Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

Kada govorimo o ženama i finansijskoj krizi, postavlja se sledeće pitanje: da li je reč o novoj mogućnosti ili o mrtvom hodu?

Svi smo svesni činjenice da je evropski kontinent suočen sa najdubljom recesijom finansijskih i ekonomskih tržišta još od tridesetih godina. Kriza i dalje pogađa sve građane Evrope, žene i muškarce u svim zemljama, i suočava nas sa rizikom društvene i političke destabilizacije. Ekonomija nije sredstvo samo po sebi. Evropski ekonomski projekat uvek je imao socijalnu dimenziju, predstavljenu u ideji o socijalnoj tržišnoj ekonomiji. Ključna stvar u ovom konkretnom izveštaju je efekat ekonomske krize na žene. Sa druge strane, on objašnjava i način na koji žene mogu doprineti očuvanju naših socijalnih ekonomija.

Najznačajnije pitanje danas je kako se oporaviti od globalne ekonomske i finansijske krize. Slažem se sa uvaženom gospođom izvestiteljkom, jer smatram da u budućim inicijativama za suzbijanje krize ili ograničavanje njenih efekata treba uzeti u obzir i rodnu dimenziju. Neophodno je obezbediti da se u sve predložene politike uključi i procena njihovih efekata na muškarce i žene, kao princip njihovog kvalitetnog razvoja.

Bez analiza i objavljivanja ključnih podataka o zaposlenosti u odnosu na pol nije moguće uspešno razumevanje i praćenje efekata ekonomske i finansijske krize na žene i na muškarce, kao ni dolaženje do mera za sprečavanje nepovoljnih uticaja. Moramo usmeravati naše politike na rodno osetljiv način, uz uvažavanje mogućnosti da su žene dodatno izložene finansijskoj nesigurnosti usled nižih zarada, isprekidane radne istorije i ograničenim finansijskim resursima.

Sve države članice Saveta Evrope treba da ugrade mehanizam rodno osetljivog budžetiranja u svoj rad kako bi doprinele rodnoj ravnopravnosti, kao i da učine napor ka postizanju većeg učešća žena na svim nivoima odlučivanja, a posebno u oblasti upravljanja budžetom. Bilo bi dobro razmotriti dalje prilagođavanje Evropskih Strukturnih Fondova kao i nacionalnih fondova i njihovo usredsređivanje na dodatnu podršku onim oblastima u kojima su zaposlene prvenstveno žene i za koje je verovatno da ih pogađa kriza.

Trebalo bi da podržimo mere za uravnotežavanje zarada tokom životnog ciklusa, ukidanje nejednakosti u platama i podsticanje ženskog preduzetništva. Za zdrav rast globalne ekonomije neophodno je ravnomerno učešće muškaraca i žena na najvišim pozicijama i mestima donošenja odluka. Ovakvim uključivanjem različitih perspektiva zaista ćemo proizvesti zdravije pristupe rešavanju problema.

Obrazovanje odraslih trebalo bi da ima ključnu ulogu u promociji opšte kulture učenja kroz medijske kampanje i informisanje, kao i bavljenje niskom stopom zaposlenosti žena i starijih radnika, posebno onih sa netipičnim razvojem karijera ili bez veština korišćenja informaciono-komunikacionih tehnologija. Zbog toga je suštinski važno stvaranje neophodnih uslova za dostupnost doživotnog obrazovanja na svim nivoima.

Na kraju bih naglasila da podržavam izradu nacrta dodatnog protokola Evropske konvencije o ljudskim pravima, koji će integrisati ravnopravnost muškaraca i žena i omogućiti mere pozitivne diskriminacije za manje zastupljeni pol.

*

A nők és a gazdasági és pénzügyi válság

Amikor a nőkről és a pénzügyi válságról beszélünk, a kérdés a következő: Vajon ez egy új lehetőség vagy holtjáték?

Mindannyian tudatában vagyunk annak, hogy az európai kontinens a pénzügyi és gazdasági piaca egyik legmélyebb hanyatlását tapasztalja. A válság kihat Európa minden lakosára, nőkre és férfiakra, minden országban, szembesitve bennünket a társadalom és a politika destabilizációjának kockázatával. A gazdaság nem eszköz önmagában. Az európai gazdasági projektumnak mindig volt egy szociális kiterjedése is. E specifikus jelentés fő témája a gazdasági válság hatása a nőkre. Másrészről, elmagyarázza, hogy a nők mily módon járulhatnak hozzá a szociális gazdaságunk megőrzéséhez.

