Las Vegas – Putovanje u Ameriku ovog leta za mene je predstavljalo pravu bajku. Prvi razlog je privatne prirode, jedan romantični susret, a drugi, ne manje uzbudljiv razlog je moje prvo putovanje avionom, pa odlazak na 15.000 kilometara od kuće na kontinet o kome mnogi sanjajaju da ga dožive, ali taj san nikada ne ostvare.
Moj se ostvario 10. jula kada sam poletela iz Beograda za Frankfurt, iz Frankfurta 9 sati leta do Vašingtona i onda još 5 sati leta do mog krajnjeg odredišta, Las Vegasa u državi Nevada.
Pripremljena sam da će me dočekati temperatura od preko 50 stepeni Celzijusa, ali ipak doživljavam temperaturni šok čim sam iskoračila na ulicu iz klimatizovanog aerodromskog hola.
Drugi, ali ovaj put pozitivan šok su blještava svetla Las Vegasa za koga kažu da je jedini grad na planeti Zemlji koji se vidi sa velike udaljenosti iz svemira. Dok smo se vozili do kvarta Manzano Cir u kome ću živeti sledećih 40 dana, ne mogu a da ne primetim brižljivu uređenost svakog kvadrata ovog grada, počev od centra pa do periferije, zelenilo koje ne očekujem da ga ima u tolikoj količini u gradu izniklom na pustinjskom tlu, kao i to da ovde niko ne ide peške. Trotoari su potpuno pusti. To je zbog temperature koja se ni noću ne spušta, vrelina traje svih 24 sata, objašnjava mi moj prijatelj koji tvrdi da se organizam brzo prilagodi na to i da se vrućina ne doživljava kao opterećenje. Da ima istine u tome potvrdjuje mi njegova garderoba u kojoj me dočekao, pantalone i košulja dugačkih rukava, iako bi bilo logičnije da je u šortsu i majici bez rukava.
Prvi dani prolaze u prilagođavanje vremenskoj razlici od 9 sati, obilasku onog što Vegas čini privlačnim za turiste, bezbrojnim kasinima u kojima srećnici napune džepove dolarima, a oni koje ne prati kockarska sreća mogu u njima da ostave i poslednju paru, jer grad “grad greha” ne poznaje milost, ili gubiš ili dobijaš.
Hotelski kompleksi u Las Vegasu su pravi gradovi, sa svojim ulicama, trgovima, fontanama, parkovima, natkriveni plavim folijama koje stvaraju osećaj da si pod nebeskim svodom. Sati se potroše dok se sve obiđe. U sklopu svakog hotela ogromne kockarnice, zeleni pokeraški stolovi, stolovi za rulet i popularni Blek Džek sa različitim mogućnostima za visinu uloga i naravno bezbrojne “mašine” za kojima sede više-manje sredovečni i stariji ljudi svih rasa i boja. Mladjima od 21 godinu zabranjen je ulaz u bilo koji javni objekat ove vrste.
Centar Las Vegasa 24 sata je pozornica. Na ulicama se smenjuju zabavljači svih vrsta, a posebna atrakcija su “dvojnici” Elvisa Prislija, koji je takođe zaštitni znak ovog grada u kojem je našao svoje večno počivalište. Njegov grob obilaze milioni turista u jednoj godini. Takvih Elvisa, obučenih u njegove čuvene utegnute komplete sa podignutom kragnom i nezaobilaznim solufima, ima na svakom koraku, pevaju njegove pesme ispred radnji ili restorana, što je dobar marketinški trik vlasnika da zaustave prolaznike i skrenu pažnju na svoj izlog. A i dobra zarad za imitatore čuvene zvezde roken rola.
Osim kocke, unosan biznis u Vegasu su venčanja. Iz celog sveta milioni bračnih parova izgovorili su sudbonosno “da” u nekoj od Kapela koje za 500 dolara venčavaju bez neke naročite prethodne procedure. Spektakl je uračunat u tu uslugu, a brak sklopljen ovde je validan, kao i u bilo kojem matičnom uredu u svetu. Zanimljiv detalj mi je ispričao moj prijatelj, koji upravo radi u jednoj od takvih agencija za venčanja. Dešava se da dođu i parovi koji su već venčani negde u svojoj zemlji, ali žele da to još jednom urade u Vegasu. I njima je to dopušteno, jer je zarada preča od svake logike.
Ipak, ništa nije u ovom gradu tako isplativo kao kockarnice. Kocka se čak i lokalno staništvo, pa su kasina prisutna i svuda po periferiji (da im se nađu blizu kućnog praga), jer kako mi kažu neki Vegašani koje sam upoznala, i koji su da napomenem neverovatno predusretljivi i prirodni u sklapanju poznanstava, ne može se ovde živeti a zaobilaziti kasina u širokom luku. To bi bilo kao biti na moru, a ne ući nikada u njegove talase. Kasina mame, jer bude nadu o velikoj zaradi, a privlače sve socijalne slojeve. Ovim milionskim gradom se raspredaju bajke o majstorima kocke koji su ojadili pojedina kasina, priče koje pale maštu i podstiču da se oprobate, jer je neko, eto, zaradio bogatstvo za jednu noć. Možda se to desi baš meni, razmišlja i svaki prosečan igrač.
Ne bih da puno govorim o svom ličnom doživljaju kasina, jer sam u kratkom vremenu okusila i slast dobitka i gorčinu gubitka, ali sam se tešila onom starom izrekom, ko ima sreće u ljubavi, nema u kocki, a ovo prvo mi je ipak bilo važnije.
