Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

Naslov koji sam postavio može da zbunjuje, ili da deluje neozbiljno i u neskladu sa onim što ste navikli da čitate u mojim postovima, ali ništa manje ne deluju neozbiljno i garancije koje neki prodavci računarske opreme daju (nude) krajnjem kupcu, sa namerom da ga pri (presv)vuku, još jedanput.

Ovih dana posmatram izloge, reklame na internetu i čitam neverovatne ponude za produženu garanciju na računarsku opremu. Prvo se pojaviše veliki baneri sa 5 godina garancije na laptopove i 10 godina na računare. Nedugo zatim, drugi se dosetiše, pa ponudiše garanciju od 7 godina na laptopove i , zamislite,  čak 12 godina na računare. Kada se uzme u obzir brzina kojom se IT menja i kako uređaji i standardi brzo zastarevaju, da je knjigovodstvena amortizacija računara (po starim standardima) maksimalno 4 godine, te da nijedan deo za bilo koji laptop niti računar neće moći da se pronađe već za godinu – dve, postavlja se pitanje kako davaoci ovih monumentalnih garancija planiraju da saniraju eventualne probleme koji nastanu nakon 3, 4 ili 8 godina? Teško da  i razmišljaju o tome.

Kao dokaz ovoj mojoj tvrdnji, tu su uslovi koje korisnik (koji je platio unapred produženje garancije) MORA da ispuni , kako bi mogao da ostvari pravo na garanciju (koju je platio). To je jedan fenomenalno smišljen spisak prepreka za ostvarivanje garancije, za koje morate biti spremni kao za Olimpijadu. Od licenciranog softvera ( što pozdravljam i što je lako ostvarljivo ), preko provetrene sobe sa rešenim problemima viška vlage, do poveravanja opreme na korišćenje „obučenoj osobi od poverenja“. Naravno tu su i redovni „obavezni godišnji pregledi“ u ovlašćenim servisima, koji se naplaćuju.

Oduvek sam bio protivnik dugih garancija, jer one dovode i prodavce računarske opreme i kupce iste u neprijatne situacije, preganjanja oko toga da li jeste ili nije opravdana reklamacija. I sam imam situaciju , da sam laptop sa 1 godinu garancije koristio 3 godine bez problema, a sada imam laptop sa 3 godine garancije i već posle 1 godine su nastali problemi , koje rešavam već oko mesec dana teškom mukom. Zakon o zaštiti potrošača zahteva garanciju od 2 godine, mislim da je za neke uređaje i to mnogo, ali to mora da se ISPOŠTUJE!!! Da li zakon tretira i kategoriju nerealne garancije (lažnih obećanja)?

Dati nerealnu garanciju kupcu, a onda mu rešavati problem 2-3 meseca i nakon toga mu umesto matične ploče ili grafičke kartice dati finansijsko razduženje (po najnižoj mogućoj ceni) i ostaviti ga sa neispravnim uređajem, te bez dovoljno novca da taj problem reši, je u najmanju ruku i najblaže rečeno – neozbiljno! Ta taktika deluje kao da se od starta moliš bogu da do problema ne dođe, a ako dođe ti zažmuriš i čekaš da prođe. I onda svi koji se bave prodajom računara dospevaju na loš glas i svi budu označeni kao neodgovorni.

Stoga, držimo se zakona, razumnih garancija koje dobijamo od proizvođača opreme i rešavajmo kupcima probleme u zakonom propisanom roku, oni će biti najsretniji.

Hangzhou je fenomenalan grad, koji leži na jezeru, izgrađen u duhu feng-shui-a (znači vetar i voda). Zbog toga je moto ovog grada „Harmoničan i srećan život“. I zaista, na ljudima koji ovde žive vidi se da su zadovoljni. Nepregledni parkovi pored jezera su uvek puni i turista i građana i sve to pozitivno deluje na čudan mir i ravnotežu u ovom inače velikom gradu (ima oko 7 miliona stanovnika). Hangzhou nekako dodje kao kineski Novi Sad. Prošle godine u posetilo ga je 63 miliona domaćih i 3 miliona stranih turista.

Izvor: http://www.absolutechinatours.com/china-cuisine/Hefang-old-Street.html

Moderne građevine, podignute u proteklih desetak godina su ogromne i maštovito projektovane. U delovima grada sa prodavnicama moguće je pronaći baš svaku robnu marku koju možeš zamisliti. Cene su, naravno evropske, ako ne i veće. Zalazak sunca iznad jezera je nestvaran. Uz jezero se nalaze, slobodno mogu reći stotine restorana i kafića, kao i prodavnice automobila sa izloženim primercima Mercedesa, Audija, Aston Martina, Fererija i drugih.

Univerzitet u Hangzhou ima 40.000 aktivnih studenata, a kampus smo obilazili autobusom, pošto je malo veći – i naravno nov. Tehnološki park, sa mnogim inovativnim kineskim i stranim kompanijama osnovan je pre četiri godine i sada je to praktično novi grad sa 300.000 ljudi koji tamo žive i rade. Svi brojevi su takvi. Recimo, alibaba.com najveći kineski šoping sajt ima 22.000 zaposlenih. Internet kupovina je jako popularna, ovde mladi ljudi čak i svakodnevnu hranu naručuju online, pa plaćaju kad im donesu.

