Svi postovi sa bloga: HRANA Blog

Prvi deo

Hmelj naš nasušni

Možemo da uživamo u stvaranju novog brenda – Subotičkog piva. Svetlog i tamnog. Scena: Sarino i Gezino dvorište.

Sve smo materijale pribavili, sve organizovali, ali smo shvatili da je kasno započinjati u 17 h. Ne bismo završili do ponoći. To je celodnevni hobi sa predhodnim pripremama. Onda smo, lenji nebili,  krenuli da beremo hmelja.

Naime, tako je, sa hmeljom, i počela cela ova anegdota koja će, izgleda, trajati dosta epizoda. Pre dve nedelje sam bio kod Geze, i dok sam se olakšavao uz stub obrastao raznim puzavicama, spazih poznatu mi šišarkicu hmelja. Odmah sam je prepoznao i nemalo iznenađen uzbrah je i odnesoh Gezi, da mu saopštim da ima i hmelja u njegovoj, inače raznim biljnim vrstama prenapučenoj bašti. Reče da je upoznat sa time. I, tako mi pade na pamet da bismo mogli napraviti pravo autohtono pivo, od domaćeg hmelja, ječma i ostalog već što ide. Odmah smo se organizovali, tj počeli planiranje, koje je čak dovelo do ekskurzije na jedan žednički salaš, da pribavimo domaćeg ječma i lokalnog kukuruza..

Taman smo, dakle,  započeli brati hmelj, prvo pojedinačne šišarkice, pa onda i čitave grozdove,  kad tako fotkajući starim sonijem, pade mi na pamet da snimim i polusrušen čardak obrastao u lijane okupanog u horizontalno osvetljenje umirućeg jesenjeg dana. Ček… ta lijana je bila ogromna biljka hmelja stara više desetina godina Obuzela je četvrtinu čardaka i na visini od tri pa do 7 metara osunčavala svoje plodove.

«Bog te!» – rekoh – «Ovde imaš hmelja za hiljade litara piva.»

Tako je počeo da se stvara najboji pivski brend na severu Bačke. Stale su da sevaju ideje na dugoj pauzi: pao je predlog za ime, poslovna strategija osmišljena, lokacija pivovare čekirana…. Već smo snovideli dva piva, jedno svetlo, u stvari malo crvenije i jedno mrko kao močvarna noć. Rozsa Sandor i Car Jovan Nenad Crni – skraćeno – Crni Car. To su bila dva lokalna bahatnika, koji su u nedostatku dobroga balatonskog vina pili lokalnu pivčinu, krali, pljačkali, voleli seljančice i priklali pokojeg huszara – veoma etnoromantične priče, od kojih se jedna završila i spomenikom jedinom lokalnom Caru u centru Grada..

Posle smo stavili džačiće ubranog hmelja pripremljene za pilot seriju Rosza Sandora na sušenje u sušnicu bivše mesare.

Puno truda i rada ću biti uloženo u razvoj, proizvodnju i plasman ta dva piva, ali vredeće.

Kraj prvog dela

Šta će biti sa našim junacima u teškom biznisu varenja piva? Da li će uopšte nešto poduzeti? Da li će se ičega sutra sećati?

- Pročitajte u sledećem nastavku ove epopeje!

Kada se dovede u pitanje smisao hrane onda je neko prilično filozofski raspoložen, ili je u pitanju veliki problem. Filozofski sam raspoložen uvek, priznajem, ali imam problem dostojan “Pitanja nad svim pitanjima”: čemu hrana? Prvo bih opisao kako je problem nastao, a posle ga i definisao možda kao neki vid gubitka interesovanja za hranu. Ali da počnemo ispočetka:

