Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

Slučaj Bećirić: (ne)dozvoljena “igra na sigurno” ili samo igra

Ma kako se pravno završila senzacionalna triler priča o jurnjavi za dobicima na SMS licitacijama Državne lutrije, Predrag Bećirić, četrdesetogodišnjak iz Beograda, ostaće svakako dugo makar povremena tema priča i (suprotstavljenih) mišljenja srpske javnosti.

Da li je čovek, koji je uz pomoć svog softverskog programa, 20 umreženih kompjutera, 200 mobilnih telefona i grupe od 14 pomagača genije koji je “nadmudrio sistem”, jednostavno nadigrao softver Državne lutrije, a takođe i sprečio druge da nameštaju ove popularne igre ili je, pak tek lucidni softverski i organizacioni majstor koji je svoje sposobnosti upotrebio da nedozvoljenim sredstvima dođe do 120 “punta” i sedam stanova, prevashodno je u ovom času priča za pravosuđe. Što zbog stotina hiljada igrača koji su igrali unapred izgubljenu igru, što zbog samog Bećirića koji će imati priliku da sam objasni sve kockice ovog dosad neviđenog mozaika, što zbog javnosti koju ovakve priče uvek privlače.

Ono što je izvesno, bar prema saznanjima iz medija, možda je najbolje sumirao anonimni policijski oficir iz Specijalnog odeljenja za visokotehnološki kriminal: “On je, po svemu što smo saznali u istrazi, kompjuterski genije.Bećirić je, pomoću svog sistema, na osnovu svojih proračuna, bukvalno za jedno veče uspeo da provali da drugi nameštaju igru.” (“Pressonline”)

Nešto kasnije, na webu ćemo pronaći i nešto drugačija objašnjenja sistema po kojem se SMS licitacije odvijaju.

Ovde smo na terenu Notingemske šume u kojoj bi Bećirić trebalo da bude  Robin Hud. On je i sam rekao da je, nakon što je hteo da prestane sa ovom rabotom posle tridesetak dobijenih automobila, shvatio da druga grupa “iz unutrašnjosti Srbije”, pokušava sebi da namesti dobitak.

Po njegovim rečima, koje citirajući policijskog službenika prenosi “Press”, tad se zainatio i, praktično, potonjih 80 dana zapravo se takmičio sa ostalim grupama (uočljivo da se ovde koristi množina) i osvojio isto toliko automobila u želji da dokaže da je najbolji haker u Srbiji! Zanimljiva izjava: da li je reč o poznatom srpskom inatu ili se priča “spinuje” kako bi dobila pozitivan publicitet?

Deo javnosti koji Branka Bećirića vidi kao genija koji je pokazao da je pametniji od sistema (na Facebooku je vrlo brzo formirana i njegova fan grupa ) polazi upravo od nesumljive činjenice: ovaj Beograđanin jeste nadmudrio sistem i nema potrebe protivurečiti ovoj tvrdnji. U očima mnogih koji fokus stavljaju na taj deo priče, tako će zauvek i ostati. Ne verujemo da će išta promeniti ni eventualna zakonska odgovornost, ako je sud utvrdi (držimo se pretpostavke nevinosti i zato piše “ako”).

U kojoj je meri, međutim, nadmudrivanje sistema samo po sebi vrednosno pozitivan čin!?

Da čujemo sad i onu stranu koja je manje zadivljena genijalnošću Bećirića, a više pravnom stranom priče.

Citiramo Internet izdanje “Blica”:

Profesor Goran Ilić, sa Pravnog fakulteta u Beogradu, objašnjava za „Blic“ da se “osumnjičenima za prevare u nagradnim igrama na teret stavlja najteži oblik krivičnog dela prevare, za šta je zaprećena kazna od dve do 10 godina zatvora, kao i zločinačko udruživanje, za šta je zaprećeno pet godina, pa najveća kazna može da bude 14 godina zatvora. On napominje da će se osumnjičeni naći i na udaru Zakona o oduzimanju imovine.”

Advokati, pak, tvrde da građani imaju pravo na odštetu, ako se dokaže krivična odgovornost Bećirića i njegove grupe, mada im ne preporučuju da zbog izgubljenih nekoliko stotina dinara ulaze u daleko veće troškove parničenja, dok Državna lutrija izdaje saopštenje :

“Po završetku sudskog procesa i nakon utvrđivanja svih činjenica, vezano i za obeštećenje onih igrača za koje bude utvrđeno da je trebalo da budu dobitnici, Državna lutrija Srbije će postupiti u skladu sa odlukom nadležnih organa, a štiteći pravo i interes svojih igrača.”

Ovo shvatamo kao: ako se dokaže da je ovo prevara, nadoknadićemo nagrade pravim dobitnicima.

Ali da se vratimo još malo u advokatske kancelarije budući da tu ne nalazimo “konsenzus”. Evo šta Pressonline beleži:

“Poznati beogradski advokat Sava Anđelković smatra da iz opisa datih u medijima proizilazi da je Predrag Bećirić jednostavno bio bolji igrač!
- Analitički gledano, reč je o velikom majstoru koji je svojim intelektom umeo da probije program za licitaciju SMS porukama. On nije odgovoran što je pokazao da loši programi mogu da se provale! Umesto da budu okrivljeni programeri, koji su loše kreirali program, a da on kao ekspert bude zaštićen, u medijima smo počeli da mu sudimo i prozivamo ga kao kriminalca! On nikoga nije ubio, ucenio, prevario, niti je presreo nečiji telefonski poziv i uzeo njegovu ponudu. Apelujem na pravničku elitu u policiji, tužilaštvu, sudstvu i advokaturi da reaguje i traži da se svi osumnjičeni brane sa slobode, jer ćemo samo tako saznati pravu istinu o aferi – ističe Anđelković.

Međutim, advokat Bosiljka Đukić tvrdi da iz napisa u medijima proizilazi da je eventualno reč o prevarnim radnjama.
- Postojao je tim koji je to radio, kao i obični građani sa ulogama „glumaca”, koji su znali da nisu osvojili nagrade, ali su ipak ušli u igru. U svakom slučaju, prevareni su savesni građani, koji su bili u uverenju da mogu da pobede u SMS licitacijama, ali u samom startu nisu imali nikakve šanse! Ubuduće, organizatori i TV kuće moraju da preduprede prevaru i pre početka nagradne igre provere da li je sve legalno – upozorava Bosiljka Đukić.”

SMS triler će još dugo držati pažnju javnosti, pre svega one online. Jer, i kratka šetnja po forumima, fejsu i drugim “tradicionalnim” mestima okupljanja virtuelne ali sve jače i “stvarnije” domaće zajednice, ukazuje da robinhudovska percepcija Bećirića preovlađuje. U medijima, bilo klasičnim ili internetskim, pozicija je nešto drugačija, mada i tu ponegde ima “suđenja pre suđenja”.

Uočljivo je, međutim, da je žurnalistički odlična priča nekako prebrzo potonula na manje atraktivne stranice štampe, pa čak i virtuelnog informisanja..Slučajnost?

Obične građane, a posebno igrače “izgubljene utakmice”, kao da ni stotinu nedobijenih automobila, novih i uglancanih, ne može više da iznenadi – oni, izgleda, nikada nisu ni verovali da se u Srbiji išta dobija iz bubnja zvanog “slučaj”. Jer, da malo pokušamo da analiziramo: ko je prosečan SMS igrač? Svakako ne neko ko je ispod srednjeg sloja, a on, prema poslednjim tumačenjima, u Srbiji ima milion uglavnom rezigniranih i na ovakve stvari “otpornih” ljudi.

