Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

Ako se zovete Rupert Mardok, ako procenite gde je vaš poslovni interes, ako zapretite dovoljno glasno (a Murdokov šapat je već dovoljno glasan), može vam se pozlatiti – ne samo da će voda krenuti ka vašoj vodenici, već je moguće da će posledica biti i revolucionisanje čitavog sistema naplate online sadržaja.

Srećom po novinarstvo i medije, bili oni „opipljivi“ ili na vebu, Rupert Mardok nije mnogo držao do teorija o prirodi Interneta. Čovek koji voli da mlati pare uglavnom drži samo do šuštavog zvuka novca, što će, moguće je, u nastavku priče rezultirati ne samo novim količinama zelenih novčanica na kontu njegove News Corporation, već će omogućiti i drugim izdavačima da konačno pronađu poslovni model koji će ih držati iznad linije preživljavanja.

Koliko juče dedica iz Australije, za kog se tvrdi da je treći po snazi boss u medijskoj sferi, služio je za blagi podsmeh dobrim poznavaocima medijskih prilika na Internetu i svih onih koji su već ožalili novinarstvo kao visokostručnu profesiju, a obilje sadržaja na Internetu proglasili za javno dobro. No, ne treba im zameriti – stvari su upravo tako i stajale do pre pet minuta!

Najavljujući još pre dve godine da tu onda nema fer biznisa, Mardok je rekao i nešto što je u ušima mnogih zazvučalo kao detinjarija: moje vesti – moja roba – moje pare!

Drugim rečima, medijski „razarač“ odlučio je da pronađe način za naplatu vesti koje liferuje njegova News Corporation. Možda se malo ponavljamo, ali ovo su prelomni momenti za novinarstvo u celini i promene koje su počele svakako zaslužuju da budu analizirane čak i po cenu ponavljanja argumentacije. Još više, i po cenu da je ta argumentacija pogrešna, budući da su, ovde i sada, bitne posledice koje su stigle neočekivano brzo. O uzrocima ima vremena raspredati.

Ako pratite ovaj blog, sigurno ste uočili vrlo eksplicitnu skepsu prema tvrdnjama da je Mardok čika koji će, budući da – je li – slabo poznaje stvari – napraviti ogromnu štetu svim medijima zalažući se za naplatu svog tog rada, znoja i stresa koje mediji svojim akterima donose. Tačnije, tražeći pare za ono što proizvodi.

Međutim, ukoliko se nastavi trend koji je u samo nekoliko dana počeo da preoblikuje medijsku scenu planete, biće to samo još jedan dokaz da ponekad ne treba poznavati teoriju – jer to je dobar način da promenite praksu u svoju korist. Upravo to se i događa – Mardokove glasne rečenice upućene Guglovom servisu za prikupljanje i distribuciju vesti, koji je on video kao mašinu koja mu otima novac, bio je primoran najpre da malo „zavrne slavinu“ i svojim posetiocima ponudi samo pet besplatnih vesti – potom sledi prijateljsko podsećanje da za ostatak treba platiti.

I kad smo pomislili da je to, za početak, već priličan ustupak Mardoku i medijima uopšte, usledio je nov i apsolutno drugačiji od svega što je do tada stizalo iz upravne zgrade „kralja pretraživača“.

Citiramo „Glas Amerike: „Najveći internet pretraživač Gugl ponudio je medijima opciju da privuku onlajn korisnike, koji bi plaćali za njihove usluge, a da ne moraju da blokiraju svoj sadržaj na pretraživaču. Ova ponuda je po svemu sudeći rezultat kompromisa posle pretnji medijskog mogula, Ruperta Murdoka da će da ukloni tekstove svojih medijskih kuća sa pretrage Gugla ukoliko mu se za to ne plati.„

Au, ovde stvari postaju definitivno ozbiljne. Gugl baš nema reputaciju nekog ko pravi strateške greške – ovde je neko seo, mesecima lupao glavu i na kraju zaključio da ne treba ulaziti u bitku sa Mardokom, zapravo medijima – Rupert je ovde samo personifikacija, mada veoma bitna. Plati, obriši neke stare linkove  koji vode do tekstova u kojima su bili „dokazi“ da je zemlja ploča i – vozi, Miško!
Link koji vodi do prikaza cele situacije onako kako je vidi „Glas Amerike“ (doduše, ne baš ekspert za mnogo toga, ali zato ekspert za liferovanje nečijih „zvaničnih stavova“ u novinarske uzuse) kazuje nam, ipak, malo. Zapravo, ponavlja, najvećim delom, ono što već znamo.

Suštinska novost (ne za svakog, naravno) je da će Gugl odsad svim medijima koji to hoće plaćati za vesti do kojih posetioce vodi svojim živahnim kracima. Dobra vest za medije, dobra vest za Gugl, dobra vest i za čitaoce, čak i one koji ne misle da je „plaćanje“ dobra vest.

Dobra je jer podrazumeva prave kvalitetne i istinski vredne sadržaje – nikakvi mali igrači koje su nam najavljivali i koji će uskočiti u „prazna kola“ ovde ne postoje.

Postoji samo plaćeno, veoma skupo i nenadoknadivo novinarstvo. Sve ostalo su, čak i ovaj blog post, tekstovi koje možete shvatiti ozbiljno, ali i ne morate. Nije ovo priča o Windowsu i Linuxu, o MS Officu i Open Officu ili već tome slična skaska.
Novinarstvo, pravo i slobodno, moguće je samo kad je oslobođeno „besplatnih sadržaja“ – upravo su oni najskuplji i guše slobodu. Sve ostalo je potrebno i dobrodošlo, ali nije novinarstvo i nema objektivnost kao zanatski imperativ.