Dogovorismo se u subotu drugar i ja da skoknemo malo do Kelebije, u šumu. Već smo jednom bauljali zajedno pre oko godinu ili dve. Hop, i eto ti mene s njim u kolima, veseli očekujući sudar sa ranoprolećnom prirodom jedne veštačke peščarske šume. On vežba suncogledanje, a ja pravim bonsai. Šetamo se, i on mi pokazuje njegova mesta za gledanje u sunce. Godinu i po gleda u sunce u prvom satu, u svitanje i u (najčešće), zalazak sunca, svaki put deset sekundi duže, do 45 minuta, potom po minut manje u nazad do 15 minuta, i onda si baja. On je sada na 42 min i 50 sec. Znao sam ja da on u sunce zuri a znao sam ponešto o tome iz jedne interesantne hrvatske emisije, pa sam čak i hvatao ranoseptembarske bračke zalaske i tri četiri dana gledao. Neki Indijac je napalio dosta Evropljana da se tako stiče apsolutni imunitet, podmlađivanje i što me je najviše zainteresovalo – nezavisnost od hrane. Reče Indus da je dvaput bio posmatran kako ništa ne jede, jednom u Indiji, nešto preko godinu dana nije jeo; a posle i u NASA institutu u Amereci, preko dvestapedeset, ako se ne varam. Hoće valjda solarne astronaute da proizvode. Ima pokret i u Novom Sadu, ludnica, svi se hrane na suncu. Jeftinije je. Baš danas, petak, bogata pijaca, a ja prokišeljenog stomaka od četvrte kile limuna i druge kile meda što ih zaljućene cugam zadnjih pet dana, pa sam mislo sad ću se napariti očiju hranom, i onda ću smisliti i kupiti šta ću napraviti za sutra, kada sam planirao da prekinem sa čišćenjem. Verovao sam da će me zazubice udaviti a kiselina progoreti ako se zaputim među onu hranu, sireve, mesa, pa pekare … ono ništa. Užas, čak suprotno; pogled na lepo pripremljene čevape, kobasice, hurke, slanine me je više odvraćao, nego privlačio. Pekarka je, kad me je videla, već počela da traži za mene neki hrskaviji. Ništa. Kupio sam i malo lešnika i oraha da pomalo grickam sutra u jutro, a nisam ni uzeo komad-dva sa hrpe, da koštam kao po običaju. Krenila mi ruka, da pače, ali sam je brzo trgnuo. Ne jede mi i se a nisam jeo 4-5 dana. Možda ću morati na silu kao onaj siromah iz vica o Bunjevcima. Tako da umesto nekih đakonija kupih i lipov med i limuna, mada sam ih već imao za još dva – tri dana dijete, nek se nađe…

Da, to je moj problem. Nisam željan hrane. Pa me brine da li ona u opšte ima smisao. Ili, je onaj zbog koga smo iz raja izbačeni hrani dao mnogo više pažnje no što ona to i zaslužuje, da bi se čovek grčio i grbačio ne bi li sebe i svoje nahranio. Oni imućniji je pak truju, prekomplikuju, fetišiziraju, skupo je kupuju, pa je posle bacaju. Đavolja rabota, mora biti. Možda je ipak samo posvećenima ostavljena odškrinuta kapija nebesa. Sunca. To nikada nećemo saznati.

…………..Hrana

Još su ih Maje jele, Amerikanci ih popularizovali, a ja imam neki problem s njima. Ne mogu prestati da ih jedem. Ima nešto s njihovim ukusom, texturom, strukturom, konzistencijom, oblikom, što me nagoni da jednog po jednog, prvo provrtim kroz prste, solidno zagrizem i onda oglođem polako do poslednje pucajuće bobice. Nutritivna vrednost mi je sumnjiva, jer čini sadržinu stomaka prilično interesantom i nekako rastresitom, možda je to i dobro, meni ne smeta. Bez obzira na hranjivost, nešto postoji u tom, rekao bih čak i ritualnom, glodanju, žvakanju i gutanju gotovo celih zrna punih mlečnoga soka i omamljujućeg ukusa. Obično mu napravim prozor do čutke na debljem delu, uredno, širine 6-7 zrna i 3-4 reda visine. Onda mu gornjim glodarskim sekutićima odvaljujem nesretne bobice, pažljivo i temeljito, često u spiralnom redosledu. Nekad napravim i neki prepoznatljiv oblik, kuću, drvo i sl., a nekada, obično kod onih malo mlađih primeraka, zabijam zube provizorno po klipu i kidam hranivo da pomalo i pršti. Na kraju, čutku treba zadnjim zubima na jednom kraju snažno zagristi i ona će da pukne i oslobodiće interesantan sok iz sredine. Onda se, polako,  može lako skrckati i isisati do kraja.To srkanje i drobljenje čutke liči po malo na kereće krckanje kostiju, samo što se mogu puštati originalniji zvuci. Mlađa kćer kaže da su jezivi. Kada sam analizirao odkuda ta posebna privlačnost, nekoliko faktora mi se samo nametnulo. Sezovnost doprinosi dugom isčekivanju, čuđenju na visoke cene s početka, a zna se sve što se čeka – slađe je. Ukus i miris su isto bitni, ali ima hrane sa lepšim mirisom i ukusom, n.pr. dinje. Sama tekstura jestivog dela gde se mnoštvo slatkih mlečnih bobica klimavo drži za jednu debelu osovinu je unikatna u hranidbenom svetu, i vrlo je moguće da ga to čini toliko prepoznatljivim, poželjnim. Moja specifična teorija zadire malo u ljudsko-majmunsko nasleđe. Naime, svima je poznato kako se čimpanze i ostali primati rado bišću i grickaju, kako vade bubice a ja mislim i zapušene lojne žleze svojih suplemenika i jedu ih. Isto tako je opšte poznata a ne i objašnjena sladostrasna želja Homosapiensa da gnječi bubuljice – začepljene lojne žlezde, znajući da će time samo napraviti ožiljke i osakatiti ten. Ekto parazita smo se već nekako oslobodili. Video sam par osoba koje kada cede bubuljice imaju pojačano lučenje pljuvačnih žlezda i pomalo staklast pogled.  E, nenormalna privlačnost kuvanih kukuruza se sastoji u činjenici da to jedenje podseća na efekat kada bi se zagrizlo dvadesetak ovećih bubuljica zajedno i njihova sadržina delom odmah eksplodirala u ustima, a delom tek nakon stiskanja kutnjacima. Možda deluje malo bljutavo i neukusno, ali stvarno mislim da ta čudnovata atrakcija leži u načinu na koji zrna pucaju i izbacuju svoj sok i meso, nalik bubuljicama i raznim gnjidama koje smo jeli dok smo se još brinuli o svojima bližnjima.