I onda taman mislite da ste videli sve, a naši ljubazni domaćini nas odvedu u Šangaj.

Četiri dana u Šangaju bili su krcati obilascima znamenitosti ovog grada. Šangaj ima 28 miliona stanovnika i najbogatiji je grad u Kini (ne računajući Hong Kong, koji i nije sasvim u Kini, ima granicu i svoju valutu). Novi deo grada Pudong je pre 20 godina bio livada, a sad ima barem pedeset građevina preko 50 spratova, od kojih je skoro svaka malo remek delo. Upravo se dovršava i zgrada koja će biti visoka preko 500 metara. Ulice su pune zelenila, a obala reke (The Bund) je predivno šetalište.

Autor:dawvon , http://500px.com/dawvon

Izvor: http://architecture.about.com

Ako vas baš zanima, imaju odlične ulice za šoping, naravno sa Apple radnjom u sredini i svim ostalim svetskim markama. Mi, gosti iz Srbije, naravno nemamo dovoljno para da tamo kupujemo. Zato smo obišli muzej grada u kome je maketa Šangaja, vrlo detaljna, veličine košarkaškog igrališta, muzej razvoja čovečanstva, koji ne mogu ni da opišem, akvarijum i kao posebnu atrakciju Oriental TV toranj, visok preko 400m. Na 259 metara visine postoji staklena platforma, po kojoj možete da šetate. A ispod vas provalija. Neverovatna je igra koju naš mozak igra sa nama. Adrenalin kada zakoračite u „ništa“ je neverovatan.

Za oproštaj, domaćini su nas vodili u cirkus. Ali kineski. To je zapravo predstava puna akrobacija sa završnom tačkom koja nas je sve ostavila bez daha. Sigurno se sećate (oni stariji), vožnje motorom po zidu smrti. E pa, ovo je kugla u kojoj se prvo vozi jedan motor, pa dva, pa tri… i na kraju osam!

Ako vam ovaj tekst liči na putopis, on to i jeste, jer su nam ove nedelje zaista pokazivali „najbolje iz Kine“. Naravno da ne izgleda cela Kina ovako, ovo je i dalje siromašna zemlja, ali se razvija ogromnim koracima. Postoje veoma ozbiljne socijalne razlike, a naročito razlike po regionima, razlike izmedju sela i grada i sve ostale moguće razlike i ekstremi.

Koliko god ih dobro razumemo ili ne razumemo, postoje stvari na koje bismo se mogli ugledati. Naravno, kineska hrana koju mi jedemo kod nas nije ni slična onoj koju jedu Kinezi.

Na kraju, mogao bih da izvedem sledeći zaključak: U Kini ništa nije onako kako Evropljani zamišljaju da jeste.

Delegacija srpskih privrednika – menadžera započela je drugu nedelja boravka u Kini. Naši ljubazni domaćini su nam održali seriju predavanja kako bismo bolje upoznali i razumeli ovu zemlju.

Kina po svemu viđenom (u gradovima),  izgleda kao zemlja razvijene kapitalističke privrede. Oni svoj sistem nazivaju Socijalistička tržišna ekonomija. Onim malo starijima ovaj izraz mora da je dobro poznat. Naravno, Tito je ovde i dalje prijatelj Kine. Fantastično je to da su oni do današnjeg nivoa stigli za smo 30 godina. Ne treba zboraviti da su do 1976. godine bili zatvorena zemlja, siromašna i pod uticajem “kulturne revolucije”. Danas imaju tržište, berzu i devizne rezerve od 3.200 milijardi dolara. Počeli su sa 200 miliona dolara. Za samo trideset godina!

Izvor:www.chinese-flag.org

U Kini od 1979. godine vlada zakon po kojem svaka porodica može imati samo jedno dete. U suprotnom vas kazne. U selima im baš to i ne ide, ali u gradovima da. E, sad su ta deca jedinci, pa su razmaženi. Roditelji se žale. Nikad ne možete svima ugoditi.

1976. godine, čak i ako ste imali novca, niste ništa mogli da kupite. Danas omladina kupuje preko interneta. Razumem ih. Da biste stigli do vaše omiljene prodavnice u Pekingu (kaže se Bei Jing – severna prestonica), morate da predjete 30 kilometara. Pa lakše je da naručite i sačekate da vam neko donese.

Peking inače nije najveći grad u Kini. Ima samo 22 miliona stanovnika, Šangaj ima 24 miliona. Najveći grad, sa 36 miliona stanovnika je Chongquing (nikad čuli, zar ne?)

Kada su Kinezi uvodili tržišnu ekonomiju tada su otpustili sve radnike u državnim preduzećima za jednu noć. Ujutru su zaposlili ponovo skoro sve – sem nekih 50 miliona radnika. Njima su dali otpremnine i rekli, radite nešto. I oni su počeli da rade…

Kina se i dalje ubrzano menja. Njihov najnoviji cilj je, da umesto da budu poznati po “made in China”, u svet idu sa “created in China”. Mudro, zar ne?
U Pekingu je tolika gužva u saobraćaju (uglavnom veoma luskuzni evropski automobili pravljeni u kineskim fabrikama), da su uveli da svako sme da ima samo jedan auto, ali tek kad na lutriji dobije dozvolu da ga kupi. I jedan dan u nedelji ne sme da vozi.Kvadrat stana je od 2 do 6 hiljada evra (ali smete da imate samo jedan). Naravno to nije tako u celoj Kini, ali Peking je jednostavno toliko veliki, a ljudi imaju sve više para, da su morali nekako da ih ograniče (privremeno). U socijalističkoj tržišnoj ekonomiji, najbogatiji kineski privatnik ima imovinu od 13 milijardi dolara…

Naravno, nije sve baš tako sjajno. Jedno veče smo se vraćali taksijem kroz naselja u predgradju Pekinga i tu se vide ogromne razlike izmedju bogatih i siromašnih. Jedino što oni, za razliku od nas imaju i brzo rastuću srednju klasu, kao nosioca potrošačkog društva.

