Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

Kako se oglašavaju preduzeća u malim mestima

Da li se nešto promenilo u načinu oglašavanja u, na primer, poslednjih petnaestak godina? Hm, pitanje je, reklo bi se, egzemplarno besmisleno, jer su promene prilično velike i lako vidljive i to svako zna. Baš svako?

Hajdemo onda malo izvan velikih gradskih centara, još preciznije samo pola sata – sat vožnje od Beograda. Malo ću, dok napolju još uvek ova bela snežna venčanica “oglašava” varoš koja nikako da pronađe valjanog đuvegiju, pokušati da naslikam neke detalje koji govore o tome kako se, na domaku velegradskih svetiljki, propagandom “koriste” mala, srednja ili veća preduzeća, a možda ponajviše takozvani preduzetnici.
Taj pojam, koji ne postoji izvan Srbije na način na koji je ovde regulisan, zapravo objedinjava u sebi sve “samostalne zanatlije”, kako se to nekad govorilo, sitne trgovine, servisne i uslužne radnje… (Ključna razlika je u pravnom statusu: preduzetnici nisu pravna lica, odnosno to nisu njihove radnje.)

I uzgredan pogled jasno govori da svi i to vrlo uočljivo, gledaju da u “reklamu” ulože što manje novca. “Nema se ni za plate, burazeru, a kamoli za reklamu” – tako glasi standardna fraza koju će izgovoriti devet od deset vlasnika firme ma koje veličine.
Na pitanje: a što ne bi koristili neki sasvim besplatan način reklamiranja, ili bar izuzetno jeftin, obično sledi pogled iskosa koji zamenjuje rečenicu: Ma, daj, gde to ima…
No, da ne bi previše skakali sa slike na sliku, hajde da unesemo malo reda u ovu priču. Dakle, kako se, na primer, oglašava jedan dobar, moderno uređen kafić koji je već stekao ugled i redovnu “publiku”. Uzeću najpre primer Caffea “Krug” iz Kovina” jer oni to rade najbolje po mom mišljenju.

Vlasnik je angažovao čoveka koji se stara o celokupnoj organizaciji muzičkog programa i svih događanja u kafiću uopšte. (Upravo je završen mesec pančevačkih bendova koji su, četiri nedelje za redom, gostovali u “Krugu”.) Dakle, menadžer zajedno sa gazdom razrađuje svaki detalj koji daje duh i posebnu boju ovom kafiću u centru Kovina.
Na lokalnom radiju vrti se kratak atraktivan džingl, a u lokalnom listu redovno izlazi netipičan “oglas” koji poručuje da je “Krug” mesto gde možete “biti svoj u dobrom društvu”.
Među prvima “Krug” je izašao i na net. Godinama već upravo na sajtu Kovin Ekspresa “iskače” baner svaku put kad poželite da pročitate ono što se krije iza “read more”.
I sam kafić odnedavno ima svoj sajt koji je još u fazi osmišljavanja, a “uselio” se i na Facebook. Dakle, za ovdašnje (a i šire) prilike, više nego dobro negovanje reputacije i offline i online sredstvima. Rezultat je itekako vidljiv!

Kafići su, lako je zapaziti, najspremniji da prihvate sve što je novo u kreiranju svog imidža i negovanju i osmišljavanju identiteta. Pridružuju im se i drugi preduzetnici: “Foto Blic”, koji radi i u Kovinu i u Smederevu, u offline oglašavanju je prisutan svih 18 godina koliko postoji, a sad, pored sajta, ima i “izlaz” na Facebook i skoro 1.300 fanova. Vlasnik se trudi da ih neprestano animira: popust od 20 posto je garantovan, a tu si i druge pogodnosti. Tvrdi da se to itekako oseća u poslovanju i namerava da svoj online nastup još više pojača. Dakle, poput “Kruga”, i ovde je pogođena suština – neprestana komunikacija sa svojom publikom, i mala ulaganja koja mogu neočekivano mnogo da “uzvrate”.

Naravno, ovakvi primeri nisu usamljeni, a ono što raduje je da se online život sve više smatra nezaobilaznim.

Ima i “malih privrednika” koji uglavnom posežu za klasičnim i što jeftinijim načinima promocije – oni još uvek brojčano “vode na tabeli”.
Ispod niza poštanskih sandučića u svakoj zgradi izjutra se po pravilu nalazi hrpa jednobojnih letaka na jeftinom papiru, često odštampanih i na kućnom laserskom printeru. Već taj zgužvani papir govori dovoljno o “efektnosti” takvog nastupa pred potencijalnim mušterijama. Ljudi su naučeni na bolje, pa i kad je reklama u pitanju, i prazne neinventivne rečenice kraj logotipa iz Corelovog “asortimana” nikako ne piju vodu.

Sva velika preduzeća imaju svoje sajtove, ali to su uglavnom statične prezentacije koje – iako očigledno skupo plaćene – ne bude želju da se na njih vratite. Moguće je da imaju funkciju podupiranja reputacije, mada je pitanje mogu li to i da “odrade”. Jer, nema tu nikakve komunikacije sa bilo kim – više to liči na Internet oglasnu tablu.

No, i oni ipak “žive” na mreži što bar svedoči o želji da se ne zaostane za “točkom vremena”.

No related posts.

Kultura reklamiranja ili reklama kao umetničko delo?

Old fashion reklama i masovna umetnost odavno su se približili i uz sve češće sočne poljupce, sad već uveliko vode vanbračni život – Da li je naredna faza razvoja ovog odnosa potpuni “transfer” reklame u svet elitne umetnosti u kojem bi postala ravnopravna sa književnošću, teatrom, slikarstvom, muzikom…

Pirs Brosnan se sprema da, na skijama provoza jedan spust niz snežnu padinu, ali mobilni telefon upravo u tom času postaje važniji. Proizvođač Sony – Ericsson nije škrtario: najpoznatiji tajni agent na planeti, gospodin Bond, Džejms Bond, prislanja uz uvo tada revolucionarni model T-65, kaže i čuje šta je trebalo, dok se radnja filma Golden Eye za trenutak pretvara u izvanredno umetnutu reklamu za telefon.

