Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

Poslednji dan 10.  Konferencije o internet poslovanju E-trgovina 2010.

Aleksandar Vugdelija, suvlasnik online prodavnice majica Vizioshop, prvi je govornik čiji smo prikaz biznisa koji vodi, i to iz različitih uglova koji dozvoljavaju neke korisne generalizacije, počeli da pratimo trećeg poslednjeg dana palićke konferencije E-trgovina 2010.

„Zašto ljudi kupuju i na Intenetu i van Interneta? Odnosno, u ovom momentu, ako postavimo malo šire priču, zašto ljudi ne kupuju?“ Ove dve Vugdelijine rečenice objašnjavaju nit koja ga je vodila dok se obraćao slušaocima u sali, na video streamu i pratiocima zbivanja preko Twittera. (Pokazalo se očekivano da su Internet učesnici imali pred sobom i sliku i govor, a i zapažanja tviteraša, dakle jedan mix koji dozvoljava sasvim pristojno praćenje ne samo ovog predavanja već i događaja u celini.)

I nešto što svakako treba zabeležiti: jedna od uvodnih Vugdelijinih rečenica već je postala svojevrstan moto konferencije, ali i zanimljiva metafora vremena u kojem živimo: Obzirom da ćemo ostatak života provesti u budućnosti…

Zašto ljudi kupuju?

„Kad smo pokrenuli prvu verziju prodaju majica preko Interneta na jednoj drugoj adresi napravili smo oko 150 varijanti majica, ali ljudi to baš nisu nešto posebno tražili. To je opet, otvorilo novo pitanje: zašto ljudi to neće da kupuju? Došli smo do zaključka da nešto moramo da menjamo pa smo obrnuli celu priču, otprilike u stilu rečenice: nemojte da pitate kupce nego ako želite da predvidite budućnost najbolje je da je sami kreirate.

Često kupovina nekog proizvoda, da ne kažem uvek, zadovoljava mnoge druge želje. Kupovinom ne zadovoljavamo samo materijalne već i neke emotivne potrebe, kaže Vugdelija.

Šta ljude pokreće u životu? Ljudi žele da budu bogati, ali ono što je duboko u nama je želja da budemo sigurni, da možemo adekvatno da odgovorimo na većinu problema koji mogu da nam se dese u životu.

Dakle, ljudi žele sigurnost, žele da im se dive, da budu poštovani, želimo da budemo uspešni, zdravi.. Ako uspete da aktivirate neki od tih motiva verovatno će i vaša prodaja biti uspešna.“

Vugdelija je iz toga izvukao zaključak da su „sve odluke o kupovini emotivne, čak i one za koje bi smo rekli da su sasvim logične.“

Sa bloga na sajt

Jasna Kamatović, markeing menadžer Positiva, je govorila o kompanijskom korišćenju društvenih medija. Još tačnije, u fokusu njenog izlaganja bila je implementacija strategije nastupa na društvenim medijima, koja je prethodno osmišljena u ovoj firmi.

Zanimljivo je da na sajt Positiva ljudi najčešće dolaze sa korporativnog bloga, a poređenje perioda kada kompanija nije koristila društvene medije sa periodom kada se ušlo u mreže govori da je broj poseta sajtu udvostručen.

Kako su evoluirale komunikacije

Danijela Lalić sa Fakulteta tehničkih nauka iz Novog Sada svoje predavanje imala je pod naslovom Potrebe na društvenim mrežama.

Priča o društvenim mrežama nije starija od 13 godina. Prvi sajt je nastao 97. godine, a ljudska potreba za interakcijom, potreba za prisustvom, potreba za prihvatanjem, „druželjubivi motiv“, psihološki su nosioci na kojima počiva i postojanje i brzi rast društvenih mreža.

Veze na mrežama su latentne ili „slabe veze“ – ne komuniciramo preko mreža sa izuzetno bliskim ljudima koji su iz našeg prvog kruga poznanstava.

„Treća stvar odnosi se na fenomen: da li sam ja na društvenim mrežama ono što želim da budem ili sam ono kako bih želela da vi mene vidite?“

Istraživanja pokazuju da se ljudi u svetu društvenih mreža prikazuju drugačije nego u stvarnom svetu. Ne misli se na lažno predstavljanje već na to što ljudi iznose samo svoje pozitivne strane.

„Da li ste videli da je neko na društvenu mrežu stavio neku svoju sliku na kojoj je grozno ispao?“ poentirala je Lalićeva ovu tezu.

„Kao što je rekao gospodin Vugdelija, ljudi žele da budu mršavi, da budu bogati, zdravi…i takvima se i predstavljaju u ovom drugom svetu“.

Četvrta stvar odnosi se na svest o ambijentu i to je sociološko objašnjenje zašto ljudi imaju potrebu da su na ovim mrežama. Društvena mreža daje izvestan osećaj virtuelne sigurnosti! („povezanost prisustvom“)

„To je nešto što bi kompanije trebalo da znaju kada komuniciraju sa svojim klijentima i zaposlenima.

Danas imamo drugačiju situaciju u kojoj ljudi komuniciraju. Poštuje se autoritet mentora, a ne autoritet po funkciji.“

Ono što na ovom blogu možete da očekujete u skorije vreme, ukoliko ste jedan od posetilaca koje zanimaju teme o kojima je bilo reći na E-trgovini 2010. na Paliću, je prikaz panela na temu “Internet i mediji u Srbiji juče, danas, sutra”, kao i članak o predavanju Jelene Jovanović – Miss Cybernaut pod naslovom „Internet je seksi: integrisane taktike za web poslovanje“.

Fotografija preuzeta odavde.

No related posts.

Drugi dan Konferencije E-trgovina na Paliću

Skup na Paliću traje već dva dana, dakle ostao je samo još jedan za prezentaciju mnoštva radova izuzetno velikog niza govornika.

Pozicija novinara-korisnika video streama, koji piše 250 kilometara udaljen od “epicentra” događaja, dok uzgred odrađuje i svoje poslove, prilično je izazovna za nastajanje ovog teksta. Dakle, hajde da u standardno velikoj radnoj “frci” u Kovin Ekspresu, koja je začinjena i nužnim održavanjem poslovnih kontakata, propratimo Palićki poslovni skup u meri koja sadašnja tehnologija dozvoljava. (Olovka i papir nisu nam bili suvišni, naprotiv, i dalje olakšavaju novinarski posao!).

Za neke govornike nije bilo mesta u ovom prikazu jer, na žalost, nije bilo dovoljno vremena da ih saslušam “u komadu” koji omogućava bar pristojan ako ne i bolji novinarski prikaz, a ispod tog standarda ne bih da idem. Zato je odabir predavača, zapravo, stopostotno slučajan. No, verujem da verno odslikava sveukupnu atmosferu na 10. Konferenciji E-trgovina u idili jezerske uvek sjajne atmosfere.

Dragana Djermanovic, nakon početnih tehničkih peripetija (koje, bar meni, daju duh spontanosti svakom ovakvom skupu) govori o tome kako velike kompanije ignorišu Internet.

“Zašto sam izabrala velike domaće kompanije? – objašnjava DDj. Mi u našem regionu imamo dosta primera malih i srednjih preduzeća i preduzetnika koji vrlo aktivno koriste internet, što je vrlo razumljivo obzirom da je to i dalje neka low coste promotivna aktivnost. Prosto, ljudi ne pronalaze bolji i jeftiniji način način da se predstave. Ovde vidim predstavnike Pozitiva, Visio Shopa, Limunda i nekih drugih koji nemaju abnormalne budžete za marketing i koji vrlo aktivno koriiste Internet i s tim u vezi su vrlo zadovoljni.

