Svi postovi sa bloga: Novinarska Patka
Povodom 3. maja, Svetskog dana slobode medija
“U Srbiji se dobro razume da su mediji jako važni i onda se oni, iz različitih razloga, izlažu pritisku, a lokalni mediji su u posebno osetljivoj situaciji. Ima političkih pritisaka i pritisaka koji dolaze iz sfere biznisa i nekih drugih interesnih grupa, pa tako nema potpune slobode medija”, kaže Đorđe Vlajić, predsednik NUNS-a u izjavi za B92. Povod za razgovor je 3. maj, Svetski dan slobode medija, a to je razlog zbog kojeg nastaje i ovaj tekst.
UNS je izdao saopštenje povodom ovog datuma u kojem”dodaje se da je u godini za nama gotovo 2.000 novinara i medijskih radnika ostalo bez posla a sve više ih, posebno u lokalnim medijima, skromne plate prima sa višemesečnim kašnjenjem.
Zato UNS i SNS i ove godine pozivaju novinare na međusobnu profesionalnu i sindikalnu solidarnost, uz puno poštovanje prava na različitost.
“Samo dobro organizovani i solidarni moći ćemo da zaštitimo svoja prava. Nacionalni kolektivni ugovor za novinare i medijske radnike je naš prioritet. Kolektivnim ugovorom zaštitićemo svoje pravo na dostojanstven rad kod svih poslodavaca, bez obzira na vrstu vlasništva i na nacionalni ili lokalni značaj medija, navode UNS i Sindikat novinara.”
Sve te brojne razloge zbog kojih je nekad ugledna profesija novinar svedena na dno društvene lestvice moguće je, kao lego kockice, upotpunjavati novim koja se u ovim rečenicama dva novinarska udruženja ne naziru.
Katastrofalna “i jeste i nije” privatizacija medija, protivrečna zakonska osnova koja je mnogim lokalnim i regionalnim novinarskim kućama “spasila život”, a zapravo ih gurnula u naručje vlasti i tako ih, “za šaku dolara”, ućutkala, primećena je i u samom vrhu državne i pokrajinske vlasti. Koja, opet, ima svoje pulene i kanale za plasiranje informacija koje njoj odgovaraju, odnosno snižavanje tonova kada se neko zaboravi i previše “istrči.”
U ovom izveštaju nalazi se “dijagnoza” stanja u medijima Ane Tomanove Makanove, pokrajinske sekretarke za informisanje koja kaže da “danas imamo veliki broj medija, koji ne mogu da opstanu na siromašnom i malom tržištu. Pri tome, ne treba smetnuti s uma ni njihovo tehničko – tehnološko zaostajanje u odnosu na okruženje, pad tiraža štampanih medija, smanjeni obim oglašavanja i u štampanim i elektronskim medijima, što je posledica smanjene poslovne sposobnosti potencijalnih oglašivača, ali i centralizacije oglašavanja. Poseban problem elektronskim medijima predstavlja nelegalna konkurencija…”
Bedan položaj novinara, novopečenih “službenih lica”, “poduprt” je, dakle “ i spolja i iznutra”. Jedna činjenica sve više izranja iz mora problema: ova zemlja ima daleko više medija nego što tržište može da iznese, ma bilo ono i u nekim boljim vremenima od sadašnjeg. (Više na ovu temu na blogu Media mix analitičarke medija Larise Ranković.)
Ovu istinu malo redakcija i novinarskih esnafa želi da čuje. Opstajanje medija, takođe, još uvek se, koliko-toliko, “odrađuje” kroz konkurse za sufinansiranje, ali ko u tim rapodelama dobro prolazi? Odluke se donose, a da često “konkursne komisije” uopšte ne znaju ni kako izgleda medij koje pomažu. Dakle, stihijom protiv medijskog posrnuća? Teško da je to izvodljivo.
I u svom tom neveselom haosu…srećna vam sloboda štampe, novinari!
No related posts.
O Prvom maju (malo) nekad i (užasno malo) sad
Počinjalo je najkasnije dan uoči 1. maja. Dovučeš iz prodavnice piće (mnogo), iz kasapnice meso (mnogo), snabdeš se boksovima cigareta, te uz alkohol poslednje legalne opojne supstance (koja stvara zavisnost od hedonizma.)
Dogovor o “destinaciji” je još ranije pao, prevozno sredstvo (ćaletov izmoljeni ofucani “stojadin” ili ganc novi “fića”, eventualno sad zaboravljeni “fiat 850”.) obezbeđeno i napojeno kvalitetnim benzinom. Onim što stvara danas zabranjene “izduvne gasove”.
Izjutra počinje avantura. Roštilj, šapurine i briketi ćumura ubacuju se u gepek, ženski deo ekipe pokušava da iskombinuje sportski look i nešto malo veštački poduprte ženstvenosti u vidu blagog namaza šminke (ko zna, priroda je to, trava…)…Drug pojedinac zadužen za šoferiranje nervozno gleda na sat, kobajagi, i traži da se već jednom krene. A gore nebo promenljivo oblačno i kišica koja ako ne pada, a ono već miriše šireći blagi ozon. Za Prvi maj obavezno pada kiša, bar u ovim krajevima. Da li je to pisalo u nekom zastarelom i odavno zgužvanom Ustavu, ne znam, ali je iz nepoznatih razloga ovo pravilo bilo čvrsto kao stena.
