najveća planina, ali morao sam to da napišem, samo došlo pa u tekst ušlo, ne može se tek tako izbaciti.

A i blog je ovo, moja kuća sred Panonskog mora i moja so u supi. I u ranama, ali da to preskočimo.

Mnogo godine kasnije, pokazaće se, iako još uvek nepromenjene adrese, pred stepeništem SPENS-a, setio sam se tog već anonimnog datuma. Osećao sam se dobro, lako, skoro da sam morao da dozivam adrenalin jer, vrag će znati zašto, čovek sam sebi unapred odredi kad bi to trebalo da bude uzbuđen pa se čudi ako se prevario.

Ne mogu sasvim precizno da kažem koga sam prvo ugledao, ali odlično znam i to će ostati kao lep beleg, kao madež na licu Merilin Monro, da sva ta poznata ili nepoznata lica koja sam sretao od tog časa pa nadalje, odavno već imaju svoja mesta u mom životu.

Sve se tu pomešalo: blogerski nadimci, tviteraški nikovi, imena i prezimena, rukovanja, zagrljaji, poljupci, mislim onako, an passan, rečenice razmenjene i nastavljene tačno na onom mestu na kojem su prekinute još tamo u virtuelnom svetu.. Ili to beše u stvarnom, ako razlika uopšte postoji?

Nemam potrebu da hronološki ili po nekom mom kriterijumu poređam novosadsku blogersku žurku sa igranjem, pevanjem, predavanjima, pauzama, “ah, pa to si ti” prepoznavanjima, fotografisanjima, kafama u pauzi, keceljama za zakuvavanje stvarnosti i varjačama za mešanje kompota od plodova gneva i lepote.

Prošle sam godine pisao o BlogOpenu u Nišu na kojem nisam bio, ove mi je “ta manifestacija” deo emotivnog prtljaga, pa reči ne žele da se uklope u izveštaj. Evo vam ovoliko teksta koliko mogu od sebe da odvojim, ostalo ne dam! ) Moram i ja od nečeg da živim.

Možda sam 9. i 10. oktobra, u salama i hodnicima koje je prisvojio s pravom BlogOpen 2010, u kafićima ili u crvenim tonovima Treme (ko ne zna o čemu govorim, ne mogu mu pomoći), pred Katedralom ili otmenim gospodinom Miletićem, u tesnim kamenim prolazima nalik metafori svačijeg života, možda sam tu negde, u društvu koje je ostavilo svoje avatare za “posle šetnje”, sa Novim Sadom spojio za navek neka nova lica kojih nije bilo u mom preblogerskom postojanju. I tako okupljeni oko nečeg što, zapravo, ne postoji, što je divlji tango brojki, skripti i “programskih jezika”, biće da smo postavili neke trajne dobre linkove koje ni Google nikad neće uspeti da razume. A najvredniji su na svetu.

Kasnije, u polumraku pančevčke autobuske stanice, još je trajala žestoka muzika, još je čaša bila puna, još su nečije životne priče ispunjavale moju ličnu Blogosferu ili Blogolandiju, još je trajala moja novosadska emisija iako je odjavna špica odavno emitovana.

Dobro sad, oslobodiću vas ove sebične patetike, ako se već niste razbežali. Mada, znate, linkovi su prijatni okovi – to kad ščepa, ne pušta! )

No related posts.

I don’t like monday“

Dragan Varagić je pokrenuo zanimljivu i važnu temu, a po mom viđenju i „dve u jednoj“. Dakle, koliko smo emocionalno zreli da prepoznamo svoje glavne probleme i izađemo sa njima na kraj, konkretizujući to čuvenim „sindromom ponedeljka“, odnosno odbojnosti mnogih prema danu kada počinje „radna nedelja.“

Ovaj post je tek delom moje viđenje i komentar Varagićevog članka – po običaju tekst koji sam napisao prevazišao je svaku meru pristojne dužine komentara, a i sam sam, odavno uočivši koliko je knjiga Danijela Golemana „Emocionalna inteligencija“ uticala na shvatanja mnogih u Srbiji, napisao i držao neke teze u „draftu.“ (Uzgred, naš popularni psiholog Zoran Milivojević, koji ima i svoj nalog na Fejsbuku, piše itekako zanimljive knjige i članke na temu emocionalne inteligencije.) U suštini ovo je moje viđenje razloga zbog kojih ljudi vole ili ne svoje radno mesto i njihovog odnosa prema slobodnom vremenu kao kruni lepote življenja.