I sad se mi tu pitamo kako neki mali i oni koji u principu nemaju mnogo mogućnosti, nego moraju da budu kreativni, razumeju koliko je bitna konverzacija koja se na webu događa i koliko je značajno da feed back u našem inboxu direktno dobijemo od korisnika i sa njima ostvarimo interakciju, a to ne shvataju neki koji imaju vrlo velike finansijske permormanse na kraju svake godine i srazmerno tome milione korisnika?

To čak možemo da shvatimo kao veoma drsko jer nas na određeni način veliki nipodaštavaju. A sa treće strane, obzirom da je i za njih, kao i za male, Internet jeftin medij, sem vremena koje investiraju i ovako i onako, zbog čega taj medij ne zaslužuju njihovu pažnju?

Đermanovićeva precizira i da je “napravljen mali presek baš kod velikih, a (pokazaće se dalje tokom predavanja) u ovaj pregled su uključeni podaci o tome imaju li te kompanije web sajt, da li bloguju, koristi you tube ili neki drugi video sharing, foto sharing, slajd sharing i koriste li društvene mreže – pod društvenim mrežama podrazumevam ovde sve, od Facebooka, Twittera, Linkedina….dakle jedna prilično široka kategorija.

Slika koja je nastala na podlozi ovih podataka je vrlo razočaravajuća – pored sajtova, uglavnom nefunkcionalnih i sa mnoštvom grešaka čak i u procesu linkovanja, kao i sporadičnog korišćenja Linkedina, od deset domaćih kompanija koje je DDj uzela za primer samo jedna, Telenor, koristi Internet na izrazito kvalitetan način.

(Dok je Dragana Đermanović govorila, potpuno u duhu apsolutne real time komunikacije, na Twitteru Tanja Tatomirović iz SBB-a postavlja pitanje po kom kriterijumu su izabrane kompanije – “šta je uslov za TOP 10”, jer finansijski jak i multinacionalno pozicioniran SBB tu svakako spada.)

Đermanovićeva u prvi plan stavlja upravo komunikaciju sa klijentima osvrćući se još jednom na primer Telenora:

“Telenor je jedina od deset kompanija koja je sistemski prisutna u društvenim medijima. Ali, sve to može da bude u drugom planu u odnosu na to da se drugi nisu ni usudili da kroče na konverzacijsko tržište Srbije.

U finišu predavanja ona ističe i nešto što se često pogrešno dovodi u vezu u svakidašnjem životu: lično korišćenje društvenih mreža i korporacijsko korišćenje njihovih potencijala. To, poslužimo se njenim jasnim rečima, jedno s drugim nema nikakve veze.

Prepoznat strateški značaj Interneta

Miloš Đajić je govorio o organizaciji čiji Upravni odbor vodi – Društvu za odnose sa javnošću osnovanom 2004. godine.

“Cilj nam je unapređenje odnosa sa javnošću i primena najviših profesionalnih i etičkih standarda. Radimo puno na obrazovanju svojih članica i članova, a jedan od zadataka je upravo obrazovanje iz oblasti online PR-a.

Kad gledamo kompanije možemo da kažemo da nismo tako loši. Postoji web sajt, ali još uvek nema integrisane funkcije društvenih mreža.

Organizovan nastup na društvenih medija: negde pre desetak mseci smo otvorili fan stranu i imamo oko 1.200 članova. lep broj ako znamo da imamo oko 200 aktivnih članova, a oko 500 koji ulaze u definiciju PR stručnjaka.

Mi prepoznajemo strateški značaj Interneta i želimo da poboljšamo reputaciju društva – rekao je Đajić.

Ko će obučiti menadžere?

Nataša Pavlović Bujas iz Blumen Group d.o.o. (već 12 godina ovo preduzeće je na Internetu) je vrlo elokventno i sa efektnim podvlačenjem najbitnijih delova svog predavanja, govorila o efikasnom B2B komuniciranju, odnosno o webu kao mestu sa koga se upravlja informacijama.

“Dok sam razmišljala da smo mi na jednom poslovnom skupu i da praktično već upražnjavamo business to business (poslovnu) komunikaciju ja sam htela da poentiram time da, suštinski, mi to radimo nesvesno.

Nakon što je naglasila da će se u svom predavanju fokusirati na “preduzeća”, a ne na kompanije, Pavlović – Bujas je naglasila da poslovno komuniciranje postaje sve više značajno jer učestvuje u izgradnji i upravljanju reputacijom i postaje jedna od primarnih menadžerskih osobina.

“To više ne rade portparoli, a ne rade ni sektori – to sada rade menadžeri i na njima je odgovornost.”

Ovde navodimo jedan niz preduslova za kvalitetnu poslovnu komunikaciju koji je Nataša Pavlović – Bujas ovako sistematizovala:

“Prvo i osnovno je izgradnja samopoverenja – važno za preduzeće važno i za pojedinca. Drugo je izgradnja međuljudskog poverenja, zatim organizacionog poverenja i na kraju društvenog poverenja. Ako ste sve ovo izgradili, budite sugurni da čete uspeti.”

Interesantan je bio i deo o nekim specifičnostima poslovnih komunikacija u srpskim malim i srednjim preduzećima, odnosno podaci koji su dobra osnova za ulazak u biznis komunikacije.

“Većina vlasnika preduzeća u Srbiji , govorim o malim i srednjim preduzećima, pripada zrelom dobu – 64,7 posto ispitanika ima između 36 i 55 godina. Mlađe od 35 godina je 15,6 posto vlasnika.

Podatak koji je i mene zapanjio je da na vrhu svakog petog preduzeća stoji žena. Ja zaista nemam takav utisak, ali to kaže statistika.

Najveći broj onih kojima se obraćate u poslovnim razgovorima (nešto manje od 50 posto) ima srednje stručno obrazovanje, a 44 posto njih ima višu ili visoku školu.”

“Od menadžmenta malih i srednjih preduzeća se očekuje da shvate prednosti Interneta, bilo koji vid komuniciranja i poslovanja i drugih oblika inovacije, ali nikako ne znamo ko to treba da im objasni. Zbog čega bi se podrzumevalo da menadžment sam po sebi razume određene trendove i ima li uopšte vremena da se bavi razumevanjem određenih trendova? Ko su ljudi koji to treba da ih nauče – možda bi trebalo da razmislite kod svojih nastupa.”

Ovde lagano “odlazimo sa Palića”. Ovaj bloger, u ulozi “novinara na daljinu”, toliko je uspeo da, koristeći i sam Internet, diktafon i olovku i papir, sakupi materijala za post o događaju koji je pratio iz svoje kancelarije.

Moguće greške, dakle, idu na moj account ali nisam odoleo a da ne pokušam da isprobam može li se “izveštavati “na daljinu”.

Fotografija gore preuzeta sa adrese.

Fotografije Dragane Djermanović, Miloša Đajića i Nataše Pavlović Bujas preuzete sa njihovih FB profila.

No related posts.

Avatari na Twitteru – sličice koje vas odaju

Stupanje na timeline Twittera je kao otvaranje ulaza poznatog kafića u koji rado zalazite i smatrate ga „svojim“. A u vlastitu oazu zabave, vedrog mudrovanja, peckanja i učenja preko „nastavnog sredstva“ zvanog link svakako dolazite zato što to želite i što znate šta tu možete da očekujete.
Internet vam, a slično je i u relnom životu ako tu uopšte još uvek ima razlike, daje gotovo beznačajno kratko vreme da steknete prvi utisak o ma kom njegovom „uglu“ na kojem se nađete. Zašto bi nešto drugo važilo za Twitter?
Dakle, ulogovali ste se, „ušli“ u svoj prostor i – hm..moje iskustvo govori da potom sledi brzi pregled avatara koji vam daje „popis“ folowera i folowersa koji su tog trenutka takođe u vašem „kafiću“.

