Naravno, ali pod jednim bitnim uslovom. Kojim? Odgovor je, pretpostavljam da razumete zašto, u nastavku…
Kad sam počeo da se bavim ovim „poslom“, koji nije ni malo bezazlen i relaksirajući kako mi se to u prvim nedeljama činilo, sintagma o blogovanju kao iznošenju potpuno subjektivnog mišljenja mogla je, baš kao i danas, da se pročita na toliko mesta da nisam ni pomislio da postavim sebi pitanje u kojoj meri je to tačno.
Danas, međutim, stvari ne posmatram ni izbliza tako pojednostavljeno, posebno od kad sam video da „subjektivni stav“ često znači odsustvo bilo kakvog stava ili, što je još gore, običnu lenjost – nedostatak energije da se temi koju bloger „posmatra i razmatra“ posveti više pažnje nego što to njegov vlastiti perceptivni aparat može da obuhvati.
Drugim rečima, iza tog ne baš srećno izabranog naziva, često je moguće uočiti samo niz ničim filtriranih utisaka pri čemu se u istom položaju nalaze opaska o toploj kiseloj vodi u tropskoj noći i suštinski vredna misao izrečena na, recimo, nekom skupu.
Idemo sad in media res – u srž stvari: ako pišete, budite subjektivni do mile volje – to je najbolji način da ostanete bez čitalaca. Naravno, ako vam je do čitalaca stalo, budući da to svakako nije neophodna stavka u inventaru blogovanja.
Odmah ću obradovati i one koji se ne slažu sa ovim pogledom: možete biti i subjektivni i steći pristojan blogerski ugled. U tom slučaju, uslov je samo jedan – morate imati šta da kažete, morate biti potpuni gospodar materije od koje gradite tekst, dakle morate biti utemeljen, jasan, superioran i rečit komentator. Kako to izgleda u praksi pročitajte prateći ovaj link. Tu je jedan od tekstova koji je nastao u blogerskoj „radionici“ Mahlat koja i zna i ume da piše, a da pri tom, ama baš svaka rečenica odiše jasnim stavom. Možete se, naravno, slagati sa njom, možete biti na drugoj strani, ali to uopšte nije nužno za njenu reputaciju i kvalitet tekstova – ona je bloger, komentator, kolumnista – i zna kako treba ređati rečenice.
Pristalicama subjektivnog blogovanja ipak ne preporučujem nikako da se olako prepuste svojoj želji da celom svetu saspu u lice šta o njemu ili o ma čemu misle. Treba znati jedno: subjektivno pisanje zahteva da ste, ponajpre, subjekt, da imate žestoko utemeljen autorski identitet i da ste u stanju da sa dve – tri metafore ili, da budemo skromniji, poređenja, „ulovite“ čitaoca koji neće zbrisati nakon petog reda vašeg teksta.
Tu i jeste „kvaka“. U naslovu ste naišli na pitanje sme li bloger da bude subjektivan koje će pristalice blogovanja kao nužno subjektivnog pisanja smatrati nepotrebnim. Za njih je to conditio sine qua non – uslov bez kojeg se u blog ne može. Blogowski je možda i najpoznatiji pristalica te škole blogovanja koja subjektivnost smatra nužnim delom same definicije bloga. No, njemu čitanost koju ima daje pravo na takvo shvatanje.
Teza koja se ovde iznosi, pak, kaže da najveći broj blogera nema potrebe da piše komentare na određene teme niti da prepričava svoje subjektivne stavove – zašto bi navodili opšta mesta pod firmom svog mišljenja? Mnogi od nas, na žalost, pod svojim mišljenjem podvode, zapravo, samo mejnstrim shvatanja o mnogim stvarima koja se majstorski uvuku u svest i koja zaista počnemo da tretiramo kao svoje mišljenje. A nije – prodali su nam ga nebitno kako.