DSC01209_1280x960

Ljudi, izvin’te što sam zabušavao proteklih par meseci. Bilo je gastronomskih izleta, dakako, po nekoliko sedmično, ali ja beh lenj da to beležim.

Evo jedne avanturice iz Bačkog Sokolca:

Tu, nasred Bačke, odlučili meštani da otpočnu tradiciju organizacije zlatnog kotlića Bačkog Sokolca. Odabraše da to bude riblji paprikaš, a to mi nešto sumnjivo, jer nisu kopneni seljaci nešto navikli na tu ribu. Jest da je to šarančina, tovljenik, masan skoro ko svinjče, al nije to baš isto.

Tašti kakvi već jesmo, odlučismo da budemo pobednici, pa isplanirasmo zvrčku – da ubacimo papke u riblji paprikaš. Tako i bi. Đeneral je dao “amin”, ja sam bio chef, a kuvarice behu ove vredne pčelice:

sokolac - pcelice

Ništa posebno. Riblji paprikaš kao riblji paprikaš. Trebalo bi paziti, rapsitao sam se kod šefa žirija, na boju, strukturu, dakako ukus, oblik i formu same ribe itd.

Mi smo, sa dugogodišnjom političkom tradicijom, pokušali da te stvari oko pobednika rešimo lobiranjem i diplomatijom, znate kako to ide, ubaciš kamenčić, pa ljudi znaju ko treba da pobedi.

Sokolac

Vremenski okvir – 90 minuta. A ne bi bilo zgoreg da je bilo 2 sata, čisto zbog pojma “paprikaš”, a ne “čorba”. Ja sam kontao da je razlika u pripremi lukca (dinstanju), što je i radilo nekih 40-tak % od solidnih 25 prijavljenih ekipa. Ostali su, svaki na svoj način, tumačili razliku između riblje čorbe i ribljeg paprikaša.

Nažalost, ne osvojimo ništa. Rek’o je šef žirija (imali smo insajdera), da je bograč bio malo masniji nego što treba. Hehe, stigli papci da se raskuvaju. Ipak, deci se dopalo. Ili su ogladnela. Ili i jedno i drugo.

Svejedno, čuo sam među meštanima, da nisu baš zadovoljni tom ribom, te da su lobirali da dogodine to ipak bude neka ovca, krava ili svinja.