A legfontosabb kérdés ma az, hogy hogyan lábaljunk ki a gazdasági és pénzügyi világválságból. Egyezem a jelentéstevőnkkel, hisz személyes véleményem szerint is inditványainkba be kell illesztenünk a nemi szempontot, a válsággal való szembesülés és hatásának csökkentése céljából. Nélkülözhetetlen biztositanunk, hogy a jó politika megteremtésének elemeként, a javasolt programok a nemi szempontot is foglalják magukba.

A kulcsfontosságú munkahelyi adatok nemi alapon történő elemzése és nyilvánosságra hozatala nélkül, lehetetlen javitani és ellenőrizni a gazdasági és pénzügyi válság nemi hatását, valamint felismerni a negativ hatásokat kiküszöbölő eszközöket. A programokat nemi szemszögből kell néznünk, felismervén azt, hogy a nők nagyobb pénzügyi bizonytalanságnak lehetnek kitéve az alacsonyabb bérek, a hosszabb és gyakoribb munkahelyi kimaradások és a korlátolt pénzügyi eszközeik miatt.

Az Európa Tanács minden tagállama munkájába nemi költségvetésű mehanizmust kell beépiteni, hogy megnöveljük a nemek közötti egyenlőséget és javitsunk a nők részvételi arányán a döntéshozatal minden szintjén. Jó lenne megfontolni az Európai Strukturális Alap, valamint nemzeti alapok elfogadását és segiteni azokat a női szakmákat, amelyekre kihat a válság.

Támogatnunk kell az arányos fizetéseket az egész élet folyamán, csökkentenünk a bérek közötti különbségeket és ösztönöznünk a női vállalkozásokat. A gazdaság egészséges növekedése érdekében, nélkülözhetetlen a nők és a férfiak arányos részvétele a magas tisztségeken és a döntéshozó szervekben. Az ilyen fajta változatosság valóban egészségesebb problémamegoldási hozzáállást biztosit.
A felnőttképzésnek kulcsfontosságú szerepet kell játszania az általános oktatáskultúra előlépésében médiakampányok és információk által, valamint a női és idős munkások alacsony munkabérének csökkentésében. Ennélfogva, biztositani kell a nélkülözhetetlen feltételeket az életfogytiglani képzéshez.

Végezetül, ki szeretném hangsúlyozni, hogy támogatom az Európai Emberi Jogi Egyezmény kibővitését egy kiegészitő jegyzőkönyvvel, amely magában foglalná a nők és férfiak közötti egyenlőséget, valamint engedélyezné a pozitiv diszkriminációs intézkedéseket az alulképviselt nem számára.

(Napomena: Kovacs Elvira je poslanica Parlamentarne skupštine u Savetu Evrope. Po načelu transparentnosti, svaki poslanik bi trebalo da pravi izveštaj o svom radu, i to ne samo svojoj partiji, već i građanima, zbog koji, uostalom, poslanici i postoje.)

Još jedan u nizu dokaza kako se u ovoj zemlji insistira na formi, a zanemaruje suština, jeste pravilo da se u zgradu Suda u Subotici ne sme ući u papučama. Ni u prodavnicu ne odlazim nepristojno obučena, a kamoli da bih to učinila kada je u pitanju tako ugledna institucija, pa sam se u petak, 30. jula, u 10 časova, na temperaturi od 30 stepeni u plusu, pred vratima Suda pojavila u braon haljini do pola listova (marke “Zara” ako je to bitno), sa velikom “Benetton” torbom bež boje u ruci i u papučama sa đonom od plute i prednjim delom od velura iste boje kao tašna (nepisano pravilo među ženskim svetom). Kosa mi je bila uredno skupljena u punđu, imala sam nakit braon boje i bila ne previše napadno našminkana. Što bi rekli moji učenici u srednjoj školi (gde radim kao profesor i gde u isto takvoj odevnoj kombinaciji predajem), bila sam “sasvim lepo sređena”. Pristojno za školu, za grad, za Gradsku kuću (gde sam pre toga obavila neke posliće) i za svakog ko me je toga dana video na ulici, ali ne i za Sud.