Vizuelni karakter civilizacije u kojoj dišemo, multimedija koja nas okružuje, prirodno i večno ljudsko davanje prednosti onome što se vidi nad onome što se pročita (ne postoji džabe izraz „očinjeg mi vida“), sve to čini da, i ne razmišljajući, avatarima dajete prednost. U „tok priče“ koja se, možda, vodi na „korzou“ ulazite čitajući karaktere koji su „zalepljeni“ uz avatar, ali kad počnete sa prvom rečenicom (tačnije sa prvim rečima prve rečenice) već znate „spisak gostiju“.

Ne znam za vas, ali meni je u online komunikaciji nečiji avatar izuzetno bitan. Ništa manje nego izgled u „čudnom svetu oko nas“. Zaboravite onu izreku da „odelo ne čini čoveka“ – već je opšte mesto da, iako ga zaista ne čini, vrlo jasno govori ko je pred vama. Isto važi i za avatar.

Ovde govorimo o avataru na Twitteru, ne o sveukupnom korišćenju ove „alatke“ radi kompletiranja „online reputacije“. A ova mreža je specifična po tome što daje izuzetno vernu iluziju prisustva, zajedništva, sedenja za istim stolom…Najbrži kada su u pitanju informacije ma koje vrste, cvrkutavi servis je i najbrži način da o nekom steknete utisak koji je posle teško promeniti. I vama i vlasniku avatara. Jer, nečiji izbor avatara prava je mini autobiografija koju vlasnik, ponekad, nije hteo da “napiše“ sa toliko detalja koliko ih je „izrekao“.

Za mene je avatar nešto kao ona pločica na vratima stana na kojoj piše koga tu ima, s tim što ovde nema reči koje bi vam to saopštile – avatar govori neverovatno tačno, a da ne kaže ni reči. Zapravo, upravo to što je „nem“ i čini ga veoma „istinoljubivim“. Čovek, ako me sećanje ne vara, po nekim istraživanjima izgovori desetine i stotine značajnih ili beznačajnih laži dnevno! Većina toga je na nesvesnom nivou – avatar to ne ume. On je kao dete – stariji ga još nisu „pokvarili“ svojim „serijskim istinama.“
Stručna zapažanja o neverbalnoj komunikaciji ostavićemo upućenijima,  a ovaj bloger zadovoljiće se u ovom postu samo nekim zapažanjima koja bi da podeli da drugima.

Ne pravite avatar za Twitter koji je u suprotnosti sa najčešćim „tonom“ vaših rečenica smeštenih u 140 karaktera. Zezatorski avatar i ozbiljne, ma i najmudrije rečenice, jednostavno „nisu par“. Takav avatar „tera“ vas da očekujete šalu, a ne izbiljan komentar.
Ne menjajte prečesto svoju vizuelnu identifikaciju u „vrapčevom gnezdu.“ Znam divne osobe koje su „rafalno“ sklone takvim promenama što mi smeta da „držim na okupu“ sliku o njima.

„Običan avatar“, sličica isečena sa neke grupne ili urađena bez ikakvih intervencija, sugeriše odsustvo želje za samosvojnošću i ostavlja bled utisak. Od takvog avatara po pravilu dobijamo svakidašnje banalne opaske.
I, pre nego što stignem do kraja, moj utisak: najviše cenim avatare koji imaju u sebi crtu originalnosti i kreativnosti, ali u meri koja ih ne čini neozbiljnim. Iz nekog razloga avatar na Twitteru nesvesno većina dovodi u vezu sa načinom blogovanja „avatariste“. Moguće da tako i treba da bude.
Dakle, ovo shvatite kao subjektivo, lično zapažanje i tumačenje avatara koje potiče od tviteraša koji često šeta po tom „svetu“. Rado ću pročitati i vaše opaske.

A do tada – pažljivo sa tim avatarom. Kameron je na njemu zgrnuo teške pare.
Ne znam šta je vaš cilj, ali dobrim izborom i uz ostale vaše „online postupke“, možete da „zgrnete“ lep krug prijatelja. Više nego potreban i dobar „kapital“, rekao bih.

Related posts:

„Kako doći do sopstvene slobode?

Ima različitih puteva i načina, ali su slobodi najbliži oni koji su odustali od svega drugog“

Dušan Radović

Studio B je, tih prvih godina, radio kao što su tada radile bakalnice – od pet izjutra do jedan popodne, zatim je sledila pauza (i onaj specifičan šum koji se širi iz radio prijemnika kad srednji talasi prestanu da dopiru do njega), a po podne, rekao bih od četiri sata (ili 16 h, ako više volite) sva ta elektronska mašinerija ponovo bi počela sa emitovanjem. Signal stanice i špica : „sluuušate Stuudio Be“ bili su ponovo u etru.

Ne znam kako to zvuči danas, ali znam da smo u tim popodnevnim časovima, oslonjeni na topole posađene duž Dunava kraj Kovina, svoje tranzistorske prijemnike i pre početka emitovanja znali da podesimo na talasnu dužinu iz koje se širio ne samo drugačiji zvuk, govor, muzika…već i čitav jedan moderniji mangupski lucidan i šmekerski inteligentan pogled na svet.

Studio B za nas nije bio tek prvi radio izvan zvanične RTS-ove šeme, već pre svega omamljujuća čarolija nečeg novog, dolazećeg i boljeg od sve te uštogljene radijske pojave olične u vestima u podne i izveštaju o hidrometeorološkom stanju koji je Prvi program Radio Beograda redovno emitovao tamo negde od 12.20 časova.

Studio B je, sad mi se nameće taj zaključak, bio svojevrsna šifrovana poruka u kojoj je pisalo da može i drugačije, neformalno, ležerno, kao razgovor sa pametnim sagovornikom kraj kalemedanske tvrđave.

Kako ja vidim svet oko sebe, onaj pad Berlinskog zida nisu pripremili političari ni narod već muzički urednici.

Od imena i emisija pamtim Slobu Konjevića i „Diskomer Studija B“ sa 10 domaćih i 10 (ili 20?) stranih pop i rok pesama – nešto kao muzička lektira za tu sedmicu. Uloga top liste Studija B uveliko nadilazi slične „poduhvate“ – uz Muzički magazin Nikole Neškovića (predveče na Drugom programu Radio Beograda) uvela nas je nepovratno u svet koji smo zamišljali kao svetlu pozornicu na kojoj se smenjuju sva ta i danas popularna velika imena koja su sagradila večnu tvrđavu globalne sub kulture, a neki su, vidimo, stigli i u albume klasičnih artističkih stvaralaca.

„Budite ponosni, branite svoje dostojanstvo, nemojte zavisiti od onoga čega nema.

Pravite se kao da imate i nešto drugo“

Đoko Vještica je, verujem, pionir srpskog novinarstva u kojem sagovornik mora dobro da se preznoji, za razliku od oficijalnih stanica u kojima je bilo uobičajeno da se i pitanja i odgovori „utanače“ unapred. Vještica je, sasvim mirno ali odsečno i onim svojim širokom radijski zahvalnim glasom jednostavno prozivao direktore komunalnih beogradskih kuća, cedio iz njih sve detalje bitne za stanovnike prestonice, a potom mirno najavljivao „muzičku pauzu“ kao da upravo nije razneo u komade uglavnom traljave odgovore „rukovodilaca“. Sećam se i špice njegove emisije- „Piazza grande“ i Lucio Dalla!

Vještica je i nezasluženo zapostavljeni pionir prave neglumljene komunikacije na tom elektronskom mediju koji je sedamdesetih i osamdesetih još i mogao da se nosi sa neprikosnovenom televizijom.

Legendarni Duško Radović, sinonim Studija B, pozdravljao bi nas ranom zorom onim svojim mrzovoljnim glasom mudraca kojem je sve jasno. Iako nam je mnogo toga govorio, najteže istine je čuvao u sebi, da nas poštedi. Neki drugi važni ljudi, međutim, nisu štedeli njega.