::

Prošlo beše već desetak dana a još uvek mi se osmeh pojavi na faci kad se setim baštenske klope kod Geze na Ronđoš Salašu. Sve je počelo ranopopodnevnom posetom povrtarskoj, početničkoj bašti uz šetnjicu, fotkanje, pivo i montiranje zlatnih drški na kantu za smeće. Naime, Duletu nisu hteli radnici čistoće odneti smeće, nego su mu ostavili finu poruku da nabavi kantu sa drškama. Geza je ezermešter (zna sve da napravi), i napravio mu je solidne, velike ručke za rukate radnike čistoće i ofarbao ih u lepu zlatnu. Dok smo to montirali, pili smo piva. Skupila se ekipica i odoše po još piva i belo meso. Geza je planirao vok sa piletinom i mešavinom povrća iz zamrzivača, a ja navijao za kotlić – pileći letnji paprikaš s mladim krompirom i lukom iz bašte – loćkav. Vatra je vatra. U Šandoru nije bilo belog mesa, nego su celo pile doneli, baš kako sam hteo, pa napravismo oba. Na brzinu smo se dali organizovati, karaktristično za te gladne situacije, kada se sprema hrana, odmah svi nešto rade. Drva, vatra, Geza se razmahao nožem, Šmido skupio još buba zlatica, beba Aron se smejao i spavao a Sara ga pazila i smejala nam se onakvima. Klopa je bila savršena, Geza je bio i profi kuvar a i ima talenta, pa je napravio bogovsko prvo jelo, a Dule se pokazao kao izvrstan kuvar “Litnjih paprikaša”.  Inače nismo u vok a ni paprikaš stavljali bube zlatice koje je Šmit pokupio sa krompira, pojele su ih komšijine kokoške, to je samo ekološki uzgoj koji podstiče instinkt lovca-sakupljača i u ovo digitalno doba. Malo da se skine sa net farminga i proba kako je to live.

Malo girica za meze. Luk, blitva i vlasac je iz moje bašte. A i tacnu sam ja pravio od fosne.P6020024

Ja bio negde i jeo Karađorđevu šniclu. Šnicla beše suva, al’ mi bila slatka pošto je mufte.

Odveo me danas drug producent na ručak o trošku Sterijinog pozor(i)ja. On im pomaže oko dočeka i brige o tehnici, a oni ga hrane i, nadam se, plaćaju.

Jeli smo šta smo jeli. On, iskusno, gulaš, a ja, detinje, grilovano pileće belo s pomfritom. Nego, nije o tome reč.

Reč je o tome da sam saznao kako se na engleskom kaže urnebes! Urnebes se na engleskom vika HOOPLA!

Ne verujete? Evo jelovnika:

srpski

srpski

engleski

engleski

Kej oslobođenja, Zemun

Priroda se opet brecnula o ustajalost i trulost moje domovine, i kao što je to red, probudila razne spavače pa krenula u obnovu zimom razorenih pejsaža, mirisa, a Boga mi i samoniklog jela. Budući da od radosti predstojećeg izleta uvek zaboravimo ključ za gljive, opet smo s tugom gledali u neke lepe bukovačama nalik, pa neke male tamno braon, i jedne mirisne prave gljivaste gljive. Nismo hteli brati ih bez veze, pa da ih posle bacamo ako se ispostavi da nisu jestive. Sunčanice i borov vrganj su bili idealni ciljevi našeg šunjanja proređenom kelebijskom šumom. Naišli smo na gnezdo orla, tragove srna, ostarelu gnojištarku i šparglu, mravljeg lava, zeca lično i personalno, pa i samog orla smo videli kako preleće put, ali od ukusnih delicija ni traga. Kada smo već hteli da se vraćamo i posedali na vetrom srušene borove da predahnemo, Faki otkri dve poluotvorene lopte veličine kokosovog oraha – sunčanice. O, radosti… “Gde su dve tu je i treća”, iskusno predvideh, i počela je potraga na sasvim neuobičajenom mestu, borovoj šumici, tek procvetaloj i mirisnoj do gušenja. Ništa. Bile su samo te dve. Propade mi nova gljivarska teorija. Izgleda da je još rano, suvo, hladno ili sve zajedno. Velikodušno su mi prepuštene obe da ih pripremim mojim ćerama, jer se žena plaši da se ne otruje. Frižider poslovično prazan, ali hleb, jaja, mleko i nešto starog kozjeg sira su se sami nudili da napravim tzv bundaškenjer ozlabgombavol, illi ti hleb u bundi sa srnećim nogicama kako to Mađari vole reći. Sunčanica = őzlábgomba – srneća noga. Tako i beše.bund sunch

blogodak blog

Blogodak?

Blogodak je vaš pogled na domaću blogosferu. Prijavite se i napravite sopstvenu listu blogova koje pratite.

O projektu

Podrška

MyCity.rs

DevProTalk

Duhovi iz Palmotićeve 37