I tako bih mogao unedogled da pišem, jer me sve što ovde vidim fascinira. Ipak, ono što je najlepše u Kini je istorija. Obišli smo objekte od kojih zastaje dah. Prvo smo mislili da je zabranjeni grad nešto izuzetno. A onda smo otišli u letnju palatu. Ogroman park i jezero, sa malo gradjevina i hramom. Mesto za uživanje. Zatim smo posetili i Nebeski hram. Rečima svakako ne mogu dobro da opišem taj prostor i lepotu, možete malo pogledati i slike na netu, ali jedino ako ste prisutni možete osetiti veličinu i značaj ovih mesta.

Izvor:www.wantchinatimes.com

Narednih dana idemo u Hangzhou (zovu ga raj na zemlji) i Šangaj, ekonomski centar Kine. Pokušaću da vam sledeće nedelje dočaram i te delove Kine.

Kada vas jedno veče zatekne mail: Da li želite da idete u Kinu na tri nedelje, šta da pomislite?

Trenutno boravim u Kini na poziv i u organizaciji kineske vlade, u okviru delegacije Vojvodjanskog IT klastera, kao vid saradnje sa privredom Srbije. Domaćini su za nas organizovali seminar, koji treba da nam približi iskustva i izazove poslovanja u modernoj Kini.

Uslovi u kojima boravimo su odlični, okruženi smo pažnjom domaćina, ali nam je istovremeno omogućeno da samostalno uživamo u ovoj čudesnoj zemlji. Kroz seriju predavanja (neka su čak na srpskom jeziku) upoznajemo se sa različitim aspektima poslovanja i života i Kini. U slobodno vreme uživamo u svim pogodnostima luksuznog odmora i obilazimo neke od simbola Kine.

Poseta kineskom zidu bila je veliko iznenadjenje za mene. Očekujući veliki, ravan, dugačak zid, bio sam ne malo iznenadjen kada sam shvatio da se zid proteže preko vrhova planinskih venaca . Poseta kineskom zidu je zapravo penjanje stotinama, veoma strmih i nejednakih stepenica. U Kini kažu da je onaj ko se popne na odredjeni deo kineskog zida (ceo je dugačak preko 6.000 kilometara), postaje pravi čovek. Sad znam i zašto. Poseta kineskom zidu nije za one sa slabom kondicijom.

Kina je zemlja ogromnih brojeva: 1,3 milijarde stanovnika, 750 miliona zaposlenih, koji izmedju ostalog proizvode preko 2 miliona automobila MESEČNO. Audi, BMW, Škoda i mnogi drugi imaju svoje fabrike u Kini. Najveći kineski mobilni operater ima 260 milona korisnika.

Kao i u svakoj zemlji koja se brzo razvija, razvoj je neravnomeran, ali centar Pekinga izgleda svetski. Grad sa 23 milona stanovnika, sem bogate istorije ima i veliki broj izuzetnih modernih gradjevina, počev od olimpijskih objekata, stadiona „ptičije gnezdo“, preko monumentalnih gradjevina u samom centru grada, do ogromnog trga Tjenanmen, natera vas da razmišljate na veliko. Naravno, pored luksuznih prodavnica svih svetskih brandova, tu su i prodavnice sa čuvenim „kopijama“. Na ulasku u jednu takvu robnu kuću, čuveni “Silk” market piše: „borimo se za zaštitu intelektualne svojine, sprečimo pirateriju!“ Postoji original Apple radnja sa najnovijim uredjajima, ali i mesto gde jeftino možete kupiti Ipad2 sa Android operativnim sistemom.

Internet je svuda, ali ne možete koristiti Facebook i Twitter. Ima devet političkih partija, ali su sve u vlasti.

Postoje privatne kompanije, ali ne i privatne banke.

Zemlja suprotnosti koja sigurnim korakom napreduje u potrošačko društvo.

Kada sam pre mnogo godina prvi put odneo jedan PC u kancelariju knjigovodstva izvesne firme, dočekan sam sa komentarima „šta će nam, ja ću i dalje ovako, neću sada da učim da radim na tome …“. Posle mesec dana, kroz vapaj očajnika stiže poziv u pomoć: „Ne radi! Dolazite! Ne možemo da radimo! …“ To je bilo sada već daleke 1994. godine. Te godine je Komodor, tvorac čuvenog kučnog računara Commodore 64, proglasio bankrot. Na trci Formule 1 u Imoli poginuo je Airton Sena. Nelson Mendela je postao predsednik Južnoafričke Republike …

Od tada, pored legendarnog Sene nema više ni kancelarije u kojoj nema računara. A nema ni računara koji nije povezan sa drugim računarima, ne deli štampače, podatke, aplikacije, koristi zajednički izlaz na Internet. Računari su prerasli sebe kao pojedinačne mašine i svoj pravi smisao imaju samo ako su povezani sa drugim računarima. I oni su postali čudni ako su asocijalni, kao i ljudi.