Publika se ne buni i ne zviždi, jer 007 ima ekskluzivno pravo da bude drugačiji. Spoj reklame i tehnički perfektno urađenog filmskog serijala ovde je prirodna pojava, a ne izuzetak koji bode oči. Šta više, u polumraku bioskopa, dok gledamo akciju za akcijom, mi smo upravo ovaj trenutak i očekivali: reklama za mobilni telefon, tada u samom vrhu po novinama i kvalitetu, stigla je do nas znatno pre nego gospodin Bond, ma bio on i na skijama.

U svom članku o brendiranom sadržaju Dragan Varagić ukazuje upravo na ovaj pravac razvoja advertajzinga. Link će vas odvesti do kompletnog članka i niza komentara, a za potrebe ovog teksta izdvajamo bitan deo:
“Ispostavilo se da je sveprisutna kriza “iskopala” upravo brendirani sadržaj kao spas za posustalo klasično oglašavanje. Sada se već pretpostavlja da brendirani sadržaji mogu biti budućnost kvalitetnog oglašavanja, na osnovu podataka o dupliranju ovog tipa advertajzinga u 2009. u odnosu na 2008. g. “

Klasična reklama se odavno smestila u okrilje svih ljudskih poslova. Znate li ijedan proizvod, zabavni ili umetnički događaj, koncert, izložbu, performans…koje ne prati “ono što pojednostavljeno zovemo reklama”? Ne, naravno, jer tako je već vekovima!

Šta više, reklame danas zauzimaju i “tuđu teritoriju” i, reklo bi se arogantno, bez filinga za novo vreme, upadaju u domove nepitanih konzumenata, kradući im vreme koje bi oni možda želeli da provedu na drugačiji način. “Blic” nam, pod naslovom “Reklame na TV traju koliko i sve kulturno-obrazovne emisije”, daje prilično jasan uvid u ovaj trend.

Spoj zabave, estrade, dakle “opuštajućeg” dela života, ali i ozbiljnih sadržaja poput informativnih tekstova, komentara ili ma čega što tražite, sa “infiltriranom” reklamnom porukom nije, dakle, ništa novo. Kao što nisu nove ni ankete među gledaocima/čitaocima čiji je krajnji rezime upravo rečenice: Nerviraju me reklame!

Ako se u proizvodnju tih “nervirajućih reklama”, što postaje privredna grana “per se”, ulaže ogroman kapital, a na kraju dobijete, kao šamar, ovu rečenicu pripadnika ciljne grupe kojoj ste se obratili, jasno je da negde grešite! Hm…a možda je jasno još nešto?

Ovu “reklamu”, ovaj sjajan spot, verovatno ste već videli, ali za ovaj članak on je skoro nasušna potreba. Spot koji gledamo snimljen je kvalitetnije od 90 posto čitavih celovečernjih filmova! Ove sekunde kao da napuštaju prostor “reklame” i zalaze u – sledi jeretička imenica – umenost.

Dodirnuvši vrhove svoje ljubavi sa svetom brendova, reklamne poruke u jednom času imaće pred sobom samo jedan izlaz: da i same postanu sadržaj koji je kupuje jer je umetnički vredan! Budu li prešle Rubikon i ušle u artistički zabran, izbiće prastari argument “dosade” iz ustiju svojih konzumenata.

Iz teksta “Umetnost i(ili) reklama” Biljane Ćinkul, objavljenom u decembru prošle godine u “Politici”, izdvajamo:
“Inače, postojeća relacija umetnost–advertajzing danas je već deo istorije moderne umetnosti, a linija ovih odnosa proteže se od markantnih primera Vorhola i drugih pop-artista, umetnika sa kraja 20. veka, da bi danas ovaj odnos umetnosti i reklame bio jedan od nezaobilaznih aspekata recentne vizuelne scene.”

Evo nas, čitaoče, pred vratima budućnosti koja već stanuje u sadašnjosti.
Da li je reklama napadno prekidanje gledanje omiljene tv emisije ili dugogodišnje maltretiranje gledalaca serijalom o Deda Mrazovima koji su opčinjeni jednom domaćom (odličnom) kafom?

Možda juče, možda danas, možda i sutra i prekosutra. Ali jednoga dana neće to biti.

Da li to ovaj članak poručuje da će vaša unuka u školi na pitanje “šta je reklama” odgovoriti sa: “Grana umetnosti?”
Da, upravo to.

No related posts.

Nikada nisam saznao zašto si više volela da satima boraviš u Univezitetskoj biblioteci kad ti je udobna tiha i topla čitaonica Pravnog fakulteta bila na pet minuta hoda.

Ili su mi se, u međuvremenu, te urbanističke tačke Beograda izmešale u jedan kamičak uspomena, tek sad bolje pamtim da sam, šetkajući pred ulazom, pokušavao buku Bulevara Revolucije, kako se tad zvala ta moćna velegradska arterija, da obojim rokerskim zvucima radija Studio B koji je bio u svojim najlepšim tinejdžerskim godinama.

Slušao sam ga pomoću malog plastičnog tranzistorskog prijemnika, kupljenog prethodnog leta u Solunu za nekih osam maraka. Ne smej se što pamtim taj detalj, ni meni nije bilo smešno da se borim sa svom tom vrevom, tutnjavom zelenih tramvaja i rekom automobila koja bi, u kišnim danima, prosipala po mojim nogavicama svo blato glavnog grada.

Valjda je tu bilo nekih osećanja, šta li, i to onih starinskih, analognih, tranzistorki šmekerskih, ali i slabih da prežive  sve semestre naših međusobnih čekanja.

Čekao sam te i dok si kupovala markicu za prevoz, da li to beše na Slaviji, vrag bi ga znao, jer ti si uvek morala da radiš sve po pravilima, bez iskakanja iz reda, bez mangupskog probijanja u prve redove..a ja sam, i bez te markice, već nekako putovao beogradskim šinskim i gumenim trakama. Nije da ti zakeram posle svih tih godina, ali da si bar malo umela da izmešaš sastojke u receptima za život koje si dobila u detinjstvu, da si i ti slušala moj trazistor, a ne samo radio marke EI Niš, tip “safir”, sa ugrađenim gramofonom, taj skupi ponos svojih predaka, ko zna kako bi se “naša stvar” dalje odvijala.

Čekao sam te i ispred uvek punog sekretarijata fakulteta, iz kog je dopirao miris znoja i decenijskog postojanja zgradurine u kojoj se sticalo akademsko znanje. Trebala bi ti neka potvrda, neko uverenje, neki papir od stotinu papira neophodnih da se, tada, redovno studira. I ti si uredno čekala, a ja sam redovno, ni sam ne znam kako, imao te papire koje bi mi već neko nabavio.