I da uđemo u završnicu sa ne previše originalnom tezom o odličnom “spinu” na koji iznenada (mada sasvim slučajno) može da računa “vlast”. Stotine novih “punta” je, najednom, postalo važnije od miliona krševa po izoranim drumovima. I svim onim “rupama” koje ova metafora sobom nosi.

Koja marketinška agencija bi to izvela efektnije?

U stvari, umesto stručnjaka, izgleda da izuzetno profesionalne spinove u Srbiji ponajbolje odrađuje sam život. Ovo naše trajanje koje i najzanimljivije senzacionalne vesti očas posla gurne u deveti plan.

Fotografija preuzeta odavde.

No related posts.

Povodom teksta u “Internet ogledalu” o odnosu blogovanja i klasičnih medija

“Moram da zaključim da blog ne može biti alternativa novinarstvu, uprkos tome što se i u takozvanim mainstream medijima stvari ubrzano menjaju”.

Ovu rečenicu izgovorio je Nebojša Spaić, poznati VIP bloger B92, iskusni novinar i direktor PR agencije Farmer&Spaić, u tekstu Gorana Kastratovića “Blogovanje – Alternativa mainstream medijima?” objavljenom u novom broju “Internet ogledala.”

Rečenica kakvu blogosfera uglavnom ne voli da čuje deo je dobrog novinarskog štiva, što ide u zasluge Kastratoviću, baš kao i odabir sagovornika. Pored Spaića, tu su i poznati VIP blogeri Blogolandije Miloje Sekulić, Dragan Varagić i Dragana Đermanović, a takođe i čovek koga manji deo javnosti zna kao blogera u VIP izboru B92, Rodoljub Šabić, poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti. (Mada meni ovde nedostaju neka izuzetna blogerska lica sa lepim novinarskim stažom, ali i ljudi iz klasičnih medija koji na sve ovo gledaju potpuno drugačije.)

Posle ove male, zanatski nužne ekskurzije, pustićemo Spaića da dovrši misao:

Očigledno je da je blog medij, da su sve te nove platforme takođe mediji, ali blog nije novinarstvo. To je lična stvar koja nema ono suštinsko što bi novinarstvo trebalo da ima, a to je pokušaj objektivizacije i striktna metodologija, poznata, priznata, koja tu strukturu čini uverljivom. Ozbiljan medij ima profesionalnu obavezu da svaku stvar koju objavi proveri iz dva nezavisna izvora, da se čuje i druga strana, da pita drugu stranu i da uloži najveći mogući napor da sagleda celinu stvari. Na blogu možete da radite šta hoćete. Blog je zapis, dnevnik, beleška. Ona ne mora biti tačna. Zato blog, po mom dubokom uverenju, nije alternativa novinarstvu.

Teza koju je, po mom mišljenju, nemoguće “pobiti” niti za to ima potrebe, dobija u tekstu na težini i kroz reči Miloja Sekulića, (treba li uopšte reči i “online PR direktora u PR agenciji McCann Erickson”) i čoveka koga lično doživljavam kao ličnost koja blogersko-novinarskim senzibilitetom prati i sa razumevanjem i neskrivenom podrškom govori o blogovanju.

Sloboda (u blogovanju – D.R.) je neograničena i sem izražavanja ekstremnih stavova koje provajderi mahom sankcionišu, svako je u mogućnosti da se potpuno iskaže. I to je lepota blogosfere. Od političkih i sociloških rasprava, preko poezije, recepata ili foto blogova. Svega ima u toj bašti. Naravno da kvalitet jako varira, ali to je sasvim normalno s obzirom na obim.

S druge strane, smatra Sekulić, mediji su generalno preduzeća koja imaju svoja pravila, a tu su i zakoni novinarske struke. U mainstream medijima se ne radi o ličnim stavovima pojedinaca, što je kod blogova slučaj, nego o zanatu koji ima svoja ograničenja. ” Mislim zato da dilemi jesu li blogeri novinari, a blogovanje novinarstvo jednostavno nema mesta i da oba načina izražavanja mogu i treba da postoje paralelno preplićući se.” – kaže Miloje u “Internet ogledalu”.

U članku su svoj autentičan pogled na blogovanje dali i Šabić (“Blog pruža šansu da drugačije mišljenje, kritika, predlog, budu emancipovani od cenzure ili autocenzure kojoj su mainstream mediji mnogo podložniji”) Dragan Varagić koji očekuje da će “u narednih godinu ili dve klasični mediji sve češće objavljivati informacije koje su najpre objavljene na nekom od blogova” i Dragana Đermanović (“Svaka generacija ima složenije zahteve u smislu dostupnosti informacija. U godinama u kojima smo, blogovi dopunjavaju potrebu korisnika za dodatnim, drugačijim i alternativnim izvorima informacija na najrazličitije teme….. Iz progresivnog razvoja blogosfere svi moraju učiti: menjaju se potrebe korisnika!”)

Dakle, čitajući pre svega Spaića i Sekulića, kao osvedočeno dobre i novinare i blogere, bez dvoumljena ću se složiti da je stavljanje u istu ravan blogovanja i novinarstva nepotrebno – tu se jednostavno radi o dve forme koje imaju itekako dodirnih tačaka, ali prilično bučne priče koje smo još koliko juče čitali o tome kako će blogovi zameniti klasične mainstream medije ipak treba zaboraviti.

To mišljenje, koje je danas srećom uglavnom sišlo sa javne scene, nateralo me je svojevremeno i na pisanje teksta u kojem sam (nepotrebno) žučno branio štampu, a praktično celokupno informisanje kao profesiju koju, jednostavno, nije moguće zameniti drugom. Pitanje u kojoj meri će “trodimenzionalno novinarstvo”, dakle klasične medije, zameniti njihova online varijanta, sasvim je druge prirode i tu već mogu mirno da prihvatim tezu po kojoj će najveći deo informacija, analiza, komentara…dolaziti u online pakovanju.

Zato me je ovaj tekst iz “Ogledala”, o kojem sam jutros saznao na Blogodaku

, i “naterao” da sednem za kompjuter. (A kao inače ne bih..hm…).

No, ima ovde još neizrečenih, a zanimljivih pitanja. Moja omiljena poslastica je shvatanje blogovanja kao apsolutne slobode i potpuno subjektivnog pisanja. Dakle, to stoji samo ako “radite” dnevnički blog, pa i članak na stručnom blogu koji donose vaše impresije o ma čemu, dakle tekst nalik kolumnama u štampi. Stručni blogovi, a takvih je veoma mnogo, ne idu uz pojam “subjektivan”.

Ako na nekom blogu naiđete na sintagmu “ovo je moje subjektivno mišljenje”, a zatim pročitate tekst koji nosi niz činjenica ili stručnih analiza iz neke oblasti (IT, PR, korišćenje društvenih medija, medicina, matematika, fizika…), kako to prihvatiti kao “subjektivne stavove”? Drugim rečima, kako da verujem u tačnost nečeg što mi bloger, koji zagovara subjektivnost, nudi kao činjenicu? Contradiction in adjecto!

No, da mi tema o odnosu blogovanja i novinarstva ne bi pobegla na neku drugu stranu, ovde ću staviti tačku.

No related posts.