I onda kada nam naš kućni računar stane zbog kvara neke komponente, virusa ili već ko zna čega nastupa panika. Pozivanje komšije ili odnošenje u servis? Koliko će da traje? Koliko će da košta? ZAŠTO MORA DA KOŠTA?!

Na radnom mestu još je gore. Zaustavljanje nekog od procesa u funkcionisanju jedne firme je jednako gubljenju para – bilo da je u pitanju slanje pošte sa ponudama, plaćanje ili upravljanje procesom proizvodnje. Zbog ovakvih situacija veoma je bitno da se računarski sistem održava na najefikasniji mogući način. Zavisnost od njegovog funkcionisanja je tolika da se taj posao više ne sme prepuštati nekom „ko se razume“ nego je potrebno da taj posao obavljaju stručna lica čiji je to primarni posao. Ovakve stvari najefikasnije se regulišu ugovorima o održavanju

Ovakvim ugovorom obezbeđuje se da vaš informacioni sistem nadziru ljudi koji će sa jedne strane biti u obavezi da u slučaju bilo kakvog incidenta reaguju u vremenskom okviru kako ste se dogovori tokom sklapanja ugovora, a sa druge dovoljno stručni da problem mogu da reše brzo i kvalitetno.

Za takvu uslugu serviseri moraju biti sertifikovani za poznavanje operativnih sistema i mrežnih okruženja, a servis osposobljen za popravku računarske opreme i opremljen rezervnim delovima. Neretko je bitno i da vam se kao korisniku ovakve usluge može ponuditi zamenski uređaj kojim ćete premostiti vreme dok je vaš uređaj na popravci, kako vaši radni procesi ne bi trpeli.

Pored ovakvog vida intervenisanja, kao korisnik ugovora o održavanja postajete korisnik o kome neko preventivno brine i kada je sve naizgled u redu. Prevencija je oduvek bila najbolji vid zaštite. Iskusni serviser će biti u stanju da primeti nepravilnosti u radu vašeg informacionog sistema znatno pre nego vi. Ovakvim vidom održavanja produžava se radni vek uređaja, pa samim time i smanjuju investicije u opremu čiji radni vek u osnovi još uvek nije istekao.

Ugovor o održavanju donosi i kvalitetno proaktivno održavanje. U današnjem veoma dinamičnom informatičkom svetu, gde se tehnologije menjaju veoma brzo, nekada je neophodno da vam neko kaže da postoji rešenje za vaš problem koje je kvalitetnije, efikasnije i koje će vam doneti uštedu u poslovanju. Prepoznavanje takvih potreba je jedan od zadataka davaoca kvalitetne usluge održavanja.

Neophodnost funkcionisanja informacionog sistema je danas apsolutna. Obezbeđivanje prisustva  nekoga, ko će poznavati Vaš sistem dovoljno dobro, imati stručno znanje da interveniše i da vas posavetuje je nešto što (istini za volju) niko od nas ne želi da koristi, ali kada dođete u tu nezgodnu situaciju, postane vam jasno – dilema ne postoji, ugovor o održavanju nije trošak nego investicija.

Početkom februara meseca, kompanija “Direct Link” iz Beograda, izdala je svoj drugi po redu “Direct Link magazin” koji za cilj ima da pre svega upozna partnere Direct Linka sa novim proizvodima i prodajnim programom.

Prepoznavši potrebu da partnere edukuju i uključe ih u razmenu iskustava, zaposleni u DL magazinu su se obratili nama u POSITIVE, sa  namerom da prenesemo svoje visegodisnje iskustvo vezano za vođenje i pisanje kompanijskog BLOG-a.

Kao rezultat obostrane želje da izađemo prijateljima iz Direct Linka u susret  i istovremeno prenesemo svoja iskustva, nastao je tekst napisan od strane ljudi koji najčešće pišu za POSITIVE BLOG. Pre nedelju dana objavli smo deo koji je napisala Kamatović Jasna, a sada prenosimo i ostale autore teksta.

Kada smo započeli projekat on line prisustva preduzeća Positive, nisam mogao da pretpostavim koliki će uticaj ove aktivnosti imati na ukupno poslovanje preduzeća. Naravno, ne mislim pri tome na finansijski efekat u smislu direktne prodaje u web shopu, već ukupan, opipljivi, direktan, kao i neopipljivi, indirektan uticaj. Pisanje bloga moglo je delovati kao obaveza, ali je zapravo vrlo brzo postalo mogućnost da se izraze stavovi i prenese poruka. U početku pisanje bloga bilo je deo ispunajvanja zadataka iz našeg pravilnika o korporativnoj kulturi i on line nastupima, ali je promena prema zadovoljstvu pisanja bila je neprimetna i laka. Uticaj naših autorskih tekstova na korporativni imidž i reputaciju Positive-a bio je očigledan. Nemam nikakvu sumnju da u ovom pravcu treba nastaviti. Voleo bih da u narednom periodu i naši partneri, kupci i dobavljači uzmu učešće u pisanju bloga na blog.positive.rs i na taj način povećaju čitanost i kredibilitet sajta, kao i da iskoriste mogućnost da saopšte svoje stavove.