Posle se smeštamo u auto temeljno i kao cigle u zidu – u poverenom nam vozilu ostane tek toliko mesta da poslednji putnik legne nekako “raširen” po unutrašnjosti auta kao po kazni. Vozi, Miško, sledi komanda, mada tek od početka osamdesetih, jer smo pre toga gledali samo kaubojske i partizanske filmove.Ako je uopšte postojala razlika.
Kraj Dunava je bila milina praviti uranak sa pićem, jelom, malim fudbalom, potencijalnim kupanjem u ledenoj reci i…”ako me ko traži, draga i ja smo na plaži…”. Odavno nisam tamo bio, kao što odavno nisam bio nigde po sopstvenom zavičaju, ali ovakav kakav je u nekom očuvanom memorijskom modulu, u glavi, izletište Ibrifor je jedno od kultnih mesta mog kraja. Značaj kakav je tad imao, nestao je u magli iz koje izranja most koji spaja levu i desnu obalu Dunava između Smedereva i Kovina, ali eto, još ga pomalo ima u nekom drugom obliku.Kao uspomena, na primer.
No, ovo je priča o 1. maju u “ono doba”. Dakle, Ibrifor, sitna kiša, skela i kamioni, miris već raspaljenog roštilja i “komšija, mi zaboravili otvarač…” Ma, uzimaj, brate, a možeš i zubima…” Ladno pivo više prija kad se flaša otvori na neregularan način. Flaša piva? Da, pančevački “standard”, pravi, u zidarskoj boci od pola litre, a ne kao ovo danas, u nekim staklićima oblepljenim etiketama…Danas prave pivske flaše više za čitanje nego za pijenje.
Jurimo za loptom, plastičnom, mada se nađe i po koji oljušteni kožnjak. Uostalom, svejedno. Sa tranzistora, maksimalne snage 0,5 wati, spiker (danas nepostojeće zanimanje) saopštava nam kako na drugim mestima “radni ljudi i građani” provode praznični dan. Jel, a mi mislili da proizvode “apolo”! Naravno, rade isto što i mi, samo na drugom izletištu. Jedu, piju i žale se na platu i nepravedan sistem.
Poneko prisustvuje svečanom otvaranju ovog ili onog, ali takve se stvari uglavnom obave odmah izjutra kako bi slavljenički deo praznika mogao da se odvija nesmetano. A da li će to što su otvorili ikad da proradi, to je već nemoguće znati.Čak ni uz pomoć spikera. Vidovnjaka tad nije bilo na televiziji, bar se nisu tako zvali. Mislim da im je ime bilo “društveno-politički radnici”. Posle su počeli da se zovu političari, ali to je više iz stilskih nego “fundamentalnih razlika”.
Prvi maj je ustoličen u praznik tamo negde u gradu Čikagu gde je “svet rada” demonstrirao i tražio one čuvene tri osmice: osam sati rada, osam sati “života” i osam sati spavanja. Ako ne grešim, bar milion – dva – tri… stanovnika Srbije i danas bi to trebalo da traži. Svakako da hoće, samo kad prođe praznik i neizbežan mamurluk.
A u ona vremena, popodne bi znalo da stigne baš kao i danas. Što će reći, pakuj se, skupljaj flaše (ambalaža se vraćala i bila je skuplja od sadržine), pusti vodu na užareni ćumur, pakuj mesne ostatke za poneti…
Doduše, ponekad bi i u ta davna vremena protestovali. Protiv „nehumanog zapada“ , na primer, gde radnici nisu mogli na prvomajski piknik. Valjda tamo nije bilo ovih naših improvizovanih roštilja, šta li …Danas se slabo protestuje jer je manje potrebe – sve manje ljudi radi, a ko ne radi mora da misli na sutra, a ne na protest. Možda tu ima i drugih razloga, ali ne može sve u jedan tekst da stane, ipak se ovde priča o dve epohe. Epohalne.
Uveče, još uvek pripiti i umorni, okupljali bi se na nekom „da me vidite“ mestu. Ali, to je već deo “sveta zabave” i u ovom tekstu mu nije mesto. Neki red mora da se zna čak i kad se uspomene pretvaraju u rečenice.
Ali, nek smo mi živi i zdravi, a o svemu se može pisati i dobro i loše, samo je potreban povod.
Prvi maj, na primer.
(Objavljeno 1. maja 2009. godine na sajtu www.kovinekspres.rs, na ovoj adresi. )
No related posts.
Poslednji dan 10. Konferencije o internet poslovanju E-trgovina 2010.
Aleksandar Vugdelija, suvlasnik online prodavnice majica Vizioshop, prvi je govornik čiji smo prikaz biznisa koji vodi, i to iz različitih uglova koji dozvoljavaju neke korisne generalizacije, počeli da pratimo trećeg poslednjeg dana palićke konferencije E-trgovina 2010.
„Zašto ljudi kupuju i na Intenetu i van Interneta? Odnosno, u ovom momentu, ako postavimo malo šire priču, zašto ljudi ne kupuju?“ Ove dve Vugdelijine rečenice objašnjavaju nit koja ga je vodila dok se obraćao slušaocima u sali, na video streamu i pratiocima zbivanja preko Twittera. (Pokazalo se očekivano da su Internet učesnici imali pred sobom i sliku i govor, a i zapažanja tviteraša, dakle jedan mix koji dozvoljava sasvim pristojno praćenje ne samo ovog predavanja već i događaja u celini.)