I da nam ne promakne – Mardok se, ovako star, posredno izborio i za prava drugih. Citiramo još jednom deo teksta koji možete videti i u celini:
„Iznenadjujući potez je načinjen pošto se proširila vest da je vlasnik Njuzkora, Rupert Murdok, u pregovorima sa Majkrosoftom da njegova izdanja budu dostupna ekskluzivno na pretraživaču Bing, gde će onlajn korisnicima da naplaćuje usluge. Džon Riding, izvršni direktor britanskog „Fajnenšal tajmsa“, kaže da podržava taj potez.

„Ovo je vrlo interesantno i bitno za medijsku industriju, jer postoji mnogo izdavača koji još nemaju sistem za naplatu onlajn usluga, a gube profit od oglasa.“
Prodaja novina opada širom sveta, medjutim vebsajt lista „Fajnenšal tajms“ prijavljuje dobitak od 30 odsto i 22 odsto više pretplatnika.

„Mi smo već uspostavili uspešan model zarade i beležimo sve više pretplata i dobiti od njih.“

Tu je i poenta – prvi pronalazači poslovnog procesa koji donosi profit, zapravo vraća ga tamo gde mu je prirodno mesto, već postoje. Sad sledi velika reorganizacija i rekompozicija snaga u novinarstvu i – jedan od stubova demokratije ponovo će biti na mestu koje mu je davno dodeljeno.
A Mardoka i Gugl u toj priči jednoga dana teško da će iko pominjati.

P.S. Ovaj tekst izlazi iz tastature vlasnika malog medija koji od juče sarađuje sa jednim od dva najveća srpska agregatora vesti. Možda mislite da je to pritivrečno viđenju iznetom u  tekstu, ali imajte na umu da su i poslovni modeli ovde drugačiji.
Zato to i spada u drugu priču…

Gornja fotografija preuzeta odavde.

Donja fotografija preuzeta odavde.

No related posts.

„Dobro novinarstvo je skupa roba“
Rupert Mardok
Rupert Mardok, jedno od najmoćnijih imena u svetskom medijskom carstvu, svoju žestoku verbalnu paljbu po informativnom servisu jednog drugog finansijskog „kapitalca“, Gooogla, te brojnih zahteva svim izdavačima od ugleda da počnu sa naplatom svojih sadržaja koje stvaraju vrhunski profesionalni novinari, konačno je prešao liniju gromoglasnog govora i „ispalio“ prve „salve“ u medijskom obračunu koji će, u svom finalu, verovatno sasvim preoblikovati poslovne modele u industriji vesti.

„Sada smo ažurirali program tako da izdavači mogu ograničiti korisnike na ne više od pet strana dnevno“, prenosi reči Džoša Koena, jednog od menadžera Googla, današnja „Politika“ u tekstu pod naslovom „Rampa na besplatne vesti.“

Najava ovog kontraverznog ostvarenja pretnji moćnog Australijanca došla je pre tri nedelje u najdirektnijem obliku kroz izjavu direktora digitalnih medija u Mardokovoj kompaniji News Corporation, Džonatana Milera, koji je, kako je to 16. novembra preneo informativni servis PC Worlda (Mikro u srpskoj verziji) izričito rekao da će „njihova kompanija već u nekoliko narednih meseci blokirati prikaz vestima preko Googlea.“

Iz Googla je tada usledio odgovor da, u tehničkom smislu, nije nikakav problem eliminisati iz njihove „ponude“ bilo čije vesti (to je samo banalan softverski zahvat), no bilo je jasno da niko tada nije ozbiljno shvatao reči čoveka koji se, ma šta mi mislili, najbolje razume u „prodaju vesti“ jer je na tome zaradio brdo para. A namlatiti silan novac u nekom poslu i pri tom biti neupućen u njegovu srž, prilično je smela teza.

Prva etapa ovog Rupertovog pokušaja da vest, kao najdragoceniju robu koju proizvodi današnja industrija, unovči (kao i bilo koji drugi proizvod koji se valorizuje na tržištu), sadrži u sebi ograničenje na maksimum pet tekstova dnevno koji se, preko News servisa Googla nude čitaocima. Klikne li znatiželjnik i na šestu, uslediće upozorenje da je limit ispunjen te da, ukoliko želi i dalje da čita, mora da se registruje i otvori novčanik. (Politika precizira da ovo prenosi BBS.)

Gaf, nadmenost ili zbunjenost
Zanimljivo je, ako je tačno prevedeno, šta je povodom ovog ograničenja koje je Mardokova News Corporation uvela rečeno u samom Googlu. Naime, ovaj pretraživač je velikodušno saopštio da će „izaći u susret izdavačima koji zahtevaju da ograniči pristup njihovim sadržajima“. Simpatičan gaf, zbunjenost ili puka nadmenost „Velikog Brata“ – Google, naime, samo distribuira informacije o tome gde se šta nalazi, a ne i informaciju kao takvu nad kojom nema nikakvo intelektualno svojinsko pravo.

Šta će se dalje događati zavisi koliko od Rupertove samouverenosti (potkrepljene analizama online tima njegove korporacije), ali i od ponašanja drugih velikih igrača na tržištu vesti. Čitalac tu, definitivno je jasno, nema šta da izgubi. Baš kao što nikad nije ni „pojeo besplatan ručak“, tako nikada nije besplatno čitao vesti. Preplitanje puteva kojima ide medijski novac ipak na kraju pokazuje da se za informisanje, nezavisno od poslovnog modela, plaća na ovaj ili onaj način.

A reč „besplatno“ je tipičan relikt nekog davnog vremena, odnosno fraza proizvedena za neke druge svrhe.