Djordje Medaković, direktor POSITIVE d.o.o

Kada se rodila ideja da pišemo za kompanijski Blog, bio sam istovremeno i zaintrigiran i skeptičan. Nisam jasno vide šta to može da nam donese. U medjuvremenu, nakon par E-trgovina i jednog BLOGOPEN-a na kojima sam imao priliku upoznati i družiti se sa nekim od najuticajnih blogera u regionu , postao sam svestan uticaja našeg Bloga. Dobijam pohvale i kritike od naših prijatelja, korisnika, partnera, pa i konkurencije. Drago mi je zbog toga i veoma sam im zahvalan što nas prate i čitaju.

Saša Grbić, direktor prodaje i marketinga , POSITIVE d.o.o

Pre nekoliko godina, iako zadovoljni postojećom internet prezentacijom, doneli smo revolucionarnu odluku o redizajnu sajtu. Zašto? Imali smo jasan cilj i želju za online predstavljanjem, koje će na jedan nov, drugačiji način približiti našim korisnicima sve ono čime se bavimo, a pre svega kako razmišljamo. Želeli smo da svoja iskustva podelimo sa svima koji su na neki način deo POSITIVE-a, a još više nam je bila želja da dobijemo povratne informacije o tome kako nas doživljavaju naši korisnici i svi oni koji prate rad kompanije.

Pisanje zanimljivih tekstova, članaka i uopšte bavljenje novinarstvom (na neki način) činilo mi se kao veoma izazovan, ali i zanimljiv posao, koji ne zahteva mnogo pripreme, vremena, posvećenosti. Medjutim, izazov – DA, zanimiljivo – NARAVNO, posvećenost – PRE SVEGA!
Jedna tako naizgled laka aktivnost zahteva zaista ozbiljan pristup, jer treba pažljivo odabrati temu koja će pružiti najvećem broju čitalaca baš ono što su želeli da čuju ili o čemu su želeli da podele svoje stavove i mišljenje sa nama?! Nakon prvih nekoliko objava usledili su i komentari, najviše pozitivni, podsticajni, koji su nam davali elana za dalji rad. Bilo je i negativnih, moram priznati na prvi pogled i neprijatnih, ali to nam je još više davalo podstreka za nove, bolje, kvalitetnije tekstove. Najznačajnija je interakcija koju smo uspostavili sa našim čitaocima, medju kojima su i kupci i dobavljači i prijatelji (kako POSITIVE-a, tako i lični) i konkurencija – svi jednako tretirani i uvaženi. Zahvaljujući zajedničkim naporima, angažovanju i posvećenoti, korporativni blog POSITIVE-a ocenjen je kao jedan od najboljih u regonu i mnogima služi kao dobar primer za kreiranje svojih blog zajednica.

Danas, posle 4 godine, kada mi se na seminarima, u neformalnim razgovorima, obraćaju naši poslovni partneri , sa pohvalama za naš rad i sa željom da se i oni nadju kao autori tekstova (postova), nemam više dilemu da li smo uradili pravi posao. Za nas autore, pisanje post-ova na korporativnom blogu danas predstavlja pravo zadovoljstvo, sada zaista uživamo u tome.

Stanislava Ilić, pomoćnik direktora za spoljnu trgovinu, POSITIVE d.o.o

Početkom februara meseca, kompanija “Direct Link” iz Beograda, izdala je svoj drugi po redu “Direct Link magazin” koji za cilj ima da pre svega upozna partnere Direct Linka sa novim proizvodima i prodajnim programom. Prepoznavši potrebu da partnere  edukuju i uključe ih u razmenu iskustava, zaposleni u DL magazinu su se obratili nama u POSITIVE, sa  namerom da opisemo svoje visegodisnje iskustvo vezano za vođenje i pisanje  kompanijskog BLOG-a.

Kao rezultat obostrane želje da izađemo prijateljima iz Direct Linka u  susret  i istovremeno  prenesemo svoja iskustva, nastao je tekst sastavljen iz četiri teksta napisanih od strane  ljudi koji najčešće pišu za POSITIVE BLOG: Jasna Kamatović - začetnik blogovanja u Positive-u, osoba bez koje verovatno Positive blog ne bi ni postojao; Stanislava Ilić – Rukovodilac sektora: razvoja, Microsoft rešenja, spoljne trgovine i deviznog poslovanja ; Đorđe Medaković - direktor kompanije Positive i Saša Grbić- direktor marketinga i prodaje u kompaniji Positive.
Tekst prenosimo u tri nastavka, a za početak objavljujemo Jasnin deo.

Korporativni blog da ili ne?

Posle skoro četiri godine koliko postoji Blog kompanije Positive iz Novog Sada četiri autora i šest koautora je napisalo skoro 100 članaka (tzv postova) a čitaoci su (uz autore) ostavili preko 200 komentara.