Neka mi oproste oni koji čekaju, ja sam u hodniku slušao svoj analogni džepni radio prijemnik, i stalno se pitao zašto mi ne dopustiš da ti začas nabavim to uverenje, onako usput, slušajući poslednje Elvisove pesme. Nije vredelo, ti si uvek htela po pravilima.

I čekao sam te ispred “Loline” menze, i po snegu i po beogradskoj košavi, jer nisam ti ja bio za te ogromne trpezarije. Mada ne sporim, ulazio sam nekoliko puta, ali u gužvi nikada nisam naučio da se hranim. Ti se, naravno, volela sve po pravilima.

I ispred Narodnog pozorišta sam te čekao, čekao sam da se završi predstava i da podeliš kapute i mantile i zaradiš dnevnicu Studentske zadruge. Nije bila neka velika para, ali nije bila ni za bacanje.

Ja sam, vrag će znati kako, u filijali Ljubljanske banke, tamo blizu Beograđanke, podizao uredno svoj studentski kredit i, e to ti priznajem, ponekad čak i čekao. Ljubazno bi mi rukom upisali iznos, a ja bih uredno podizao sve do poslednje pare. Nisam te tad čekao jer bi obično taj svečani akademski čin obavljali zajedno.

Smetalo ti je samo što je moj radio prijemnik brundao u maloj prostoriji filijale, a smetao je bogme ponekad i ozbiljnim i u sve te pare zadubljenim službenicima i službenicama. Zato sam gledao da što pre zbrišem napolje, dok bi ti ostajala da čekaš svoj mesečni iznos. Sve po redu i pravilu.

Čekao sam te i u Tašmajdanskom parku, dok si listala udžbenik uoči predavanja i nervozno ponavljala kako ovaj put nemaš šansi da položiš. Ma daj, uveravao sam te, držeći svoj tranzistorski radio prijemnik u ruci, ubi me ako bude manje od osam.

Posle si ti ulazila u fakultetsku zgradu, a ja sam čekao s tobom pred vratima kabineta da te profesor prozove. Ulazila bi, a ja sam i dalje čekao, i izlazila sa popunjenim indeksom u ruci. Uredno, kako se očekuje i kako treba. Ja sam, dok te nije bilo, spokojno slušao svoj mali analogni tranzistorki radio prijemnik od osam maraka.

I na stotinu drugih mesta sam te čekao, ispred Sajma, ispred glavne pošte, ispred onog izložbenog salona u Bulevaru…I slušao sam taj tranzistor prislonjen uz uvo, jer drugačije nije moglo da se čuje ništa. Ti si satima, uredno, gledala sliku po sliku.

I ispred nekih knjižara sa natpisima “rasprodaja”, ispred trafike sa viršlama u bajatim zemičkama i sa jogurtom u tetrapaku, pa ispred antikvarnice i svih tih knjiga, ma gde te sve nisam čekao dok si ti uredno pazila da se poštuje red, da se vidi izloženo i pažljivo spakuje kupljeno.

Ja sam čekao i slušao svoj analogni mali radio.

Odavno te više nigde ne čekam, a nema ni mog tranzistora bez kog ni tog čekanja ne bi bilo. Ispao mi jednog leta iz džepa i upao u Dunav, a na tom mestu je voda bila suviše duboka da bih kvasio svoje uredno opeglane pantalone.

Mora biti da se negde držiš reda, da ustaješ u sedam jer radiš od devet, da paziš na svaku vlas kose na crnom kostimu i svaku tačkicu na štiklama.

I ne bi ova priča imala smisla da nisam siguran kako ćeš je naći u moru tekstova u online svetu. Jer kod tebe je sve išlo po pravilima, a pravilo kaže da je ovo digitalni svet i prosto ne mogu da zamislim da si ti na nekom drugom mestu. Ne verujem da si posustala u držanju koraka sa pravilima.

Zato ću je ostaviti ovde, na ovom blogu, pa neka malo moja priča čeka umesto mene. Ja sam se, svih onih semestara, dovoljno načekao i ne bi imalo smisla očekivati da i sad, još uvek povremeno mlad, mada prosed i pomalo umoran, čekam da se odnekud pojaviš.

Da…i kad naiđeš, nemoj da se čudiš. Znam i ja da nema tog starog analognog tranzistora niti moje tinejdžerske potrebe da prkosim svetu. Nestalo je to s godinama, a ko zna šta je i od mene ondašnjeg preostalo.

Ti samo pazi da sve bude uredno – i ja sam, znaš, pomalo digao ruke od svih malih tranzistora ovog sveta, pa sad šetam svakog popodneva Bulevarom, čudim se što nema svih onih knjižara, žalim za bajatim zemičkama i…šta da ti pričam.

Već ćemo se mi sudariti u nekom od tolikih redova u digitalnom svetu.

Fotografija preuzeta odavde.

No related posts.

Dva preduzeća, dva dobra oglašivača, upravo su odlučila da povedu međusobni rat na stranicama novina čiji ste vlasnik. I šta sad?

Ponekad dvadeset redova teksta mogu da vam upropaste dan. Sedite za radnim stolom, u pozadini se čuju tihi zvuci nekog internet radija, kompjuter blago prede, a uvodnik koji pišete baš vam je krenuo…

Pa još taj sneg što, gledan kroz raširene trakaste zavese, liči na scenografiju dobrih vremena, kakva idila…a onda se već nađe neko da vam pošalje mejl sa tzv. “saopštenjem”.

Dobro, ništa novo, (ovde uskačem u prvo lice jednine), urednici i postoje da bi (pisali) i čitali sve što im stigne do stola, probijajući se kroz niz prepreka koje bi trebalo da filtriraju sve budalaštine koje, vrag bi ga znao zašto, čitaoci, slušaoci, PRovi, portparoli, direktori, novinari početnici, tetkica koja sanja kolumnu na trećoj strani i još desetine inih osoba pišu za vas.

Na prvi pogled biće sve u redu – na memorandumu saopštenja je ime preduzeća sa kojim odlično sarađujem: redovno se oglašavaju u novinama, a već pomalo pričamo i o jednom baneru na sajtu. Za početak online juriša. “Neće da škodi, a nije ni skupo.”

