Nikako da stignem da te pitam: Kako ti ide? Dobro, znam: posao, tvoj savršeni izgled uspešne poslovne žene, meni odavno simpatičan stajling kojim prikrivaš pravu vrelu ženku kakva si oduvek bila…Hm, da, malo zezuckam…
Misliš da ćeš me prevariti u predvečerje ove nove godine i da ću, posle toliko vremena, poverovati kako uvek spavaš mirno i zadovoljno? Sama, bogata i otmena u raskošnoj novogradnji, u balkanskoj metropoli u kojoj još nisi uspela da pronađeš „partnera“?
Neću da te ljutim, ali pitaš li se ponekad „zašto se vreme zaustavilo na tome?“ Bez tog mrštenja i skretanja pogleda, znaš da ne želim da te povredim.
Rekao sam ti u januaru, kad si mi čestitala rođendan, da ih sad odbrojavam sa nekim čuđenjem. Kalendar mog života ima toliko rupa, „opasnih tačaka“, praznog hoda…da, da, ima tu i lepote i onih divnih „srećnih klikera“. Uspomena na najlepše trenutke – sve skupa koliko da stane u prosečnu radijsku emisiju.
Zašto pominjem radio? Ma nemam pojma, ne očekuj od mene da uvek budem potpuno pribran i racionalan. Prošlo je to vreme, takav sam kakav sam i potpuno mi je svejedno da li ostavljam utisak osobenjaka. Možda zato što je radio samo glas, kao što ove noći ja od tebe imam samo topao glas..
Uzalud se praviš kako gospodariš situacijom, kako ti prija to bezvezno nametnuto društvo sa kojim čekaš 2010. godinu. Uglavnom su u parovima, jer svet je pravljen za parove, obraćaju ti se kao deca učiteljici jer nesvesno gajiš tu nadmenu pozu perfekcije…Ma ne zezam, rekao sam ti. I nećeš prekinuti vezu, nikada nisi prekinula ovaj naš telefonski razgovor koji traje pola života.
Zapravo, ni ti ni ja nikada ništa nismo prekinuli, samo smo uspeli da napravimo čudan čvor od svojih života. I Gordi bi se nasmejao…
Zaista ne znam tačno zašto sam te nazvao baš sad. Znam da ovaj razgovor neće ništa promeniti – tvoje stolice će i dalje biti u savršenom redu, poređane uz masivni skupi sto, haljine pedantno složene u sobi u kojoj ima dovoljno garderobe za omanje prestoničko putujuće pozorište, cipele će stajati u vojnički urednom redu uparene sa torbicama…
Čuvaš li još onu tamnu? Torba-pismo, da li se to tako zove? Da, bio je dobar taj doček na kom sam ti poklonio taj komad kože za koji sam štedeo mesecima. Pretpostavljam da ti danas nešto tako poklanjaju iz prve? Nisi ti za momke koji štede za poklone.
Čujem, čujem graju iza tvojih leđa..U svoj toj gomili postoji li iko sa kim možeš da razgovaraš kao večeras, ili uvek, sa mnom? Pretpostavljam da te je doveo neki balavi pratilac, srećan što će pokazati kakav „komad“ je odvojio za doček? U redu, u redu, preterao sam, staću ovde…
Hej, čujem li ja to plač? Baš toliko sam preterao? Baš toliko si sama u toj gužvi?
Slušaj, uzmi kaput i izađi iz restorana. Posle? Posle ćeš ući u moj auto i otići ćemo već negde na doček. Hajde, smesta.
Gde sam?
Zaboga, moja draga, zar sam ja ikada bio daleko od tebe? Sedim u automobilu na tri metra od ulaza u taj blještavi hotel u kojem sad stojiš, držiš telefon i razgovaraš sa mnom. Hajde, treba ti 30 sekundi da stigneš do mene.
Da, još malo pa će ponoć. Nova godina, moja draga.
Mislim da će ti trebati nekoliko reči i poljubaca da otvoriš vrata koja nikada nisi ni zatvorila.
Kad ti već nisam poslao čestitku… “Da, bez brige, zar stvarno mislite da ću zaboraviti da kupim jelku? Ma ‘ajde, Nova godina bez jelke to je kao svemir bez Ajnštajna, ne znaš ni gde počinje ni gde se završava ni koliko traje.
Da, da, dobro, pričam bez veze, a vreme leti..A šta vreme uopšte i zna da radi nego da prolazi? To mu je u opisu radnih zadataka, a mislim da se prolaženjem bavi i iz hobija.”
Pričam ja tako njima dok doručkuju, dok hrane svoje ogladnele organizme moji potomci i moja žena, to trojno veće koje je jednoglasno odlučilo da baš ja idem po jelku, na tržnicu koja je krcata ljudima, prodavcima, kupcima, hranom, plastičnom robom…
Utorkom je u mom gradu pijačni dan, a takvih dana je samo tri u sedmici. Pijačni dan je nešto kao ekskluziva u moru dana, i obaveza i zadovoljstvo. Pretpostavljam da su ovo drugo imali na umu kad su odlučili da najstarijeg pripadnika svoje četvoročlane zajednice pošalju u to grotlo ljudske potrebe za jestivim primercima prirode, a i švercovanim komadima odeće i..ajd da ne nabrajam, ima to u svakoj enciklopediji.
Prednost prednovogodišnjeg pijačnog dana, posebno ako nije hladan, vetrovit ili na drugi način iščašen, sastoji se u mogućnosti da, probijajući se kroz “masu”, neprestano uvežbavaš izgovor reči poput “zdravo”, “dobro jutro”, “dobar dan”, “dobro sam”, “kako deca”, “ne znam”…zapravo, pijačni dan je kao škola: malo fiskulture, malo maternjeg jezika, malo matematike, malo fizike fizike, malo hemije (poglavlje:kupovina sira)…ima tu svega, bogo moj, baš svega.
I u toj gomili što uredno protiče kraj tezgi, u vrevi jednog dana koji je, kao loša knjiga, postavljen tu da okonča ovu jadnu zbirku tužnih priča pod nazivom “2009″, sa rukama zauzetim zembiljem, jelkom, sa mislima obuzetim pravljenjem spiska još nekupljenih stvari, lepa moja davna draga, ugledam ja tebe, ugledaš ti mene, i gledamo se tako kao da se više nikada nećemo videti.
A i nećemo, bar ne onako kako smo se gledali uoči one tamo Nove godine kada je život još imao dovoljno smeha za naše potrebe i dovoljno ljubavi za naše duše.
Jebem ti ovaj pijačni dan, ovaj utorak, i sve što me seća na to vreme, ovu jelku i ovaj preslani sir, nekoliko ukrasa za sobu u kojoj ću dočekati tu 2010. godinu..
Eto, prošla si, a nisam stigao da te pitam hoćeš li i ti sedeti pred televizorom i gledati ponovo “Sjaj u travi”.
Uvek ga iznova gledam kad te sretnem na pijaci, moja u gužvi već potonula draga.
Brzo stižem do stana.