Efekti – uspesi?
POSITIVE je iz svog bloga puno naučio o svojim korisnicima, uticao je na poslovne procese, menjao sistem rada. Aktivnosti na internetu opšteno su se odrazile i u svakodnevnom životu i radu zaposlenih, veliki broj korisnika je imao želju umesto komentara pošalje mejl o svojim razmišljanjima, pričalo se po seminarima, konferencijama, događajima… što je rezultiralo značajnom medijskom pažnjom u elektronskim medijima gde su autori davali različite intervjue na temu koporativnog blogovanja, u štampanim medijima poput nedeljnika NIN-a, magazina Ekonomist, Dnevnik, pa i u mnogim stručnim časopisima poput PC Press-a. Blog je osvojio treće mesto u regionu u kategoriji korporativnih blogova, glasanjem internet zajednice na Blog Openu 2011. Došao u kategoriju blogova koji prave najveći komercijalni „buzz“ takođe u regionu po portalu Buzzila.
Positive je svojim ukupnim aktivnostima na social webu, twitteru naročito, postao globalni Case Stady od strane Cisco Systems u primeni i korišćenju društvenih medija uopšte.

Od pre par godina „blog slika“ u domaćoj javnosti sve više dobija na značaju a blog POSITIVE je pored značajne medijske pažnje postigao, što je najvažnije ozbiljne efekte koje su se odrazili na ukupno poslovanje kompanije.

Kako (uspešno) voditi blog?

Blog se ne piše sam od sebe… angažman ili posvećenost uvek su bili ključni faktori uspeha. Šta je čiji posao, kako ga obavljamo, (ne da li već) kako merimo uspešnost? Metode uspešnog vođenja i funkcionisanjajednog korporativnog bloga kroz klasične poslovne procese gde je ključno da menadžment ovom segmentu poslovanja pristupi dovoljno ozbiljno kao i svakom drugom poslovnom procesu unutar kompanije.

Blog zapravo predstavljaju svi direktni i indirektni učesnici korporativnog bloga, ne samo oni koji pišu već i svi zaposleni kao i posetioci koji ostavljaju komentare i čitaoci. Svaki korporativni blog treba da ima urednika koji koordinira i odgovoran je za njegovo funkcionisanje i (ne)uspešnost. Pre objavljivanja, pročita svaki post, konsultuje se sa kolegama koji su najrelevantniji iz oblasti čija je tematika post, koriguje ga, usmerava autora ukoliko nešto nije napisano kako treba, pravi listu “objava” ko piše, kada piše, da li je kvalitet postova zadovoljavajući, da li je razumljivo i jednostavno napisano, kojim tonom…

Autori korporativnog bloga su zaposleni iz organizacije koji su u mogućnosti da kreiraju kvalitetne tekstove (prvenstveno! i ne mora da znači da su te osobe na nekim funkcijama uopšte). Poželjno je da imaju znanja i iskustva u blogovanju kao i da njihova percepcija o tome “ko su čitaoci mog teksta” bude realna. Biti autor (a ne koautor) na kompanijskom blogu je možda u neku ruku i vrsta VIP statusa jer govori i o kvalitetu te osobe, njenim akumuliranim i novostečenim znanjima i spremnosti i otvorenosti da ih podeli sa svima.
Indikativno je da kvalitet samog bloga (autora, postova…) direktno utiče i na kvalitet komentara, diskusije, načina komuniciranja… i posetilaca/čitaoca bloga.
Od suštinskog je značaja dasve aktivnosti jedne kompanije oslikavaju istinite (tačne), prave vrednosti za korisnike i obrnuto – iz poslovanja (realno stanje u offline) u online. Vođenje bloga je proces koji počinje “iznutra”.

Korisnici žele da pričaju, da nam postavljaju pitanja, da kritikuju i pohvale kada za to imaju razloga a blog i internet uopšte su okruženje u kojem svi imamo mišljenje o svemu potpuno spremni da ga iskažemo, pojasnimo bez obzira da li se radi o pojedincu ili grupi.Blog u svakom smislu vrlo jasno može prikazati (ne)sklad ili (ne)konzistentnost u poslovanju jedne kompanije, on zahteva i organizacionu kulturu, timski rad, razmenu znanja i iskustava svakog pojedinca što rezultira pozitivnim i vrlo konkretnim efektima koje korisnici (posetioci sajta, čitaoci bloga) naprosto osete.

Kompanije koje su spremne da se istinski upuste u otvoreni dijalog sa korisnicima na internetu gde je sve vidljivo i proverljivo znači da su spremne na ozbiljne sistemske promene jer na takav način svoje poslovanje menjaju na bolje. Korisnici su ti koji bi trebalo da budu u fokusu kompanijama a ne medijska pažnja,  broj rezultata u Google-u, klasične marketinške ili PR aktivnosti tzv sistema “odvraćanja pažnje kupca”. Sve ovo ne treba da postavimo kao uobičajene alate za mere unapređenja prodaje naših proizvoda i usluga ali sigurno da moramo imati konkretne pokazatelje efekata uloženog vremena u ovom dijalogu.

Da li još uvek ima mesta za sentimentalne trenutke ili smo postali opsednuti već hroničnim pitanjima svetske krize, opšte apatije, ličnog nedostatka energije, hladne zime? I… mada je ovih dana minus ispod proseka, pokušavamo na svaki način ostati u +.

U tom duhu, iskoristila bih priliku da dragom kolegi Saši Grbiću čestitam rođendan koji je na današnji dan, i poželim mu još mnogo uspešnih, pozitivnih godina sa nama i vama. Tim povodom, poklanjam mu nešto što će sigurno biti sačuvano od zaborava, a to je ovaj post.