Novinarstvo u Srbiji nekad i sad

Stajao sam u podužem redu pred kioskom sa burekom i pecivom čekajući da kupim doručak za ogladnelu zajedničku redakciju radija i novina u kojoj sam radio. Radio! Ah, kako to, iz ove perspektive, zvuči dobro – ma prava oda radosti.

Još nisam napunio 18 godina, nosio sam leviske i vijatnamku kupljene pre nekoliko dana u Trstu (Trst je tih godina bio nešto kao prodavnica odeće u komšiluku – odlazak u tamošnje robne kuće niko nije računao u “put u inostranstvo”), predamnom je bilo najduže opušteno leto u životu, ono koje dolazi posle mature, a pre prvih fakultetskih predavanja i…već mesecima sam dobijao više nego pristojan honorar u informativnoj kući u kojoj sam jednom nedeljno pravio emisiju za decu. A između toga odrađivao sve ono što mlad čovek – novinar – radi u redakciji.

Čak i ova podrazumevana nabavka doručka mogla je da se podvede pod tako prijatno saznanje da sam bio – novinar. A biti novinar nije tad bila najmanje važna stvar na svetu.
Ovo vazdušasto sećanje na moje novinarske početke svakako nije dovoljno bitno po čitaoca da bi trošio svoje minute na čitanje mojih rečenica. No, bio je to samo uvod u nešto daleko značajnije – već dugo postojeću neizlečenu muku koju sobom danas zanimanje “novinar” nosi.

Novinar – poželjno zanimanje!

Jedno staro istraživanje javnog mnjenja ( da, i to se radilo mada mislim da nije bilo baš specijalizovanih agencija za taj posao) pokazivalo je tad da novinarstvo spada u tri najpoželjnija zanimanja u tadašnjoj Jugi.

Pristojna plata (čak i honorari), društveno poštovanje (ili socijalni status, kako vam drago), povlastice prilikom putovanja, besplathne propusnice za kulturne, estradne i sportske događaje, neprestano ponavljano (mada nikad ispunjeno) obećanje o beneficiranom radnom stažu, besplatni međuredakcijski susreti na nekom atraktivnom mestu…sve je to bilo deo paketa zvanog “novinar”. Dakle, bio sam sasvim pristojna prilika za “ženidbu” mada sam tad imao preča i manje formalna posla. (Ovo poslednje je, jasno, samo metafora koja odslikava nekadašnji, danas nepostojeći novinarski status u društvu.)

Tačno je još nešto: postojao je “zabran”, granice do kojih ste smeli ići, ali oni veštiji, koji su odrađivali “vruće teme”, već bi stekli iskustvo pisanja između redova. Pametnom je i rupica na kaputu totalitarnog režima velika kao okean. Ne svima i ne uvek, naravno. Jer, režim je nudio novinarima dosta pod jednim uslovom – morali ste pristati na njegove vrednosti i njegova ćutanja. Tu je bila konačna granica. Dobro, uvek su postojale rubrike u koje ste mogli da “pobegnete”, ali većina nije osećala potrebu za tim. Hmm…mislim da ta granica  postoji i danas, samo je pomerena na drugu kotu.
Postojala je još jedna neprijatna istina:  sredinom osamdesetih svaki novinar u počivšoj SFRJ imao je, u proseku, šest hroničnih bolesti (visok pritisak, angina pektoris, neuroze, čir…). Dakle, to je bila cena pozitivnog socijalnog statusa.

Pravimo vremenski skok – evo nas u prvoj deceniji 21. veka.

Danas, u zemlji koja ima oko 6.500 novinara (teško je tačno proceniti, ali ovaj broj bi mogao da se uzme kao približno najtačniji), ovo zanimanje je na samom dnu liste najpoželjnijih! Čak su i trgovac i poljoprivrednik poželjnija zanimanja, navodi se u istraživanju NUNS-a iz 2007. godine (u međuvremenu teško da se išta promenilo nabolje – pre će biti da je još gore.)
Zatočenici naopako privatizovanih sopstvenih medija, ako su uopšte preživeli taj talas giljotiniranja srpskog informisanja, novinari rade za manje plate nego iko u rangu sa kojim bi ih mogli uporediti. Piše se po partijskim narudžbinama ili se po njima ćuti (a autocenzura čak i oslobađa moćne političare ili tajkune da “pošalju abrove”).

Prosečan srpski novinar, naročito ako je mlad, bez “zaleđine” i ikakve finansijske samostalnosti, naprosto ne može da radi u korist čitalaca: on beži od teških tema, hladno sluša saopštenja iz zgrada u kojima je “vlast”, strahuje da će ostati i bez ono malo prihoda koje dobija, a tu platu prima sa pola godine kašnjenja, bez ugleda je u društvu, smatra se igračkom u tuđim rukama ili, još gore, potpuno nebitnim u sredini u kojoj živi i radi.
Svaka dugonoga curica koja razgovara sa estradnim zvezdama na boljem je glasu u najširoj javnosti od njenog kolege (jesu li to uopšte) koji kopa po istinski važnim društvenim temama ili piše kolumne bez pardona.

Većina najboljih novinara napustila je ovo zanimanje i otišla u marketing, bavi se PR poslovima ili nekim trećim, manje plaćenim, ali sigurnijim zanimanjem. U Srbiji ne postoji novinar ili urednik koji nije bar jednom pomislio da digne ruke od svega i počne da radi nešto drugo. I pisca ovog teksta slobodno ubrojte među njih iako, je li, kao vlasnik lokalnog lista nije samo deo “novinarskog ešalona”.

Nepostojanje pravog poslovnog modela za ekonomsku valorizaciju novinarstva na Internetu, elementarno neznanje menadžmenta ili lokalnih vlasnika koji često uopšte i ne shvataju prirodu medija, bili oni klasični ili društveni, to je slika novinarstva danas.

U Srbiji, nesumljivo, ima više klasičnih medija nego što to “potrošači informacija” mogu da plate. Taj deo istine “profesija novinar” ne želi da vidi. Većina medija bi potonula bez dotacija iz republičkog, pokrajinskog ili lokalnih budžeta. Ekonomska samoodrživost na ovakvom tržištu, koje kroje tajkuni, stranke preko njih, oglašivači koji ‘ladno mogu da biraju i ucenjuju one od kojih su nekad zavisili, za većinu je nedostižan san. I takav  će ostati.

Ovo je tek deo slike novinarstva u Srbiji danas. Njeni “poslenici”, novinari, umorni i bezvoljni, nalik su gubitničkoj vojsci koja odbacuje oružje, gleda u prazno i čeka neko čudo koje će je spasiti.
U Srbiji , doduše, stanuju mnoga čuda, ali ne i ona koja priželjkujemo.
Dakle, hoćete u novinare?

No related posts.

Gde prestaje umetnost, a počinje reklama ili obrnuto?

Dobro, pisao sam na ovu temu, ali u međuvremenu je “argumentacija” narasla.. I samo da podsetim: teza koju branim je da reklama mora da preraste ili bude isprepletena sa umetnošću ne bi li opstala. Šta više, postaće umetnost po sebi, ako to već i nije!