„U svakom od nas postoji jedan koji hoće, koji lako obećava i lako prihvata obaveze.

I postoji jedan drugi, pravi, koji ne ume i ne može.

Prvi ostavlja utiske, a drugi ih kvari.“

Pamtim još neke sjajne ljude (Program vodli Zoran Modli), ali ovde bih ipak zastao. Kasnija vremena i druge ljude opisaće već neko drugi, ja sam samo hteo da imenujem one koje i danas s poštovanjem pominjem.

Baš kao što s dragim osmehom pamtim i taj daleki Studio B.

No related posts.

U eri komunikacija najveći problem u odnosima između štampe i Interneta je – manjak komunikacije

“Što duže živim, sve mi je jasnije da ono što je bilo dobro za naše roditelje, nije više dobro za nas. – Džordž Bernard Šou

Klasična štampa koja je, je li, u krizi i traži oslonce na sve strane, prirodnog saveznika trebalo bi da ima i ima u Internetu, čak više nego u drugim klasičnim “trodimenzionalnim medijima”. Ovo je osnovna teza koju nameravam da zagovaram u članku koju ste počeli da čitate. Kažem vam to prijateljski – ako mislite da je autorov stav besmislica ne želim da vam oduzimam vreme jer ima toliko zanimljivijih stvari od čitanja bloga Dragana Radovića.

Od svih medija najviše udaraca u pleksus od svog nastanka pa do danas, preživela je štampa. Ako ne računamo dobošare, konjanike i ostale poni-eksprese, informacije su sve do pojave radija šetale svetom u štampanom ruhu. Čak isključivo tako. Mislim, ogovaranja i slično ne računamo!

Odavno smo apsolvirali tezu da je pojava prvog elektronskog medija, uprkos apokaliptičnih predviđanja, prošla potpuno neosetno iz ugla poslovanja novinskih kuća. Šta više, pokazalo se da su novine i radio idealan par za informativno-zabavni tango.

Dobro, pretpostavljate da sad sledi nekoliko reči o televiziji. “Mali ekran vašeg TV prijemnika” nije takođe ni mrvicu naudio tiražima novina, naprotiv. Nakon što se početkom šezdesetih godina u Jugoslaviji pojavila redovna televizijska „ponuda“, iz rotacije su počele da izlaze veoma tiražni magazini koji su poslovali u neoverenoj simbiotskoj vezi sa TV kućama.

“TV magazin”, “Radio TV revija”, “Arena”, pa svi ti silni nedeljni dodaci dnevnim novinama sa televizijskim programima, sve je to omogućavalo solidan procvat novinarstva u celini. Veseli trougao štampe, radija i televizije savršeno je fercerao i donosio priličnu dobit svojim stvaraocima. “Politika” je decenijama bila najjača novinska kuća na balkanu, “Vjesnik” je odlično poslovao, Radio Beograd se čuo u celoj Evropi na srednjim radijskim talasima (samo je Radio Tirana imala jači predajnik!), tadašnja Jugoslovenska radio televizija, zapravo koordinaciono telo republičkih elektronskih medija, imala je jedno vreme više programa nego Italija, a sa emitovanjem programa u boji počela je pre mnogih zemalja kojima danas gledamo u leđa.

Pojava svakog novog medija značila je, iz pozicije novinarstva, samo delimičnu međumedijsku preraspodelu novinarskih žanrova i novi “priliv” novinara. Uz njih su zlatno doba beležile i prateće profesije: snimatelj, tonac, montažer, spiker, lektor… Mediji su bili ozbiljna industrija, stvarali su ozbiljnu zaradu (čine to i sad) i ozbiljan ugled svojim tvorcima (ovo drugo, na žalost, znatno manje).

Štampa je u tom „preferansu“ odlično prolazila iz više razloga, ali navešću samo jedan – srž novinarstva i komandnu palicu nad medijskim prostorom svuda drži upravo ta, od mnogih prežaljena- štampa. Pogledajte bilo koji novinski tekst u online izdanju – proistekao je u zanatskom smislu iz štampe koja je, upravo zbog toga što je medijsko prvorođenče, morala i umela da utire put svim i danas važećim profesionalnim uzusima.

Hm..nadam se da ne očekujete da sad izgovorim epohalnu besmislicu tipa “a onda je došao Internet”. Ja to svakako neću reći, ali jedan od ne malih problema u medijskoj ispraznoj buci stvorili su upravo bajagi znalci koji su tu glupost lansirali kao zapečaćenu istinu. Ovde, naime, dolazimo na teren neverovatnog nedostatka razumevanja i komunikacije između ključnih aktera novog medijskog četvorougla.

Era komunikacije, o kojoj bruje i Internet i štampa, a i druga dva klasična medija, dovela je do paradoksalne situacije da komunikacije nema, ili je bar nije bilo, najviše između ova dva medija!

Štampa je svoj odnos prema Internetu započela blagim podsmehom ili ignorisanjem (baš kao i mnogi koji su se smejali “zaluđenicima” iz Silicijumske doline), dok su ljudi koji Internet smatraju buldožerom koji će pregaziti stari svet naprosto vrlo bahato odbacivali sve što su smatrali “reliktima prošlosti”. Načitali smo se tekstova na temu “šta bi sad štampa trebalo da radi” napisanih u fajlovima ljudi koji sva znanja o štampi i klasičnim medijima uopšte dobijaju posredno, iz druge ruke. Još tačnije, od onih koji kukaju na Internet ne videći upravo u njemu šansu za novu renesansu informisanja u celini.

Idealna situacija u kojoj niko nikog ne shvata i svako svakom deli lekcije.

Hajde za trenutak da ostavimo ovu priču i pogledamo šta ljudi koji od medija, ma koje vrste, žive. Tanjug juče javlja, a ja citiram vest sa sajta www.emg.rs, pod naslovom “Ringier i Springer u Srbiji će jačati Internet-medije”, da je “Direktorka svih izdanja kompanije Ringier u Srbiji Jelena Drakulić-Petrović izjavlia, povodom najave o spajanju s nemačkim Axel Springerom, da će nova kompanija zadržati poslovanje u oblasti pisanih medija, a razvoj usmeriti na Internet-medije, koji su u početnom stadijumu razvoja u Srbiji.”

Hm, dakle ljudi od biznis prakse još ne dižu ruke od štampe!? Nema tu, zapravo, ničeg čudnog – “Štampani mediji su ti koji usmeravaju kompletnu medijsku sferu.”, kako kaže  Mihailo Đorić u svom radu “Komunikacija i novi mediji”.

Upravo stanje u kojem se nalazi štampa vrlo precizno pokazuje položaj medijske sfere uopšte, čak i kad tiraži padaju, a novinari odlaze u bolje plaćene poslove. I kao u začaranom krugu, kvalitet pisane reči treba da opstane na sve slabijom snazi onih koji su u znatnom procentu ostali u presu samo zato što nešto isplativije i ne mogu da pronađu.

Društveni značaj printa nije samo u plasiranju informacija. Šta više, novine su bitku za brzo izveštavanje izgubile još kad se pojavio radio, ali su se zato uspešno prestrojile u medij koji komentariše, plasira osvrte, reportaže, kolumne, analize… Internet ne ugrožava novine, a ponajmanje brzinom – štampa je medij koji je odavno pravi puž među „kolegama“.