Držeći u ruci dva papira koje je trebalo da overim do 11 sati (a došla sam, ponavljam, sat vremena ranije, u 10), na ulazu mi se kao planina isprečio Čuvar (namerno pišem veliko slovo jer on je izgleda najviša instanca u Sudu – od njega zavisi da li ćete uopšte moći da kročite u zgradu i svoje poslove na Sudu uspeti da obavite na vreme ili ćete ostati sa “one strane brave”). I Čuvar, bacivši kratak pogled na moju obuću, strogo kaže: “Ne možete unutra!”. Ni svi moji napori da pokušam da mu skrenem pogled na kompletnu odevnu kombinaciju koja je bila više nego pristojna i uz koju su se svečane papuče (da i takve postoje, znaju sve žene ovog sveta), savršeno uklapale i nisu delovale ni malo nepristojno, nije urodio plodom. Njegov se pogled “zacementirao” za moja stopala, a mozak po svemu sudeći isključio na moje molbe i ubeđivanja da ni ne nameravam da se penjem stepenicama Suda, da idem samo do šaltera Pošte koji se nalazi na nekoliko metara od ulaza desno, i do prvog šaltera za overu potpisa, koji se nalazi bukvalno pored samog ulaza u zgradu levo. Dakle, moj delokrug kretanja po zgradi Suda, u “nepristojnim” papučama, kretao bi se u intervalu od svega desetak metara, metar-dva manje ili više. Uzalud. Čuvar je bio neumoljiv. Pogled na sat i činjenica da na šalter za overu potpisa neću stići bez minimum pola sata čekanja (znam iz iskustva!), naterao me je da odustanem od namere da “skoknem” do kuće u Aleksandrovu i promenim obuću, pa sam uradila jedino što mi je preostalo – obula cipele koje mi je Čuvar ponudio i koje su tu za ovako “nepristojne” stranke poput mene.

Sada dolazi najzanimljiviji deo. Cipele su, naravno, muške. Crne, kožne ili od skaja (nisam uspela da procenim), broj 45. Sa pertlama koje vise. Razgažene (vidi se da su već puno puta nošene u uglednoj zgradi Suda). Prljave. Šta ću, pritiska me vreme koje neumitno teče, izuvam svoje svečane papuče i obuvam cipeletine u kojima bih bez problema mogla da nastupam u nekoj cirkuskoj predstavi (onaj deo sa klovnovima). Prođem i kroz aparat za detekciju metalnih predmeta (pravo čudo da nije zapištao!) i konačno kročim u zgradu Suda. Ja nepristojna u pristojnoj zgradi. Ljudi koji čekaju pred šalterom u redu čiji kraj ne nazirem, počinju da se smeškaju i gurkaju se. Uvažene sudije koje prolaze gledaju me smešeći se – iz sažaljenja ili zabave, poznanici me teše i kažu: “Takvo je pravilo…”. OK, takvo je pravilo. Komedija je počela, show must go on. I krenem. Tri koraka do šaltera pošte. Uplatim sumu potrebnu za overu dva potpisa i krenem polako, vukući nogu pred nogu (gde ću brže u onim cipeletinama!), sa svojim papučicama u ruci, do šaltera broj 1. Da zauzmem red i molim boga da u narednih 45 minuta uspem da overim potpise. U međuvremenu mi se pridružio i suprug čiji je prvi poriv bio da me fotografiše tako “slatku” u tim cipelama, ali je odustao na moje insistiranje. Već u sledećem momentu i on na ovu situaciju nije gledao kao na komičnu. Revoltirani, krenuli smo do šaltera broj 1. Međutim, eto zanimljivosti! Negde između šaltera Pošte i čuvenog šaltera broj 1, ugledam gospođu koja je tek kročila u zgradu Suda u – papučama! “Izvinite što smetam, ne želim da budem nepristojna, ali da li su to na vašim nogama papuče?” – pitam ja, ne verujući sopstvenim očima, netremice gledajući u njene crne papuče sa cvetićem i đonom od plute, koji je skoro identičan onom na mojim papučama koje mi se nalaze, ne na nogama, već u ruci! “Da, naravno” – odgovara gospođa. “Ali kako…” – ne stižem ni da postavim pitanje do kraja, a ona mi, odlazeći, dobacuje: “Mi smo gosti, sa drugog suda…”. Aha! Pa, naravno, ugledni gosti, viša-niža klasa, miševi naspram lavova… Sve mi je jasno , samo osećaj mi se nešto ne sviđa…