Razmišljajući o tome koliko su teme koje obradjujemo aktuelne i interesantne čitaocima, pratila sam malo reakcije na popularnoj društvenoj mreži (FB-u), kao i u ličnim kontaktima i došla do zaključka da naši prijatelji najviše obraćaju pažnju na sitnice (koje život znače) – šarene miševe, privlačne torbe, praktične stvarčice za svakodnevnu upotrebu, lepu reč, poziv za druženje… i onda se odlučih na pisanje o sopstvenom IT kutku.

Do pre nekoliko godina, važno mi je bilo da imam pouzdan računar  – laptop sa neophodnom opremom – miš i numerička tastatura, uz neupadljivu (pripadajuću) torbu, isključivo za prenošenje računara. U kućnoj varijanti, to je desktop konfiguracija sa TFT monitorom, i pratećim elementima (tastatura, miš, veb kamera, inkdžet štampač).

Naravno, sve sa licenciranim operativnim sistemom . A zatim…koleginica iz nabavke je, na zahtev naših korisnika, poručivala razne edukativne softvere kao i one za igranje, gde sam se na listi kupaca za samo par meseci sasvim sigurno našla na prvom mestu. Ubrzo je počela poručivati igrice na osnovu mojih zahteva, i kad sam napunila kućni lager, a ispraznila budžet prestala sam sa tim „hobijem“ i okrenula se futrolama za mobilne telefone  i opremi za laptop.

Šareni miševi – optički, bežični, kombinovani…uskoro su postali moja pasija, a usb gedžetima jednostavno nisam mogla odoleti. Javili su se i ukućani sa svojim zahtevima – slušalice sa mikrofonima, stalak za daljinske upravljače, produžni kabel sa zaštitom… moralo se i njima ugoditi, mir u kući je na prvom mestu.

Kada je prošle godine došlo vreme za promenu laptop konfiguracije, za koju mi je (kako i rekoh) bitno da je pouzdana i sa što više radne memorije, o boji nismo ni pričali. Do sada sam imala uobičajenu crno-sivu varijantu, kao i moje kolege, i to mi je bilo sasvim prihvatljivo. Ipak… danas je toliko divnih ružičastih, crvenih, belih računara, koji svi jednostavno čekaju samo na mene pa zar im se može odoleti? Odlučila sam da istrajem u svom stavu da boja nije bitna. I uspela sam (bih) da mi kolega Saša Grbić nije odabrao predivan bordo-crveni laptop, koji me odlično služi i na kome upravo pišem ove redove. Ne treba da naglasim kako sam odmah obezbedila i dodatnu opremu za njega u odgovarajućoj boji.

Danas, kada sam opremljena svim neophodnim IT stvarčicama, ipak ne odolim ponekom novom mišu i futrolici za telefon, jednostavno to je jače od mene. A sutra… sutra dolazi vreme za novi ciklus.

Savremena preduzeća polažu sve više na sigurnost i poverljivost svojih poslovnih podataka. Možemo reći da su sve IT kompanije koje se bave uslugama u oblasti održavanja i unapredjenja informacionih sistema svojih korisnika, tako i one koje pružaju različite usluge data centara i sl, pred velikim izazovom kako da zaštite integritet i tajnost podataka svojih klijenata. U ovu svrhu postavljeni su standardi koji nam omogućavaju da ove zadatke ispunimo.

Za početak, treba reći da se pod pojmom informacije podrazumeva svaki podatak koji u nekom kontekstu ima značenje i vrednost za vlasnika i/ili korisnika. Pod informacionim sistemom se smatra uređeni skup resursa i pravila koji imaju jednu ili više uloga u procesima generisanja, prenosa, arhiviranja i obrade informacija.

Glavne karakteristike upotrebe informacija se opisuju kroz tri aspekta:

1. Tajnost (Confidentiality) informacije koja ima smisao u tome da informaciju mogu koristiti i obrađivati samo  ovlaštena lica;
2. Celovitost (Integrity) informacije koji se opisuje svojstvom da se informacija ne može promeniti bez znanja vlasnika informacije, ali i metode obrade informacija;
3. Raspoloživost (Availability) informacija koja ima karakteristiku da se informacija mora dostaviti korisniku na mestu i u vremenu kada je to njemu potrebno.

Osiguranje postojanja ova tri aspekta čine osnovu sistema za upravljanje sigurnošću informacija koja je tema standarda ISO/IEC 27001:2005 Information technology — Security techniques — Information security management systems — Requirements.

Ovaj standard definiše informacionu sigurnost kao stalno osiguranje i poboljšanje tajnosti, celovitosti i raspoloživosti informacija u okviru informacionog sistema.

Standard ISO/IEC 27001:2005  je skup zahteva koje se mora ispuniti za certifikaciju sistema za upravljanje informacionom sigurnošću. Standard je u potpunosti harmonizovan sa ISO 9001:2008, tako da je njegova struktura vrlo slična ostalim certifikacionim standardima.

Glavni smisao standarda je da se ispune zahtevi kojima se osigurava ispunjenje tri glavna aspekta informacione sigurnosti, tajnosti, integriteta i raspoloživosti (C-I-A).