Zanimljivo da ovaj pogled, koji čak i ne ide u maglovitu  budućnost, već je tu, oko nas, nije baš prošao slavno. Način na koji reklama komunicira sa targetiranom grupom ili “jedinkom” i eksplozija emotivnog naboja koji je dužna da stvori odvaja se debelom linijom od umetničkog doživljaja kakav nam, kao što je i red, mogu da priušte knjiga, pozorišna predstava, izložba… i iz tog se, zatim, izvlači zaključak da do “osamostaljivanja” reklame kao umetničkog produkta nikada neće doći. Dobro, moguće je – bar onoliko koliko je moguće o da će do toga ipak doći.
Nema lenjira kojim se to može izmeriti.

Padya Milićević, majstor da u kratkim formama plasira atraktivne teme, publikovao je na svom blogu nedavno članak pod (odličnim, pravim novinarskim) naslovom “Nebo može da sačeka, zagrli život” u kojem govori o dva spota, nastala u razmaku od oosam godina, kojima se promoviše nošenje sigurnosnog pojasa prilikom vožnje.

Pošto sam postao pravi “fan” ovog novog spota (u čijem je nastanku učestvovala i Tatjana Vukić, što nam daje priliku da se pohvalimo svojim talentima i znalcima), a takođe i zato što, poput većine, pretpostavljam, uvek poštujem trud koji nije samo “komercijalna propaganda” već i društveno angažovana akcija), malo sam se tamo laktao među komentatorima i opet ponovio, drugačijim rečima nego ovde, naravno, ono što smatram neizbežnim: reklama će biti umetnost ili niko neće hteti “to” da gleda.

Nisam dodao nešto još važnije – po mnogim svojim elementima vrhunska reklama već jeste umetnost. Pedya je u džentlmenskom maniru rekao svoje mišljenje, ali i najavio da će pratiti dalji “razvoj situacije”.

E, sad, malo i da radimo! Skoknite časkom na stranicu do koje vas vodi ovaj link. I pazite o čemu se tu radi? Imamo niz fotografija “nečega”, a ispod toga malu analizu koja nam daje odgovor na pitanje da li je na slici reklama ili umetnost!?

Hm..ako su te dve stvari tako različite, kako to da tek “stručna ekspertiza” može jasno da ih razdvoji? Drugo, uvek kada ljudsko mišljenje procenjuje vrednost nekog dela, nužno imate, u nekom času, “sukob” dva različita gledišta. Iz čega sledi da smo mi već sad dostigli stepen kada najefektnije reklame prelaze ogradu koja ih deli od umetnosti i sasvim udobno se smeštaju u taj artistički “zabran”. A zašto i ne bi?

Takođe, ako neka tvorevina – film, spot, skulptura, slika…zaista i jeste stvorena pod firmom reklame, ali se “otrgla kontroli” i počela da odslikava i stvaraočev pogled na svet, što je esencija umetnosti, kako da taj produkt nazovemo?

U  kreiranju reklama, dakle, i učestvuju umetnici. To što neki takve angažmane smatraju “tezgom” potpuno je nebitno. Nije samo reklama ta koja je “sporna tačka” – zar se i film jednom ne zove umetnost (sedma, je li), a drugi put industrija? Upravo to žestoko miriše na sudbinu reklamnog spota (koji je već film, zar ne) – nešto će biti infantilna priča, a nešto umetnost.

No, konzumenti reklama sve su probirljiviji – klasični mediji koji žive od plaćenih reklama nisu više toliko moćni da brinu samo o tome koliko će reklama obezbediti, važno je i kakvog će kvaliteta biti. Prirodna selekcija i ovde će ostaviti “da žive” samo najbolji primerci – reklame koje su umetnost.

Naravno, sad bi mogli da popričamo o tome kako “barataju” emotivnim nabojem umetnost, a kako reklama, ali da ostavimo malo torte i za neku drugu priliku.

Related posts:

U prijatnoj sali za sastanke jedne domaće kompanije desetak mladih ljudi popunjava upitnik koji će nekome od njih doneti posao. Među njima ste i vi. Da li ćete uspeti?

Kad sednete za sto i uhvatite olovku, privučete sebi papir sa pitanjima i zadacima (i skrivenim zamkama), zauzećete pozu koja će pažljivom oku već u tom, prvom času, reći mnogo o vama.
Prekrstićete noge ili nećete? Ako to učinite, da li će vam kolena biti okrenuta prema prednjem ili bočnom delu sale?
Da li uvijate pramen kose dok razmišljate o odgovorima? Ako je odgovor “da”, radite li to lagano ili skoro histerično?
Da li (nepotrebno) šmrčete dok pišete? Neurotično grickate već “pojedene” nokte?”
Pišete skoro priljubljni uz sto ili sedite kraljevski uspravno?
I šta je sa vašom frizurom? Preterali ste u njenom “pakovanju” za ovaj presudni čas, zaboravili zbog ispitne groznice uopšte da je operete ili ste napravili svoj “job look” koji odaje pouzdanu i vrednu osobu?

Postoji milion malih i naizgled besmislenih stvari koje vas odaju i koje ni u ovom ni u bilo kom drugom trenutku vašeg života ne možete nikako da prikrijete. Zapravo, većine tih gestova vi niste ni svesni, to je vaše “spoljašnje ja”, podjednako brbljivo i u osnovi istinoljubivo koliko i vaš ego.

Završićete pisanje, predati papir i, ukoliko je predviđena pauza, otići do najbližeg kafea. Hm..a tu, kako tu “pričate” o svojim osobinama okolini? Pa isto onako upečatljivo i istinito kao maločas u sali.
Jer, ona, on, ti, ja, vi, mi – svi smo u nepromenljivom odelu satkanom od svakog delića prošlosti koji smo proživeli, svake pročitane knjige, odgledanog filma, odslušane pesme, simfonije, večeri poezije, nekih starih ljubavi i mržnji, predrasuda i navika stečenih u roditeljskoj kući, podignutih ruku na časovima nekog predmeta, razgovora u prolazu sa nepoznatom osobom…

Ne postoji ni najmanje zrnce, počev od pluskvamperfekta do prezenta, koje je činilo u nekom času vaš život, a da nije ostavilo neizbrisiv trag u vama. U svaku vašu misao, izrečenu ili napisanu, u svakom pokretu, u svemu što ste vi, kao neuništiva memorijska pločica sadržani su svi oni detalji od kojih je skrojen vaš identitet.

Ovde se vraćamo na početak teksta i pitanje: ko će stići do posla?
Ne postoji ništa novo što bi moglo da vam se kaže: ako naslućujete odgovor, vi ste u grupi ozbiljnih “kandidata za medalju”. Ako ne znate šta bi odgovorili, oprostite “imaćemo vas u vidu sledeći put”.

Autentičnost vaše ličnosti, način na koji ste “obradili” i prisvojili ili odbacili iskustva kroz koja ste prošli, sve te godine, meseci, sati i minuti koji još uvek kucaju u vama kao neuništivi časovnik, sve je to intelektualno-emotivni prtljag koji nosite i koji vas čini jedinstvenim bićem.

Što ste više svoji, neponovljivi i jaki u sopstvenoj koži, tim je veća i verovatnoća da vas vaše mesto pod suncem čeka. Takvi kao vi putuju dugo jer biraju najteže staze, ali na kraju – ili na početku – stižu upravo tamo gde su najpotrebniji i sebi i drugima.

Vratili ste se u salu, seli, prekrstili noge u pravcu govornika, čekate ali savršeno dobro znate šta sad sledi.

Baš kao što i poslodavci odlično znaju kakve ljude žele da zaposle.

Da, i ne zaboravite:
Da bi čovek mogao lepo i mirno da spava, mora čitavog dana raditi na tome.
Dušan Radović

No related posts.