U ovom času sva ta dešavanja koja je inicirao Rupert Mardok veoma su daleko od srpskih medijskih prilika i sasvim sam uveren da ih ne treba dovoditi u neku bitnu vezu. No, to je već neka druga tema.

No related posts.

(Povodom Svetskog dana borbe protiv SIDE – da ne zaboravimo)

U početku je to bilo bezazleno, tako reći veoma bezazleno. Mislim to sa spam poštom. Neidentifikovano lice, trenutno pod istragom (mada policija odbija da mi pruži više podataka o celom slučaju), svoje spamerske sklonosti počela je da koristi u svrhu sticanja protivpravne dobiti. I više od toga, da me uznemirava svojim neprestanim ponudama da po diskontnim cenama kupim tonu ili dve viagre u narodu poznate pod imenom viagra (bez j u sredini).

Naravno, kao i svaka kriminogena aktivnost, i ova je počela sasvim nevino. Tu i tamo u inboxu svog mail klijenta nalazio bih spam poštu koja je nekako uspevala da zezne antispam zaštitu za koju sam platio 15,3 eura na ime godišnje licence.

Nisam to posebno ozbiljno shvatao – spam više manje još nije stizao u količinama koje bi ugrožavale moje kapacitete na serveru, a samim tim i moju ličnu i poslovnu korenspodenciju sa širom i daljom okolinom.

Ali, ljudi, to kad počne, to ne staje. Nema dana, a da prodavci viagre ili cialisa, poznatih sredstava za podizanje niskog krvnog pritiska, ne pošalju bar desetak poslovnih ponuda sa izuzetno primamljivim uslovima prodaje.

„Diskontne cene! Sezonski popust! Vaše je samo da hm…jeli, a naše da vam dostavimo“..i sve u tom stilu. Pitam se ko li im radi taj jebeni advertajzing kad je očigledno da ne pali kod potencijalnog konzumenta, za kakvog su me očigledno smatrali.

Na stranu sad ta neverovatna insinuacija, ali nemam ja vremena da ga trošim na ručno brisanje pristiglih mi ponuda. I lepo sam pritisnuo replay i napisao:

„More marš, barabe, pa ja ne trošim ni med i orahe, a to što mi nudite nisam probao nikad, pa čak ni onda. Zadržite za sebe!“

Ne bi tu bilo ništa neobično da naredna dva dana nisam bio potpuno miran – ni jedan viagra spam da legne u inbox. Ništa! Već sam počeo da se ljutim na samog sebe što sam im poslao takav odgovor – navikne se čovek na spam ko na žute mrave u kuhinji, postane mu to nekako normalno, uobičajeno, prijateljski…

Trećeg dana kliknem na moj Thunderbird, kad ono najzad – evo ga! Nikad bolja ponuda: viagra tako reći džabe, franko vrata mog stana! Biznis je biznis, isto kao u „Kumu II, a takođe i u „Kumu I“ – ako si nekog ubio nije to ništa lično. U pitanju su poslovni razlozi. Tako, razmišljam, gledaju i prodavci ovih pilula na ceo slučaj – jeste da sam ih vređao, ali od nečeg mora da se živi. Škole nisu završili, a i da jesu – koja je razlika? Posla nema pa nema, a mora od nečeg da se živi.

Kopkalo me je, međutim, to što dva dana nije bilo poslovnih ponuda. Šta je uzrok tome? Nađem neki softver koji iz mejla cedi sve podatke koji tamo stoje, pogledam, ali ništa posebno nisam mogao da zaključim – sve dok nisam pogledao malo bolje.

Ne bih da vam otkrivam detalje, tek mic po mic stignem i do identiteta ovog trgovca. I tu se razočaram silno. Užasno! Jer, nije to bio nikakav kriminalac, već…ma neću da vam kažem, obećao sam „izvoru infomacija“.

Taj mučenik što mi je slao spam imao je nekih..tehničkih problema, pa je koristio pomagala koja je, zatim, i sam rešio da „pusti u prodaju“. Rekla mi njegova gazdarica, a postoje uverljivi dokazi da takve izjave retko kad nisu tačne!

Dakle, ljubavni jadi mog spamera naterali su ga da počne sa ovim biznisom! Kad sam to otkrio, stvarno mi je bilo žao čoveka. Muke su to, sigurno, muke…Ostao čovek napušten ko plastična ambalaža, pa šta drugo da radi? Proba, šalje ponude, računa možda se nešto i zaradi..

I zato,kad dobijete ovakav spam, nemojte odmah da gunđate – možda je spamera teška muka primorala na taj posao.

No related posts.

Do plaže smo hodali uzanim putem posutim komadićima kamena od kog se sastojalo to daleko istarsko ostrvo.

Ostrvo je, bar u mom sećanju, bilo ogromna prelepa stena iznikla iz ne previše dubokog mora. Dodajmo tome borovu šumu, onu finu mrku podlogu kakvu načine iglice opale sa četinara, zatim gradić od malih i većih kamenih kuća, pa hramova, jedan bunar u središtu, natkriljen umetnički osmišljenom i izlivenom gvozdenom rešetkom, nedavno popločanu plažu i dve – tri bitve za vezivanje brodova…i to bi bilo, naizgled, skoro sve. Osor na Cresu.

Niko nam tada nije pričao da je svaka od zgrada u Osoru istinsko arhitektonsko umetničko delo i da iza sebe ima viševekovnu istoriju. Ni da je Osor svoje zlatno doba imao još u antička vremena. Baš kao i letovalište, sagrađeno još u XV veku. Saznao sam to znatno kasnije, vrzmajući se po vebu.