Prelazim na tekst: mila majko, zašto nisam uzeo “Alisu u zemlji čuda”? Dvadeset redova, kao dvadeset plotuna, govore o drugom preduzeću “koje ne poštuje poslovne običaje, preotima poslove, eto baš ovaj na gradskoj infrastrukturi, a istima nisu strani ni drugi oblici nelojalne konkurencije, korišćenje političkih uticaja, ličnih veza…” Ma poezija od grmljavine!

Drveni birokratski jezik još nekako i mogu da previdim, ali..hm..u roku od pet sekundi ovaj tekst (najavljeno je da će stići i u pismenoj formi, sa sve pečatom) eliminisao je sve lepe detalje dana, a i vikenda predamnom.

Preduzeće, koje solidan deo budžeta za oglašavanje upućuje na račun ove izdavačke kuće, fajterski udara neodbranjivi kroše po drugoj firmi – sa kojom smo u isto tako dobrim “poslovnim običajima.” Moj sto i novina odabrani su za bojno polje na kojem će dve strane, u “pravednom gnevu”, voditi rat do istrebljenja. Dobro, malo sam preterao, ali ova metafora nosi u sebi suštinu.

Da bacimo karte na sto: svaki krupan oglašivač, potpisujući “nalog za prenos” i plaćajući skupu reklamu, ujedno misli (i obično je u pravu) da je tako kupio i “pravo na spokoj”. Medij u kojem se oglašava utišava ton, ponekad i zažmuri ako nije baš slon ušao u telefonsku govornicu, a poneka afirmativna vest ili usputno pominjanje u pozitivnom kontekstu, sve to bi trebalo da se podrazumeva.

Kriza klasičnih medija, ali i onih koji tek stupaju na javnu scenu i bore se za skroman marketinški dinar, ostavlja reklamodavcima veliku moć u rukama. Ko se od medija dočepa sitnih kolača, peva, a kome zapadne torta – piše sam sebi putni nalog za Sejšele. Ili već tamo negde.

U neprijatnim situacijama uvek treba početi od osnovnih zanatskih pravila. Znači, saslušaću obe strane i napisati tekst o ovoj “javnoj optužbi” koja i ima za (prividno prikriven) cilj da bude saopštena celokupnom gradskom populusu. Hm…ali nema načina da se to uradi bez ozbiljnih “finansijskih gubitaka” – obe strane očekuju da njihov sukob bude prikazan kao borba u koju su oni ušli fer, a ovi drugi kao ružni, prljavi i zli.

U suštini, ovo je izbor između poštovanja profesionalnih uzusa i spašavanja sopstvenog medija, preduzeća kao i svakog drugog, od odavno najavljivane propasti. Ili bar ulaska u hodnik do dvorane za ekzekuciju.

Naučio sam desetine načina da naizgled nepodnošljivo teške konflikte pretvorim u priču o “Malom princu”, ali ovo su druga vremena i drugi običaju. (O tempora, o mores!). Sva ta iskustva, moguće je, sad rade protiv mene i medija koji uređujem, kuće koju vodim…

Dok stojim pred prozorom i gledam taj crni sneg, što se odnekud pojavio, osećam kako adrenalin teče mojim aortama i venama, a mozak, kao lopta od pleksiglasa puna kuglica sa različitim brojevima, traži dobitnu kombinaciju. U ovom slučaju, to neće biti niz radnji koji će doneti najveću zaradu, već naneti najmanju štetu.

Po novine, preduzeče koje ih izdaje, zaposlene, poverioce…

Imam na dnu fijoke, sa leve strane, svoju opremu za “prvu pomoć” u ovakvim nesrećama. pronalazim je i vadim najvažniji lek, jednu pesmu koju mi je davno poslala sestra.

Iskoristiću jedan od najmoćnijih izuma savremene tehnologije, opciju copy/paste, i podeliti sa vama ove stihove. Moguće je da ih znate, ali neće škoditi.
Baš kao ni meni u ovom času.

Čovek u ogledalu

Kada postigneš ono što si želeo u borbi za sebe
I svet te učini kraljem dana,
Samo priđi ogledalu, pogledaj se
I vidi što taj čovek ima da kaže.

Jer to nije tvoj otac, ili majka, ili žena
Čije sudove moraš proći;
Osoba čije mišljenje najviše znači u tvom životu
Ona je koja te gleda iz ogledala.

Neki ljudi mogu misliti da si iskren prijatelj
I smatrati te divnim,
Ali čovek u ogledalu veli da si samo protuva
Ako mu ne možeš pogledati ravno u oči.

Njemu treba ugoditi, ostali nisu važni,
Jer on je otvoren s tobom do kraja.
I prošao si svoj najteži ispit
Ako je čovek u ogledalu tvoj prijatelj.

Jer na putu života možeš prevariti čitav svet
I u prolazu će te ljudi tapšati po ramenu,
Ali će ti konačna plata biti bol srca i suze,
Ako si prevario čoveka u ogledalu.

Dale Wimbrow

No related posts.

Šta mi, očevi i sinovi, znamo jedni o drugima ovako čudno isti, a opet drugačiji?
Za tviteraškim “stolom”, u trećoj smeni, kad se najopušteniji razgovori vode (noć je suština, a dan banalnost, kako je to neko mudro rekao), započeli smo pre nekoliko nedelja priču o Momčilu Popadiću, novinaru, pesniku i putniku, kako piše Jakša Fiamengo. Dalmatinska legenda, saznao sam, preminio je rano, sad već davne 1990, poživevši tek 43 godine.

Jedan drugi velikan, Duško Radović, za valjane ljude koji u trenu prožive svoje zemaljske dane, imao je lepu rečenicu: “Neki ljudi nemaju strpljenja da dugo žive: zalete se još od malena, istutnje, izviču i – odu.”

Pop je, mislim, svoju “viku” pretvarao u poeziju, a poeziju u reči mnogih pesama koje smo, u društvu, pred mamurnu zoru, pevušili u godinama kada je i red da se pevuši. Mada, radije mislim da su sve godine stvorene za dobru pesmu i poneko treperavo prozirno jutro.
Za virtuelnim stolom razgovarali smo, te noći, čuvajući Twitter od noćnih ala što ponekad, u snovima, znaju da pokvare sitne sate, @ivospigel, @ivanleko, @sampjer i još po neko iz govorljive ekipe. Može se i u 140 karaktera ponešto vredno pamćenja da ostavi, pa ću vam, eto, reći, kako smo i mi, reč po reč, stigli do priče o korčulanskom pesniku i onoj legendarnoj pesmi “Oprosti mi, pape”, što je pre više od četvrt veka na Splitskom festivalu otpevao Oliver, dok je sve živo na Rivi drhtalo od emocija.