I nešto što svakako treba zabeležiti: jedna od uvodnih Vugdelijinih rečenica već je postala svojevrstan moto konferencije, ali i zanimljiva metafora vremena u kojem živimo: Obzirom da ćemo ostatak života provesti u budućnosti…
Zašto ljudi kupuju?
„Kad smo pokrenuli prvu verziju prodaju majica preko Interneta na jednoj drugoj adresi napravili smo oko 150 varijanti majica, ali ljudi to baš nisu nešto posebno tražili. To je opet, otvorilo novo pitanje: zašto ljudi to neće da kupuju? Došli smo do zaključka da nešto moramo da menjamo pa smo obrnuli celu priču, otprilike u stilu rečenice: nemojte da pitate kupce nego ako želite da predvidite budućnost najbolje je da je sami kreirate.
Često kupovina nekog proizvoda, da ne kažem uvek, zadovoljava mnoge druge želje. Kupovinom ne zadovoljavamo samo materijalne već i neke emotivne potrebe, kaže Vugdelija.
Šta ljude pokreće u životu? Ljudi žele da budu bogati, ali ono što je duboko u nama je želja da budemo sigurni, da možemo adekvatno da odgovorimo na većinu problema koji mogu da nam se dese u životu.
Dakle, ljudi žele sigurnost, žele da im se dive, da budu poštovani, želimo da budemo uspešni, zdravi.. Ako uspete da aktivirate neki od tih motiva verovatno će i vaša prodaja biti uspešna.“
Vugdelija je iz toga izvukao zaključak da su „sve odluke o kupovini emotivne, čak i one za koje bi smo rekli da su sasvim logične.“
Sa bloga na sajt
Jasna Kamatović, markeing menadžer Positiva, je govorila o kompanijskom korišćenju društvenih medija. Još tačnije, u fokusu njenog izlaganja bila je implementacija strategije nastupa na društvenim medijima, koja je prethodno osmišljena u ovoj firmi.
Zanimljivo je da na sajt Positiva ljudi najčešće dolaze sa korporativnog bloga, a poređenje perioda kada kompanija nije koristila društvene medije sa periodom kada se ušlo u mreže govori da je broj poseta sajtu udvostručen.
Kako su evoluirale komunikacije
Danijela Lalić sa Fakulteta tehničkih nauka iz Novog Sada svoje predavanje imala je pod naslovom Potrebe na društvenim mrežama.
Priča o društvenim mrežama nije starija od 13 godina. Prvi sajt je nastao 97. godine, a ljudska potreba za interakcijom, potreba za prisustvom, potreba za prihvatanjem, „druželjubivi motiv“, psihološki su nosioci na kojima počiva i postojanje i brzi rast društvenih mreža.
Veze na mrežama su latentne ili „slabe veze“ – ne komuniciramo preko mreža sa izuzetno bliskim ljudima koji su iz našeg prvog kruga poznanstava.
„Treća stvar odnosi se na fenomen: da li sam ja na društvenim mrežama ono što želim da budem ili sam ono kako bih želela da vi mene vidite?“
Istraživanja pokazuju da se ljudi u svetu društvenih mreža prikazuju drugačije nego u stvarnom svetu. Ne misli se na lažno predstavljanje već na to što ljudi iznose samo svoje pozitivne strane.
„Da li ste videli da je neko na društvenu mrežu stavio neku svoju sliku na kojoj je grozno ispao?“ poentirala je Lalićeva ovu tezu.
„Kao što je rekao gospodin Vugdelija, ljudi žele da budu mršavi, da budu bogati, zdravi…i takvima se i predstavljaju u ovom drugom svetu“.
Četvrta stvar odnosi se na svest o ambijentu i to je sociološko objašnjenje zašto ljudi imaju potrebu da su na ovim mrežama. Društvena mreža daje izvestan osećaj virtuelne sigurnosti! („povezanost prisustvom“)
„To je nešto što bi kompanije trebalo da znaju kada komuniciraju sa svojim klijentima i zaposlenima.
Danas imamo drugačiju situaciju u kojoj ljudi komuniciraju. Poštuje se autoritet mentora, a ne autoritet po funkciji.“
Ono što na ovom blogu možete da očekujete u skorije vreme, ukoliko ste jedan od posetilaca koje zanimaju teme o kojima je bilo reći na E-trgovini 2010. na Paliću, je prikaz panela na temu “Internet i mediji u Srbiji juče, danas, sutra”, kao i članak o predavanju Jelene Jovanović – Miss Cybernaut pod naslovom „Internet je seksi: integrisane taktike za web poslovanje“.
Fotografija preuzeta odavde.
No related posts.
Drugi dan Konferencije E-trgovina na Paliću
Skup na Paliću traje već dva dana, dakle ostao je samo još jedan za prezentaciju mnoštva radova izuzetno velikog niza govornika.
Pozicija novinara-korisnika video streama, koji piše 250 kilometara udaljen od “epicentra” događaja, dok uzgred odrađuje i svoje poslove, prilično je izazovna za nastajanje ovog teksta. Dakle, hajde da u standardno velikoj radnoj “frci” u Kovin Ekspresu, koja je začinjena i nužnim održavanjem poslovnih kontakata, propratimo Palićki poslovni skup u meri koja sadašnja tehnologija dozvoljava. (Olovka i papir nisu nam bili suvišni, naprotiv, i dalje olakšavaju novinarski posao!).