Negde u kutijama sećanja zagubio se podatak o tome ko je i zašto odlučio da baš tamo, na najudaljenijem deliću mora od Kovina, unajmi staru spratnu kamenu kuću i od nje načini zajedničko sindikalno letovalište za „radničku klasu“ „Napretka“ i kovinske Bolnice. Mada, gledano iz perspektive „ovih godine“, ta odluka je bila sasvim na mestu. Šta više, imala je u sebi „integrisan“ duh turističkog avanturizma, neophodnog da se iz banatske varoši teleportujete najpre autobusom do Beograda, zatim vozom do Rijeke, pa putničkim brodom do Osora.

(Gle čuda, više od dvadeset godina posle prvog susreta sa tom lađom, našao sam se na njoj ponovo kao putnik – novinar. Ili je bar u varljivim hodnicima sećanja pisalo da je to baš taj brod. Uostalom,neko je tačno rekao da je „život ono što pamtimo, a ne ono što smo zaista doživeli?“)

Koliko je u odmaralištu moglo da bude ljudi u „jednoj smeni“? Tridesetak, možda? Bolje od toga pamtim silne riblje konzerve koje su bile najčešći doručak ili užina.
Smena je trajala 3 nedelje – 21 dan! Da, toliko se ostajalo na moru s početka šezdesetih, a i ranije. Zato mi je ostalo nekako besmisleno cimati se iz tačke A zbog sedam dana plandovanja u tački B. Kad ideš – idi, kad ne mrdaš – sedi. Mada mi je odavno svejedno i podjednako mrsko da se pomerim tri, pet, sedam ili trideset dana iz ove kolotečine. Dosada je sjajna stvar ako naučite da je podnosite i ispunite.

Voda je, kao i na većini ostrva, bila „suvo zlato“. Pili smo mineralnu (što je za momka od pet godina užasan doživljaj). Pranje? Opereš se u moru – šta fali, čisto je – a kad dođeš kući obaviš kompletnu toaletu.

Ima to svojih čari. Recimo, dok smo se vraćali istim tim brodom („Plavnik“, biće da mu je to ime.) uživao sam u sopstvenoj slanoj koži. Malo zateže kad na nju obučete majicu, ali tu prestaje sva neprijatnost koju neisprana slana voda može da napravi.

Ne znam gde i kad sam, nešto kasnije, video prvi tuš na plaži, ali znam da sam pomislio kako je to samo bezvezno prosipanje dragocene tečnosti. Valjda sam, privremeno, usvojio način razmišljanja ostrvljana, šta li?

Plaža je, dakle, bila sasvim pristojna za rane šezdesete: bez tuševa, kabina za presvlačenja, toaleta, prodavnica, kafića…naiđe povremeno neka smežurana starica sa maslinovim uljem proizvedenim u kućnoj režiji i to ti je sav „uslužni sektor.“ Uostalom, više nismo ni tražili niti nam je trebalo.

Našli smo, ipak, nešto vredno što nismo ni tražili niti uopšte pomislili da ćemo tamo pronaći. Pravu ogromnu kolekciju starih gramofonskih ploča, onih „debelih“ pucketavih – nešto kao u doba „Đenke i „ton filmova“. Na stotine neprocenjljivo vrednih ploča u drevnom kamenom seocetu na ostrvu sreće usred Jadrana!

Nikad nismo saznali ko ih je i kako tu doneo, a bili smo, mi deca, suviše mali da bi o tome uopšte razmišljali. Jednostavno, pošto nije bilo gramofona ili nismo znali da ga pronađemo, koristili smo te ploče kao što su, mnogo godina kasnije, to radili neki novi klinci sa frizbijem.
I pomalo me je sramota kad pomislim na svo to carstvo muzike koja nam je bila na dohvat ruke, a koju nismo mogli da istinski osetimo i njome ispunimo svoje dečije glave.
Igrali bi se u toj prostoriji koja je bila desno od ulaza (vidi se i sad na fotografiji koju sam izgooglao i sa radošću ugledao jednog dana kada mi je palo na pamet da potražim neke deliće vlastitog detinjstva. Ušli bi smo unutra, zadivljeno posmatrali kolekciju kojoj nismo mogli da odredimo vrednost, ali koja je bila zgodna za igranje, ostajali sat-dva i odlazili da dočekamo popodnevno pristajanje broda koji je stizao iz Rijeke.

Pet leta uzastono provodio sam po 21 dan u Osoru, u kući koja je nekada bila dvor, a o kojoj danas ne znam ništa.
Ostala je u mom sećanju nekako veličanstvena, baš kao i taj kameni gradić iz kojeg je isijavala otmenost dalekih vekova.
I taložila se u nama, oplemenjivala nas, iako to, tako mali, tad nismo mogli da pojmimo.

Gorrnja fotografija preuzeta sa adrese http://www.mcp.hr/content/view/61/33/lang,hr/
Fotografija dole preuzeta sa adrese http://ineco.posluh.hr/pgz/losinj/osorzgra.htm

No related posts.

Ili koja će ove ove dve reči postati suvušna?

“Internet je distribuisana tehnologija virtuelne realnosti. Razlika između realnog i virtuelnog se polako gubi. U Internetu budućnosti te razlike neće biti.”
prof. dr Božidar Radenković

Ivana u desnoj šaci drži kompjuterskog miša, a o levu ruku je naslonila svoju umornu glavu. Ah, taj januarski ispitni rok – postoji samo jedna stvar gora od njega: junski. Mislim, aprilski može da se svrsta u drugu ligu..