“Da, da, evo jelke, lepa je, velika, ma skoro džabe, ništa me nije koštala, platio sam i nju i još ponešto. Davno je to bilo, moj slatki bože, kakva samo urnebesna trgovina uoči te Nove godine kada smo poslednji put igrali ljuti smrtonosni tango…Ma ništa, pričam onako, sam za sebe, sam sebi, ionako sam vam toliko puta ispričao sve što je vredno priče…”
Kada izaberete svoj put, izabrali ste i posledice. I izazvali kovitlac događaja koji ume da spoji nespojivo. Budite spremni na to.
Te noći kuja Arka je zavijala teško i mučno, predosećajući da jutro neće doneti ništa dobro. Prevrtao sam se po svom ležaju na rasklapanje, u sobi koja je postajala sve hladnija – manje zbog gubitka toplote u debelim zidovima, a više od mog straha pred neizvesnim koji je, čini mi se danas, bio i detinje iskren i skoro starmalo racionalan.
Milutin je, sa druge strane zida, prebirao po slikama svoje prošlosti, po fleševima neurednog i pomalo osionog života čije će posledice morati od sutra da iskijava. I po učinku svojih uverenja koje će otplaćivati najdragocenijim čovekovim imetkom – slobodom.
Mati je ležala mirno glumeći snagu koje nije moglo istinski da bude u njenom odavno bolesnom telu. Nisam to mogao da vidim u tom zamrznutom trenutku kuće koja je, ume to da bude, bolovala ovu noć skupa sa svojim ukućanima i sa Arkom koja u dvorištu nije prestajala da zavija.
Iako je sve prekrio težak mrak, uzdasi i nervozna škripa madraca odavali su nemir i gustu nesanicu koje je ovaj dom isijavao te noći uoči Milutinovog odlaska.
Kuće žive, pate, raduju se i umiru sa svojim vlasnicima. Za ovo poslednje nisam siguran – slike prošlosti ponekad vekovima stanuju u naizgled mrtvim zidovima, vrebaju pravi trenutak da se pokažu i dokažu kako su sve svoje stanare sačuvali od zaborava.
Nikada o tome nismo pričali, o toj noći uoči odlaska mog starog u čemernu kuću prokaženih i odbačenih. Pustili smo, kao i uvek, da vreme samo od sebe pročisti našu iznenadnu nesreću i razgrne tešku noć i sve potonje noći koje je otac morao da provede u kazamatu.
Eh, moj Milutine, moj stari! Nisam te ja decenijama razumeo, ni tebe ni tu tvoju potrebu da ideš najtežim od svih puteva koje ti je život nudio. Priznajem danas, pribijen uz zid pred kojim je streljački vod godina, da veliki deo krivice za naše nerazumevanje leži u meni, u mojim potrebama da razumem nerazumljivo, osvetlim neosvetljivo i prosrećim neusrećivo. A takav je, moj Milutine, bio tvoj usud.
Priča tvog života je sva od zidova koje si kao ljuti vuk, ali i otmeni gospodin, rušio oko sebe po cenu da zauvek ostaneš među njima.
Sve nešto mislim, u noćima poput ove, da i danas, tamo negde, ako tamo negde nije samo metafora već istinski prostor, ne daš drugima da žive ispod linije ljudskog dostojanstva. I mater im psuješ ovako mahnito istinoljibiv i nesalomiv.
Po oca su, izjutra, kao u onim pričama šapatom izgovaranim kraj toplih peći u noćima koje su ledile kosti, došla dva u tamnu kožu sakrivena pripadnika one službe, nešto malo kao pričala, sklanjala pogled od majčinih suza i nemo slušala moje pitanje:
-A ko ste vi?
Ajde, ajde, dobro je, dobro, pusti ljude, ovo je njihov posao, govorio je moj Milutin tog jutra kad su ga odvodili neki pravoverni nesrećnici u čijim je mislima bilo olakšanje što su odabrali pravu stranu, a u srcima nelagoda i ono osećanje sopstvene bezvrednosti koje se katkad javi u prilikama koje nas primoravaju da uvidimo koliki mi to, zapravo, jesmo.
Branio je moj otac njihovo nepostojeće dostojanstvo i u času kad mi, naša porodica, njemu nismo umeli da kažemo ništa što bi bilo vredno reči.
Kada se Milutin vratio posle mnogo godina zatekao je sve nas sasvim drugačije. Da li je to moje lažljivo sečanje sačuvalo njegovu sliku, taj prizor još uvek jakog i stamenog čoveka sa drvenim koferom u ruci kako se iznenada pojavljuje iz ajnfora i hoda ka nama, tog dana slučajno (da li ?) okupljenim u istom onom dvorištu u kojem je, sad već ostarela Arka, zavijala one crne noći.
Nismo znali kad će ga pustiti, a Milutin, mada je to znao, ništa nije hteo da nam u pismima saopšti. Čuvao nas je od svakog zla, pa i mogućeg razočarenja.
I nikada, baš nikada, nije pričao o tim najmučnijim danima svog žestokog života.
Mene su deca zavitlavala, govorila svašta u želji da me ponize jer imam oca koji nije tako dobar kao što su njihovi očevi, ne zovu ga na sastanke i ne pitaju kojim ulicama bi trebalo da prolazi štafeta. Šta sam ja tad znao da im kažem i kako da se odbranim?
Jedno pamtim i to neću nikad zaboraviti. Iako sam malo toga razumeo tih godina, nisam nikad osetio bilo šta nalik stidu što moj Milutin nije kao drugi očevi. I, evo sad, ovde potpisujem, ovde overavam, moj Milutine, da sam sasvim siguran kako si to ti, nekim svojim tajnim umećem, usadio u mene tu sigurnost u nesalomivom osećanju da sam sin oca koji je umeo da usamljen u svom svetu, pust, ali nasmejan i uvek vedar, vesla uzburkanim Dunavom neki trošni čamac uprkos košavi, talasima, uprkos celom svetu i celoj planeti.
Sunce ti tvoje, moj Milutine, kakva si ti ljudina bio kad si sa smeškom jurišao na svoje vetrenjače u godinama kada su miševi njive prekrili.
Epilog:
Milutin je odbijao da govori o najtežim godinama svog života, ali ja sam uvek, kad bi mi se učinilo da neki trag vodi ka tim vremenima, pokušavao da načinim koliko-toliko jasan mozaik ne bih li ipak otkrio kako mu je bilo dok je otplaćivao dugove državi koja ga nije htela.
Jedan neobičan trag pronašao sam na LiteraLogu u tekstu o Vladimirki, putu kojim su ruski osuđenici odlazili u Sibir. Događalo se, naime, da mi u Beogradu, dok sam studirao, prilaze nepoznazi ljudi i pričaju o mom ocu Milutinu pominjuću detalje koje su mogli da znaju samo ako su i oni bili zatočenici svojih uverenja.
Najupečatljivija slika nastala je u zimu 1977. godine kada se me u holu Pravnog fakulteta u Beogradu sačekala trojica meni poznatih ljudi. No, taj susret me je više uplašio nego obradovao.
Ne ulazeći u detalje, preneću upornom čitaocu da mi je nervozni suvonjavi gospodin, nalik slikama koje imamo o Fjodoru Dostojevskom, rekao da su mog Milutina sreli na Vladimirki u društvu dvojice udbaša, ali da ništa nisu mogli da učine.