Za neke govornike nije bilo mesta u ovom prikazu jer, na žalost, nije bilo dovoljno vremena da ih saslušam “u komadu” koji omogućava bar pristojan ako ne i bolji novinarski prikaz, a ispod tog standarda ne bih da idem. Zato je odabir predavača, zapravo, stopostotno slučajan. No, verujem da verno odslikava sveukupnu atmosferu na 10. Konferenciji E-trgovina u idili jezerske uvek sjajne atmosfere.
Dragana Djermanovic, nakon početnih tehničkih peripetija (koje, bar meni, daju duh spontanosti svakom ovakvom skupu) govori o tome kako velike kompanije ignorišu Internet.
“Zašto sam izabrala velike domaće kompanije? – objašnjava DDj. Mi u našem regionu imamo dosta primera malih i srednjih preduzeća i preduzetnika koji vrlo aktivno koriste internet, što je vrlo razumljivo obzirom da je to i dalje neka low coste promotivna aktivnost. Prosto, ljudi ne pronalaze bolji i jeftiniji način način da se predstave. Ovde vidim predstavnike Pozitiva, Visio Shopa, Limunda i nekih drugih koji nemaju abnormalne budžete za marketing i koji vrlo aktivno koriiste Internet i s tim u vezi su vrlo zadovoljni.
I sad se mi tu pitamo kako neki mali i oni koji u principu nemaju mnogo mogućnosti, nego moraju da budu kreativni, razumeju koliko je bitna konverzacija koja se na webu događa i koliko je značajno da feed back u našem inboxu direktno dobijemo od korisnika i sa njima ostvarimo interakciju, a to ne shvataju neki koji imaju vrlo velike finansijske permormanse na kraju svake godine i srazmerno tome milione korisnika?
To čak možemo da shvatimo kao veoma drsko jer nas na određeni način veliki nipodaštavaju. A sa treće strane, obzirom da je i za njih, kao i za male, Internet jeftin medij, sem vremena koje investiraju i ovako i onako, zbog čega taj medij ne zaslužuju njihovu pažnju?
Đermanovićeva precizira i da je “napravljen mali presek baš kod velikih, a (pokazaće se dalje tokom predavanja) u ovaj pregled su uključeni podaci o tome imaju li te kompanije web sajt, da li bloguju, koristi you tube ili neki drugi video sharing, foto sharing, slajd sharing i koriste li društvene mreže – pod društvenim mrežama podrazumevam ovde sve, od Facebooka, Twittera, Linkedina….dakle jedna prilično široka kategorija.
Slika koja je nastala na podlozi ovih podataka je vrlo razočaravajuća – pored sajtova, uglavnom nefunkcionalnih i sa mnoštvom grešaka čak i u procesu linkovanja, kao i sporadičnog korišćenja Linkedina, od deset domaćih kompanija koje je DDj uzela za primer samo jedna, Telenor, koristi Internet na izrazito kvalitetan način.
(Dok je Dragana Đermanović govorila, potpuno u duhu apsolutne real time komunikacije, na Twitteru Tanja Tatomirović iz SBB-a postavlja pitanje po kom kriterijumu su izabrane kompanije – “šta je uslov za TOP 10”, jer finansijski jak i multinacionalno pozicioniran SBB tu svakako spada.)
Đermanovićeva u prvi plan stavlja upravo komunikaciju sa klijentima osvrćući se još jednom na primer Telenora:
“Telenor je jedina od deset kompanija koja je sistemski prisutna u društvenim medijima. Ali, sve to može da bude u drugom planu u odnosu na to da se drugi nisu ni usudili da kroče na konverzacijsko tržište Srbije.
U finišu predavanja ona ističe i nešto što se često pogrešno dovodi u vezu u svakidašnjem životu: lično korišćenje društvenih mreža i korporacijsko korišćenje njihovih potencijala. To, poslužimo se njenim jasnim rečima, jedno s drugim nema nikakve veze.
Prepoznat strateški značaj Interneta
Miloš Đajić je govorio o organizaciji čiji Upravni odbor vodi – Društvu za odnose sa javnošću osnovanom 2004. godine.
“Cilj nam je unapređenje odnosa sa javnošću i primena najviših profesionalnih i etičkih standarda. Radimo puno na obrazovanju svojih članica i članova, a jedan od zadataka je upravo obrazovanje iz oblasti online PR-a.
Kad gledamo kompanije možemo da kažemo da nismo tako loši. Postoji web sajt, ali još uvek nema integrisane funkcije društvenih mreža.
Organizovan nastup na društvenih medija: negde pre desetak mseci smo otvorili fan stranu i imamo oko 1.200 članova. lep broj ako znamo da imamo oko 200 aktivnih članova, a oko 500 koji ulaze u definiciju PR stručnjaka.
Mi prepoznajemo strateški značaj Interneta i želimo da poboljšamo reputaciju društva – rekao je Đajić.
Ko će obučiti menadžere?
Nataša Pavlović Bujas iz Blumen Group d.o.o. (već 12 godina ovo preduzeće je na Internetu) je vrlo elokventno i sa efektnim podvlačenjem najbitnijih delova svog predavanja, govorila o efikasnom B2B komuniciranju, odnosno o webu kao mestu sa koga se upravlja informacijama.