Ljudi, dakle, u velikom broju ne vole ponedeljak i raduju se petku. I to je najprirodnija stvar na svetu! Da se pozabavimo malo „tajnom vezom“ koju takvo ponašanje, možda, ima sa njihovom emocionalnom ili socijalnom inteligencijom, ali i sa mnogim drugim bitnim sastojcima njihovog života.

Te dve stvari, mislim, ne idu nužno u paketu – s radošću ići na posao (u ponedeljak) i emocionalna inteligencija kao (nekad) nov pogled na psihologiju koji je promovisao Goleman. Njegova druga knjiga, Socijalna inteligencija (takođe prevedana u nas) možda je bliža temi koju možemo podvesti pod čuveni hit „I don’t like monday“ grupe Boomtown Rats.

Odlazak na posao je ulazak u socijalni krug koji je bitno različit od porodičnog. Za većinu neizabran, nametnut i pun borbe, dokazivanja, naređenja, stresa – što sve skupa može da bude i OK, ali, po relevantnim istraživanjima, za većinu zaposlenih nije. Veoma malo ljudi ima sreću da radi posao koji voli u okuženju koje mu/joj prija. I to su, nejčešće, ljudi koji su na menadžerskim pozicijama ili, pak, zaposleni sasvim drugog tipa kojima je sasvim svejedno kakav im je „socijalni status.“

Drugi, pak, beže od svog života u rad i ubiraju socijalne poene takvim ponašanjem. Ipak, znamo da radoholičari nisu baš najsrećniji ljudi na svetu.

Ne treba tražiti od ljudi da uživaju i u poslu i u stvarima koje su zadovoljstvo i da to „zalepe selotejpom.“ Vrlo je opasno ne praviti granicu između rada i zadovoljstva. To ne znači da je svejedno da li neko voli svoj posao – nije svejedno, ali nije i dovoljno za tumačenje „fenomena ponedeljak“ samo po sebi.

Najveći broj infarkta, statistika važi za ceo svet, događa se u ponedeljak u zoru! Vrlo rečit podatak, zar ne?

Pravo pitanje je zašto neko ne voli ponedeljak? Nije izabrao posao koji voli? Možda. Nije u okruženju koje je stimulativno? Daleko češće. Nije uopšte u prilici da išta preduzme, odnosno promeni rano mesto ili profesiju? I to. Šta više, danas su u ovakvoj poziciji i emocionlno izrazito zrele osobe.

„Mrzeti ponedeljak“ je civilizacijski fenomen sa mnogo prividno „nepoznatih“. Ako vam se ne ide u ponedeljak na posao, niste nezreli – samo se potrudite i potražite odgovor detektujući sve što vas stresira na radnom mestu.

Ne treba, možda, menjati posao, profesiju, možda treba menjati radno okruženje, firmu…ako ste u mogućnosti, jer većina to nije.I tu leži deo odgovora: posao je određen mnogim „sitnicama“ na koje ne možemo da utičemo, utiču drugi. A osećaj nemoći odvratno generiše stres i nezadoljstvo. Poruka „menjajte posao“ često samo pridodaje stresu. Jer, u osnovi, poručuje „jer ovome nisi dorastao.“

Ako niste među fanovima ponedeljka, niste ništa manje vredni ni zreli nego prosečan čovek. Taj podatak je nedovoljan da bismo mnogo saznali o vama. Mada, da ne shvatite pogrešno,  ne možete pobeći od činjenice da imate problem ponedeljka, ma šta bio njegov uzrok.