-Nije Vladimirka tek put koji samo negde vodi, to je način života, pogled na svet…to je prašnjava staza koju samo retki izaberu. Čitali ste moje „Zapise iz podzemlja“, zar ne? – govorio mi je Fjodor neprestano se osvrćući kao da očekuje da nekog vidi.
-Zna i ljubav da vas prošeta Vladimirkom – uljudno se nadovezao pitomac Aleksej Tolstoj. Zamislite, mene je u Sibir odveo „Sibirski berberin“. A ja, posle, i sam postao berberin! Eh, Džejn, Džejn..
Treći čovek se nije oglašavao. Ćutao je i gledao u neodređenom pravcu. Na nekog me je podsećao, ali nisam nikada otkrio ko bi to mogao da bude.
Zato i dan – danas o njemu mislim kao i personifikaciji svih onih nesrećnika koji su sami izabrali svoju Vladimirku.
Zapravo, a da li drugačiji pravi ljudi uopšte i postoje?
U početku je to bio samo sneg. Beo, prozračan, lako topljiv kao kačkavalj na ringli, lepršav i pomalo melodramski prosut sa visina. Bilo je nečeg holivudski patetičnog u njemu, nečeg kao nostalgija za koznačim…Možda za starim ljubavima i adolescentnim ljubakanjima po parkovima koji su skrivali sve naše tajne ispod prigušene neonske javne rasvete. Račun isporučivan redovno na kraju meseca.
Bože, baš si znao nekad da se ludiraš i igraš, da od nas praviš male zaverenike koji su tragali za boljim životom ostavljajući otiske u snegu, svoja stopala, svoja umotana tela, dlačice sa naših kaputa, vunu sa starinskih debelih i toplih rukavica. Pre nego što ih skinemo, naravno, i obgrlimo se u nekoj seni od koje smo začas znali da napravimo dvorac. Ljubakanje i…hmm..naravno…to je bio prirodni sastojak revolucije koju smo, smrzavajući se od vreline vlastite ljubavi, izvodili na tim tajnim zavereničkim mestima svoje mladosti.
Mi smo bili zanesenjaci nekog blještavog sutra koje nikako nije dolazilo. I tako, čekajući tu krasotu kao okasnele vozove, bar smo se ludo zabavljali. Ma jebeš revoluciju i trčanje za slobodom ako u toj mešavini smisla nema pomalo i ležernog glupiranja začinjenog dobrim ljubavnim činovima. Brojanje nije potrebno.
Uvek sam zazirao od onih ozbiljnih revolucionara, zagovornika temeljne promene mog sveta, mog jastuka, mog kreveta po kom si se topila od miline sedamdesetih godina prošlog veka…Dobro, poneko je tad završavao u tamnim vilajetima, moj otac, moj stric, hiljade nekih naših buntovnika…Ali, čak i slomljeni pod svojim uverenjima, imali su te šeretske zavereničke osmehe na licima, i želju su imali, i ljubavnice za koje su samo oni mislili da su tajne, a zapravo smo ih danju gledali i zavideli tim čeličnim ljudima koji su znali da menjaju svet, ali i povale sadašnjost…Ko, bre, to kaže da svet može da se promeni bez ludačkog vrtloga i mahnite opčinjenosti hormonima?
Oni su, još mirišući na zatvorske obroke, bili promoteri velike slobode i jebači usamljenih dama koje su poštovali podjednako kao i svoje snove o toj istoj slobodi. Zapravo, a čemu sloboda uopšte služi ako od tebe traži da budeš neprirodno uglancan i fin?
A mi mladi, mi kibiceri njihovih hrabrih života, na toj prostirci od belog mekanog platna nismo samo vodili ljubav i vrištali od želje, bola, nada, sreće, tuge…mislim da smo, nekako, spremali i tajni puč protiv vlastitog kalendara koji nas je držao zarobljene između dve zavese od gvožđa. Nešto smo videli, nešto smo načuli, nešto smo samo sanjali…ali smo i mi, kao ta prva gospoda jednog sveta koji je gospoštinu prognao, žudeli za slobodom nad slobodama, za pravdom nad pravdama, za lepotom savršenog društva u kojem će naše ljubavi postati još žešće i vatrenije, oslobođene svih okova i nekakvih pravila koja smo prezirali.
Posle smo porasli više nego što smo hteli, videli više nego što smo mogli da podnesemo i plakali više nego što smo imali suza. Stigla je neka revolucija, ali više nije bila naša niti tako herojska. Bio je to običan surogat koji je proždirao naše snove.
Za jedan dan i za jednu noć postali smo karikatura svojih otisaka u snegu i tužni pajaci umotani u sve te tajne misli koje su otišli putevima za koje nismo znali ni da postoje. Tako smo, neka nam je oprošteno, iz mraka izvukli svu tamu do tada skrivenu oko rubova parkova našeg odrastanja.
I danas padaju snegovi, ali ta nostalgija koju rađaju u nama suviše je nesređena i bolna da bi smo u toj iskonskoj lepoti znali da ponovo opušteno uživamo. I sa žarom davnih osećanja, u sred revolucije koja nas je, ko poslednje budale, debelo zajebala, trošimo svoje dane osakaćeni za onaj neimenovani smisao za lepotu, hormone, senke naših prigušenih snova i smeh, taj pobednički smeh koji smo, usput, nepovratno pogubili.
Kad razgrnem zavesu, vidim neku drugu mladost kako vrišti od lepote šćućurena pod svojim snegovima.
Ali, ko mi daje prava da se mešam u tuđe revolucije, ljubavi, snove i osmehe? Znaće već oni da nađu stazu u tom visokom snegu koji je prekrio svet.
Posle teksta o korporativnom prisustvu na društvenim medijima, dobio sam poziv od Dragana da gostujem ovde i kažem ima li smisla aplikovanje istog u Srbiji u uslovima malih biznisa i na koji način. Kada kažem mali biznis, mislim pre svega na poslove tipa male lokalne pekare, restorana, perionice automobila ili frizera… Uz malo mašte, ovaj spisak može biti poduži.
Mislim da je za (ne)prisustvo srpskih malih bisnisa na društvenim mrežama jedini problem samo neopravdan strah od novih stvari. OK, stvar je skroz nova i na “svetskom nivou”, ali zaista ne vidim ni jedan opravdan razlog zašto neko ko ima mali biznis ne bi ušao u online kontakt sa potencijalnim i stalnim klijentima i sa minimalnim troškovima ušao u dalje razvijanje istog posla i time povećao kredibilitet i promet?
Primeri kompanijskog prisustva na društvenim medijima
Prvo, da li je danas potrebno za jedan frizerski salon, na primer, da ima i svoj web sajt ukoliko želi beneficije od online korisnika? Nije! Naravno da je bolje da postoji, ali nije presudno, danas beneficije mogu doći i bez korporativnog web sajta.
Jednu interesantnu ideju za prisustvo pekare na twitteru sam već pominjao na svom blogu. OK, tu je možda potrebna veća investicija (stvar je doduše automatizovana), ali mislim i da se i bez toga može približiti svojim korisnicima na društvenim medijima. Dovoljno je da “prenesete atmosferu” iz vaše pekare pomoću fotografija, kratkih videa i simpatičnih status.