“Dok sam razmišljala da smo mi na jednom poslovnom skupu i da praktično već upražnjavamo business to business (poslovnu) komunikaciju ja sam htela da poentiram time da, suštinski, mi to radimo nesvesno.
Nakon što je naglasila da će se u svom predavanju fokusirati na “preduzeća”, a ne na kompanije, Pavlović – Bujas je naglasila da poslovno komuniciranje postaje sve više značajno jer učestvuje u izgradnji i upravljanju reputacijom i postaje jedna od primarnih menadžerskih osobina.
“To više ne rade portparoli, a ne rade ni sektori – to sada rade menadžeri i na njima je odgovornost.”
Ovde navodimo jedan niz preduslova za kvalitetnu poslovnu komunikaciju koji je Nataša Pavlović – Bujas ovako sistematizovala:
“Prvo i osnovno je izgradnja samopoverenja – važno za preduzeće važno i za pojedinca. Drugo je izgradnja međuljudskog poverenja, zatim organizacionog poverenja i na kraju društvenog poverenja. Ako ste sve ovo izgradili, budite sugurni da čete uspeti.”
Interesantan je bio i deo o nekim specifičnostima poslovnih komunikacija u srpskim malim i srednjim preduzećima, odnosno podaci koji su dobra osnova za ulazak u biznis komunikacije.
“Većina vlasnika preduzeća u Srbiji , govorim o malim i srednjim preduzećima, pripada zrelom dobu – 64,7 posto ispitanika ima između 36 i 55 godina. Mlađe od 35 godina je 15,6 posto vlasnika.
Podatak koji je i mene zapanjio je da na vrhu svakog petog preduzeća stoji žena. Ja zaista nemam takav utisak, ali to kaže statistika.
Najveći broj onih kojima se obraćate u poslovnim razgovorima (nešto manje od 50 posto) ima srednje stručno obrazovanje, a 44 posto njih ima višu ili visoku školu.”
“Od menadžmenta malih i srednjih preduzeća se očekuje da shvate prednosti Interneta, bilo koji vid komuniciranja i poslovanja i drugih oblika inovacije, ali nikako ne znamo ko to treba da im objasni. Zbog čega bi se podrzumevalo da menadžment sam po sebi razume određene trendove i ima li uopšte vremena da se bavi razumevanjem određenih trendova? Ko su ljudi koji to treba da ih nauče – možda bi trebalo da razmislite kod svojih nastupa.”
Ovde lagano “odlazimo sa Palića”. Ovaj bloger, u ulozi “novinara na daljinu”, toliko je uspeo da, koristeći i sam Internet, diktafon i olovku i papir, sakupi materijala za post o događaju koji je pratio iz svoje kancelarije.
Moguće greške, dakle, idu na moj account ali nisam odoleo a da ne pokušam da isprobam može li se “izveštavati “na daljinu”.
Fotografija gore preuzeta sa adrese.
Fotografije Dragane Djermanović, Miloša Đajića i Nataše Pavlović Bujas preuzete sa njihovih FB profila.
No related posts.
Avatari na Twitteru – sličice koje vas odaju
Stupanje na timeline Twittera je kao otvaranje ulaza poznatog kafića u koji rado zalazite i smatrate ga „svojim“. A u vlastitu oazu zabave, vedrog mudrovanja, peckanja i učenja preko „nastavnog sredstva“ zvanog link svakako dolazite zato što to želite i što znate šta tu možete da očekujete.
Internet vam, a slično je i u relnom životu ako tu uopšte još uvek ima razlike, daje gotovo beznačajno kratko vreme da steknete prvi utisak o ma kom njegovom „uglu“ na kojem se nađete. Zašto bi nešto drugo važilo za Twitter?
Dakle, ulogovali ste se, „ušli“ u svoj prostor i – hm..moje iskustvo govori da potom sledi brzi pregled avatara koji vam daje „popis“ folowera i folowersa koji su tog trenutka takođe u vašem „kafiću“.
Vizuelni karakter civilizacije u kojoj dišemo, multimedija koja nas okružuje, prirodno i večno ljudsko davanje prednosti onome što se vidi nad onome što se pročita (ne postoji džabe izraz „očinjeg mi vida“), sve to čini da, i ne razmišljajući, avatarima dajete prednost. U „tok priče“ koja se, možda, vodi na „korzou“ ulazite čitajući karaktere koji su „zalepljeni“ uz avatar, ali kad počnete sa prvom rečenicom (tačnije sa prvim rečima prve rečenice) već znate „spisak gostiju“.
Ne znam za vas, ali meni je u online komunikaciji nečiji avatar izuzetno bitan. Ništa manje nego izgled u „čudnom svetu oko nas“. Zaboravite onu izreku da „odelo ne čini čoveka“ – već je opšte mesto da, iako ga zaista ne čini, vrlo jasno govori ko je pred vama. Isto važi i za avatar.