Novinar koji nikad nije ni znao pravu podelu na radno i vikendaško vreme možda i nema pravo da piše o ovome. Ali, pošto sam zbog toga platio pozamašnu cenu, evo me gde poručujem iz sveg glasa: ne nosite posao kući, poštujte vikend više od posla, ne zavaravajte se kako uživate satirući se od posla i, na kraju, uveče, pre nego što usnite, pogledajte svoje najdraže, a onda oslušnite svoj puls. I znaćete da li ste na pravom putu.

I naučićete da volite svaki dan u sedmici.

P.S. Uzgred, kad me namuči ponedeljak, ja ugasim firmu i otvorim novu. ;)

Fotografija preuzeta odavde.

No related posts.

Zašto se uporno dovode u vezu Internet i kriza klasične štampe?

Čak i kad sadržaji potpuno liče, uključujući i tačke, zareze, fotografije ili već što god bilo, Internet i štampani mediji ne prodaju istu stvar. Taj privid izbora pravi probleme u shvatanju sličnosti i razlike novinarstva na webu i na kiosku. Drugim rečima, pad tiraža štampe i “selidba”  sadržaja u  online sferu dva su različita problema koja ne treba nužno trpati u isti koš.

Uz kafu se može usisati dnevna količina aktuelnih informacija sa neta. OK, to je uglavnom besplatno, ali, kao što vidimo na primeru Rupertovog Tajmsa, koji je uveo naplatu trošenja vesti sa web portala, poneko bi radije novac. (A ko ne bi?)

Ta muka online medija je, naoko, sasvim direktno povezana sa nevoljama izdavača kojima opada tiraž u offline svetu. No,  hajde da to probamo da razdvojimo na dva zasebna problema.

Kupujući novine, mi ne ostavljamo sitniš na kiosku kako bi saznali šta se dogodilo ovde, tamo i još po negde. Ne, mi plaćamo jedan stil života, stav, kolumnu omiljenog autora, manir, način trošenja slobodnog vremena, miris štamparske boje, papir koji je zgodno urolati i držati u ruci, predmet koji naprosto volimo, statusni simbol, stranačku „značku“, pogled na svet…

To posebno važi za časopise, skupe specijalizovane magazine. Veliko je pitanje da li su oni deo tržišta štampe ili tržišta luksuznih stvari. (Ima Pedya sjajan nauk o tome kako ljudi često i ne znaju šta, zapravo, prodaju.)

Plaćanje je stvar navike: naučili smo da su online vesti besplatne, kao što smo naučili da treba platiti struju koja pokreće računar, provajdera, hardver, softver…dakle, svi su zavredili plaćanje osim onog ko je stvorio suštinu: novinara.

To jeste malo isčašeno ali je tako. I akviziteri koji prodaju knjige poređane po automobilu imaju veći procenat zarade nego pisac. Ma bio on i nobelovac! I tako je decenijama. Da li je to uništilo književnost, izdavaštvo…? Ne, samo je stvorilo drugačiji način preraspodele novca koji kruži u tom poslu. Za nekog je ostalo više, za nekog manje „šuški.“

Ne znači, međutim, da će tako biti večno, kao što ništa nije večno. I softver smo svojevremeno naučili da kupujemo za 50 dinara na buvljaku, a danas već sasvim lep broj ljudi daje novac „po cenovniku“ za te „programske redove“. I celokupni životni opusi muzičara mogli su, a mogu i sad, da se smeste u mp3 format i kupe ili obezbede praktično potpuno badava. Da li su, zbog toga, nestali muzičari i sva „privreda“ koja ih prati? Ne, naravno.

Navika je stvorena – ekonomski model je samo pitanje vremena

Online novinarstvo će, kad tad, pronaći svoj način opstanka i života. Jer, budući da se bez njega više ne može (čak imamo i rasprave o zavisnicima ne samo od društvenih mreža već i o „info-manijacima“ koji strahuju da će im neka vest promaći), nemoguće je zamisliti situaciju u kojoj sa „pokretne trake“ neprekidno silazi proizvod koji niko ne plaća. Nema toga na svetu. Jednom stvorena navika traži i nalazi svoj način trajanja i ekonomskog opstanka. E, sad, naša opsesija starim modelima “plati i nosi” samo je dokaz da se sporo menjamo,  što i nije neka velika novost.