U tom trenutku, dolazi do mene čovek kojeg ću kvalifikovati kao svoga Spasioca. “Šta je ovo, pravimo komediju od Suda!” – kaže i vodi me do Čuvara da mu vratim cipele i obujem svoje papuče. Čuvar neće da primi cipele nazad i glasno negoduje: “Takvo je pravilo!”. Ostavljam mu cipele pored ulaza, obuvam svoje papučice, i laka koraka, uz veliku zahvalnost gospodinu koji je zaposlen na Sudu i koji se založio za mene iako ga vidim prvi put u životu, krećem prema šalteru broj jedan. Stajem u red. Čini mi se da je prošla večnost, a ljudi se uopšte ne pomeraju. Kao i deset puta pre toga, uvek iznova slušam iste priče sapatnika koji čekaju na overu potpisa: “Zašto ne radi i drugi šalter? Zašto kada znaju da je ovde uvek najveća gužva? Zašto ide tako sporo? Opet neću stići sve što sam planirao…” i tako dalje. Razmišljajući o tome kako ću odmah po izlasku iz zgrade Suda izvšiti dekontaminaciju stopala kako ne bih zaradila neko gljivično oboljenje u cipelama koje sam obula na bose noge (nisam znala da će mi na plus 30 trebati čarape!), ne mogu a da ne zagledam obuću ljudi koji prolaze pored mene. I eto još jedne zanimljivosti! Užurbano, pored nas koji čekamo u redu, prolazi gospođa obuvena u bele plastične papuče, poput onih koje možete da kupite na svakoj pijaci (a možda su to baš i takve). Moj suprug ne može da odoli, odlazi do gospođe i ljubaznim glasom pita: “Izvinite, gospođo, zar to na vašim nogama nisu papuče? “. “Ali ja ovde radim!” – glasi odgovor kojem ne treba ništa dodavati. I tog trenutka u redu u kojem čekamo, ljudi počinju da se “otkravljuju” i glasno iznose svoju muku: “Ja sam prošli put čekao sat i po vremena pred ovim šalterom, a oni se uhvatili za papuče!” – kaže jedan. Devojka do mene nastavlja: “Pogledajte koliko ima oznaka za zabranjeno pušenje, a prošli put mi je službenica na šalteru dunula dim u lice kada sam joj predavala papire”… Jedan za drugim, skoro svako je imao neko “pristojno” iskustvo vezano za poslove sa Sudom. Možda je vrhunac bio kada je nekih 45 minuta posle mene (dok sam još čekala na šalteru), isti Čuvar pustio devojku obučenu u mini haljinu na bretele (kakvu nosim samo na plažu!), i u “sandalama” sa tri kaišića koje su joj potpuno otkrivale stopalo! “Aha, to se ZOVE sandala…” – pomislim. Još nekoliko devojaka ušlo je u ovim “đonovima na kaišiće”, ali Čuvar nije pravio nikakav problem, iako su moje papuče prekrivale više od trećine mojih stopala, a njihova stopala bila potpuno izložena pogledu… Dakle, zaključujem, uopšte nije bitna celokupna slika i utisak koji ostavljate. Što se Čuvara tiče, možete ući i u bikiniju, sve dok na nogama imate sandale! Ili bar ono što se tako ZOVE.