No, u tekstu i fotografiji je srž novinarstva, a da li će sa papira neki od novinskih “proizvoda” sleteti na monitor, što je već uveliko praksa, sasvim je drugorazredno pitanje. Ili nije, ako znamo da su logopedi sve potrebnija profesija, jer u eri komuniukacije ponajmanje se komunicira u porodicama gde glavnu reč vode televizori što mališanima ne omogućava da razviju govorni aparat , da deca ne mogu da nauče da pišu rukom jer nisu razvila potreban mišićni sklop već su im prsti prilagođeni tastaturi…

U vrtlogu smo previranja digitalnih i analognih proizvoda, ideja, stilova života, društvenih vrednosti, gotovo svega… Ali, u medijima nestaju samo pojavni oblici, ne i suština. Nestaju tonci, spikeri, lektora nema odavno – medijska industrija primorana je da se ponaša kao i svaka druga privredna grana. Međusobni odnos različitih medija dodatno komplikuje probleme, ali njih bi bilo i bez tog “internetskog čuda.” Štampa plaća najveću cenu ne zato što je najmanje potrebna, već zato što se do nje dolazi – plaćanjem na kiosku. Njen poslovni model je arhaičan, ne štampa sama po sebi. Drugi mediji su „besplatni“ odnosno lako stvaraju taj privid. I otuda će, iako kulturološki možda i najvažnija, prva i da nestane u formi u kojoj (još uvek) postoji.

Zato ne bacajte pare na čitulje za štampu – pre sam sklon da smatram ispravnim tvrdnje kako će, od svih medija, upravo print najviše profitirati migracijom na Internet.

Ali kad kažete štampa nemojte misliti na papir!

No related posts.

Slučaj Bećirić: (ne)dozvoljena “igra na sigurno” ili samo igra

Ma kako se pravno završila senzacionalna triler priča o jurnjavi za dobicima na SMS licitacijama Državne lutrije, Predrag Bećirić, četrdesetogodišnjak iz Beograda, ostaće svakako dugo makar povremena tema priča i (suprotstavljenih) mišljenja srpske javnosti.

Da li je čovek, koji je uz pomoć svog softverskog programa, 20 umreženih kompjutera, 200 mobilnih telefona i grupe od 14 pomagača genije koji je “nadmudrio sistem”, jednostavno nadigrao softver Državne lutrije, a takođe i sprečio druge da nameštaju ove popularne igre ili je, pak tek lucidni softverski i organizacioni majstor koji je svoje sposobnosti upotrebio da nedozvoljenim sredstvima dođe do 120 “punta” i sedam stanova, prevashodno je u ovom času priča za pravosuđe. Što zbog stotina hiljada igrača koji su igrali unapred izgubljenu igru, što zbog samog Bećirića koji će imati priliku da sam objasni sve kockice ovog dosad neviđenog mozaika, što zbog javnosti koju ovakve priče uvek privlače.

Ono što je izvesno, bar prema saznanjima iz medija, možda je najbolje sumirao anonimni policijski oficir iz Specijalnog odeljenja za visokotehnološki kriminal: “On je, po svemu što smo saznali u istrazi, kompjuterski genije.Bećirić je, pomoću svog sistema, na osnovu svojih proračuna, bukvalno za jedno veče uspeo da provali da drugi nameštaju igru.” (“Pressonline”)

Nešto kasnije, na webu ćemo pronaći i nešto drugačija objašnjenja sistema po kojem se SMS licitacije odvijaju.

Ovde smo na terenu Notingemske šume u kojoj bi Bećirić trebalo da bude  Robin Hud. On je i sam rekao da je, nakon što je hteo da prestane sa ovom rabotom posle tridesetak dobijenih automobila, shvatio da druga grupa “iz unutrašnjosti Srbije”, pokušava sebi da namesti dobitak.

Po njegovim rečima, koje citirajući policijskog službenika prenosi “Press”, tad se zainatio i, praktično, potonjih 80 dana zapravo se takmičio sa ostalim grupama (uočljivo da se ovde koristi množina) i osvojio isto toliko automobila u želji da dokaže da je najbolji haker u Srbiji! Zanimljiva izjava: da li je reč o poznatom srpskom inatu ili se priča “spinuje” kako bi dobila pozitivan publicitet?

Deo javnosti koji Branka Bećirića vidi kao genija koji je pokazao da je pametniji od sistema (na Facebooku je vrlo brzo formirana i njegova fan grupa ) polazi upravo od nesumljive činjenice: ovaj Beograđanin jeste nadmudrio sistem i nema potrebe protivurečiti ovoj tvrdnji. U očima mnogih koji fokus stavljaju na taj deo priče, tako će zauvek i ostati. Ne verujemo da će išta promeniti ni eventualna zakonska odgovornost, ako je sud utvrdi (držimo se pretpostavke nevinosti i zato piše “ako”).

U kojoj je meri, međutim, nadmudrivanje sistema samo po sebi vrednosno pozitivan čin!?

Da čujemo sad i onu stranu koja je manje zadivljena genijalnošću Bećirića, a više pravnom stranom priče.

Citiramo Internet izdanje “Blica”:

Profesor Goran Ilić, sa Pravnog fakulteta u Beogradu, objašnjava za „Blic“ da se “osumnjičenima za prevare u nagradnim igrama na teret stavlja najteži oblik krivičnog dela prevare, za šta je zaprećena kazna od dve do 10 godina zatvora, kao i zločinačko udruživanje, za šta je zaprećeno pet godina, pa najveća kazna može da bude 14 godina zatvora. On napominje da će se osumnjičeni naći i na udaru Zakona o oduzimanju imovine.”

Advokati, pak, tvrde da građani imaju pravo na odštetu, ako se dokaže krivična odgovornost Bećirića i njegove grupe, mada im ne preporučuju da zbog izgubljenih nekoliko stotina dinara ulaze u daleko veće troškove parničenja, dok Državna lutrija izdaje saopštenje :

“Po završetku sudskog procesa i nakon utvrđivanja svih činjenica, vezano i za obeštećenje onih igrača za koje bude utvrđeno da je trebalo da budu dobitnici, Državna lutrija Srbije će postupiti u skladu sa odlukom nadležnih organa, a štiteći pravo i interes svojih igrača.”

Ovo shvatamo kao: ako se dokaže da je ovo prevara, nadoknadićemo nagrade pravim dobitnicima.

Ali da se vratimo još malo u advokatske kancelarije budući da tu ne nalazimo “konsenzus”. Evo šta Pressonline beleži:

“Poznati beogradski advokat Sava Anđelković smatra da iz opisa datih u medijima proizilazi da je Predrag Bećirić jednostavno bio bolji igrač!
- Analitički gledano, reč je o velikom majstoru koji je svojim intelektom umeo da probije program za licitaciju SMS porukama. On nije odgovoran što je pokazao da loši programi mogu da se provale! Umesto da budu okrivljeni programeri, koji su loše kreirali program, a da on kao ekspert bude zaštićen, u medijima smo počeli da mu sudimo i prozivamo ga kao kriminalca! On nikoga nije ubio, ucenio, prevario, niti je presreo nečiji telefonski poziv i uzeo njegovu ponudu. Apelujem na pravničku elitu u policiji, tužilaštvu, sudstvu i advokaturi da reaguje i traži da se svi osumnjičeni brane sa slobode, jer ćemo samo tako saznati pravu istinu o aferi – ističe Anđelković.

Međutim, advokat Bosiljka Đukić tvrdi da iz napisa u medijima proizilazi da je eventualno reč o prevarnim radnjama.
- Postojao je tim koji je to radio, kao i obični građani sa ulogama „glumaca”, koji su znali da nisu osvojili nagrade, ali su ipak ušli u igru. U svakom slučaju, prevareni su savesni građani, koji su bili u uverenju da mogu da pobede u SMS licitacijama, ali u samom startu nisu imali nikakve šanse! Ubuduće, organizatori i TV kuće moraju da preduprede prevaru i pre početka nagradne igre provere da li je sve legalno – upozorava Bosiljka Đukić.”