Frizerski salon može da ima veliku korist od svog prisustva na Twitteru i Facebooku! Promocija kreativnosti fotkicama direktno iz salona, statusi kroz koje bi se širila pozitivna energija i time dobijalo na imidžu salona, konstatan kontakt sa svojim stalnim i potencijalnim klijentima… Pa sve to gotovo besplatnim kanalom, malo li je?
Pored kvaliteta koji se za mene podrazumeva, jedna od bitnijih stvari koja može da vam pomogne za distanciranje od svoje konkurencije je i komunikacija i davanje dodatnih vrednosti vašoj usluzi ili proizvodu.
Ajde da probamo sa još jednim primerom, restorana recimo. Jedan restoran uz dobro kordinisan rad na društvenim mrežama može haos napraviti među konkurencijom na ovim prostorima. Tu ima toliko “prostora” za online rad da meni već ide “voda na usta”
Zamislite fotke jela koja izlaze iz kuhinje u vreme večere i pojavlju se na Live Feedu vaših fanova na Facebooku. Ili efekti dobrih twitpicova na Twitteru dok kuvar radi “završnicu” sa nekim pilećim medaljonima na kajmaku? A šta reći za blog (ili još bolje videoblog) sa receptima specijaliteta ili preporukama za vina?
Da li pojavljivanje jedne perionice za automobile na Facebooku ili Twitteru može povećati njene beneficije? Naravno da može. Da li je loše što izbegavajući klasične medije možete potencijalnim korisnicima pokazati kako se ophodite prema njihovim “ljubimcima”? Tu su naravno i direktni kontakti sa svojim klijentima gde ih možete posavetovati o auto-kozmetici. A ako još imate jednog fana automobila među svojom ekipom možete od njega napraviti pravu zvezdu snimajući kratke video zapise gde bi on recimo pričao o modelima automobila koji se dovoze. A posebno o tuningovanim verzijama
Da li ima da to neko već radi?
Naravno, u Srbiji već ima primera gde se ovo sve primenjuje, stidljivo doduše, ali ima ih. Za konkretne gore navedene primere ne znam. Ali recimo izdavačka kuća Vega Media iz Novog Sada je već prisutna par meseci. Tanja Vehovec sasvim fino vodi njihov Twitter i Facebook nalog. Da li znate da Vega Media radi i simpa video trejlere za knjige koje izdaje?
Još jedan primer uspešnog korporativnog prisustva na društvenim medijima je i Story.rs. I ako je sam sadržaj na Story.rs za mene totalno neinteresantan, moram da kažem da Nebojša na izuzetno dobar način vodi njihovu Facebook stranicu, YouTube i Twitter nalog. Možda nije mali biznis, ali po meni čista petica i morao sam ga navesti kao primer, skroz se izdvaja od svoje konkurencije sa ovim.
Šta te sprečava?
Kao što sam napomenuo gore, bitna stvar je pozitivno se distancirati od svoje konkurencije. Ali na kom tržištu? U Srbiji postoji preko 2 miliona korisnika Interneta sa svakodnevnom tendencijom povećanja (tek smo na 30% Internet penetracije u Srbiji). Na žalost, nisam uspeo pronaći nikakve podatke po gradovima, ali ja defitivno ne bih čekao tzv. kritičnu masu ((oko 50-60%) i odmah bi se bacio na hvatanju online pozicija. Prvo zato što bih poslovne rezultate osetio odmah, drugo zato što ću kasnije kada se kritična masa stvori, jako lako održavati to dok će se konkurencija tući.
I nemojte se zavaravati samo sa brojkama korisnika, već sam pisao o važnosti svakog vašeg korisnika. Ali priča se ne završava samo na tome. Radi se da današnji korisnik više veruje šta čuje od svog poznanika nego vašem bilbordu ili reklami na TV-u! On traži da mu se približite. U vreme dok vaša konkurencija još uvek to ne radi vi ste u prednosti.
Mislim da vam društveni mediji (blog, vlog, twitter, facebook) nude jedno rešenje koje je izuzetno jeftino i istovremeno efektno. Na vama je da ga iskoristite ili ne.
Ako se zovete Rupert Mardok, ako procenite gde je vaš poslovni interes, ako zapretite dovoljno glasno (a Murdokov šapat je već dovoljno glasan), može vam se pozlatiti – ne samo da će voda krenuti ka vašoj vodenici, već je moguće da će posledica biti i revolucionisanje čitavog sistema naplate online sadržaja.
Srećom po novinarstvo i medije, bili oni „opipljivi“ ili na vebu, Rupert Mardok nije mnogo držao do teorija o prirodi Interneta. Čovek koji voli da mlati pare uglavnom drži samo do šuštavog zvuka novca, što će, moguće je, u nastavku priče rezultirati ne samo novim količinama zelenih novčanica na kontu njegove News Corporation, već će omogućiti i drugim izdavačima da konačno pronađu poslovni model koji će ih držati iznad linije preživljavanja.
Koliko juče dedica iz Australije, za kog se tvrdi da je treći po snazi boss u medijskoj sferi, služio je za blagi podsmeh dobrim poznavaocima medijskih prilika na Internetu i svih onih koji su već ožalili novinarstvo kao visokostručnu profesiju, a obilje sadržaja na Internetu proglasili za javno dobro. No, ne treba im zameriti – stvari su upravo tako i stajale do pre pet minuta!
Najavljujući još pre dve godine da tu onda nema fer biznisa, Mardok je rekao i nešto što je u ušima mnogih zazvučalo kao detinjarija: moje vesti – moja roba – moje pare!
Drugim rečima, medijski „razarač“ odlučio je da pronađe način za naplatu vesti koje liferuje njegova News Corporation. Možda se malo ponavljamo, ali ovo su prelomni momenti za novinarstvo u celini i promene koje su počele svakako zaslužuju da budu analizirane čak i po cenu ponavljanja argumentacije. Još više, i po cenu da je ta argumentacija pogrešna, budući da su, ovde i sada, bitne posledice koje su stigle neočekivano brzo. O uzrocima ima vremena raspredati.
Ako pratite ovaj blog, sigurno ste uočili vrlo eksplicitnu skepsu prema tvrdnjama da je Mardok čika koji će, budući da – je li – slabo poznaje stvari – napraviti ogromnu štetu svim medijima zalažući se za naplatu svog tog rada, znoja i stresa koje mediji svojim akterima donose. Tačnije, tražeći pare za ono što proizvodi.
Međutim, ukoliko se nastavi trend koji je u samo nekoliko dana počeo da preoblikuje medijsku scenu planete, biće to samo još jedan dokaz da ponekad ne treba poznavati teoriju – jer to je dobar način da promenite praksu u svoju korist. Upravo to se i događa – Mardokove glasne rečenice upućene Guglovom servisu za prikupljanje i distribuciju vesti, koji je on video kao mašinu koja mu otima novac, bio je primoran najpre da malo „zavrne slavinu“ i svojim posetiocima ponudi samo pet besplatnih vesti – potom sledi prijateljsko podsećanje da za ostatak treba platiti.