I ne samo tad i ne samo tamo, mnogi je potomak u svetu svome ocu kad tad, uglavnom nečujno i na ivici suza, ako ne celu pesmu, a ono bar tako jegrovit i rečit naslov, izgovorio.
Jer, posebno mi muški, svome ocu nekako neminovno kažemo “Oprosti mi, pape” kad životna mudrost i do nas stigne kao troma, spora, ali sigurna lađa.
Momčila, ili Popa, kako su ga svi zvali, slušao sam jedne daleke večeri u Pančevu, na tadašnjim susretima banatskih amaterskih pozorišta. Jedne je večeri, naime, kao gost festivala, održao lirsko veče i čitao nam svoje pesme koje su me dobrano iznenadile. Ja još zelen i mlad, Popadić je tačno deceniju bio stariji od mene, iznenadio sam se slušajući te “verse” meni do tada nepoznatog pesnika, koje su namah osvojile i mene i sve u publici.

Čudno mi je bilo i otkud to da taj mladi čovek i, očigledno, istinski pesnik, gostuje u Pančevu – trebalo je, kasnije sam saznao, doputovati iz Splita do Pančeva, a to baš i nije bio mali put. Neko mi je, posle programa, dok smo izlazili iz dvorane, rekao da “ima on tu neku rodbinu, ne znam tačno, ali u Pančevu je isto na svome.”

Pokazaće se da je to tačno i 1976. godine kada je iz štampe izašla antologija pančevačkih pesnika “Srp na nebu”, delo dramaturga Miloša Nikolića, u kojoj je, sa tri svoje pesme,  bio zastupljen i Momčilo Popadić.

Jedan fleš bek vratiće nas ponovo na onu divnu splitsku noć i pesmu “Oprosti mi, pape”. Slučaj je hteo da je tad služam “uživo”, ne obrativši pažnju na ime pisca teksta. No, kad me je, nešto kasnije, život vratio u Kovin, mnoge su se kocke složile.

Nestao je iz mog sećanja podatak o tome gde i kako sam saznao da je Popov otac bio uvaženi pančevački sudija, vrstan pravnik, ali i boem od onog soja kakav danas više i ne postoji.
To je bila ta veza zbog koje su tad Pančevci smatrali Momčila za svog pesnika, a on povremeno dolazio u taj grad. A rođen je u Blatu na Korčuli i u Dalmaciji živeo i ostavio trag koji se ne briše

I evo opet, posle one dobre tviteraške noći, vraćam se zajedničkoj liniji ovog teksta koja spaja mnogo toga – Momčila Popadića Popa i Banat, njegovu očigledno autobiografsku pesmu “Oprosti mi, pape” i, ne kao najmanje važno, tu večnu priču o očevima i sinovima i njihovim neporazumima.
Pitam se, šta li je sve prolazilo kroz svest dalmatinskog dečaka dok je razmišljao o ocu koji je, stotinama kilometara dalje, lečio dert kartama i vinom, gospodski umeren i otmen? Šta je on od svega toga, mogao da zna i da razume? Koliko se bola skupljalo u mladom biću dok sve to jednom nije eksplodiralo u umetničkoj zapitanosti i u note udenutoj sinovljevoj ispovesti.

I šta mi, očevi i sinovi, znamo jedni o drugima ovako čudno isti, a opet drugačiji? Kad smo sinovi u potrazi smo za sobom, kad postanemo očevi, u potrazi smo za svim onim rečima koje nismo, kako to lepo Duško Kovačević kaže, umeli da izgovorimo tada kada je trebalo?

A Tebi, Momčilo Popadiću Pope, hvala za tu rečenicu i tu pesmu koja me je naučila da razumem i praštam više nego iko pre nego što sam je čuo.
Sve u nadi da će oproštaj, kao topla avgustovska voda mora ili Dunava, svejedno, kvasiti jednom i moja očinska ramena.

Gornja fotografija preuzeta odavde.

No related posts.

Ili saveti čije nepoštovanje može uništiti vaše novinarske ambicije
Rame uz rame sa Godzilom, Alienom, Tiranosaurus Rexom, Fredijem Krugerom i Džekom Trbosekom na simpatičnoj crti humanoidnih horor primeraka nalazi se, i to ne kao poslednji, njegovo visočanstvo – urednik. U užasnijoj varijanti (skupljoj produkciji, rekli bi u Holivudu) taj primerak je i glavni i odgovorni urednik, jedna od najtemeljitije izvajanih civilizacijskih tvorevina stvorenih u mračnim noćima dok duva oluja, škripe vrata, a paučina leti po vašoj glavi prekrivajući vam oči. Ako naiđe neko iz inkvizicije, to smatrajte pauzom za reklame.

A vi, ko ste u ovoj priči vi? Ona/on, mlado zaplašeno biće koje bi želelo da svoj kreativni potencijal i umeće pisanja, vođenja radijskih ili televizijskih programa. punjenja sajtova “sadržinom” etc. najzad negde i pokaže, a ako je moguće i unovči. Na putu ka tom svetom cilju talentovanog mladog čoveka stoji upravo biće s početka teksta u ma kojoj varijanti, odnosno skinu. Urednik je isti, isti je to engine, a tema koju vidite naizgled je dobrodušna kao Crvenkapa pre nego što je rasporila vuka.

Ovaj kratki vodić napisan je u nameri da vam olakša susret četvrte vrste, najgoru noćnu moru koja vas može snaći ukoliko već sad niste odustali od novinarstva kao krajnjeg cilja vaše profesionalne karijere. Dakle, sigurni ste da ne želite da budete obućar? Možda varilac? Dobro, upozoreni ste na vreme. Odgovornost je od ovog časa u potpunosti na vama.

Ne bez najave!
U ruci vam je sjajan tekst o boravku Džonija Depa na Mećavniku i otkrivanju bizarnog spomenika izvajanog u čast Kustinog ortaka. Prolazite pored redakcije, pa zašto ne bi svratili i pokazali to nekom uredniku. Lično ste bili tamo, dobri ste s Kustom i upravnikom parkinga, tekst je in live, pa imate sva prava da verujete kako će otići u rotaciju ili na internet izdanje lista – poneli ste i odlične fotografije.