No, da ne tupim opservacijama, verovatno je bolje reći kako vidim budućnost novinarstva u novim uslovima. Pazite, novinarstva, to je bitno, ne papir, ekran ili radijski zvučnik, odnosno novine, televizija ili radio.

Mislim da će, najpre, nestati i iz ofline i iz online novinarstva svi koji ne budu mogli zaraditi za plaćanje računa – obdaništa za dete, novih čarapa, hemijskog čišćenja odela… pa ma kakav im poslovni model bio. Dakle, prva faza je smanjenje broja medija jer ih ima  preko svake mere. Dobro, dobro, znam da nisam rekao ništa novo, ali moram da počnem od nekud, a ovo je možda i najvažnije. Lično, mislim da je daleko više dovelo do urušavanja medija od tog „vražijeg“ Interneta. ;)

Ima li previše istih vesti ili „istih medija?“

Hajdemo dalje – kada su u pitanju vesti, mediji se razlikuju samo neznatno! Osnovnu informaciju možete nađi na stotinu mesta i ona će, uz nešto malo odstupanja, biti ista. A vi, osim ako niste fanatik i beskrajno dokon, ne možete provesti dan tragajući za tim razlikama. I to je već “opšte mesto.”

Postoje vesti koje su, uglavnom, skoro iste u svakom mediju i to se, jednim svojim delom, neće promeniti – osim što ne mogu svi mediji imati samo takve sadržaje. A zašto su vesti iste? Zato što ih nema toliko koliko prosečan čitalac očekuje, osim ako ne želi pred sobom i informaciju o tome nosi li komšinica svileno rublje. (Doduše…) Osim toga, da li smo baš sigurni da je previše istih vesti – nije li previše „istih medija?“

Ono što istinski i jedino razlikuje dnevnu (i svaku drugu, naravno) štampu je autorski pristup temama, vrhunska novinarska autentična produkcija, a to možete nazvati i – najkvalitetniji novinari komentatori, vrhunsko profesionalno novinarstvo, istraživačke teme obrađene originalnim autorskim perom autora. Drugim rečima, jedinstveni adržaj koji ne možete naći na svakom uglu Interneta.

Ironija je da isto važi i za najogavniju žutu štampu: ljudi kupuju to smeće jer iznosi pred njih ono što drugi neće, a njih zanima! No, budimo realni, u kojoj to delatnosti postoji samo kvalitet?

Izlaz za štampu je u samoj štampi i kolaboraciji sa Internetom. Onaj print koji bude dobro naciljao svoju publiku neće se zamarati praznim pričama o tehnološkoj oluji koja je oduvala papirna izdanja. Drugi, manje vični snalaženju u novim uslovima, nestaće (s razlogom, jer rekosmo da je medija i inače previše). Nestaće, naravno, i mediji druge prirode kako bi se ovih hiljadu, koliko ih je u Srbiji, uravnotežilo sa potrebama „konzumenata informacija.“

Oslobodimo, dakle, Internet tog naturenog balasta krivice za „propast štampe“, pa i „topljenje“ drugih medija. Internet nam, kao lakmus papir, samo pokazuje šta imamo pred sobom i odvaja „zdravo zrno od kukolja.“ Kao i svaka nova tehnologija, pravi „veliko spremnje“ i stavlja pred iskušenje sve što dotakne. I poput velike komete koja je promenila tok evolucije, postavlja figure na medijskoj ploči na nova mesta.

Ima li u tome nešto loše?

Fotografija preuzeta odavde.

No related posts.

blogodak blog

Blogodak?

Blogodak je vaš pogled na domaću blogosferu. Prijavite se i napravite sopstvenu listu blogova koje pratite.

O projektu

Podrška

MyCity.rs

DevProTalk

Duhovi iz Palmotićeve 37