Kako se oglašavaju preduzeća u malim mestima

Da li se nešto promenilo u načinu oglašavanja u, na primer, poslednjih petnaestak godina? Hm, pitanje je, reklo bi se, egzemplarno besmisleno, jer su promene prilično velike i lako vidljive i to svako zna. Baš svako?

Hajdemo onda malo izvan velikih gradskih centara, još preciznije samo pola sata – sat vožnje od Beograda. Malo ću, dok napolju još uvek ova bela snežna venčanica “oglašava” varoš koja nikako da pronađe valjanog đuvegiju, pokušati da naslikam neke detalje koji govore o tome kako se, na domaku velegradskih svetiljki, propagandom “koriste” mala, srednja ili veća preduzeća, a možda ponajviše takozvani preduzetnici.
Taj pojam, koji ne postoji izvan Srbije na način na koji je ovde regulisan, zapravo objedinjava u sebi sve “samostalne zanatlije”, kako se to nekad govorilo, sitne trgovine, servisne i uslužne radnje… (Ključna razlika je u pravnom statusu: preduzetnici nisu pravna lica, odnosno to nisu njihove radnje.)

I uzgredan pogled jasno govori da svi i to vrlo uočljivo, gledaju da u “reklamu” ulože što manje novca. “Nema se ni za plate, burazeru, a kamoli za reklamu” – tako glasi standardna fraza koju će izgovoriti devet od deset vlasnika firme ma koje veličine.
Na pitanje: a što ne bi koristili neki sasvim besplatan način reklamiranja, ili bar izuzetno jeftin, obično sledi pogled iskosa koji zamenjuje rečenicu: Ma, daj, gde to ima…
No, da ne bi previše skakali sa slike na sliku, hajde da unesemo malo reda u ovu priču. Dakle, kako se, na primer, oglašava jedan dobar, moderno uređen kafić koji je već stekao ugled i redovnu “publiku”. Uzeću najpre primer Caffea “Krug” iz Kovina” jer oni to rade najbolje po mom mišljenju.

Vlasnik je angažovao čoveka koji se stara o celokupnoj organizaciji muzičkog programa i svih događanja u kafiću uopšte. (Upravo je završen mesec pančevačkih bendova koji su, četiri nedelje za redom, gostovali u “Krugu”.) Dakle, menadžer zajedno sa gazdom razrađuje svaki detalj koji daje duh i posebnu boju ovom kafiću u centru Kovina.
Na lokalnom radiju vrti se kratak atraktivan džingl, a u lokalnom listu redovno izlazi netipičan “oglas” koji poručuje da je “Krug” mesto gde možete “biti svoj u dobrom društvu”.
Među prvima “Krug” je izašao i na net. Godinama već upravo na sajtu Kovin Ekspresa “iskače” baner svaku put kad poželite da pročitate ono što se krije iza “read more”.
I sam kafić odnedavno ima svoj sajt koji je još u fazi osmišljavanja, a “uselio” se i na Facebook. Dakle, za ovdašnje (a i šire) prilike, više nego dobro negovanje reputacije i offline i online sredstvima. Rezultat je itekako vidljiv!

Kafići su, lako je zapaziti, najspremniji da prihvate sve što je novo u kreiranju svog imidža i negovanju i osmišljavanju identiteta. Pridružuju im se i drugi preduzetnici: “Foto Blic”, koji radi i u Kovinu i u Smederevu, u offline oglašavanju je prisutan svih 18 godina koliko postoji, a sad, pored sajta, ima i “izlaz” na Facebook i skoro 1.300 fanova. Vlasnik se trudi da ih neprestano animira: popust od 20 posto je garantovan, a tu si i druge pogodnosti. Tvrdi da se to itekako oseća u poslovanju i namerava da svoj online nastup još više pojača. Dakle, poput “Kruga”, i ovde je pogođena suština – neprestana komunikacija sa svojom publikom, i mala ulaganja koja mogu neočekivano mnogo da “uzvrate”.

Naravno, ovakvi primeri nisu usamljeni, a ono što raduje je da se online život sve više smatra nezaobilaznim.

Ima i “malih privrednika” koji uglavnom posežu za klasičnim i što jeftinijim načinima promocije – oni još uvek brojčano “vode na tabeli”.
Ispod niza poštanskih sandučića u svakoj zgradi izjutra se po pravilu nalazi hrpa jednobojnih letaka na jeftinom papiru, često odštampanih i na kućnom laserskom printeru. Već taj zgužvani papir govori dovoljno o “efektnosti” takvog nastupa pred potencijalnim mušterijama. Ljudi su naučeni na bolje, pa i kad je reklama u pitanju, i prazne neinventivne rečenice kraj logotipa iz Corelovog “asortimana” nikako ne piju vodu.

Sva velika preduzeća imaju svoje sajtove, ali to su uglavnom statične prezentacije koje – iako očigledno skupo plaćene – ne bude želju da se na njih vratite. Moguće je da imaju funkciju podupiranja reputacije, mada je pitanje mogu li to i da “odrade”. Jer, nema tu nikakve komunikacije sa bilo kim – više to liči na Internet oglasnu tablu.

No, i oni ipak “žive” na mreži što bar svedoči o želji da se ne zaostane za “točkom vremena”.

No related posts.

Kultura reklamiranja ili reklama kao umetničko delo?

Old fashion reklama i masovna umetnost odavno su se približili i uz sve češće sočne poljupce, sad već uveliko vode vanbračni život – Da li je naredna faza razvoja ovog odnosa potpuni “transfer” reklame u svet elitne umetnosti u kojem bi postala ravnopravna sa književnošću, teatrom, slikarstvom, muzikom…

Pirs Brosnan se sprema da, na skijama provoza jedan spust niz snežnu padinu, ali mobilni telefon upravo u tom času postaje važniji. Proizvođač Sony – Ericsson nije škrtario: najpoznatiji tajni agent na planeti, gospodin Bond, Džejms Bond, prislanja uz uvo tada revolucionarni model T-65, kaže i čuje šta je trebalo, dok se radnja filma Golden Eye za trenutak pretvara u izvanredno umetnutu reklamu za telefon.

Publika se ne buni i ne zviždi, jer 007 ima ekskluzivno pravo da bude drugačiji. Spoj reklame i tehnički perfektno urađenog filmskog serijala ovde je prirodna pojava, a ne izuzetak koji bode oči. Šta više, u polumraku bioskopa, dok gledamo akciju za akcijom, mi smo upravo ovaj trenutak i očekivali: reklama za mobilni telefon, tada u samom vrhu po novinama i kvalitetu, stigla je do nas znatno pre nego gospodin Bond, ma bio on i na skijama.

U svom članku o brendiranom sadržaju Dragan Varagić ukazuje upravo na ovaj pravac razvoja advertajzinga. Link će vas odvesti do kompletnog članka i niza komentara, a za potrebe ovog teksta izdvajamo bitan deo:
“Ispostavilo se da je sveprisutna kriza “iskopala” upravo brendirani sadržaj kao spas za posustalo klasično oglašavanje. Sada se već pretpostavlja da brendirani sadržaji mogu biti budućnost kvalitetnog oglašavanja, na osnovu podataka o dupliranju ovog tipa advertajzinga u 2009. u odnosu na 2008. g. “

Klasična reklama se odavno smestila u okrilje svih ljudskih poslova. Znate li ijedan proizvod, zabavni ili umetnički događaj, koncert, izložbu, performans…koje ne prati “ono što pojednostavljeno zovemo reklama”? Ne, naravno, jer tako je već vekovima!