SMS triler će još dugo držati pažnju javnosti, pre svega one online. Jer, i kratka šetnja po forumima, fejsu i drugim “tradicionalnim” mestima okupljanja virtuelne ali sve jače i “stvarnije” domaće zajednice, ukazuje da robinhudovska percepcija Bećirića preovlađuje. U medijima, bilo klasičnim ili internetskim, pozicija je nešto drugačija, mada i tu ponegde ima “suđenja pre suđenja”.

Uočljivo je, međutim, da je žurnalistički odlična priča nekako prebrzo potonula na manje atraktivne stranice štampe, pa čak i virtuelnog informisanja..Slučajnost?

Obične građane, a posebno igrače “izgubljene utakmice”, kao da ni stotinu nedobijenih automobila, novih i uglancanih, ne može više da iznenadi – oni, izgleda, nikada nisu ni verovali da se u Srbiji išta dobija iz bubnja zvanog “slučaj”. Jer, da malo pokušamo da analiziramo: ko je prosečan SMS igrač? Svakako ne neko ko je ispod srednjeg sloja, a on, prema poslednjim tumačenjima, u Srbiji ima milion uglavnom rezigniranih i na ovakve stvari “otpornih” ljudi.

I da uđemo u završnicu sa ne previše originalnom tezom o odličnom “spinu” na koji iznenada (mada sasvim slučajno) može da računa “vlast”. Stotine novih “punta” je, najednom, postalo važnije od miliona krševa po izoranim drumovima. I svim onim “rupama” koje ova metafora sobom nosi.

Koja marketinška agencija bi to izvela efektnije?

U stvari, umesto stručnjaka, izgleda da izuzetno profesionalne spinove u Srbiji ponajbolje odrađuje sam život. Ovo naše trajanje koje i najzanimljivije senzacionalne vesti očas posla gurne u deveti plan.

Fotografija preuzeta odavde.

No related posts.

Povodom teksta u “Internet ogledalu” o odnosu blogovanja i klasičnih medija

“Moram da zaključim da blog ne može biti alternativa novinarstvu, uprkos tome što se i u takozvanim mainstream medijima stvari ubrzano menjaju”.

Ovu rečenicu izgovorio je Nebojša Spaić, poznati VIP bloger B92, iskusni novinar i direktor PR agencije Farmer&Spaić, u tekstu Gorana Kastratovića “Blogovanje – Alternativa mainstream medijima?” objavljenom u novom broju “Internet ogledala.”

Rečenica kakvu blogosfera uglavnom ne voli da čuje deo je dobrog novinarskog štiva, što ide u zasluge Kastratoviću, baš kao i odabir sagovornika. Pored Spaića, tu su i poznati VIP blogeri Blogolandije Miloje Sekulić, Dragan Varagić i Dragana Đermanović, a takođe i čovek koga manji deo javnosti zna kao blogera u VIP izboru B92, Rodoljub Šabić, poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti. (Mada meni ovde nedostaju neka izuzetna blogerska lica sa lepim novinarskim stažom, ali i ljudi iz klasičnih medija koji na sve ovo gledaju potpuno drugačije.)

Posle ove male, zanatski nužne ekskurzije, pustićemo Spaića da dovrši misao:

Očigledno je da je blog medij, da su sve te nove platforme takođe mediji, ali blog nije novinarstvo. To je lična stvar koja nema ono suštinsko što bi novinarstvo trebalo da ima, a to je pokušaj objektivizacije i striktna metodologija, poznata, priznata, koja tu strukturu čini uverljivom. Ozbiljan medij ima profesionalnu obavezu da svaku stvar koju objavi proveri iz dva nezavisna izvora, da se čuje i druga strana, da pita drugu stranu i da uloži najveći mogući napor da sagleda celinu stvari. Na blogu možete da radite šta hoćete. Blog je zapis, dnevnik, beleška. Ona ne mora biti tačna. Zato blog, po mom dubokom uverenju, nije alternativa novinarstvu.

Teza koju je, po mom mišljenju, nemoguće “pobiti” niti za to ima potrebe, dobija u tekstu na težini i kroz reči Miloja Sekulića, (treba li uopšte reči i “online PR direktora u PR agenciji McCann Erickson”) i čoveka koga lično doživljavam kao ličnost koja blogersko-novinarskim senzibilitetom prati i sa razumevanjem i neskrivenom podrškom govori o blogovanju.

Sloboda (u blogovanju – D.R.) je neograničena i sem izražavanja ekstremnih stavova koje provajderi mahom sankcionišu, svako je u mogućnosti da se potpuno iskaže. I to je lepota blogosfere. Od političkih i sociloških rasprava, preko poezije, recepata ili foto blogova. Svega ima u toj bašti. Naravno da kvalitet jako varira, ali to je sasvim normalno s obzirom na obim.

S druge strane, smatra Sekulić, mediji su generalno preduzeća koja imaju svoja pravila, a tu su i zakoni novinarske struke. U mainstream medijima se ne radi o ličnim stavovima pojedinaca, što je kod blogova slučaj, nego o zanatu koji ima svoja ograničenja. ” Mislim zato da dilemi jesu li blogeri novinari, a blogovanje novinarstvo jednostavno nema mesta i da oba načina izražavanja mogu i treba da postoje paralelno preplićući se.” – kaže Miloje u “Internet ogledalu”.

U članku su svoj autentičan pogled na blogovanje dali i Šabić (“Blog pruža šansu da drugačije mišljenje, kritika, predlog, budu emancipovani od cenzure ili autocenzure kojoj su mainstream mediji mnogo podložniji”) Dragan Varagić koji očekuje da će “u narednih godinu ili dve klasični mediji sve češće objavljivati informacije koje su najpre objavljene na nekom od blogova” i Dragana Đermanović (“Svaka generacija ima složenije zahteve u smislu dostupnosti informacija. U godinama u kojima smo, blogovi dopunjavaju potrebu korisnika za dodatnim, drugačijim i alternativnim izvorima informacija na najrazličitije teme….. Iz progresivnog razvoja blogosfere svi moraju učiti: menjaju se potrebe korisnika!”)

Dakle, čitajući pre svega Spaića i Sekulića, kao osvedočeno dobre i novinare i blogere, bez dvoumljena ću se složiti da je stavljanje u istu ravan blogovanja i novinarstva nepotrebno – tu se jednostavno radi o dve forme koje imaju itekako dodirnih tačaka, ali prilično bučne priče koje smo još koliko juče čitali o tome kako će blogovi zameniti klasične mainstream medije ipak treba zaboraviti.

To mišljenje, koje je danas srećom uglavnom sišlo sa javne scene, nateralo me je svojevremeno i na pisanje teksta u kojem sam (nepotrebno) žučno branio štampu, a praktično celokupno informisanje kao profesiju koju, jednostavno, nije moguće zameniti drugom. Pitanje u kojoj meri će “trodimenzionalno novinarstvo”, dakle klasične medije, zameniti njihova online varijanta, sasvim je druge prirode i tu već mogu mirno da prihvatim tezu po kojoj će najveći deo informacija, analiza, komentara…dolaziti u online pakovanju.

Zato me je ovaj tekst iz “Ogledala”, o kojem sam jutros saznao na Blogodaku

, i “naterao” da sednem za kompjuter. (A kao inače ne bih..hm…).

No, ima ovde još neizrečenih, a zanimljivih pitanja. Moja omiljena poslastica je shvatanje blogovanja kao apsolutne slobode i potpuno subjektivnog pisanja. Dakle, to stoji samo ako “radite” dnevnički blog, pa i članak na stručnom blogu koji donose vaše impresije o ma čemu, dakle tekst nalik kolumnama u štampi. Stručni blogovi, a takvih je veoma mnogo, ne idu uz pojam “subjektivan”.