I kad smo pomislili da je to, za početak, već priličan ustupak Mardoku i medijima uopšte, usledio je nov i apsolutno drugačiji od svega što je do tada stizalo iz upravne zgrade „kralja pretraživača“.
Citiramo „Glas Amerike: „Najveći internet pretraživač Gugl ponudio je medijima opciju da privuku onlajn korisnike, koji bi plaćali za njihove usluge, a da ne moraju da blokiraju svoj sadržaj na pretraživaču. Ova ponuda je po svemu sudeći rezultat kompromisa posle pretnji medijskog mogula, Ruperta Murdoka da će da ukloni tekstove svojih medijskih kuća sa pretrage Gugla ukoliko mu se za to ne plati.„
Au, ovde stvari postaju definitivno ozbiljne. Gugl baš nema reputaciju nekog ko pravi strateške greške – ovde je neko seo, mesecima lupao glavu i na kraju zaključio da ne treba ulaziti u bitku sa Mardokom, zapravo medijima – Rupert je ovde samo personifikacija, mada veoma bitna. Plati, obriši neke stare linkove koji vode do tekstova u kojima su bili „dokazi“ da je zemlja ploča i – vozi, Miško! Link koji vodi do prikaza cele situacije onako kako je vidi „Glas Amerike“ (doduše, ne baš ekspert za mnogo toga, ali zato ekspert za liferovanje nečijih „zvaničnih stavova“ u novinarske uzuse) kazuje nam, ipak, malo. Zapravo, ponavlja, najvećim delom, ono što već znamo.
Suštinska novost (ne za svakog, naravno) je da će Gugl odsad svim medijima koji to hoće plaćati za vesti do kojih posetioce vodi svojim živahnim kracima. Dobra vest za medije, dobra vest za Gugl, dobra vest i za čitaoce, čak i one koji ne misle da je „plaćanje“ dobra vest.
Dobra je jer podrazumeva prave kvalitetne i istinski vredne sadržaje – nikakvi mali igrači koje su nam najavljivali i koji će uskočiti u „prazna kola“ ovde ne postoje.
Postoji samo plaćeno, veoma skupo i nenadoknadivo novinarstvo. Sve ostalo su, čak i ovaj blog post, tekstovi koje možete shvatiti ozbiljno, ali i ne morate. Nije ovo priča o Windowsu i Linuxu, o MS Officu i Open Officu ili već tome slična skaska.
Novinarstvo, pravo i slobodno, moguće je samo kad je oslobođeno „besplatnih sadržaja“ – upravo su oni najskuplji i guše slobodu. Sve ostalo je potrebno i dobrodošlo, ali nije novinarstvo i nema objektivnost kao zanatski imperativ.
I da nam ne promakne – Mardok se, ovako star, posredno izborio i za prava drugih. Citiramo još jednom deo teksta koji možete videti i u celini:
„Iznenadjujući potez je načinjen pošto se proširila vest da je vlasnik Njuzkora, Rupert Murdok, u pregovorima sa Majkrosoftom da njegova izdanja budu dostupna ekskluzivno na pretraživaču Bing, gde će onlajn korisnicima da naplaćuje usluge. Džon Riding, izvršni direktor britanskog „Fajnenšal tajmsa“, kaže da podržava taj potez.
„Ovo je vrlo interesantno i bitno za medijsku industriju, jer postoji mnogo izdavača koji još nemaju sistem za naplatu onlajn usluga, a gube profit od oglasa.“
Prodaja novina opada širom sveta, medjutim vebsajt lista „Fajnenšal tajms“ prijavljuje dobitak od 30 odsto i 22 odsto više pretplatnika.
„Mi smo već uspostavili uspešan model zarade i beležimo sve više pretplata i dobiti od njih.“
Tu je i poenta – prvi pronalazači poslovnog procesa koji donosi profit, zapravo vraća ga tamo gde mu je prirodno mesto, već postoje. Sad sledi velika reorganizacija i rekompozicija snaga u novinarstvu i – jedan od stubova demokratije ponovo će biti na mestu koje mu je davno dodeljeno.
A Mardoka i Gugl u toj priči jednoga dana teško da će iko pominjati.
P.S. Ovaj tekst izlazi iz tastature vlasnika malog medija koji od juče sarađuje sa jednimod dva najveća srpska agregatora vesti. Možda mislite da je to pritivrečno viđenju iznetom u tekstu, ali imajte na umu da su i poslovni modeli ovde drugačiji.
Zato to i spada u drugu priču…
„Dobro novinarstvo je skupa roba“
Rupert Mardok Rupert Mardok, jedno od najmoćnijih imena u svetskom medijskom carstvu, svoju žestoku verbalnu paljbu po informativnom servisu jednog drugog finansijskog „kapitalca“, Gooogla, te brojnih zahteva svim izdavačima od ugleda da počnu sa naplatom svojih sadržaja koje stvaraju vrhunski profesionalni novinari, konačno je prešao liniju gromoglasnog govora i „ispalio“ prve „salve“ u medijskom obračunu koji će, u svom finalu, verovatno sasvim preoblikovati poslovne modele u industriji vesti.
„Sada smo ažurirali program tako da izdavači mogu ograničiti korisnike na ne više od pet strana dnevno“, prenosi reči Džoša Koena, jednog od menadžera Googla, današnja „Politika“ u tekstu pod naslovom „Rampa na besplatne vesti.“
Najava ovog kontraverznog ostvarenja pretnji moćnog Australijanca došla je pre tri nedelje u najdirektnijem obliku kroz izjavu direktora digitalnih medija u Mardokovoj kompaniji News Corporation,Džonatana Milera, koji je, kako je to 16. novembra preneo informativni servis PC Worlda (Mikro u srpskoj verziji) izričito rekao da će „njihova kompanija već u nekoliko narednih meseci blokirati prikaz vestima preko Googlea.“
Iz Googla je tada usledio odgovor da, u tehničkom smislu, nije nikakav problem eliminisati iz njihove „ponude“ bilo čije vesti (to je samo banalan softverski zahvat), no bilo je jasno da niko tada nije ozbiljno shvatao reči čoveka koji se, ma šta mi mislili, najbolje razume u „prodaju vesti“ jer je na tome zaradio brdo para. A namlatiti silan novac u nekom poslu i pri tom biti neupućen u njegovu srž, prilično je smela teza.
Prva etapa ovog Rupertovog pokušaja da vest, kao najdragoceniju robu koju proizvodi današnja industrija, unovči (kao i bilo koji drugi proizvod koji se valorizuje na tržištu), sadrži u sebi ograničenje na maksimum pet tekstova dnevno koji se, preko News servisa Googla nude čitaocima. Klikne li znatiželjnik i na šestu, uslediće upozorenje da je limit ispunjen te da, ukoliko želi i dalje da čita, mora da se registruje i otvori novčanik. (Politika precizira da ovo prenosi BBS.)
Gaf, nadmenost ili zbunjenost
Zanimljivo je, ako je tačno prevedeno, šta je povodom ovog ograničenja koje je Mardokova News Corporation uvela rečeno u samom Googlu. Naime, ovaj pretraživač je velikodušno saopštio da će „izaći u susret izdavačima koji zahtevaju da ograniči pristup njihovim sadržajima“. Simpatičan gaf, zbunjenost ili puka nadmenost „Velikog Brata“ – Google, naime, samo distribuira informacije o tome gde se šta nalazi, a ne i informaciju kao takvu nad kojom nema nikakvo intelektualno svojinsko pravo.