Šta više, reklame danas zauzimaju i “tuđu teritoriju” i, reklo bi se arogantno, bez filinga za novo vreme, upadaju u domove nepitanih konzumenata, kradući im vreme koje bi oni možda želeli da provedu na drugačiji način. “Blic” nam, pod naslovom “Reklame na TV traju koliko i sve kulturno-obrazovne emisije”, daje prilično jasan uvid u ovaj trend.

Spoj zabave, estrade, dakle “opuštajućeg” dela života, ali i ozbiljnih sadržaja poput informativnih tekstova, komentara ili ma čega što tražite, sa “infiltriranom” reklamnom porukom nije, dakle, ništa novo. Kao što nisu nove ni ankete među gledaocima/čitaocima čiji je krajnji rezime upravo rečenice: Nerviraju me reklame!

Ako se u proizvodnju tih “nervirajućih reklama”, što postaje privredna grana “per se”, ulaže ogroman kapital, a na kraju dobijete, kao šamar, ovu rečenicu pripadnika ciljne grupe kojoj ste se obratili, jasno je da negde grešite! Hm…a možda je jasno još nešto?

Ovu “reklamu”, ovaj sjajan spot, verovatno ste već videli, ali za ovaj članak on je skoro nasušna potreba. Spot koji gledamo snimljen je kvalitetnije od 90 posto čitavih celovečernjih filmova! Ove sekunde kao da napuštaju prostor “reklame” i zalaze u – sledi jeretička imenica – umenost.

Dodirnuvši vrhove svoje ljubavi sa svetom brendova, reklamne poruke u jednom času imaće pred sobom samo jedan izlaz: da i same postanu sadržaj koji je kupuje jer je umetnički vredan! Budu li prešle Rubikon i ušle u artistički zabran, izbiće prastari argument “dosade” iz ustiju svojih konzumenata.

Iz teksta “Umetnost i(ili) reklama” Biljane Ćinkul, objavljenom u decembru prošle godine u “Politici”, izdvajamo:
“Inače, postojeća relacija umetnost–advertajzing danas je već deo istorije moderne umetnosti, a linija ovih odnosa proteže se od markantnih primera Vorhola i drugih pop-artista, umetnika sa kraja 20. veka, da bi danas ovaj odnos umetnosti i reklame bio jedan od nezaobilaznih aspekata recentne vizuelne scene.”

Evo nas, čitaoče, pred vratima budućnosti koja već stanuje u sadašnjosti.
Da li je reklama napadno prekidanje gledanje omiljene tv emisije ili dugogodišnje maltretiranje gledalaca serijalom o Deda Mrazovima koji su opčinjeni jednom domaćom (odličnom) kafom?

Možda juče, možda danas, možda i sutra i prekosutra. Ali jednoga dana neće to biti.

Da li to ovaj članak poručuje da će vaša unuka u školi na pitanje “šta je reklama” odgovoriti sa: “Grana umetnosti?”
Da, upravo to.

No related posts.

Nikada nisam saznao zašto si više volela da satima boraviš u Univezitetskoj biblioteci kad ti je udobna tiha i topla čitaonica Pravnog fakulteta bila na pet minuta hoda.

Ili su mi se, u međuvremenu, te urbanističke tačke Beograda izmešale u jedan kamičak uspomena, tek sad bolje pamtim da sam, šetkajući pred ulazom, pokušavao buku Bulevara Revolucije, kako se tad zvala ta moćna velegradska arterija, da obojim rokerskim zvucima radija Studio B koji je bio u svojim najlepšim tinejdžerskim godinama.

Slušao sam ga pomoću malog plastičnog tranzistorskog prijemnika, kupljenog prethodnog leta u Solunu za nekih osam maraka. Ne smej se što pamtim taj detalj, ni meni nije bilo smešno da se borim sa svom tom vrevom, tutnjavom zelenih tramvaja i rekom automobila koja bi, u kišnim danima, prosipala po mojim nogavicama svo blato glavnog grada.

Valjda je tu bilo nekih osećanja, šta li, i to onih starinskih, analognih, tranzistorki šmekerskih, ali i slabih da prežive  sve semestre naših međusobnih čekanja.

Čekao sam te i dok si kupovala markicu za prevoz, da li to beše na Slaviji, vrag bi ga znao, jer ti si uvek morala da radiš sve po pravilima, bez iskakanja iz reda, bez mangupskog probijanja u prve redove..a ja sam, i bez te markice, već nekako putovao beogradskim šinskim i gumenim trakama. Nije da ti zakeram posle svih tih godina, ali da si bar malo umela da izmešaš sastojke u receptima za život koje si dobila u detinjstvu, da si i ti slušala moj trazistor, a ne samo radio marke EI Niš, tip “safir”, sa ugrađenim gramofonom, taj skupi ponos svojih predaka, ko zna kako bi se “naša stvar” dalje odvijala.

Čekao sam te i ispred uvek punog sekretarijata fakulteta, iz kog je dopirao miris znoja i decenijskog postojanja zgradurine u kojoj se sticalo akademsko znanje. Trebala bi ti neka potvrda, neko uverenje, neki papir od stotinu papira neophodnih da se, tada, redovno studira. I ti si uredno čekala, a ja sam redovno, ni sam ne znam kako, imao te papire koje bi mi već neko nabavio.

Neka mi oproste oni koji čekaju, ja sam u hodniku slušao svoj analogni džepni radio prijemnik, i stalno se pitao zašto mi ne dopustiš da ti začas nabavim to uverenje, onako usput, slušajući poslednje Elvisove pesme. Nije vredelo, ti si uvek htela po pravilima.

I čekao sam te ispred “Loline” menze, i po snegu i po beogradskoj košavi, jer nisam ti ja bio za te ogromne trpezarije. Mada ne sporim, ulazio sam nekoliko puta, ali u gužvi nikada nisam naučio da se hranim. Ti se, naravno, volela sve po pravilima.

I ispred Narodnog pozorišta sam te čekao, čekao sam da se završi predstava i da podeliš kapute i mantile i zaradiš dnevnicu Studentske zadruge. Nije bila neka velika para, ali nije bila ni za bacanje.

Ja sam, vrag će znati kako, u filijali Ljubljanske banke, tamo blizu Beograđanke, podizao uredno svoj studentski kredit i, e to ti priznajem, ponekad čak i čekao. Ljubazno bi mi rukom upisali iznos, a ja bih uredno podizao sve do poslednje pare. Nisam te tad čekao jer bi obično taj svečani akademski čin obavljali zajedno.

Smetalo ti je samo što je moj radio prijemnik brundao u maloj prostoriji filijale, a smetao je bogme ponekad i ozbiljnim i u sve te pare zadubljenim službenicima i službenicama. Zato sam gledao da što pre zbrišem napolje, dok bi ti ostajala da čekaš svoj mesečni iznos. Sve po redu i pravilu.

Čekao sam te i u Tašmajdanskom parku, dok si listala udžbenik uoči predavanja i nervozno ponavljala kako ovaj put nemaš šansi da položiš. Ma daj, uveravao sam te, držeći svoj tranzistorski radio prijemnik u ruci, ubi me ako bude manje od osam.