Majka joj ostavlja šolju toplog mleka (uz ono uobičajeno “Popij, ovo dete, odmori se malo…”).
Naša junakinja posmatra šarenu šolju dobijenu za rođendan, a onda je, lagano pomerajući miša, približava sebi i svojim usnama, udaljenim samo desetak santimetara od stola. Šolja klizi po masivnoj drvenoj ploči, a to kretanje ni za milimetar ne kvari savršeni mirni krug od mleka formiran u keramičkoj šupljini koja drži na okupu tečnost (obratite pažnju na ovu metaforu).

Devojka i dalje precizno navodi šolju, iako je pomalo odsutna zbog svih tih sati provedenih nad tekstovima koje mora da pročita ako želi da položi ispit. Ona radi što i većina: štampa obimne tekstove i tako čita – lakše joj je. Mada, ima dana kada ume sasvim udobno da se smesti u fotelju i usredsredi sva čula na rečenice koje, kao Tesline munje, stižu do njene svesti i pamćenja.

Miks realnosti i virtuelnog sveta
Ne volite SF priče i upravo nameravate da kliknete svojim mišem na link koji će vas odvesti odavde? Hm…nije preporučljivo. Zašto bi ste bili neko ko odustaje od čitanja zato što ne shvata šta je to pred njim? Lagano, stići ćemo do poente.

Miksovanje takozvane stvarnosti i takozvanog virtuelnog sveta nije nikakva pojava rezervisana za “može biti budućnost”, tvrdi doktor Božidar Radenković, profesor na Fakultetu organizacionih nauka u Beogradu.

Ovaj tekst je inspirisan intervjuom koji je “verovatno najbolji poznavalac interneta u Srbiji”, kako ga predstavlja novinar Stanko Stojiljković, dao za nedeljno izdanje Politike. Dobro, novinari vole da ostave malu rezervu za slučaj da se javi neko i podvikne u stilu : “Alo, zar ne znaš za…”, ali to ovde nije potrebno.

Radenković nije manuelni radnik na internetu, a ni intelektualno-zanatski ekspert koji promoviše standardna praktična znanja ili simpatično gata šta će biti kada bude. Čovek je naprosto erudita koji eklektički superiorno u misao uspeva da udene i Internet i Teslu i hipi pokret i globalizaciju, ubistvo Dž. F. Kenedija, smrt Merilin Monro, Bitlse, Lajku…uf, dovoljno? Možda, ali pogrešno, jer Internet je, po njemu, mogao da se pojavi samo kao posledica svih ovde pomenutih događaja, ljudi, pokreta, sudbina..I imajte na umu: dokaz vrhunske imaginacije je mogućnost dovođenja u vezu pojmova koji su naizgled nespojivi.

Nećemo iči baš svim stopama kojima je Radenković proveo čitaoce svojih odgovora, uostalom ovde je link i lako možete i sami da pročitate svaku rečenicu, već ćemo izabrati “dva putića”. Uslove koji su bili neophodni kako bi nastao Internet i totalne implikacije koju ova tehnologija uvodi u civilizaciju. Totalne, ne male, poslovne, zabavne…

Mi nismo svedoci ni voljni ili nevoljni učesnici jedne promene koja iziskuje, doduše, malo napora – nešto kao kad izvadite ličnu kartu i potrošite na tu obavezu pare i vreme kako bi potom bili mirni.

Ova promena je, mada je piscu ovih redova trebalo mnoooogo ubeđivanja, ipak civilizacijski fundamentalna. Ako zamislite da ste legli kao pitekantropus erektus, a probudili se kao broker na Wall Streatu upravo u času kad je počeka najveća kriza neoliberalizma, e onda ste blizu poimanja ove promene. Razlika je samo u krizi, ona je ubačena umesto rajskih vrtova kako ne bi ste bili preterano srećni što živite u vremenu u kojem se to događa.

Da li se sećate zašto je Rimsko carstvo moralo da postane jednobožačko društvo, tačnije da zabrani paganstvo i prihvati hrišćanstvo? Ako mislite da to nema veze sa internetom, e onda ipak promenite kanal.
Dakle, mada su Jupiter i ekipa proterani znatno pre pojave kapitalizma, jednobožačko društvo je bilo nužan preduslov za njegov nastanak. Ovo je aksiom, tako da ga nećemo dokazivati.

Hipi koreni Interneta
Stara je istina da, ako želite da znate kuda vodi makrotrend ma koje pojave treba da posmatrate niz mikrotrendova koji ovaj veliki prate. Isto je, zaključujemo iz Radenkovićevih reči, i sa Internetom. No, znatno više od ovoga zanimljivo je pročitati šta je sve bio “građevinski materijal” od kojeg je Internet izgrađen, odnosno od kojeg je stvoren “plac” na kojem je sva ta gvošđurija instalirana.
Odgovor je pažljiviji čitalac mogao da pronađe nekoliko pasusa iznad ovog.

“Lajkin (prvi pas) lavež u svemiru. Gagarinov (Jurij) pozdrav nama. Rat u Vijetnamu. Ubistvo Džona Ficdžeralda Kenedija. Crnci su u Americi 1965. godine dobili pravo glasa. Smrt Martina Lutera Kinga.
Mladi u takvom društvenom haosu u hipi pokretu traže zaboravljene ljudske i duhovne vrednosti. Internet je nastao u to vreme i od samog početka je zamišljen na idejama hipi pokreta i globalizacije kao slobodan, nadnacionalan, demokratski, kosmopolitski i vaseljenski.”