Ulazite, tražite urednika i dok vas svi zapanjeno gledaju idete ka sobi u dnu redakcijskog bunkera. (Urednici vole da se do njih stiže tek posle maratona po redakcijskoj sobi.)
Kucate, čujete promuklo “ulazi” i eto vas pred gospodinom podvrnutih rukava koji se nazire u oblaku duvanskog dima.
Vi ste?
Imam dobar tekst, ako bi ste želeli da ga pogledate…
Taj papir?
Da, tu je..
Do tad mirno biće u trenu se transformisalo u urlajuću masu.

U mom rokovniku ne piše da imam sastanak sa mladom početnicom i njenim pismenim zadatkom! Mislite da ove novine žive od idiotskih priča koje se mogu pročitati i na bokovima autobusa? Kad ste se najavili? Ko vas je poslao? Zašto ste obučeni kao za matursko veče? Hoćete u novinare? U redu, za početak idite u kafanu, dobro se napijte i uzmite taksi do kuće. Ja plaćam! Pijani novinar je i inače u jurisdikciji urednika.
Gotovo u istom trenu, na vaše zaprepašćenje, ova lavina se zaustavlja, ljubazno pozdravlja sa vama, izgovara “zdravo” i mirno seda za sto.

Potpuno zbunjeni izlazite iz kancelarije. Razumljivo, prvi zakon prvog susreta sa glodurom – ne izlazi mu na oči ako tome nije prethodila najava. Ako imate sreće, pa naletite na šaljivdžiju, poslaće vas po burek. Ne nasedajte, zeza vas, što ste ovakvim nastupom i zaslužili.

Svađajte se – urednici ne vole smerne novinare
Izašli ste iz uredničkog boksa i crvenih obraza stojite zbunjeni. Greška! Ako ste već napravili gaf i uleteli nenajavljeni i nezvani – svađajte se! Pravi urednici ne trpe smerne i tihe novinare – te karakterne osobine od nikoga nisu stvorile dobrog žurnalistu. (Doduše, ako ste naleteli na glodura kojeg je politika postavila na to mesto, ovaj savet ne važi, ali ne važi ni to što piše na vratima kancelarije iz koje ste izašli. Reč “urednik” takvima ne pripada, što se vrlo brzo pokazuje kao tačno – čim se objave rezultati izbora.)
Uredniku se slobodno popnite na glavu!

Dakle, pratimo radnju – okrenite se i, bez kucanja, uletite nazad u sobi. Ne dozvolite da vas namćor prekine! Bacite mu na sto tekst, recite o čemu se radi, (slobodno vičite – finoća nije neka posebno cenjena vrlina u uredničko – novinarskim odnosima), naglasite da mu dajete šansu da objavi ekskluzivu koju imate i izađite, ali ovaj put tresnite vratima u meri u kojoj mogu da izdrže vaš bes pretvoren u radnju.

Vaše šanse da članak koji ste napisali stigne do čitalaca naglo su porasle – i Fredi Kruger bi pročitao tekst koji mu je tako bezobrazno bačen na sto.
Izlazeći, slobodno dobacite (budućim?) kolegama neku uljudnu vedru rečenicu kao pozdrav! No, to već spada u važu reputaciju, a ona nije predmet ovog teksta.

Subota je, pretpostavljam da i vaši snovi o budućnosti spavaju…nastavićemo nekom drugom prilikom.
Do tad skupljajte hrabrost da uletite u svet o kojem, sve dok u njemu ne provedete bat nekoliko godina, ipak ne znate mnogo.
Pomirite se sa tim i radite na “jačanju svojih psihofizičkih sposobnosti.”
Ma šta bilo, ne može da škodi!

Ilustracija preuzeta odavde.

Related posts:

Politika, ljubav, novac i strast

Vrelina strasti gospođe Ajris Robinson zamrzla je njenog oficijelnog supruga, premijera Severne Irske, Pitera Robinsona. Potonji je, naime, objavio da na 60 dana svoje mesto na čelu vlade stavlja na led.

Razlog je već dobrano rastegljen po stranicama tabloida, ali i ultra ozbiljnih medija. Seksualna avantura Robinsonove, gospođe koja je napunila 60 godina, sa četiri decenije mlađim adolescentom Kirkom Mekanblijunom, ne samo da puni stupce novina (tako vole da napišu novinari, čak i kad su im štampana izdanja otišla u istoriju), već preti i da uzdrma staklenu irsku stvarnost i mirovni proces stavi pred opasnu pauzu.

Možda bi se sve i okončalo seksualnom aferom zgodnom za rast tiraža, ali u tok ljubavne priče držeće gospođe Robinson ubačen je, a šta bi drugo, nego novac.

Tvrdi se, naime, da je premijerova supruga svog mladog štićenika erotske provenijencije zbrinula kreditom od 50.000 funti koje su obezbedila nekakva dvojica biznismena. I to bi popilo vodu da se na udaru nije našao i sam lider Demokratske unionističke stranke i premijer Piter Robinson – na njegovom političkom karijerom nadvila se optužba da je znao za ovu novčanu transakciju! Premijer to, jasno, kategorički odbija.

Ovaj komentator lično smatra izuzetno glupim ovu optužbu: jedan potomak Kelta svakako ne bi finansirao balavca koji zabavlja njegovu ženu u vreme dok on naporno radi da očuva čamac mira u severnoirskim političkim vodama.

I dok Robinson troši svojih 60 dana antistresnog programa, iz političkog krila IRE, Šin Fejna, sa kojim Robinsonova stranka deli vlast i održava balans mira, stižu znaci nestrpljenja. Konzervativci, naime, ne vide zašto bi morali da tapkaju u mestu dva meseca zbog skandala koji i nema veze sa unionizmom ili separatizmom.

Svi, a posebno malo stariji (što su uglavnom, uz izuzetak tinejdžera koji je otvorio kafić sa 50.000 funti) dakle svi akteri ove erotsko – političko – novčane zavrzlame, prave poređenje sa filmom Diplomac. Ovaj prvenac Dastina Hofmana govori upravo o gospođi Robinson (filmskoj, ne ovoj od krvi i mesa) koja mladom junoši unosi svetlo u knjiški mrak.