Ako na nekom blogu naiđete na sintagmu “ovo je moje subjektivno mišljenje”, a zatim pročitate tekst koji nosi niz činjenica ili stručnih analiza iz neke oblasti (IT, PR, korišćenje društvenih medija, medicina, matematika, fizika…), kako to prihvatiti kao “subjektivne stavove”? Drugim rečima, kako da verujem u tačnost nečeg što mi bloger, koji zagovara subjektivnost, nudi kao činjenicu? Contradiction in adjecto!

No, da mi tema o odnosu blogovanja i novinarstva ne bi pobegla na neku drugu stranu, ovde ću staviti tačku.

No related posts.

Novinarstvo u Srbiji nekad i sad

Stajao sam u podužem redu pred kioskom sa burekom i pecivom čekajući da kupim doručak za ogladnelu zajedničku redakciju radija i novina u kojoj sam radio. Radio! Ah, kako to, iz ove perspektive, zvuči dobro – ma prava oda radosti.

Još nisam napunio 18 godina, nosio sam leviske i vijatnamku kupljene pre nekoliko dana u Trstu (Trst je tih godina bio nešto kao prodavnica odeće u komšiluku – odlazak u tamošnje robne kuće niko nije računao u “put u inostranstvo”), predamnom je bilo najduže opušteno leto u životu, ono koje dolazi posle mature, a pre prvih fakultetskih predavanja i…već mesecima sam dobijao više nego pristojan honorar u informativnoj kući u kojoj sam jednom nedeljno pravio emisiju za decu. A između toga odrađivao sve ono što mlad čovek – novinar – radi u redakciji.

Čak i ova podrazumevana nabavka doručka mogla je da se podvede pod tako prijatno saznanje da sam bio – novinar. A biti novinar nije tad bila najmanje važna stvar na svetu.
Ovo vazdušasto sećanje na moje novinarske početke svakako nije dovoljno bitno po čitaoca da bi trošio svoje minute na čitanje mojih rečenica. No, bio je to samo uvod u nešto daleko značajnije – već dugo postojeću neizlečenu muku koju sobom danas zanimanje “novinar” nosi.

Novinar – poželjno zanimanje!

Jedno staro istraživanje javnog mnjenja ( da, i to se radilo mada mislim da nije bilo baš specijalizovanih agencija za taj posao) pokazivalo je tad da novinarstvo spada u tri najpoželjnija zanimanja u tadašnjoj Jugi.

Pristojna plata (čak i honorari), društveno poštovanje (ili socijalni status, kako vam drago), povlastice prilikom putovanja, besplathne propusnice za kulturne, estradne i sportske događaje, neprestano ponavljano (mada nikad ispunjeno) obećanje o beneficiranom radnom stažu, besplatni međuredakcijski susreti na nekom atraktivnom mestu…sve je to bilo deo paketa zvanog “novinar”. Dakle, bio sam sasvim pristojna prilika za “ženidbu” mada sam tad imao preča i manje formalna posla. (Ovo poslednje je, jasno, samo metafora koja odslikava nekadašnji, danas nepostojeći novinarski status u društvu.)

Tačno je još nešto: postojao je “zabran”, granice do kojih ste smeli ići, ali oni veštiji, koji su odrađivali “vruće teme”, već bi stekli iskustvo pisanja između redova. Pametnom je i rupica na kaputu totalitarnog režima velika kao okean. Ne svima i ne uvek, naravno. Jer, režim je nudio novinarima dosta pod jednim uslovom – morali ste pristati na njegove vrednosti i njegova ćutanja. Tu je bila konačna granica. Dobro, uvek su postojale rubrike u koje ste mogli da “pobegnete”, ali većina nije osećala potrebu za tim. Hmm…mislim da ta granica  postoji i danas, samo je pomerena na drugu kotu.
Postojala je još jedna neprijatna istina:  sredinom osamdesetih svaki novinar u počivšoj SFRJ imao je, u proseku, šest hroničnih bolesti (visok pritisak, angina pektoris, neuroze, čir…). Dakle, to je bila cena pozitivnog socijalnog statusa.

Pravimo vremenski skok – evo nas u prvoj deceniji 21. veka.

Danas, u zemlji koja ima oko 6.500 novinara (teško je tačno proceniti, ali ovaj broj bi mogao da se uzme kao približno najtačniji), ovo zanimanje je na samom dnu liste najpoželjnijih! Čak su i trgovac i poljoprivrednik poželjnija zanimanja, navodi se u istraživanju NUNS-a iz 2007. godine (u međuvremenu teško da se išta promenilo nabolje – pre će biti da je još gore.)
Zatočenici naopako privatizovanih sopstvenih medija, ako su uopšte preživeli taj talas giljotiniranja srpskog informisanja, novinari rade za manje plate nego iko u rangu sa kojim bi ih mogli uporediti. Piše se po partijskim narudžbinama ili se po njima ćuti (a autocenzura čak i oslobađa moćne političare ili tajkune da “pošalju abrove”).

Prosečan srpski novinar, naročito ako je mlad, bez “zaleđine” i ikakve finansijske samostalnosti, naprosto ne može da radi u korist čitalaca: on beži od teških tema, hladno sluša saopštenja iz zgrada u kojima je “vlast”, strahuje da će ostati i bez ono malo prihoda koje dobija, a tu platu prima sa pola godine kašnjenja, bez ugleda je u društvu, smatra se igračkom u tuđim rukama ili, još gore, potpuno nebitnim u sredini u kojoj živi i radi.
Svaka dugonoga curica koja razgovara sa estradnim zvezdama na boljem je glasu u najširoj javnosti od njenog kolege (jesu li to uopšte) koji kopa po istinski važnim društvenim temama ili piše kolumne bez pardona.

Većina najboljih novinara napustila je ovo zanimanje i otišla u marketing, bavi se PR poslovima ili nekim trećim, manje plaćenim, ali sigurnijim zanimanjem. U Srbiji ne postoji novinar ili urednik koji nije bar jednom pomislio da digne ruke od svega i počne da radi nešto drugo. I pisca ovog teksta slobodno ubrojte među njih iako, je li, kao vlasnik lokalnog lista nije samo deo “novinarskog ešalona”.

Nepostojanje pravog poslovnog modela za ekonomsku valorizaciju novinarstva na Internetu, elementarno neznanje menadžmenta ili lokalnih vlasnika koji često uopšte i ne shvataju prirodu medija, bili oni klasični ili društveni, to je slika novinarstva danas.

U Srbiji, nesumljivo, ima više klasičnih medija nego što to “potrošači informacija” mogu da plate. Taj deo istine “profesija novinar” ne želi da vidi. Većina medija bi potonula bez dotacija iz republičkog, pokrajinskog ili lokalnih budžeta. Ekonomska samoodrživost na ovakvom tržištu, koje kroje tajkuni, stranke preko njih, oglašivači koji ‘ladno mogu da biraju i ucenjuju one od kojih su nekad zavisili, za većinu je nedostižan san. I takav  će ostati.

Ovo je tek deo slike novinarstva u Srbiji danas. Njeni “poslenici”, novinari, umorni i bezvoljni, nalik su gubitničkoj vojsci koja odbacuje oružje, gleda u prazno i čeka neko čudo koje će je spasiti.
U Srbiji , doduše, stanuju mnoga čuda, ali ne i ona koja priželjkujemo.
Dakle, hoćete u novinare?

No related posts.

Gde prestaje umetnost, a počinje reklama ili obrnuto?

Dobro, pisao sam na ovu temu, ali u međuvremenu je “argumentacija” narasla.. I samo da podsetim: teza koju branim je da reklama mora da preraste ili bude isprepletena sa umetnošću ne bi li opstala. Šta više, postaće umetnost po sebi, ako to već i nije!