Posle sat vremena, stižem i ja na red, otvaram vrata sa brojem jedan, unutra prijatna temperatura, radi klima, prozor otvoren… Nema veze. Prijatno je i pristojno – šapće mi unutrašnji glas, a ja dobijam neodovoljivu želju da zavirim pod sto i uverim se u koju kategoriju spada obuća službenice. Odustajem od te pomisli, željna da što pre napustim zgradu ne Suda, nego Srama (u kojoj je mene bilo sramota što sam izgledala tako kako u životu ne bih izašla ni u sopstveno dvorište). Blago nama ako su nam papuče najveći problem. Ne ulazim u to ko je i kada doneo odluku da se u zgradu Suda sme ući samo u “adekvatnoj” obući i šta ta reč u praksi znači. Ne ulazim ni u to da li je taj neko pritom imao na umu celokupnu predstavu čoveka, ili se, poput Čuvara, “zalepio” samo za njegova stopala. Ne ulazim ni u to koliko je problema ljudima ovo pravilo prouzrokovalo, i koliko njih je moralo da se vrati i dođe kasnije – ako su uopšte stigli na vreme ili su svoje obaveze morali da odlože za neki drugi dan… Ne ulazim u to jer će mi glava pući od nelogičnosti čiji smo svedoci svakog dana. Samo jedno znam – sledeći put dolazim u cipelama, makar se asfalt topio! Samo se nadam da to neće biti skoro. Red je red, i ja to poštujem – kaže Đ. Balašević. E, kada bismo se svi toga pridržavali…

Zatekao sam se prošle nedelje na FEF-u, Festivalu evropskog filma, na Paliću. Zatekao se i neki gost (a da nije iz ove posade koja svake godine dolazi na FEF), pa poče i priča:

- A ko to organizuje, mislim, ovu priredbu, i kako?

- Nemam pojma! – kažem, da bih se naknadno opojmio, – Eh, sad sam se setio! Žalio se medijima, a pre neki dan, producent festivala Blažo da je FEF dobio samo 270,000 evra, te da je čudo kako su uspeli da organizuju ovaj filmski pandemonijum za svega 270,000 evra.

- Misliš 27,000 evra?

- Ma, ne budi naivan. To ti je ozbiljan film, tu 27,000 evra nije dovoljno ni da se premotaju rolne. Tu treba minimum 270,000 evra. Trebalo je više, al’ im zakinuli.

- Za šta? – pita gost.

- Šta za šta? Za ovo, brate, za Festival!

- A-ha. – skonta i gost, pa se zamisli, – pa kako su uspeli da potroše 270,000 evra?

- Nemam pojma. Nedokučivi su putevi organizacije javnih kulturnih delatnosti. Možda su, na primer, potrošili 50,000 evra na uređenje prostora, mislim, festivalsku infrastrukturu čije se stanje ističe u svakom festivalskom govoru (da se to okreči, očisti i štatijaznam, podmaže), pa je onda možda otišlo 50,000 evra da se plati smeštaj, hrana i piće za uvaženih (prosečno) 50 gostiju, pa još 50,000 evra (u proseku) da se plati 50 filmova, pa još 50,000 evra da se plate, npr, radnici u, na i oko festivala – može njih 50 po 1,000. To je bruto, naravno. Eto ti – 200 kila evra.

- Opet neće valjati računica, jer ostaje još 70,000 evra.

- Nemam pojma, kažem ti. Glupa je ova računica jer se danas ne radi tako. Kao prvo, najveći posao u budžetu od 270,000 evra upravo je da se nabudži tih 270,000 evra. Tu su elaborati, lobiranja, prepiske, dopisi, telefoniranja, putovanja, vizite, sednice, sastanci, pa pretpostavljam da je tako najveća stavka rashoda upravo opravdana ovim budžetskim prihodom. Ostali, trivijalni, poslovi se – autsorsuju.

To su ti ciklusi nesnosne lakoće postojanja velikih manifestacija kulture koje vremenom počnu da tematizuju i predmete – same sebe. U prilog ovakvom tumačenju manifesta palićke filmske manifestacije ide i činjenica da se tokom festivala nisu tematizovale ove prizemne društvene teme koje okupiraju običan nekulturan svet (npr. propast malih zajednica, globalna kriza, teror korporativne monokulture i sl), već se vodila ozbiljna stručna rasprava, o čemu bi? – o samom festivalu. Bilo je, da ne grešim dušu, filmova sa temom, ali njihova tema nije bila tema festivala.

Slično se dešava i sa filmom koji, ima tome već skoro pola veka, najviše voli da priča o samom sebi, dakle, o filmu. Docnije je i filmski rad evoluirao – nije posao u filmu napraviti film, već je posao u filmu napraviti novac za film. Tako je film kao film na kraju samo nužno zlo koje treba otaljati da bi se opravdao budžet (ima jedan Mel Bruksov praistorijski holivudski flop o tome, mislim da se zove “Producenti”). To ti je isto – i kod ovog kulturnog evropskog i kod nekulturnog američkog filma – samo što se vrednost američkog filma procenjuje po obimu novca, a vrednost evropskog se procenjuje po ukusu stručnog kruga filmske (a tačnije festivalske) birokratije, tako bih ih nazvao.