Lično mislim da malo iritira ovo  dovođenje u vezu strasti i novca. OK, gospođa Robinson je napravila nešto što malo koje društvo ‘ladno prima k znanju. Jednostavno, preljuba je socijalno neprihvatljiva “radnja” i u manje konzervativnim zajednicama od Irske, a kad se ispostavi da je u “zabranjenoj vezi” dama dvostruko starija, odijum javnosti ubrzano raste. (Robinsonova je u međuvremenu abdicirala sa mesta člana parlamenta, što je bila).

Ovaj deo priče prevazilazi granice politike – ljubavna veza u kojoj partnere dele decenije kao da se neminovno uliva u finansijsku malverzaciju jer, zaboga, on mlad, ona zreeela – ne bi to “radilo” bez novca.

A zašto pa ne?

Strast se zato i zove strast, odnosno “zbogom pameti.”

Fotografija preuzeta odavde.

No related posts.

Dok zatvaram vrata čuje se škripa nepodmazanih šarki. I prag pod mojim cipelama neučvršćen, šetka.

Po uglovima sobe, oljuštenih zidova davno ukrašenih starinskim valjkom, potamnala paučina odaje sve te godine tokom kojih niko nije ulazio. U uglu, obojena sad napuklom bronzom, stoji “kraljica peći broj 5”. Zna li iko za to “grejno telo” čija je toplota ogrejala mnoge ruke onih godina?

Dok prilazim sredini sobe, a to je hod od dva koraka, udišem ustajali miris prašine, vlage i buđi.

Ni traga od dunja koje su, na ormanu, širile svetačku atmosferu u godinama kada sam, na istom ovom mestu, viđao sasvim drugačije slike.

Slike? Ostala je jedna na zidu, na onom mestu pod kojim je bio naš krevet, visok, topao, sa “dunjom” punom perja ispod koje sam se, pred spavanje, uvlačio sa toliko radosti što ću svojim telom moći da ugrejem to “gnezdo” u koje ćeš, nedugo posle mene, leći. A slika stara, požutela…Nisam čak ni znao da je još uvek tu. Mislio sam, ako je to uopšte bilo mišljenje, da si je one olujne noći, dok sam se nadvikivao sa gromovima, razbila u besu ranjene žene. Baš kao što si mahnito jurila iz prostorije u prostoriju, bacala svoje stvari u platneni kofer, agresivno ćutala i stavljala mi do znanja da smo došli do kraja. Neopozivo i ružno.

Vino u meni samo je tuklo po mojim slepoočnicama i nepovratno uništavalo tragove dobrote, uspomena i smeha u toj staroj kući.

Ne pamtim šta sam sve rekao, ali možda je i bolje tako. Svakako mi ne bi bilo lakše da se, nakon tvog odlaska, tražim po svim minutima zajedničke strasti, po ćoškovima gustim od dodira, na stolicama u kuhinji..Ili baš pred ovom peći u koju bih ubacivao ugalj dok su me tvoje ruke, kao zlatni okovi, uz kikot vukle unazad.

Nisam mogao više tu da stojim. Sve je vrištalo od napuklih detalja našeg kratkog zajedničkog života.

U autobobili su me čekali žena i deca. Gotovo sam istrčao iz dvorišta napuštene kuće.

Klinci su mahali i dozivali me, a moja žena je sedela spokojno i sa izrazom lica kakav nikad nije imala. Videlo se to i kroz šoferšajbnu od koje se odbijalo žestoko podnevno avgustovsko sunce.

Široka banatska ulica bila je pusta. Učinilo mi se da sam, tačno preko puta, primetio da je neko naglo sklopio zavesu. Neko ko je gledao u našem pravcu.

U kolima je bilo prijatno.

-Idemo, tata, vikali su klinci.

-Da idemo.

Mislim da sam, zatim, vozio najviše stotinjak metara. Zaustavio sam kola, a zatim počeo da ih vozim unazad. Moja žena je ćutala.

Zakočio sam tačno naspram prozora iza kog sam maločas primetio to kretanje. Nisam niočemu razmišljao, ni o prošlosti, ni o njoj, ni o ovom selu koje je nestajalo u hodnicima mog pamćenja, ni o onom danu kada su se sva ogledala razbila, o mom odlasku…

Izašao sam iz automobila i, svakako je to bilo drsko, uputio se pravo ka omanjoj kapiji kuće i, ne oklevajući ni čas, otvorio je.

Stajala je tu, kao da me čeka. Ne samo sad, kao da me čeka godinama, decenijama i vekovima.

Gledala me je pravo u oči. Možda sam i to već pogrešno razumeo, ali bilo je nekog prkosa u njenom pogledu.

• Ajde, sad, idi. Nema ovde više ničeg tvog.

Posle, u kolima, dok sam odsutno vozio, moja žena je prekinula tišinu:

• Sad je gotovo?

• -Da, rekao sam, sad je konačno gotovo.

Slika Vasilija Dolovačkog, akademskog slikara

No related posts.

Praksa jednostranih “iskaza i saopštenja” čvrsto je ukorenjena u Srbiji – ko će promeniti taj manir?

Januar u Srbiji nalik je švajcarskom siru. Taman počneš, a ono – rupa, vazduh ili, ako više volite ovako, čovek ne može da sakupi dovoljno radnih dana da bi uradio iole ozbiljniji posao. No, čim i letimičan pogled po Blogolandiji pokazuje da na “dnevni red” dolaze ozbiljniji tekstove od prazničko-svečarskih, biće da tu ima ipak dovoljno materijala da se bar nešto što nije samo zabava i elementarna pristojnost plasira u javnost.

Dragan Varagić u blog postu pod nazivom “Zašto predstavnici medija, PR i marketing struke imaju problem sa online konverzacijom?” vraća “na sto” na metodološki drugačiji način večno pitanje koje ovaj medijsko – piarovsko – marketinški trougao “nameće”, polazeći pritom od odgovora na svima poznata (a često neizgovorena) pitanja, zaokruživši njihov broj na deset.

Taman sam se sinoć (ponedeljak 4. januar) opskrbio mineralnom vodom i sokom od jabuke, mojom omiljenom “radnom kombinacijom”, u nameri da nešto dopišem ispod Varagićevog posta, kad, dok dlanom o dlan, broj reči koje su sletele na monitor više nije bio dovoljno mali da bi bilo pristojno malterirati čitaoca takvim komentarom. Izbora, dakle, nije bilo, što, evo, za razultat ima ovaj blog post.