Ovde je malo čitalaca koji pamte hipi pokret i njegovu suštinu – većina ljudi koji nisu rasli u tom duhu zamišlja hipike kao vesele  antikonformiste koji u njujorškom Centar parku pevaju pesmu “Let’s the sunshine”, kao u Formanovom filmu “Hair”. To je samo vidljiva strana, a u filmu i zatrpana nepotrebnim tonama šećera. (Mjuzikl “Kosa” prvi je rock mjuzikl, a interpretacija igrana u “Ateljeu 212″ antologijska je u svetskim razmerama.)  Pratite misli dr Božidara Radenkovića ( i inače je popularan među studentima jer indukuje sasvim atipičnu akademsku atmosferu na predavanjima) i dobićete društvenu osnovu iz koje niče tehnologija kontakta, dodira, komunikacije i zajedništva – Internet.

(Rok mjuzikl “Kosa” – pevaju Dušan Prelević i Mira Peić – Atelje 212, 1969. godina)

Gugl kao Aleksandrijska biblioteka
Pretpostavljam da sad shvatate zašto je bilo potrebno pominjanje davno nestale Rimske imperije u tekstu o najznačajnijem izumu 20. veka. Prosto zato što je svaka tehnologija proizvod društvenih okolnosti, a ne samo prost nastavak neke pređašnje novotarije.

No, još dublji povratak u prošlost neće smetati. Radenković za prapreteču Interneta uzima čuveni Atinski trg, kolevku mnogih modernih institucija.

“Ispod Akropolja i neposredno pored Aeropaga je mesto na kome su u antičkoj Grčkoj, pored razmene dobara, uporedo strujale i neposredno se razmenjivale ideje. Na Atinskom trgu (Agora) nastali su pojmovi: politika, nauka, logika, matematika i filozofija. Karavani su dolazili, donosili ideje iz dalekih krajeva, a odlazili sa idejama koje su nastale u Atini. Po modelu atinskog trga je nastao Internet.

„Gugl” je stvoren po uzoru na Aleksandrijsku biblioteku, naučni institut sa 700.000 svitaka uređenih po naslovima i autorima.Atinski trg, Aleksandrijska biblioteka i Platonova akademija predstavljaju modele po kojima se sve do današnjih dana uređuju obrazovanje, naučno istraživanje i razmena informacija.”
Internet i religija

Dr Radenković je akademskoj javnosti poznat i po upoređivanju sveta Interneta i religije. On sam to u intervjuu za Politiku objašnjava ovako:

“Religija je duhovna zajednica čoveka i boga. Razmena informacija je sastavni deo religioznog odnosa u toj zajednici. U religioznim izvorima i mitovima možemo prepoznati mnoge modele današnjih komunikacija. U njima možemo nazreti i anticipirati budući razvoj informacionih tehnologija. “

Ostali smo vam dužni i za deo o budućnosti Interneta. Hoće li nam visiti nad životima kao “Veliki brat” (Orvelov, ne televizijski)?

“Internet je do sada pokazao izuzetnu otpornost na zloupotrebe. Jedina je tehnologija koja je u prošlosti imala ogroman uticaj na razvoj čovečanstva, a minimalne zloupotrebe. Utopističke ideje hipi pokreta, ugrađene u suštinu Interneta, globalno su prihvaćene i postale su stvarnost. Gotovo ih je nemoguće jednostrano menjati.”

Izuzetno inspirativan razgovor dr Radenkovića sa novinarom Politike Stankom Stojiljkovićem nije kod prosečne, ali ni stručne čitalačke publike naišao na poseban odjek, a nisam primetio ni da je Blogolandija ičim reagovala na tekst o mreži kakav se retko sreće.”

Možda zato što ćemo se, na kraju krajeva, svi sresti u svetu u kojem je stvarnost moguće promeniti jednim pokretom miša.

Prva slika preuzeta je odavde.
Druga slika preuzeta je odavde.

Fotografija dr Radenkovića preuzeta odavde.

No related posts.

Naravno, ali pod jednim bitnim uslovom. Kojim? Odgovor je, pretpostavljam da razumete zašto, u nastavku…

Kad sam počeo da se bavim ovim „poslom“, koji nije ni malo bezazlen i relaksirajući kako mi se to u prvim nedeljama činilo, sintagma o blogovanju kao iznošenju potpuno subjektivnog mišljenja mogla je, baš kao i danas, da se pročita na toliko mesta da nisam ni pomislio da postavim sebi pitanje u kojoj meri je to tačno.

Danas, međutim, stvari ne posmatram ni izbliza tako pojednostavljeno, posebno od kad sam video da „subjektivni stav“ često znači odsustvo bilo kakvog stava ili, što je još gore, običnu lenjost – nedostatak energije da se temi koju bloger „posmatra i razmatra“ posveti više pažnje nego što to njegov vlastiti perceptivni aparat može da obuhvati.

Drugim rečima, iza tog ne baš srećno izabranog naziva, često je moguće uočiti samo niz ničim filtriranih utisaka pri čemu se u istom položaju nalaze opaska o toploj kiseloj vodi u tropskoj noći i suštinski vredna misao izrečena na, recimo, nekom skupu.

Idemo sad in media res – u srž stvari: ako pišete, budite subjektivni do mile volje – to je najbolji način da ostanete bez čitalaca. Naravno, ako vam je do čitalaca stalo, budući da to svakako nije neophodna stavka u inventaru blogovanja.

Odmah ću obradovati i one koji se ne slažu sa ovim pogledom: možete biti i subjektivni i steći pristojan blogerski ugled. U tom slučaju, uslov je samo jedan – morate imati šta da kažete, morate biti potpuni gospodar materije od koje gradite tekst, dakle morate biti utemeljen, jasan, superioran i rečit komentator. Kako to izgleda u praksi pročitajte prateći ovaj link. Tu je jedan od tekstova koji je nastao u blogerskoj „radionici“ Mahlat koja i zna i ume da piše, a da pri tom, ama baš svaka rečenica odiše jasnim stavom. Možete se, naravno, slagati sa njom, možete biti na drugoj strani, ali to uopšte nije nužno za njenu reputaciju i kvalitet tekstova – ona je bloger, komentator, kolumnista – i zna kako treba ređati rečenice.