Ovde govorimo o avataru na Twitteru, ne o sveukupnom korišćenju ove „alatke“ radi kompletiranja „online reputacije“. A ova mreža je specifična po tome što daje izuzetno vernu iluziju prisustva, zajedništva, sedenja za istim stolom…Najbrži kada su u pitanju informacije ma koje vrste, cvrkutavi servis je i najbrži način da o nekom steknete utisak koji je posle teško promeniti. I vama i vlasniku avatara. Jer, nečiji izbor avatara prava je mini autobiografija koju vlasnik, ponekad, nije hteo da “napiše“ sa toliko detalja koliko ih je „izrekao“.
Za mene je avatar nešto kao ona pločica na vratima stana na kojoj piše koga tu ima, s tim što ovde nema reči koje bi vam to saopštile – avatar govori neverovatno tačno, a da ne kaže ni reči. Zapravo, upravo to što je „nem“ i čini ga veoma „istinoljubivim“. Čovek, ako me sećanje ne vara, po nekim istraživanjima izgovori desetine i stotine značajnih ili beznačajnih laži dnevno! Većina toga je na nesvesnom nivou – avatar to ne ume. On je kao dete – stariji ga još nisu „pokvarili“ svojim „serijskim istinama.“
Stručna zapažanja o neverbalnoj komunikaciji ostavićemo upućenijima, a ovaj bloger zadovoljiće se u ovom postu samo nekim zapažanjima koja bi da podeli da drugima.
Ne pravite avatar za Twitter koji je u suprotnosti sa najčešćim „tonom“ vaših rečenica smeštenih u 140 karaktera. Zezatorski avatar i ozbiljne, ma i najmudrije rečenice, jednostavno „nisu par“. Takav avatar „tera“ vas da očekujete šalu, a ne izbiljan komentar.
Ne menjajte prečesto svoju vizuelnu identifikaciju u „vrapčevom gnezdu.“ Znam divne osobe koje su „rafalno“ sklone takvim promenama što mi smeta da „držim na okupu“ sliku o njima.
„Običan avatar“, sličica isečena sa neke grupne ili urađena bez ikakvih intervencija, sugeriše odsustvo želje za samosvojnošću i ostavlja bled utisak. Od takvog avatara po pravilu dobijamo svakidašnje banalne opaske.
I, pre nego što stignem do kraja, moj utisak: najviše cenim avatare koji imaju u sebi crtu originalnosti i kreativnosti, ali u meri koja ih ne čini neozbiljnim. Iz nekog razloga avatar na Twitteru nesvesno većina dovodi u vezu sa načinom blogovanja „avatariste“. Moguće da tako i treba da bude.
Dakle, ovo shvatite kao subjektivo, lično zapažanje i tumačenje avatara koje potiče od tviteraša koji često šeta po tom „svetu“. Rado ću pročitati i vaše opaske.
A do tada – pažljivo sa tim avatarom. Kameron je na njemu zgrnuo teške pare.
Ne znam šta je vaš cilj, ali dobrim izborom i uz ostale vaše „online postupke“, možete da „zgrnete“ lep krug prijatelja. Više nego potreban i dobar „kapital“, rekao bih.
Related posts:
„Kako doći do sopstvene slobode?
Ima različitih puteva i načina, ali su slobodi najbliži oni koji su odustali od svega drugog“
Dušan Radović
Studio B je, tih prvih godina, radio kao što su tada radile bakalnice – od pet izjutra do jedan popodne, zatim je sledila pauza (i onaj specifičan šum koji se širi iz radio prijemnika kad srednji talasi prestanu da dopiru do njega), a po podne, rekao bih od četiri sata (ili 16 h, ako više volite) sva ta elektronska mašinerija ponovo bi počela sa emitovanjem. Signal stanice i špica : „sluuušate Stuudio Be“ bili su ponovo u etru.
Ne znam kako to zvuči danas, ali znam da smo u tim popodnevnim časovima, oslonjeni na topole posađene duž Dunava kraj Kovina, svoje tranzistorske prijemnike i pre početka emitovanja znali da podesimo na talasnu dužinu iz koje se širio ne samo drugačiji zvuk, govor, muzika…već i čitav jedan moderniji mangupski lucidan i šmekerski inteligentan pogled na svet.
Studio B za nas nije bio tek prvi radio izvan zvanične RTS-ove šeme, već pre svega omamljujuća čarolija nečeg novog, dolazećeg i boljeg od sve te uštogljene radijske pojave olične u vestima u podne i izveštaju o hidrometeorološkom stanju koji je Prvi program Radio Beograda redovno emitovao tamo negde od 12.20 časova.
Studio B je, sad mi se nameće taj zaključak, bio svojevrsna šifrovana poruka u kojoj je pisalo da može i drugačije, neformalno, ležerno, kao razgovor sa pametnim sagovornikom kraj kalemedanske tvrđave.
Kako ja vidim svet oko sebe, onaj pad Berlinskog zida nisu pripremili političari ni narod već muzički urednici.
Od imena i emisija pamtim Slobu Konjevića i „Diskomer Studija B“ sa 10 domaćih i 10 (ili 20?) stranih pop i rok pesama – nešto kao muzička lektira za tu sedmicu. Uloga top liste Studija B uveliko nadilazi slične „poduhvate“ – uz Muzički magazin Nikole Neškovića (predveče na Drugom programu Radio Beograda) uvela nas je nepovratno u svet koji smo zamišljali kao svetlu pozornicu na kojoj se smenjuju sva ta i danas popularna velika imena koja su sagradila večnu tvrđavu globalne sub kulture, a neki su, vidimo, stigli i u albume klasičnih artističkih stvaralaca.