Čitanje deset Varagićevih odgovora na njegovom blogu slobodno smatrajte nužnim preduslovom za praćenje ovog teksta, ukoliko vam još uvek drži pažnju, odnosno ukoliko niste digli ruke od ovog bloga i otišli u kupovinu za novi praznik koji je pred nama.

Suština i “pojavni oblici” trapavosti koju demonstriraju delom (ne svi, daleko bilo) medijski ljudi, PR narod i marketing poeple u ophođenju sa javnošću, glavna je nit koja spaja i drži koherentnost blog posta koji je inspirisao ovog blogera da, posebno iz ugla dugogodišnjeg urednika novina i radija, napiše i neka svoja zapažanja. Možda neće da koristi, al’ neće ni da škodi.

Nasleđeni maniri klasičnog PR rada našao se na prvom mestu razmatranja traljave korenspodencije medija, PR i marketing ljudi. Ne bez razloga – mnogo “radnih mesta” popunjeno je u sve tri grane ovog trougla upravo “kadrovima” koji su stasavali u nekim drugim okolnostima. Nije teško razumeti da većina ni biološki ni intelektualno ni zbog stotinu drugih razloga nije baš u prilici da se “prebaci” u brzi brod promena. Promena samih sebe, pre svega. Ovo je moguće objašnjenje, ne opravdanje.

Da vidimo kako iz mog ugla izgleda situacija “po sektorima linije fronta”.

Prvo, javni sektor. Tu se događaju veoma brze promene jer se, pored ostalog, obuka PRova plaća iz budžeta (neka, ne mislim time ama baš ništa loše), a efekti se vide posebno u javnim preduzećima, ustanovama, u opštinama ili većim zajednicama koje moraju da “pričaju” sa svojom javnošću.

Javni sektor je pod teretom kadrova ubačenih velikim delom po stranačkim pravilima igre, a korisnici su navikli na šaltere. Dakle, konverzaciju online vode samo kad su prinuđeni inače je obema stranama telefon, poštar i šalter još uvek nenadoknadiv „alat“. A tu, znamo, nema komunikacije.

No, iz iskustva kažem, to se menja baš velikom brzinom.

Novinari? Mislim da bi tu trebalo da budu važniji urednici i menadžment medija. Novinar piše tekst i konverzacija mu je nužna jer je ugrađena u zanatska pravila. Da li je platforma za razgovor „licem u lice“, telefon, internet…u ovom času je manje bitno. Što uopšte ne opravdava one novinare koji online postojanje i ugled koji tamo mogu da steknu „mimoilaze“ u smešnom uverenju da su iznad te „pametne gvožđurije“.

Novinar bi trebalo da online instrumente koristi radi vlastite i redakcijski važne provere kredibiliteta kod čitalaca – da li je napisano sve i da li je to vredno čitanja. Uplašeni zbog mogućeg gubitka posla, posebno ako su u godinama kada i svest „okoštava“, radije biraju „predaj tekst i briši“ metod. I tako još dublje tonu u noćnu moru gubitka posla, znanja, čitalaca…

Uredništva, uglavnom, društvene medije shvataju kao igračku lenjih novinara, a i kad reše da ih koriste naprave fail pa više spamuju svoje “pratioce” nego što ih animiraju sebi u korist..

PR radi kao i pre. Tako je, to je lakše. I (nekim) staromodnim PRovcima i medijima u besparici. Platiš i objaviš šta hoćeš. O tome sam pisao u tekstu Otrovni poljubac čuvara javnog interesa u oktobru prošle godine.

Većina firmi ignoriše negativne stvari o sebi na mreži. Da, jer ovde još vlada burazerska privreda i vlasnike/menadžment loše pisanje o svojim firmama počinje da uzbuđuje tek kad padne profit. A takve moći online akcije ili sporadični zahvati još nemaju u tom tajkunskom ili polutajkunskom sektoru i okruženju.

Zajedničko im je da svi skupa slabo poznaju internet. Tu je problem, jer slabo poznajemo ono što nam nije neophodno – burazerska privreda, tihi deal pressa i PR-a, davanje marketing poslova po stranačkim vezama…i, sorry, a šta će u takvim uslovima tom svetu online prostor kad će se dogovoriti i namlatiti novac i ovako? I zanemariti komunikaciju sa javnošću jer im se, naprosto, to može. Koliko dugo, to je već pitanje.Mislim da će se ispostaviti i da je jedno od ključnih.

Zato i počinjem da verujem da će javni sektor pre da zađe u virtuelnu ispomoć i komunikaciju sa svojim ciljnim grupama preko mreže ili uz njenu pomoć pre nego privreda.

A to baš nije nešto što bi trebalo da nas raduje.

No related posts.

Vama u sobi bez pogleda na snegove i drumove,

vama što prazničnim smehom hranite nepobeđena usta,

vama u kući od zimskog cveća,

naslonjenim na zlatne zidove i oslonjene o orahove ormana,

i vama tužnima,

vama što suze živite i suzama usne kvasite,

tako dobri, tako ničiji, tako utrnuli,

i vama sa brigama u dalekim gradovima,

toliko udaljenim da ih i ne vidite,

vama miljenicima svih pruga i vozova,

svih zagrejanih ulica i nasmejanih ringišpila,

pa tebi, tako drhtavoj na poslednjem neosvetljenom uglu,

i tebi što svaki asvalt pretvaraš u poljsku stazu,

a svaku biljku u neimenovani sneg,

vama dobrima i vama ružnima od straha,

vama voljenim i vama napuštenim,

vama što stojite u sred kovitlaca i u sred prašine i oluje,

vama časnim gubitnicima i vama nevoljenim pobednicima,

vama od sile i vama od misli,

svima na ovom ostrvu od peska

i svima na plaži od toplog kamena,

vama bolnima,

što tonete u ledenu vodu i pijete jeftino vino,

pa vama na početku trpeze i svake priče,

pesnicima, lutkama, pajacima i kraljevima,

vama je ova pesma od jutarnjeg vazduha

i maslačkovog praha,

od nasmejanih slova i razdraganih rečenica,

vama je,

vama što ste sve na svetu,

vama što ništa niste,

vama je umesto nekih drugačijih reči

u slavu novog početka

s namerom vrelom

otkucana.

No related posts.