Pristalicama subjektivnog blogovanja ipak ne preporučujem nikako da se olako prepuste svojoj želji da celom svetu saspu u lice šta o njemu ili o ma čemu misle. Treba znati jedno: subjektivno pisanje zahteva da ste, ponajpre, subjekt, da imate žestoko utemeljen autorski identitet i da ste u stanju da sa dve – tri metafore ili, da budemo skromniji, poređenja, „ulovite“ čitaoca koji neće zbrisati nakon petog reda vašeg teksta.

Tu i jeste „kvaka“. U naslovu ste naišli na pitanje sme li bloger da bude subjektivan koje će pristalice blogovanja kao nužno subjektivnog pisanja smatrati nepotrebnim. Za njih je to conditio sine qua non – uslov bez kojeg se u blog ne može. Blogowski je možda i najpoznatiji pristalica te škole blogovanja koja subjektivnost smatra nužnim delom same definicije bloga. No, njemu čitanost koju ima daje pravo na takvo shvatanje.

Teza koja se ovde iznosi, pak, kaže da najveći broj blogera nema potrebe da piše komentare na određene teme niti da prepričava svoje subjektivne stavove – zašto bi navodili opšta mesta pod firmom svog mišljenja? Mnogi od nas, na žalost, pod svojim mišljenjem podvode, zapravo, samo mejnstrim shvatanja o mnogim stvarima koja se majstorski uvuku u svest i koja zaista počnemo da tretiramo kao svoje mišljenje. A nije – prodali su nam ga nebitno kako.

Niko vam ne može niti treba oduzeti pravo na vlastiti stav i sopstveno mišljenja – jedino to možete vi sami sebi da učinite. I to tako vešto da će neukost primetiti i vaša mama, baka, žena, ljubavnica ili već bilo ko, ako mu/joj je stalo do vašeg teksta, ali nećete vi sami.

Ako ste već u blogerskim vodama, pišite o onome što vam leži. Toliko je dobrog „materijala“ oko nas da i u najdosadnijem danu ima nečega vrednog da bude zabeleženo.

Ukoliko niste izrazita autorska ličnost koja je svoj jak stvaralački identitet izgradila do mere koja vam omogućava da zaista privučete (pa i naljutite) čitaoce upravo svojim subjektivnim opaskama, zar nije jednostavnije i po vas i po čitaoce da pišete na drugačiji način?

Neka ljudi koje sam pomenuo i ne samo oni, (Naravno da u Blogolandiji ima još blogera tog usmerenja – pravi primer je Mooshema i njen najnoviji post koji je, kako smo to već navikli, minijaturna studija ljudskog ponašanja u okruženju u kojem živimo ili Bluesman koji ume žestoko da nacilja u srž stvari, Džangrizalo koji opravdava svoj nick urnebesnim tekstovima…) pišu na svoj način, moja skromna preporuka svakom je da piše po meri svog senzibiliteta. Jeste, i to se može nazvati subjektivnim, ali pretpostavljam da vam je jasna razlika.

Blog je bar platforma koja vapi za daleko više oblika izražavanja i tema nego što ih danas u Blogolandiji ima. Upravo juče je na blogu Dejana Vesića izašao odličan tekst o biciklistima u Beogradu i zamkama koje koje ih vrebaju na sve strane, da ne pominjem još more takvih primera, na sajtu Fotomanijaka uvek imate stručne prikaze novih modela foto aparata, Dezareo na svom blogu gotovo da pravi malu “školu dobrog zvuka”… Zašto ne bi dali svoj doprinos takvom pisanju, odnosno obogaćivanju Blogolandije temama koje nisu česte, a itekako su zanimljive i korisne?

Ovde bi slobodno mogla da ostane tačka, ali mira mi ne da još jedna „kontra“ na račun shvatanja da postovi nužno moraju biti subjektivni.

Na svakom blogu nalazi se uvek znatno više tekstova u kojima autori teže da budu objektivni, jer je to jedini način da budu i cenjeni. Ako pišete o PR-u, zar ne težite potpunoj objektivnosti? Ili o društvenim medijima? Ili jednostavno pišete priče?

Nije, dakle, blog nužno subjektivna platforma niti „carstvo slobode“, bar ja to ne vidim. Blog je sloboda autora da izabere o čemu će pisati, a ako je taj izbor stručan, onda mu je objektivnost imperativ. Hoće li na, na primer, na blogu posvećenom fotografiji bloger reći „da to je sjajan aparat, ali ima sto loših osobina i mrzim ga“? Naravno ne.

Ne zaboravite još nešto – ako niste izraziti pisac, subjektivnost koju budete plasirali nama čitaocima biće naprosto dosadna. Jer, pisati subjektivno je najlakše – ne treba vam ni malo više truda nego što ga ulažete u kuckanje po tastauri. No, koliko je to lako, toliko je pisanje jakih autorskih tekstova, polemičkih i zapaljivih, pitanje talenta i umeća koje se dugo uči.

Kao i u životu, treba samo ići svojim putem.

Fotografija preuzeta odavde.

No related posts.