„Budite ponosni, branite svoje dostojanstvo, nemojte zavisiti od onoga čega nema.
Pravite se kao da imate i nešto drugo“
Đoko Vještica je, verujem, pionir srpskog novinarstva u kojem sagovornik mora dobro da se preznoji, za razliku od oficijalnih stanica u kojima je bilo uobičajeno da se i pitanja i odgovori „utanače“ unapred. Vještica je, sasvim mirno ali odsečno i onim svojim širokom radijski zahvalnim glasom jednostavno prozivao direktore komunalnih beogradskih kuća, cedio iz njih sve detalje bitne za stanovnike prestonice, a potom mirno najavljivao „muzičku pauzu“ kao da upravo nije razneo u komade uglavnom traljave odgovore „rukovodilaca“. Sećam se i špice njegove emisije- „Piazza grande“ i Lucio Dalla!
Vještica je i nezasluženo zapostavljeni pionir prave neglumljene komunikacije na tom elektronskom mediju koji je sedamdesetih i osamdesetih još i mogao da se nosi sa neprikosnovenom televizijom.
Legendarni Duško Radović, sinonim Studija B, pozdravljao bi nas ranom zorom onim svojim mrzovoljnim glasom mudraca kojem je sve jasno. Iako nam je mnogo toga govorio, najteže istine je čuvao u sebi, da nas poštedi. Neki drugi važni ljudi, međutim, nisu štedeli njega.
„U svakom od nas postoji jedan koji hoće, koji lako obećava i lako prihvata obaveze.
I postoji jedan drugi, pravi, koji ne ume i ne može.
Prvi ostavlja utiske, a drugi ih kvari.“
Pamtim još neke sjajne ljude (Program vodli Zoran Modli), ali ovde bih ipak zastao. Kasnija vremena i druge ljude opisaće već neko drugi, ja sam samo hteo da imenujem one koje i danas s poštovanjem pominjem.
Baš kao što s dragim osmehom pamtim i taj daleki Studio B.
No related posts.
U eri komunikacija najveći problem u odnosima između štampe i Interneta je – manjak komunikacije
“Što duže živim, sve mi je jasnije da ono što je bilo dobro za naše roditelje, nije više dobro za nas. – Džordž Bernard Šou
Klasična štampa koja je, je li, u krizi i traži oslonce na sve strane, prirodnog saveznika trebalo bi da ima i ima u Internetu, čak više nego u drugim klasičnim “trodimenzionalnim medijima”. Ovo je osnovna teza koju nameravam da zagovaram u članku koju ste počeli da čitate. Kažem vam to prijateljski – ako mislite da je autorov stav besmislica ne želim da vam oduzimam vreme jer ima toliko zanimljivijih stvari od čitanja bloga Dragana Radovića.
Od svih medija najviše udaraca u pleksus od svog nastanka pa do danas, preživela je štampa. Ako ne računamo dobošare, konjanike i ostale poni-eksprese, informacije su sve do pojave radija šetale svetom u štampanom ruhu. Čak isključivo tako. Mislim, ogovaranja i slično ne računamo!
Odavno smo apsolvirali tezu da je pojava prvog elektronskog medija, uprkos apokaliptičnih predviđanja, prošla potpuno neosetno iz ugla poslovanja novinskih kuća. Šta više, pokazalo se da su novine i radio idealan par za informativno-zabavni tango.
Dobro, pretpostavljate da sad sledi nekoliko reči o televiziji. “Mali ekran vašeg TV prijemnika” nije takođe ni mrvicu naudio tiražima novina, naprotiv. Nakon što se početkom šezdesetih godina u Jugoslaviji pojavila redovna televizijska „ponuda“, iz rotacije su počele da izlaze veoma tiražni magazini koji su poslovali u neoverenoj simbiotskoj vezi sa TV kućama.
“TV magazin”, “Radio TV revija”, “Arena”, pa svi ti silni nedeljni dodaci dnevnim novinama sa televizijskim programima, sve je to omogućavalo solidan procvat novinarstva u celini. Veseli trougao štampe, radija i televizije savršeno je fercerao i donosio priličnu dobit svojim stvaraocima. “Politika” je decenijama bila najjača novinska kuća na balkanu, “Vjesnik” je odlično poslovao, Radio Beograd se čuo u celoj Evropi na srednjim radijskim talasima (samo je Radio Tirana imala jači predajnik!), tadašnja Jugoslovenska radio televizija, zapravo koordinaciono telo republičkih elektronskih medija, imala je jedno vreme više programa nego Italija, a sa emitovanjem programa u boji počela je pre mnogih zemalja kojima danas gledamo u leđa.
Pojava svakog novog medija značila je, iz pozicije novinarstva, samo delimičnu međumedijsku preraspodelu novinarskih žanrova i novi “priliv” novinara. Uz njih su zlatno doba beležile i prateće profesije: snimatelj, tonac, montažer, spiker, lektor… Mediji su bili ozbiljna industrija, stvarali su ozbiljnu zaradu (čine to i sad) i ozbiljan ugled svojim tvorcima (ovo drugo, na žalost, znatno manje).