Posle si ti ulazila u fakultetsku zgradu, a ja sam čekao s tobom pred vratima kabineta da te profesor prozove. Ulazila bi, a ja sam i dalje čekao, i izlazila sa popunjenim indeksom u ruci. Uredno, kako se očekuje i kako treba. Ja sam, dok te nije bilo, spokojno slušao svoj mali analogni tranzistorki radio prijemnik od osam maraka.

I na stotinu drugih mesta sam te čekao, ispred Sajma, ispred glavne pošte, ispred onog izložbenog salona u Bulevaru…I slušao sam taj tranzistor prislonjen uz uvo, jer drugačije nije moglo da se čuje ništa. Ti si satima, uredno, gledala sliku po sliku.

I ispred nekih knjižara sa natpisima “rasprodaja”, ispred trafike sa viršlama u bajatim zemičkama i sa jogurtom u tetrapaku, pa ispred antikvarnice i svih tih knjiga, ma gde te sve nisam čekao dok si ti uredno pazila da se poštuje red, da se vidi izloženo i pažljivo spakuje kupljeno.

Ja sam čekao i slušao svoj analogni mali radio.

Odavno te više nigde ne čekam, a nema ni mog tranzistora bez kog ni tog čekanja ne bi bilo. Ispao mi jednog leta iz džepa i upao u Dunav, a na tom mestu je voda bila suviše duboka da bih kvasio svoje uredno opeglane pantalone.

Mora biti da se negde držiš reda, da ustaješ u sedam jer radiš od devet, da paziš na svaku vlas kose na crnom kostimu i svaku tačkicu na štiklama.

I ne bi ova priča imala smisla da nisam siguran kako ćeš je naći u moru tekstova u online svetu. Jer kod tebe je sve išlo po pravilima, a pravilo kaže da je ovo digitalni svet i prosto ne mogu da zamislim da si ti na nekom drugom mestu. Ne verujem da si posustala u držanju koraka sa pravilima.

Zato ću je ostaviti ovde, na ovom blogu, pa neka malo moja priča čeka umesto mene. Ja sam se, svih onih semestara, dovoljno načekao i ne bi imalo smisla očekivati da i sad, još uvek povremeno mlad, mada prosed i pomalo umoran, čekam da se odnekud pojaviš.

Da…i kad naiđeš, nemoj da se čudiš. Znam i ja da nema tog starog analognog tranzistora niti moje tinejdžerske potrebe da prkosim svetu. Nestalo je to s godinama, a ko zna šta je i od mene ondašnjeg preostalo.

Ti samo pazi da sve bude uredno – i ja sam, znaš, pomalo digao ruke od svih malih tranzistora ovog sveta, pa sad šetam svakog popodneva Bulevarom, čudim se što nema svih onih knjižara, žalim za bajatim zemičkama i…šta da ti pričam.

Već ćemo se mi sudariti u nekom od tolikih redova u digitalnom svetu.

Fotografija preuzeta odavde.

No related posts.

Dva preduzeća, dva dobra oglašivača, upravo su odlučila da povedu međusobni rat na stranicama novina čiji ste vlasnik. I šta sad?

Ponekad dvadeset redova teksta mogu da vam upropaste dan. Sedite za radnim stolom, u pozadini se čuju tihi zvuci nekog internet radija, kompjuter blago prede, a uvodnik koji pišete baš vam je krenuo…

Pa još taj sneg što, gledan kroz raširene trakaste zavese, liči na scenografiju dobrih vremena, kakva idila…a onda se već nađe neko da vam pošalje mejl sa tzv. “saopštenjem”.

Dobro, ništa novo, (ovde uskačem u prvo lice jednine), urednici i postoje da bi (pisali) i čitali sve što im stigne do stola, probijajući se kroz niz prepreka koje bi trebalo da filtriraju sve budalaštine koje, vrag bi ga znao zašto, čitaoci, slušaoci, PRovi, portparoli, direktori, novinari početnici, tetkica koja sanja kolumnu na trećoj strani i još desetine inih osoba pišu za vas.

Na prvi pogled biće sve u redu – na memorandumu saopštenja je ime preduzeća sa kojim odlično sarađujem: redovno se oglašavaju u novinama, a već pomalo pričamo i o jednom baneru na sajtu. Za početak online juriša. “Neće da škodi, a nije ni skupo.”

Prelazim na tekst: mila majko, zašto nisam uzeo “Alisu u zemlji čuda”? Dvadeset redova, kao dvadeset plotuna, govore o drugom preduzeću “koje ne poštuje poslovne običaje, preotima poslove, eto baš ovaj na gradskoj infrastrukturi, a istima nisu strani ni drugi oblici nelojalne konkurencije, korišćenje političkih uticaja, ličnih veza…” Ma poezija od grmljavine!

Drveni birokratski jezik još nekako i mogu da previdim, ali..hm..u roku od pet sekundi ovaj tekst (najavljeno je da će stići i u pismenoj formi, sa sve pečatom) eliminisao je sve lepe detalje dana, a i vikenda predamnom.

Preduzeće, koje solidan deo budžeta za oglašavanje upućuje na račun ove izdavačke kuće, fajterski udara neodbranjivi kroše po drugoj firmi – sa kojom smo u isto tako dobrim “poslovnim običajima.” Moj sto i novina odabrani su za bojno polje na kojem će dve strane, u “pravednom gnevu”, voditi rat do istrebljenja. Dobro, malo sam preterao, ali ova metafora nosi u sebi suštinu.

Da bacimo karte na sto: svaki krupan oglašivač, potpisujući “nalog za prenos” i plaćajući skupu reklamu, ujedno misli (i obično je u pravu) da je tako kupio i “pravo na spokoj”. Medij u kojem se oglašava utišava ton, ponekad i zažmuri ako nije baš slon ušao u telefonsku govornicu, a poneka afirmativna vest ili usputno pominjanje u pozitivnom kontekstu, sve to bi trebalo da se podrazumeva.

Kriza klasičnih medija, ali i onih koji tek stupaju na javnu scenu i bore se za skroman marketinški dinar, ostavlja reklamodavcima veliku moć u rukama. Ko se od medija dočepa sitnih kolača, peva, a kome zapadne torta – piše sam sebi putni nalog za Sejšele. Ili već tamo negde.

U neprijatnim situacijama uvek treba početi od osnovnih zanatskih pravila. Znači, saslušaću obe strane i napisati tekst o ovoj “javnoj optužbi” koja i ima za (prividno prikriven) cilj da bude saopštena celokupnom gradskom populusu. Hm…ali nema načina da se to uradi bez ozbiljnih “finansijskih gubitaka” – obe strane očekuju da njihov sukob bude prikazan kao borba u koju su oni ušli fer, a ovi drugi kao ružni, prljavi i zli.

U suštini, ovo je izbor između poštovanja profesionalnih uzusa i spašavanja sopstvenog medija, preduzeća kao i svakog drugog, od odavno najavljivane propasti. Ili bar ulaska u hodnik do dvorane za ekzekuciju.

Naučio sam desetine načina da naizgled nepodnošljivo teške konflikte pretvorim u priču o “Malom princu”, ali ovo su druga vremena i drugi običaju. (O tempora, o mores!). Sva ta iskustva, moguće je, sad rade protiv mene i medija koji uređujem, kuće koju vodim…

Dok stojim pred prozorom i gledam taj crni sneg, što se odnekud pojavio, osećam kako adrenalin teče mojim aortama i venama, a mozak, kao lopta od pleksiglasa puna kuglica sa različitim brojevima, traži dobitnu kombinaciju. U ovom slučaju, to neće biti niz radnji koji će doneti najveću zaradu, već naneti najmanju štetu.