U Patrijaršiji sam, tokom studija, proveo mnoge prijatne sate. Vladika Danilo (Krstić, bliski rođak Baneta Krstića iz “Garavog sokaka”), vikarni episkop tadašnjeg patrijarha Germana i potonji episkop Budimski, primao je i mene – godinama smo se poznavali, još od kako sam završio osnovnu školu- a često i ponekog mog prijatelja sa Pravnog fakulteta, i satima znao da nam govori o veri, što je tada za nas bilo na čudan način mistično, nekako jasno i čisto, a opet neshvaćeno.
Počeo sam priču zanatski neuko, ali nekako mi danas nije do pisarskog esnafskog umeća i/ ili neznanja, ko to zna.

Slušam na radiju opelo patrijarhu Pavlu, gospodinu Gojku Stojčeviću, za života poštovanom i od prijatelja i od neprijatelja, i od vernika i od nevernika, od svilenih duša i bezumnih ratnika, od iskrenih i od licemera, od nasmejanih i od uvek tužnih.

A ponajviše od onih koji su i tamo i ovde, od onih što sumnjaju i u svoju veru i u svoju neveru. Ili bilo koju i bilo čiju, svejedno.

Vraća me ovo pojanje u moju prošlost tvrdog adolescentnog nevernika koji je, sticajem prilika, bivao češće u Patrijaršijskom domu i obišao sve znamenitije manastire po zemlji Srbiji, i u skoro svakom “velikom” proveo po dva-tri dana i sav taj monaški svet posmatrao iz veće blizine nego malo koji vernik.
Posmatrao sa njegove obične životne strane: dok plevi pšenicu, kuva pasulj, čisti ribu, češe se po mantiji, riba patos, moli se Bogu u manastirskoj crkvi, drhti nad prosutim vinom, o vlasti govori s vidnim nepoštovanje, ali meni čudnim razumevanjem…

Na svoje jedino veliko hodočašće pošao sam onoga leta kada sam završio osmoljetku. Te 1972. godine bio je to dar moje tetke, tada doktora hemijskih nauka i docenta na beogradskom Prirodno-matematičkom fakultetu, Milice Obradović, a već decenijama Mati Makarije, ikonopisca, igumanije manastira Sokolica iznad Zvečana, doktora teologije, poliglote, pisca nekoliko knjiga, strasnog vozača džipa “Kia”, svetskog putnika, a po potrebi i vodiča, pre tri godine po izboru “Blica” proglašenom za jednu od deset najmoćnijih žena Srbije. Ako taj superlativ išta može da objasni ili išta znači.

Zamonašila se u manastiru Ormilija u Grčkoj, a ja sam često bivao spona koja je sitne usluge – kasete sa duhovnom muzikom, fotografije… – prenosio između nje i episkopa Danila, njenog duhovnog oca kako se to u monaštvu kaže.

I u ovo maglovito jutro nad Kovinom, u svom malom “ofisu” u kojem sedim i sedeću detinjasto prkoseći onima koji osećanja pretvaraju u preporuke i uredbe, sva ta moja protivrečna čudnovata prošlost odnekud stiže i posmatra me očima punim razumevanja, onakvog kakvog ja nikad nisam uspeo da dostignem.

Moj otac, onaj smešak koji je imao na licu dok je nestajao iz života, jedno jutro u Žiči, dugi razgovor u šetnji kraj Pećke patrijaršije sa episkopom Danilom i njegovo pitanje koje me i sad progoni: “A šta bi ti pomislio kada bi u pustinji pronašao časovnik: da ga je neko izgubio ili da se sam od sebe baš tu stvorio?”…tetkin pogled u Dečanima, crkva Bogorodice Ljeviške oko koje leže prodavci bostana, ukus nezaprženog jela tog leta negde u Srbiji, uperena puška nekog balavca u ko zna čijoj unuformi, dok mi ne dozvoljava da izađem iz automobila na prilazu Kosovskoj Mitrovici, projekcija “Sibirskog berberina” u radnoj sobi Mati Makarije (baš dobar film), priča sa francuskim vojnicima koji su slobodan dan iskoristili da dođu i obiđu Sokolicu, pa opet moj prkos dečaka učenog drugačijoj stvarnosti, moja deca, život koji klizi iz šake koju nisam pošteni ni stegao…

Davno sam u svemu prestao da tražim istinu i smisao, nikad ih niko i nije našao, ali ima ovakvih dana kada me sopstvena prošlost, k’o ledena voda Dunava, polije tim mislima od kojih je, valjda, sazdan i dobar deo mene.
A teška magla nad Kovinom još se ne razilazi.

Dobro je znati da će ipak nestati kao i toliko puta do sada.

Fotografija preuzeta odavde.

No related posts.

Hm, dakle šta će biti sa tim online sadržajem, da li je Rupert Mardok milioner koji ponekad priča nebuloze, mogu li mali „proizvođači vesti“ da zamene velike, kako to da agregatori vesti prave zaradu, a novinari koji ih pišu beže u druge profesije zbog mizernih plata i, konačno, kad će već jednom internet biznis sasvim [...] No related posts.

Ako odlučite da potpuno promenite svoj život, budite spremni na susret sa senima svog sazrevanja koje su stvorile vaš identitet podjednako koliko i vi Dvadeset godina kasnije, jednog vlažnog letnjeg jutra, dok smo ispijali čaj na tremu kuće za odmor, prvi put sam se usudio da Irini postavim to pitanje. Mučilo me je sve ove godine [...] No related posts.

Intelektualno tržište, uticaj blogera i kako (ne) biti samo pisac javnog dnevnika Vi ste bloger? Imate domen, pišete, oformio se krug ljudi koji čitaju vaše tekstove, ponekad vas citiraju, usmeravaju linkove ka vašoj teritoriji interneta…dakle nešto sasvim uobičajeno, a među webomanima, poput mene, pomalo nalik i unutrašnjoj potrebi. Zašto se onda grozite na svaki pomen priče [...] No related posts.