Štampa je u tom „preferansu“ odlično prolazila iz više razloga, ali navešću samo jedan – srž novinarstva i komandnu palicu nad medijskim prostorom svuda drži upravo ta, od mnogih prežaljena- štampa. Pogledajte bilo koji novinski tekst u online izdanju – proistekao je u zanatskom smislu iz štampe koja je, upravo zbog toga što je medijsko prvorođenče, morala i umela da utire put svim i danas važećim profesionalnim uzusima.
Hm..nadam se da ne očekujete da sad izgovorim epohalnu besmislicu tipa “a onda je došao Internet”. Ja to svakako neću reći, ali jedan od ne malih problema u medijskoj ispraznoj buci stvorili su upravo bajagi znalci koji su tu glupost lansirali kao zapečaćenu istinu. Ovde, naime, dolazimo na teren neverovatnog nedostatka razumevanja i komunikacije između ključnih aktera novog medijskog četvorougla.
Era komunikacije, o kojoj bruje i Internet i štampa, a i druga dva klasična medija, dovela je do paradoksalne situacije da komunikacije nema, ili je bar nije bilo, najviše između ova dva medija!
Štampa je svoj odnos prema Internetu započela blagim podsmehom ili ignorisanjem (baš kao i mnogi koji su se smejali “zaluđenicima” iz Silicijumske doline), dok su ljudi koji Internet smatraju buldožerom koji će pregaziti stari svet naprosto vrlo bahato odbacivali sve što su smatrali “reliktima prošlosti”. Načitali smo se tekstova na temu “šta bi sad štampa trebalo da radi” napisanih u fajlovima ljudi koji sva znanja o štampi i klasičnim medijima uopšte dobijaju posredno, iz druge ruke. Još tačnije, od onih koji kukaju na Internet ne videći upravo u njemu šansu za novu renesansu informisanja u celini.
Idealna situacija u kojoj niko nikog ne shvata i svako svakom deli lekcije.
Hajde za trenutak da ostavimo ovu priču i pogledamo šta ljudi koji od medija, ma koje vrste, žive. Tanjug juče javlja, a ja citiram vest sa sajta www.emg.rs, pod naslovom “Ringier i Springer u Srbiji će jačati Internet-medije”, da je “Direktorka svih izdanja kompanije Ringier u Srbiji Jelena Drakulić-Petrović izjavlia, povodom najave o spajanju s nemačkim Axel Springerom, da će nova kompanija zadržati poslovanje u oblasti pisanih medija, a razvoj usmeriti na Internet-medije, koji su u početnom stadijumu razvoja u Srbiji.”
Hm, dakle ljudi od biznis prakse još ne dižu ruke od štampe!? Nema tu, zapravo, ničeg čudnog – “Štampani mediji su ti koji usmeravaju kompletnu medijsku sferu.”, kako kaže Mihailo Đorić u svom radu “Komunikacija i novi mediji”.
Upravo stanje u kojem se nalazi štampa vrlo precizno pokazuje položaj medijske sfere uopšte, čak i kad tiraži padaju, a novinari odlaze u bolje plaćene poslove. I kao u začaranom krugu, kvalitet pisane reči treba da opstane na sve slabijom snazi onih koji su u znatnom procentu ostali u presu samo zato što nešto isplativije i ne mogu da pronađu.
Društveni značaj printa nije samo u plasiranju informacija. Šta više, novine su bitku za brzo izveštavanje izgubile još kad se pojavio radio, ali su se zato uspešno prestrojile u medij koji komentariše, plasira osvrte, reportaže, kolumne, analize… Internet ne ugrožava novine, a ponajmanje brzinom – štampa je medij koji je odavno pravi puž među „kolegama“.
No, u tekstu i fotografiji je srž novinarstva, a da li će sa papira neki od novinskih “proizvoda” sleteti na monitor, što je već uveliko praksa, sasvim je drugorazredno pitanje. Ili nije, ako znamo da su logopedi sve potrebnija profesija, jer u eri komuniukacije ponajmanje se komunicira u porodicama gde glavnu reč vode televizori što mališanima ne omogućava da razviju govorni aparat , da deca ne mogu da nauče da pišu rukom jer nisu razvila potreban mišićni sklop već su im prsti prilagođeni tastaturi…
U vrtlogu smo previranja digitalnih i analognih proizvoda, ideja, stilova života, društvenih vrednosti, gotovo svega… Ali, u medijima nestaju samo pojavni oblici, ne i suština. Nestaju tonci, spikeri, lektora nema odavno – medijska industrija primorana je da se ponaša kao i svaka druga privredna grana. Međusobni odnos različitih medija dodatno komplikuje probleme, ali njih bi bilo i bez tog “internetskog čuda.” Štampa plaća najveću cenu ne zato što je najmanje potrebna, već zato što se do nje dolazi – plaćanjem na kiosku. Njen poslovni model je arhaičan, ne štampa sama po sebi. Drugi mediji su „besplatni“ odnosno lako stvaraju taj privid. I otuda će, iako kulturološki možda i najvažnija, prva i da nestane u formi u kojoj (još uvek) postoji.
Zato ne bacajte pare na čitulje za štampu – pre sam sklon da smatram ispravnim tvrdnje kako će, od svih medija, upravo print najviše profitirati migracijom na Internet.
Ali kad kažete štampa nemojte misliti na papir!
No related posts.
Blogodak?
Blogodak je vaš pogled na domaću blogosferu. Prijavite se i napravite sopstvenu listu blogova koje pratite.
Podrška