Niko vam ne može niti treba oduzeti pravo na vlastiti stav i sopstveno mišljenja – jedino to možete vi sami sebi da učinite. I to tako vešto da će neukost primetiti i vaša mama, baka, žena, ljubavnica ili već bilo ko, ako mu/joj je stalo do vašeg teksta, ali nećete vi sami.
Ako ste već u blogerskim vodama, pišite o onome što vam leži. Toliko je dobrog „materijala“ oko nas da i u najdosadnijem danu ima nečega vrednog da bude zabeleženo.
Ukoliko niste izrazita autorska ličnost koja je svoj jak stvaralački identitet izgradila do mere koja vam omogućava da zaista privučete (pa i naljutite) čitaoce upravo svojim subjektivnim opaskama, zar nije jednostavnije i po vas i po čitaoce da pišete na drugačiji način?
Neka ljudi koje sam pomenuo i ne samo oni, (Naravno da u Blogolandiji ima još blogera tog usmerenja – pravi primer je Mooshema i njen najnoviji post koji je, kako smo to već navikli, minijaturna studija ljudskog ponašanja u okruženju u kojem živimo ili Bluesman koji ume žestoko da nacilja u srž stvari, Džangrizalo koji opravdava svoj nick urnebesnim tekstovima…) pišu na svoj način, moja skromna preporuka svakom je da piše po meri svog senzibiliteta. Jeste, i to se može nazvati subjektivnim, ali pretpostavljam da vam je jasna razlika.
Blog je bar platforma koja vapi za daleko više oblika izražavanja i tema nego što ih danas u Blogolandiji ima. Upravo juče je na blogu Dejana Vesića izašao odličan tekst o biciklistima u Beogradu i zamkama koje koje ih vrebaju na sve strane, da ne pominjem još more takvih primera, na sajtu Fotomanijaka uvek imate stručne prikaze novih modela foto aparata, Dezareo na svom blogu gotovo da pravi malu “školu dobrog zvuka”… Zašto ne bi dali svoj doprinos takvom pisanju, odnosno obogaćivanju Blogolandije temama koje nisu česte, a itekako su zanimljive i korisne?
Ovde bi slobodno mogla da ostane tačka, ali mira mi ne da još jedna „kontra“ na račun shvatanja da postovi nužno moraju biti subjektivni.
Na svakom blogu nalazi se uvek znatno više tekstova u kojima autori teže da budu objektivni, jer je to jedini način da budu i cenjeni. Ako pišete o PR-u, zar ne težite potpunoj objektivnosti? Ili o društvenim medijima? Ili jednostavno pišete priče?
Nije, dakle, blog nužno subjektivna platforma niti „carstvo slobode“, bar ja to ne vidim. Blog je sloboda autora da izabere o čemu će pisati, a ako je taj izbor stručan, onda mu je objektivnost imperativ. Hoće li na, na primer, na blogu posvećenom fotografiji bloger reći „da to je sjajan aparat, ali ima sto loših osobina i mrzim ga“? Naravno ne.
Ne zaboravite još nešto – ako niste izraziti pisac, subjektivnost koju budete plasirali nama čitaocima biće naprosto dosadna. Jer, pisati subjektivno je najlakše – ne treba vam ni malo više truda nego što ga ulažete u kuckanje po tastauri. No, koliko je to lako, toliko je pisanje jakih autorskih tekstova, polemičkih i zapaljivih, pitanje talenta i umeća koje se dugo uči.
Kao i u životu, treba samo ići svojim putem.
Fotografija preuzeta odavde.
No related posts.
U Patrijaršiji sam, tokom studija, proveo mnoge prijatne sate. Vladika Danilo (Krstić, bliski rođak Baneta Krstića iz “Garavog sokaka”), vikarni episkop tadašnjeg patrijarha Germana i potonji episkop Budimski, primao je i mene – godinama smo se poznavali, još od kako sam završio osnovnu školu- a često i ponekog mog prijatelja sa Pravnog fakulteta, i satima znao da nam govori o veri, što je tada za nas bilo na čudan način mistično, nekako jasno i čisto, a opet neshvaćeno.