Šta će se dalje događati zavisi koliko od Rupertove samouverenosti (potkrepljene analizama online tima njegove korporacije), ali i od ponašanja drugih velikih igrača na tržištu vesti. Čitalac tu, definitivno je jasno, nema šta da izgubi. Baš kao što nikad nije ni „pojeo besplatan ručak“, tako nikada nije besplatno čitao vesti. Preplitanje puteva kojima ide medijski novac ipak na kraju pokazuje da se za informisanje, nezavisno od poslovnog modela, plaća na ovaj ili onaj način.
A reč „besplatno“ je tipičan relikt nekog davnog vremena, odnosno fraza proizvedena za neke druge svrhe.
U ovom času sva ta dešavanja koja je inicirao Rupert Mardok veoma su daleko od srpskih medijskih prilika i sasvim sam uveren da ih ne treba dovoditi u neku bitnu vezu. No, to je već neka druga tema.
(Povodom Svetskog dana borbe protiv SIDE – da ne zaboravimo)
U početku je to bilo bezazleno, tako reći veoma bezazleno. Mislim to sa spam poštom. Neidentifikovano lice, trenutno pod istragom (mada policija odbija da mi pruži više podataka o celom slučaju), svoje spamerske sklonosti počela je da koristi u svrhu sticanja protivpravne dobiti. I više od toga, da me uznemirava svojim neprestanim ponudama da po diskontnim cenama kupim tonu ili dve viagre u narodu poznate pod imenom viagra (bez j u sredini).
Naravno, kao i svaka kriminogena aktivnost, i ova je počela sasvim nevino. Tu i tamo u inboxu svog mail klijenta nalazio bih spam poštu koja je nekako uspevala da zezne antispam zaštitu za koju sam platio 15,3 eura na ime godišnje licence.
Nisam to posebno ozbiljno shvatao – spam više manje još nije stizao u količinama koje bi ugrožavale moje kapacitete na serveru, a samim tim i moju ličnu i poslovnu korenspodenciju sa širom i daljom okolinom.
Ali, ljudi, to kad počne, to ne staje. Nema dana, a da prodavci viagre ili cialisa, poznatih sredstava za podizanje niskog krvnog pritiska, ne pošalju bar desetak poslovnih ponuda sa izuzetno primamljivim uslovima prodaje.
„Diskontne cene! Sezonski popust! Vaše je samo da hm…jeli, a naše da vam dostavimo“..i sve u tom stilu. Pitam se ko li im radi taj jebeni advertajzing kad je očigledno da ne pali kod potencijalnog konzumenta, za kakvog su me očigledno smatrali.
Na stranu sad ta neverovatna insinuacija, ali nemam ja vremena da ga trošim na ručno brisanje pristiglih mi ponuda. I lepo sam pritisnuo replay i napisao:
„More marš, barabe, pa ja ne trošim ni med i orahe, a to što mi nudite nisam probao nikad, pa čak ni onda. Zadržite za sebe!“
Ne bi tu bilo ništa neobično da naredna dva dana nisam bio potpuno miran – ni jedan viagra spam da legne u inbox. Ništa! Već sam počeo da se ljutim na samog sebe što sam im poslao takav odgovor – navikne se čovek na spam ko na žute mrave u kuhinji, postane mu to nekako normalno, uobičajeno, prijateljski…
Trećeg dana kliknem na moj Thunderbird, kad ono najzad – evo ga! Nikad bolja ponuda: viagra tako reći džabe, franko vrata mog stana! Biznis je biznis, isto kao u „Kumu II, a takođe i u „Kumu I“ – ako si nekog ubio nije to ništa lično. U pitanju su poslovni razlozi. Tako, razmišljam, gledaju i prodavci ovih pilula na ceo slučaj – jeste da sam ih vređao, ali od nečeg mora da se živi. Škole nisu završili, a i da jesu – koja je razlika? Posla nema pa nema, a mora od nečeg da se živi.
Kopkalo me je, međutim, to što dva dana nije bilo poslovnih ponuda. Šta je uzrok tome? Nađem neki softver koji iz mejla cedi sve podatke koji tamo stoje, pogledam, ali ništa posebno nisam mogao da zaključim – sve dok nisam pogledao malo bolje.
Ne bih da vam otkrivam detalje, tek mic po mic stignem i do identiteta ovog trgovca. I tu se razočaram silno. Užasno! Jer, nije to bio nikakav kriminalac, već…ma neću da vam kažem, obećao sam „izvoru infomacija“.
Taj mučenik što mi je slao spam imao je nekih..tehničkih problema, pa je koristio pomagala koja je, zatim, i sam rešio da „pusti u prodaju“. Rekla mi njegova gazdarica, a postoje uverljivi dokazi da takve izjave retko kad nisu tačne!
Dakle, ljubavni jadi mog spamera naterali su ga da počne sa ovim biznisom! Kad sam to otkrio, stvarno mi je bilo žao čoveka. Muke su to, sigurno, muke…Ostao čovek napušten ko plastična ambalaža, pa šta drugo da radi? Proba, šalje ponude, računa možda se nešto i zaradi..
I zato,kad dobijete ovakav spam, nemojte odmah da gunđate – možda je spamera teška muka primorala na taj posao.
Do plaže smo hodali uzanim putem posutim komadićima kamena od kog se sastojalo to daleko istarsko ostrvo.
Ostrvo je, bar u mom sećanju, bilo ogromna prelepa stena iznikla iz ne previše dubokog mora. Dodajmo tome borovu šumu, onu finu mrku podlogu kakvu načine iglice opale sa četinara, zatim gradić od malih i većih kamenih kuća, pa hramova, jedan bunar u središtu, natkriljen umetnički osmišljenom i izlivenom gvozdenom rešetkom, nedavno popločanu plažu i dve – tri bitve za vezivanje brodova…i to bi bilo, naizgled, skoro sve. Osor na Cresu.
Niko nam tada nije pričao da je svaka od zgrada u Osoru istinsko arhitektonsko umetničko delo i da iza sebe ima viševekovnu istoriju. Ni da je Osor svoje zlatno doba imao još u antička vremena. Baš kao i letovalište, sagrađeno još u XV veku. Saznao sam to znatno kasnije, vrzmajući se po vebu.
Negde u kutijama sećanja zagubio se podatak o tome ko je i zašto odlučio da baš tamo, na najudaljenijem deliću mora od Kovina, unajmi staru spratnu kamenu kuću i od nje načini zajedničko sindikalno letovalište za „radničku klasu“ „Napretka“ i kovinske Bolnice. Mada, gledano iz perspektive „ovih godine“, ta odluka je bila sasvim na mestu. Šta više, imala je u sebi „integrisan“ duh turističkog avanturizma, neophodnog da se iz banatske varoši teleportujete najpre autobusom do Beograda, zatim vozom do Rijeke, pa putničkim brodom do Osora.