Po novine, preduzeče koje ih izdaje, zaposlene, poverioce…

Imam na dnu fijoke, sa leve strane, svoju opremu za “prvu pomoć” u ovakvim nesrećama. pronalazim je i vadim najvažniji lek, jednu pesmu koju mi je davno poslala sestra.

Iskoristiću jedan od najmoćnijih izuma savremene tehnologije, opciju copy/paste, i podeliti sa vama ove stihove. Moguće je da ih znate, ali neće škoditi.
Baš kao ni meni u ovom času.

Čovek u ogledalu

Kada postigneš ono što si želeo u borbi za sebe
I svet te učini kraljem dana,
Samo priđi ogledalu, pogledaj se
I vidi što taj čovek ima da kaže.

Jer to nije tvoj otac, ili majka, ili žena
Čije sudove moraš proći;
Osoba čije mišljenje najviše znači u tvom životu
Ona je koja te gleda iz ogledala.

Neki ljudi mogu misliti da si iskren prijatelj
I smatrati te divnim,
Ali čovek u ogledalu veli da si samo protuva
Ako mu ne možeš pogledati ravno u oči.

Njemu treba ugoditi, ostali nisu važni,
Jer on je otvoren s tobom do kraja.
I prošao si svoj najteži ispit
Ako je čovek u ogledalu tvoj prijatelj.

Jer na putu života možeš prevariti čitav svet
I u prolazu će te ljudi tapšati po ramenu,
Ali će ti konačna plata biti bol srca i suze,
Ako si prevario čoveka u ogledalu.

Dale Wimbrow

No related posts.

Šta mi, očevi i sinovi, znamo jedni o drugima ovako čudno isti, a opet drugačiji?
Za tviteraškim “stolom”, u trećoj smeni, kad se najopušteniji razgovori vode (noć je suština, a dan banalnost, kako je to neko mudro rekao), započeli smo pre nekoliko nedelja priču o Momčilu Popadiću, novinaru, pesniku i putniku, kako piše Jakša Fiamengo. Dalmatinska legenda, saznao sam, preminio je rano, sad već davne 1990, poživevši tek 43 godine.

Jedan drugi velikan, Duško Radović, za valjane ljude koji u trenu prožive svoje zemaljske dane, imao je lepu rečenicu: “Neki ljudi nemaju strpljenja da dugo žive: zalete se još od malena, istutnje, izviču i – odu.”

Pop je, mislim, svoju “viku” pretvarao u poeziju, a poeziju u reči mnogih pesama koje smo, u društvu, pred mamurnu zoru, pevušili u godinama kada je i red da se pevuši. Mada, radije mislim da su sve godine stvorene za dobru pesmu i poneko treperavo prozirno jutro.
Za virtuelnim stolom razgovarali smo, te noći, čuvajući Twitter od noćnih ala što ponekad, u snovima, znaju da pokvare sitne sate, @ivospigel, @ivanleko, @sampjer i još po neko iz govorljive ekipe. Može se i u 140 karaktera ponešto vredno pamćenja da ostavi, pa ću vam, eto, reći, kako smo i mi, reč po reč, stigli do priče o korčulanskom pesniku i onoj legendarnoj pesmi “Oprosti mi, pape”, što je pre više od četvrt veka na Splitskom festivalu otpevao Oliver, dok je sve živo na Rivi drhtalo od emocija.

I ne samo tad i ne samo tamo, mnogi je potomak u svetu svome ocu kad tad, uglavnom nečujno i na ivici suza, ako ne celu pesmu, a ono bar tako jegrovit i rečit naslov, izgovorio.
Jer, posebno mi muški, svome ocu nekako neminovno kažemo “Oprosti mi, pape” kad životna mudrost i do nas stigne kao troma, spora, ali sigurna lađa.
Momčila, ili Popa, kako su ga svi zvali, slušao sam jedne daleke večeri u Pančevu, na tadašnjim susretima banatskih amaterskih pozorišta. Jedne je večeri, naime, kao gost festivala, održao lirsko veče i čitao nam svoje pesme koje su me dobrano iznenadile. Ja još zelen i mlad, Popadić je tačno deceniju bio stariji od mene, iznenadio sam se slušajući te “verse” meni do tada nepoznatog pesnika, koje su namah osvojile i mene i sve u publici.

Čudno mi je bilo i otkud to da taj mladi čovek i, očigledno, istinski pesnik, gostuje u Pančevu – trebalo je, kasnije sam saznao, doputovati iz Splita do Pančeva, a to baš i nije bio mali put. Neko mi je, posle programa, dok smo izlazili iz dvorane, rekao da “ima on tu neku rodbinu, ne znam tačno, ali u Pančevu je isto na svome.”

Pokazaće se da je to tačno i 1976. godine kada je iz štampe izašla antologija pančevačkih pesnika “Srp na nebu”, delo dramaturga Miloša Nikolića, u kojoj je, sa tri svoje pesme,  bio zastupljen i Momčilo Popadić.

Jedan fleš bek vratiće nas ponovo na onu divnu splitsku noć i pesmu “Oprosti mi, pape”. Slučaj je hteo da je tad služam “uživo”, ne obrativši pažnju na ime pisca teksta. No, kad me je, nešto kasnije, život vratio u Kovin, mnoge su se kocke složile.

Nestao je iz mog sećanja podatak o tome gde i kako sam saznao da je Popov otac bio uvaženi pančevački sudija, vrstan pravnik, ali i boem od onog soja kakav danas više i ne postoji.
To je bila ta veza zbog koje su tad Pančevci smatrali Momčila za svog pesnika, a on povremeno dolazio u taj grad. A rođen je u Blatu na Korčuli i u Dalmaciji živeo i ostavio trag koji se ne briše

I evo opet, posle one dobre tviteraške noći, vraćam se zajedničkoj liniji ovog teksta koja spaja mnogo toga – Momčila Popadića Popa i Banat, njegovu očigledno autobiografsku pesmu “Oprosti mi, pape” i, ne kao najmanje važno, tu večnu priču o očevima i sinovima i njihovim neporazumima.
Pitam se, šta li je sve prolazilo kroz svest dalmatinskog dečaka dok je razmišljao o ocu koji je, stotinama kilometara dalje, lečio dert kartama i vinom, gospodski umeren i otmen? Šta je on od svega toga, mogao da zna i da razume? Koliko se bola skupljalo u mladom biću dok sve to jednom nije eksplodiralo u umetničkoj zapitanosti i u note udenutoj sinovljevoj ispovesti.

I šta mi, očevi i sinovi, znamo jedni o drugima ovako čudno isti, a opet drugačiji? Kad smo sinovi u potrazi smo za sobom, kad postanemo očevi, u potrazi smo za svim onim rečima koje nismo, kako to lepo Duško Kovačević kaže, umeli da izgovorimo tada kada je trebalo?

A Tebi, Momčilo Popadiću Pope, hvala za tu rečenicu i tu pesmu koja me je naučila da razumem i praštam više nego iko pre nego što sam je čuo.
Sve u nadi da će oproštaj, kao topla avgustovska voda mora ili Dunava, svejedno, kvasiti jednom i moja očinska ramena.

Gornja fotografija preuzeta odavde.

No related posts.