Zanimljivo da ovaj pogled, koji čak i ne ide u maglovitu  budućnost, već je tu, oko nas, nije baš prošao slavno. Način na koji reklama komunicira sa targetiranom grupom ili “jedinkom” i eksplozija emotivnog naboja koji je dužna da stvori odvaja se debelom linijom od umetničkog doživljaja kakav nam, kao što je i red, mogu da priušte knjiga, pozorišna predstava, izložba… i iz tog se, zatim, izvlači zaključak da do “osamostaljivanja” reklame kao umetničkog produkta nikada neće doći. Dobro, moguće je – bar onoliko koliko je moguće o da će do toga ipak doći.
Nema lenjira kojim se to može izmeriti.

Padya Milićević, majstor da u kratkim formama plasira atraktivne teme, publikovao je na svom blogu nedavno članak pod (odličnim, pravim novinarskim) naslovom “Nebo može da sačeka, zagrli život” u kojem govori o dva spota, nastala u razmaku od oosam godina, kojima se promoviše nošenje sigurnosnog pojasa prilikom vožnje.

Pošto sam postao pravi “fan” ovog novog spota (u čijem je nastanku učestvovala i Tatjana Vukić, što nam daje priliku da se pohvalimo svojim talentima i znalcima), a takođe i zato što, poput većine, pretpostavljam, uvek poštujem trud koji nije samo “komercijalna propaganda” već i društveno angažovana akcija), malo sam se tamo laktao među komentatorima i opet ponovio, drugačijim rečima nego ovde, naravno, ono što smatram neizbežnim: reklama će biti umetnost ili niko neće hteti “to” da gleda.

Nisam dodao nešto još važnije – po mnogim svojim elementima vrhunska reklama već jeste umetnost. Pedya je u džentlmenskom maniru rekao svoje mišljenje, ali i najavio da će pratiti dalji “razvoj situacije”.

E, sad, malo i da radimo! Skoknite časkom na stranicu do koje vas vodi ovaj link. I pazite o čemu se tu radi? Imamo niz fotografija “nečega”, a ispod toga malu analizu koja nam daje odgovor na pitanje da li je na slici reklama ili umetnost!?

Hm..ako su te dve stvari tako različite, kako to da tek “stručna ekspertiza” može jasno da ih razdvoji? Drugo, uvek kada ljudsko mišljenje procenjuje vrednost nekog dela, nužno imate, u nekom času, “sukob” dva različita gledišta. Iz čega sledi da smo mi već sad dostigli stepen kada najefektnije reklame prelaze ogradu koja ih deli od umetnosti i sasvim udobno se smeštaju u taj artistički “zabran”. A zašto i ne bi?

Takođe, ako neka tvorevina – film, spot, skulptura, slika…zaista i jeste stvorena pod firmom reklame, ali se “otrgla kontroli” i počela da odslikava i stvaraočev pogled na svet, što je esencija umetnosti, kako da taj produkt nazovemo?

U  kreiranju reklama, dakle, i učestvuju umetnici. To što neki takve angažmane smatraju “tezgom” potpuno je nebitno. Nije samo reklama ta koja je “sporna tačka” – zar se i film jednom ne zove umetnost (sedma, je li), a drugi put industrija? Upravo to žestoko miriše na sudbinu reklamnog spota (koji je već film, zar ne) – nešto će biti infantilna priča, a nešto umetnost.

No, konzumenti reklama sve su probirljiviji – klasični mediji koji žive od plaćenih reklama nisu više toliko moćni da brinu samo o tome koliko će reklama obezbediti, važno je i kakvog će kvaliteta biti. Prirodna selekcija i ovde će ostaviti “da žive” samo najbolji primerci – reklame koje su umetnost.

Naravno, sad bi mogli da popričamo o tome kako “barataju” emotivnim nabojem umetnost, a kako reklama, ali da ostavimo malo torte i za neku drugu priliku.

Related posts:

U prijatnoj sali za sastanke jedne domaće kompanije desetak mladih ljudi popunjava upitnik koji će nekome od njih doneti posao. Među njima ste i vi. Da li ćete uspeti?

Kad sednete za sto i uhvatite olovku, privučete sebi papir sa pitanjima i zadacima (i skrivenim zamkama), zauzećete pozu koja će pažljivom oku već u tom, prvom času, reći mnogo o vama.
Prekrstićete noge ili nećete? Ako to učinite, da li će vam kolena biti okrenuta prema prednjem ili bočnom delu sale?
Da li uvijate pramen kose dok razmišljate o odgovorima? Ako je odgovor “da”, radite li to lagano ili skoro histerično?
Da li (nepotrebno) šmrčete dok pišete? Neurotično grickate već “pojedene” nokte?”
Pišete skoro priljubljni uz sto ili sedite kraljevski uspravno?
I šta je sa vašom frizurom? Preterali ste u njenom “pakovanju” za ovaj presudni čas, zaboravili zbog ispitne groznice uopšte da je operete ili ste napravili svoj “job look” koji odaje pouzdanu i vrednu osobu?

Postoji milion malih i naizgled besmislenih stvari koje vas odaju i koje ni u ovom ni u bilo kom drugom trenutku vašeg života ne možete nikako da prikrijete. Zapravo, većine tih gestova vi niste ni svesni, to je vaše “spoljašnje ja”, podjednako brbljivo i u osnovi istinoljubivo koliko i vaš ego.

Završićete pisanje, predati papir i, ukoliko je predviđena pauza, otići do najbližeg kafea. Hm..a tu, kako tu “pričate” o svojim osobinama okolini? Pa isto onako upečatljivo i istinito kao maločas u sali.
Jer, ona, on, ti, ja, vi, mi – svi smo u nepromenljivom odelu satkanom od svakog delića prošlosti koji smo proživeli, svake pročitane knjige, odgledanog filma, odslušane pesme, simfonije, večeri poezije, nekih starih ljubavi i mržnji, predrasuda i navika stečenih u roditeljskoj kući, podignutih ruku na časovima nekog predmeta, razgovora u prolazu sa nepoznatom osobom…

Ne postoji ni najmanje zrnce, počev od pluskvamperfekta do prezenta, koje je činilo u nekom času vaš život, a da nije ostavilo neizbrisiv trag u vama. U svaku vašu misao, izrečenu ili napisanu, u svakom pokretu, u svemu što ste vi, kao neuništiva memorijska pločica sadržani su svi oni detalji od kojih je skrojen vaš identitet.

Ovde se vraćamo na početak teksta i pitanje: ko će stići do posla?
Ne postoji ništa novo što bi moglo da vam se kaže: ako naslućujete odgovor, vi ste u grupi ozbiljnih “kandidata za medalju”. Ako ne znate šta bi odgovorili, oprostite “imaćemo vas u vidu sledeći put”.

Autentičnost vaše ličnosti, način na koji ste “obradili” i prisvojili ili odbacili iskustva kroz koja ste prošli, sve te godine, meseci, sati i minuti koji još uvek kucaju u vama kao neuništivi časovnik, sve je to intelektualno-emotivni prtljag koji nosite i koji vas čini jedinstvenim bićem.

Što ste više svoji, neponovljivi i jaki u sopstvenoj koži, tim je veća i verovatnoća da vas vaše mesto pod suncem čeka. Takvi kao vi putuju dugo jer biraju najteže staze, ali na kraju – ili na početku – stižu upravo tamo gde su najpotrebniji i sebi i drugima.

Vratili ste se u salu, seli, prekrstili noge u pravcu govornika, čekate ali savršeno dobro znate šta sad sledi.

Baš kao što i poslodavci odlično znaju kakve ljude žele da zaposle.

Da, i ne zaboravite:
Da bi čovek mogao lepo i mirno da spava, mora čitavog dana raditi na tome.
Dušan Radović

No related posts.