(Gle čuda, više od dvadeset godina posle prvog susreta sa tom lađom, našao sam se na njoj ponovo kao putnik – novinar. Ili je bar u varljivim hodnicima sećanja pisalo da je to baš taj brod. Uostalom,neko je tačno rekao da je „život ono što pamtimo, a ne ono što smo zaista doživeli?“)
Koliko je u odmaralištu moglo da bude ljudi u „jednoj smeni“? Tridesetak, možda? Bolje od toga pamtim silne riblje konzerve koje su bile najčešći doručak ili užina.
Smena je trajala 3 nedelje – 21 dan! Da, toliko se ostajalo na moru s početka šezdesetih, a i ranije. Zato mi je ostalo nekako besmisleno cimati se iz tačke A zbog sedam dana plandovanja u tački B. Kad ideš – idi, kad ne mrdaš – sedi. Mada mi je odavno svejedno i podjednako mrsko da se pomerim tri, pet, sedam ili trideset dana iz ove kolotečine. Dosada je sjajna stvar ako naučite da je podnosite i ispunite.
Voda je, kao i na većini ostrva, bila „suvo zlato“. Pili smo mineralnu (što je za momka od pet godina užasan doživljaj). Pranje? Opereš se u moru – šta fali, čisto je – a kad dođeš kući obaviš kompletnu toaletu.
Ima to svojih čari. Recimo, dok smo se vraćali istim tim brodom („Plavnik“, biće da mu je to ime.) uživao sam u sopstvenoj slanoj koži. Malo zateže kad na nju obučete majicu, ali tu prestaje sva neprijatnost koju neisprana slana voda može da napravi.
Ne znam gde i kad sam, nešto kasnije, video prvi tuš na plaži, ali znam da sam pomislio kako je to samo bezvezno prosipanje dragocene tečnosti. Valjda sam, privremeno, usvojio način razmišljanja ostrvljana, šta li?
Plaža je, dakle, bila sasvim pristojna za rane šezdesete: bez tuševa, kabina za presvlačenja, toaleta, prodavnica, kafića…naiđe povremeno neka smežurana starica sa maslinovim uljem proizvedenim u kućnoj režiji i to ti je sav „uslužni sektor.“ Uostalom, više nismo ni tražili niti nam je trebalo.
Našli smo, ipak, nešto vredno što nismo ni tražili niti uopšte pomislili da ćemo tamo pronaći. Pravu ogromnu kolekciju starih gramofonskih ploča, onih „debelih“ pucketavih – nešto kao u doba „Đenke i „ton filmova“. Na stotine neprocenjljivo vrednih ploča u drevnom kamenom seocetu na ostrvu sreće usred Jadrana!
Nikad nismo saznali ko ih je i kako tu doneo, a bili smo, mi deca, suviše mali da bi o tome uopšte razmišljali. Jednostavno, pošto nije bilo gramofona ili nismo znali da ga pronađemo, koristili smo te ploče kao što su, mnogo godina kasnije, to radili neki novi klinci sa frizbijem.
I pomalo me je sramota kad pomislim na svo to carstvo muzike koja nam je bila na dohvat ruke, a koju nismo mogli da istinski osetimo i njome ispunimo svoje dečije glave.
Igrali bi se u toj prostoriji koja je bila desno od ulaza (vidi se i sad na fotografiji koju sam izgooglao i sa radošću ugledao jednog dana kada mi je palo na pamet da potražim neke deliće vlastitog detinjstva. Ušli bi smo unutra, zadivljeno posmatrali kolekciju kojoj nismo mogli da odredimo vrednost, ali koja je bila zgodna za igranje, ostajali sat-dva i odlazili da dočekamo popodnevno pristajanje broda koji je stizao iz Rijeke.
Pet leta uzastono provodio sam po 21 dan u Osoru, u kući koja je nekada bila dvor, a o kojoj danas ne znam ništa.
Ostala je u mom sećanju nekako veličanstvena, baš kao i taj kameni gradić iz kojeg je isijavala otmenost dalekih vekova.
I taložila se u nama, oplemenjivala nas, iako to, tako mali, tad nismo mogli da pojmimo.
Gorrnja fotografija preuzeta sa adrese http://www.mcp.hr/content/view/61/33/lang,hr/
Fotografija dole preuzeta sa adrese http://ineco.posluh.hr/pgz/losinj/osorzgra.htm
“Internet je distribuisana tehnologija virtuelne realnosti. Razlika između realnog i virtuelnog se polako gubi. U Internetu budućnosti te razlike neće biti.”
prof. dr Božidar Radenković
Ivana u desnoj šaci drži kompjuterskog miša, a o levu ruku je naslonila svoju umornu glavu. Ah, taj januarski ispitni rok – postoji samo jedna stvar gora od njega: junski. Mislim, aprilski može da se svrsta u drugu ligu..
Majka joj ostavlja šolju toplog mleka (uz ono uobičajeno “Popij, ovo dete, odmori se malo…”).
Naša junakinja posmatra šarenu šolju dobijenu za rođendan, a onda je, lagano pomerajući miša, približava sebi i svojim usnama, udaljenim samo desetak santimetara od stola. Šolja klizi po masivnoj drvenoj ploči, a to kretanje ni za milimetar ne kvari savršeni mirni krug od mleka formiran u keramičkoj šupljini koja drži na okupu tečnost (obratite pažnju na ovu metaforu).
Devojka i dalje precizno navodi šolju, iako je pomalo odsutna zbog svih tih sati provedenih nad tekstovima koje mora da pročita ako želi da položi ispit. Ona radi što i većina: štampa obimne tekstove i tako čita – lakše joj je. Mada, ima dana kada ume sasvim udobno da se smesti u fotelju i usredsredi sva čula na rečenice koje, kao Tesline munje, stižu do njene svesti i pamćenja.
Miks realnosti i virtuelnog sveta
Ne volite SF priče i upravo nameravate da kliknete svojim mišem na link koji će vas odvesti odavde? Hm…nije preporučljivo. Zašto bi ste bili neko ko odustaje od čitanja zato što ne shvata šta je to pred njim? Lagano, stići ćemo do poente.
Miksovanje takozvane stvarnosti i takozvanog virtuelnog sveta nije nikakva pojava rezervisana za “može biti budućnost”, tvrdi doktor Božidar Radenković, profesor na Fakultetu organizacionih nauka u Beogradu.
Ovaj tekst je inspirisan intervjuom koji je “verovatno najbolji poznavalac interneta u Srbiji”, kako ga predstavlja novinar Stanko Stojiljković, dao za nedeljno izdanje Politike. Dobro, novinari vole da ostave malu rezervu za slučaj da se javi neko i podvikne u stilu : “Alo, zar ne znaš za…”, ali to ovde nije potrebno.
Radenković nije manuelni radnik na internetu, a ni intelektualno-zanatski ekspert koji promoviše standardna praktična znanja ili simpatično gata šta će biti kada bude. Čovek je naprosto erudita koji eklektički superiorno u misao uspeva da udene i Internet i Teslu i hipi pokret i globalizaciju, ubistvo Dž. F. Kenedija, smrt Merilin Monro, Bitlse, Lajku…uf, dovoljno? Možda, ali pogrešno, jer Internet je, po njemu, mogao da se pojavi samo kao posledica svih ovde pomenutih događaja, ljudi, pokreta, sudbina..I imajte na umu: dokaz vrhunske imaginacije je mogućnost dovođenja u vezu pojmova koji su naizgled nespojivi.