IT kompanije koje odluče da se ozbiljno bave uslugama koje obuhvataju rukovanje podacima korisnika moraju  razmisliti o uvodjenju ovog standarda, iako je moguće sprovoditi procedure sigurnosti i rukovanja rizikom i kroz standard ISO 9001:2008. Takodje, moguće je i potrebno definisati različite vrste ugovora sa klijentima koji dodatno ojačavaju poziciju preduzeća u ovoj oblasti.

Positive svoju budućnost vidi u uspostavljanju i očuvanju poverenja svojih korisnika i zbog toga je na putu da i formalizuje već ostvarene visoke standarde prilikom zaštite i sigurnosti podataka, kako svojih, tako i pre svega, svojih klijenata.

Kompanija Positive na kraju svake godine napravi prijem za svoje poslovne partnere, pa je i 15.12.2011 isti održan u amfiteatru Hotela Park. Cilj poznat – da se u opuštenoj atmosferi , kroz kratake prezentacije o novim proizvodima i uslugama i neformalne razgovore dođe do smernica za dalji pravac saradnje.  Osmislili smo kratak program, kako bi naše drage prijatelje i saradnike više relaksirali od krizne godine, nego zatrpavali informacijama.

Skup  je organizovan uz podršku kompanije Microsoft Srbija, a pored predstavnika Microsofta, među gostima su bili i poslovni partneri iz NBG Lizinga, Clover Technologies, kao i „mladi lavovi“ iz studentske organizacije AIESEC.

Gosti iz preko 40 kompanija pažljivo su slušali izlaganja vezana za novi projekat kompanije Positive, pod nazivom „BITS“, koji je predstavio menadžer ključnih kupaca Miljan Radanović. Suština cele priče vezane za ovaj projekat je pružena ruka zaposlenih u Positive-u da preuzmu brige vezane za IT kod svih korisnika , kako bi oni mogli da se posvete svom poslu koji im donosi zaradu. Do ove ideje dosli smo kroz razgovore sa velikim brojem kompanija sa kojima sarađujemo , a slobodu da se ponudimo na ovaj način smo sebi dozvolili na osnovu novih kompetencija i partnerstava koje smo osvojili u ovoj veoma teškoj 2011- godini i koje planiramo da osvojimo u 2012.
Positive gleda napred i traži način da bude još bolji i da obezbedi satisfakciju za vernost svim svojim partnerima. Ta satisfakcija se ogleda u insistiranju na  kvalitetnoj Brand name opremi, uštedi novca kroz  programe za kontrolu troškova štampanja, zaštiti životne sredine kroz  racionalnu upotrebu potrošnog materijala za štampanje i odgovorno ponašanje prema otpadu, vrhunskoj postprodajnoj i servisnoj podršci, kao  i  obezbeđenju relaksiranih uslova kreditiranja svojih partnera – lizingu računarske opreme.

Prezentacija Uroša Stupljanina iz Microsofta bila je orijentisana na jednu od najbolnijih tačaka u srpskom biznisu – legalizaciju Microsoft softvera. Veoma zainteresovani, naši partneri su pažljivo odslušali iscrpno predavanje, u kome su mogli da saznaju najbezbolniji način kako da legalizuju do kraja svoje poslovanje. Sama činjenica da sarađuju sa našom kompanijom je znak da su u velikoj meri legalni u svome poslovanju, ali uvek postoje nejasnoće i nijanse koje treba ispraviti, kako bi se ostvarila popuna legalnost. Koliko je to bitno za njih, pokazala je diskusija se velikim brojem pitanja, na koje je Uroš odgovarao veoma strpljivo i precizno. Diskusija sa predstavnikom kompanije Microsoft je nastavljena i kasnije , u neformalnom razgovoru, sa svim zainteresovanima.

Poslednja prezentacija, koju je predstavio direktor prodaje i marketinga  kompanije Positive Saša Grbić,  bila je rezervisana za priču o lizingu računarske opreme. Mi u kompaniji Positive čvrsto verujemo da ovaj model finansiranja nabavke računarske opreme, koji smo pokušavali  da uvedemo još od doba kada su nam polovni računari (skinuti sa lizing programa u Nemačkoj) bili „core bussiness“, odličan način da se male kompanije opreme računarima i računarskim periferijama  bezbolnije, kroz plaćanje na rate.

Šta je suština lizinga? Odmah po pribavljanju potrebne dokumentacije (mnogo manje nego kod kredita) i uplati učešća od 25%, korisnik dobija svu opremu na raspolaganje, a onda ta oprema sama sebe otplaćuje ostatak duga kroz eksploataciju.  Nakon uplate poslednje rate, korisnik postaje vlasnik opreme. Ili može da je zameni za novu opremu, uz nastavak plaćanja rata.

Nakon zavrsetka prezentacija, podeljene su nagrade partnerima koje su napravili najveći proboj u 2011-oj godini, a onda se nastavilo sa koktelom  i gala ručkom kakav samo zaposleni u Hotel Park znaju da organizuju.

Slušajući najave kako će 2012 godina biti najteža do sada, još više verujemo da će ljudi znati da cene pravu uslugu i podršku. Tu vidimo i priliku da se odgovornim ponašanjem, vrednim učenjem i maksimalnim zalaganjem nametnemo kao pouzdan partner svim našim korisnicima na duže staze.