Nećemo iči baš svim stopama kojima je Radenković proveo čitaoce svojih odgovora, uostalom ovde je link i lako možete i sami da pročitate svaku rečenicu, već ćemo izabrati “dva putića”. Uslove koji su bili neophodni kako bi nastao Internet i totalne implikacije koju ova tehnologija uvodi u civilizaciju. Totalne, ne male, poslovne, zabavne…
Mi nismo svedoci ni voljni ili nevoljni učesnici jedne promene koja iziskuje, doduše, malo napora – nešto kao kad izvadite ličnu kartu i potrošite na tu obavezu pare i vreme kako bi potom bili mirni.
Ova promena je, mada je piscu ovih redova trebalo mnoooogo ubeđivanja, ipak civilizacijski fundamentalna. Ako zamislite da ste legli kao pitekantropus erektus, a probudili se kao broker na Wall Streatu upravo u času kad je počeka najveća kriza neoliberalizma, e onda ste blizu poimanja ove promene. Razlika je samo u krizi, ona je ubačena umesto rajskih vrtova kako ne bi ste bili preterano srećni što živite u vremenu u kojem se to događa.
Da li se sećate zašto je Rimsko carstvo moralo da postane jednobožačko društvo, tačnije da zabrani paganstvo i prihvati hrišćanstvo? Ako mislite da to nema veze sa internetom, e onda ipak promenite kanal.
Dakle, mada su Jupiter i ekipa proterani znatno pre pojave kapitalizma, jednobožačko društvo je bilo nužan preduslov za njegov nastanak. Ovo je aksiom, tako da ga nećemo dokazivati.
Hipi koreni Interneta
Stara je istina da, ako želite da znate kuda vodi makrotrend ma koje pojave treba da posmatrate niz mikrotrendova koji ovaj veliki prate. Isto je, zaključujemo iz Radenkovićevih reči, i sa Internetom. No, znatno više od ovoga zanimljivo je pročitati šta je sve bio “građevinski materijal” od kojeg je Internet izgrađen, odnosno od kojeg je stvoren “plac” na kojem je sva ta gvošđurija instalirana.
Odgovor je pažljiviji čitalac mogao da pronađe nekoliko pasusa iznad ovog.
“Lajkin (prvi pas) lavež u svemiru. Gagarinov (Jurij) pozdrav nama. Rat u Vijetnamu. Ubistvo Džona Ficdžeralda Kenedija. Crnci su u Americi 1965. godine dobili pravo glasa. Smrt Martina Lutera Kinga.
Mladi u takvom društvenom haosu u hipi pokretu traže zaboravljene ljudske i duhovne vrednosti. Internet je nastao u to vreme i od samog početka je zamišljen na idejama hipi pokreta i globalizacije kao slobodan, nadnacionalan, demokratski, kosmopolitski i vaseljenski.”
Ovde je malo čitalaca koji pamte hipi pokret i njegovu suštinu – većina ljudi koji nisu rasli u tom duhu zamišlja hipike kao vesele antikonformiste koji u njujorškom Centar parku pevaju pesmu “Let’s the sunshine”, kao u Formanovom filmu“Hair”. To je samo vidljiva strana, a u filmu i zatrpana nepotrebnim tonama šećera. (Mjuzikl “Kosa” prvi je rock mjuzikl, a interpretacija igrana u “Ateljeu 212″ antologijska je u svetskim razmerama.) Pratite misli dr Božidara Radenkovića ( i inače je popularan među studentima jer indukuje sasvim atipičnu akademsku atmosferu na predavanjima) i dobićete društvenu osnovu iz koje niče tehnologija kontakta, dodira, komunikacije i zajedništva – Internet.
(Rok mjuzikl “Kosa” – pevaju Dušan Prelević i Mira Peić – Atelje 212, 1969. godina)
Gugl kao Aleksandrijska biblioteka
Pretpostavljam da sad shvatate zašto je bilo potrebno pominjanje davno nestale Rimske imperije u tekstu o najznačajnijem izumu 20. veka. Prosto zato što je svaka tehnologija proizvod društvenih okolnosti, a ne samo prost nastavak neke pređašnje novotarije.
No, još dublji povratak u prošlost neće smetati. Radenković za prapreteču Interneta uzima čuveni Atinski trg, kolevku mnogih modernih institucija.
“Ispod Akropolja i neposredno pored Aeropaga je mesto na kome su u antičkoj Grčkoj, pored razmene dobara, uporedo strujale i neposredno se razmenjivale ideje. Na Atinskom trgu (Agora) nastali su pojmovi: politika, nauka, logika, matematika i filozofija. Karavani su dolazili, donosili ideje iz dalekih krajeva, a odlazili sa idejama koje su nastale u Atini. Po modelu atinskog trga je nastao Internet.
„Gugl” je stvoren po uzoru na Aleksandrijsku biblioteku, naučni institut sa 700.000 svitaka uređenih po naslovima i autorima.Atinski trg, Aleksandrijska biblioteka i Platonova akademija predstavljaju modele po kojima se sve do današnjih dana uređuju obrazovanje, naučno istraživanje i razmena informacija.” Internet i religija
Dr Radenković je akademskoj javnosti poznat i po upoređivanju sveta Interneta i religije. On sam to u intervjuu za Politiku objašnjava ovako:
“Religija je duhovna zajednica čoveka i boga. Razmena informacija je sastavni deo religioznog odnosa u toj zajednici. U religioznim izvorima i mitovima možemo prepoznati mnoge modele današnjih komunikacija. U njima možemo nazreti i anticipirati budući razvoj informacionih tehnologija. “
Ostali smo vam dužni i za deo o budućnosti Interneta. Hoće li nam visiti nad životima kao “Veliki brat” (Orvelov, ne televizijski)?
“Internet je do sada pokazao izuzetnu otpornost na zloupotrebe. Jedina je tehnologija koja je u prošlosti imala ogroman uticaj na razvoj čovečanstva, a minimalne zloupotrebe. Utopističke ideje hipi pokreta, ugrađene u suštinu Interneta, globalno su prihvaćene i postale su stvarnost. Gotovo ih je nemoguće jednostrano menjati.”
Izuzetno inspirativan razgovor dr Radenkovića sa novinarom Politike Stankom Stojiljkovićem nije kod prosečne, ali ni stručne čitalačke publike naišao na poseban odjek, a nisam primetio ni da je Blogolandija ičim reagovala na tekst o mreži kakav se retko sreće.”
Možda zato što ćemo se, na kraju krajeva, svi sresti u svetu u kojem je stvarnost moguće promeniti jednim pokretom miša.
Prva slika preuzeta je odavde.
Druga slika preuzeta je odavde.
Nikako da stignem da te pitam: Kako ti ide? Dobro, znam: posao, tvoj savršeni izgled uspešne poslovne žene, meni odavno simpatičan stajling kojim prikrivaš pravu vrelu ženku kakva si oduvek bila…Hm, da, malo zezuckam…