Tu počinje paranoja evropskog filma jer je on, kao, netržišno kulturno angažovan, ali je taj angažman budžetski podstaknut, dakle, znajući kako i na koji način cure i gde se slivaju poreski novci, moramo biti sigurni da je budžetski angažman zapravo – čista propaganda. Ljudi baš ne hrle da gledaju ove filmove, pa se moraju organizovati budžetski plaćene manifestacje da bi se prikazivali budžetski plaćeni filmovi.

Tako publika dobija kvalitet, pa je (pretpostavimo) 10-tak hiljada lica iz publike, za tričavih 200 dinara dobilo program koji vredi 27 evra (2,700 dinara) – po gledaocu. Nećemo biti zlonamerni, pa ćemo reći da ima tu još i posrednog impakta na razvoj turizma, kulture i svega što bi vas se moglo ticati. Kad bi samo nezahvalan narod još umeo da ceni ovaj impakt.

Menadžeri u ovoj industriji mogli bi biti pravi japiji, ali kako da budu japiji kada u filmskom biznisu ne postoji (slobodno) tržište. Tako njihov naizgled menadžerski rad više prima oblike komesarskog i politbirovskog rada. Uvaženi filmski radnici, pozvani da o budžetskom trošku filozofiraju o budžetskim filmovima, već godinama radije pišu o komarcima i drugim trivijalnostima, uz ogradu da su jedne godine filozofirali o andergraund filmu odn. “Crnom talasu”, dok su druge filmske priredbe po Srbiji dogurale već i do “Novog talasa”. Tu je i Palić koji definitivno jeste, ali baš i nije turistička destinacija. Tako sve pomalo i jeste i nije, odn. poprima nekakav dijalektički senzibilitet, pokretljivost i održivost jednog javnog komunalnog preduzeća. Možda Palić nema vodovod i kanalizaciju, ali umesto toga ima JKP Festival evropskog filma.

- Eh, a kako da stignem do Subotice? – pita gost, potpuno zbunjen.

Pokažem mu na jezero, pa kažem:

- Ima i tu alhemija, mnogo veća, za 17,6 miliona evra. Kreneš pravo, jezerom, pa desno, jezerom, pa samo pravo, pa ćeš se, na posletku, već pojaviti u na željenom mestu u Subotici, ako ti se ne gadi da izađeš kroz WC šolju.

Diskriminacija prema Romkinjama je trostruka, diskriminišu ih kao žene, kao Rome ili na obe osnove, a ona uključuje prisilnu sterilizaciju, koja se praktikuje u nekim zemljama članicama Saveta Evrope, ugovorene dečije brakove, koji dovode do toga da mlade Romkinje rano napuštaju školovanje, dolazi do ranih trudnoća i drugih negativnih posledica. Pored toga, Romkinje su prisiljene na rodno specifične uloge sa velikim negativnim uticajem na njihovu ličnu autonomiju, zdravlje, mogućnost da rade van kuće, kao i opšte blagostanje.

Romkinje se već na polju obrazovanja suočavaju sa više prepreka. Zbog patrijarhalne tradicije, manja su očekivanja od Romkinja. One su opterećene porodičnim obavezama od veoma ranog detinjstva. Prema njihovoj tradiciji je poželjno da devojka ostane devica do sklapanja braka, što pojačava još uvek vrlo uobičajena praksa testiranja nevinosti, koja je blisko povezana sa visokom stopom napuštanja škole od strane Romkinja u pubertetu. Njihove porodice strahuju da će se defloracija desiti u školama čime bi se mogla osramotiti devojka i njena porodica.

Diskriminacija Romkinja u oblasti zdravstvene zaštite je posebno evidentna u oblasti reproduktivnog zdravlja. Romkinje vrlo retko posećuju ginekologa zbog stida izazvanog strogim patrijahalnim vaspitanjem. Zbog toga, posebnu pažnju treba posvetiti zdravstvenom obrazovanju, uključujući i informacije i savete o metodama planiranja porodice, jer veoma mali broj Romkinja koristi tradicionalne metode kontracepcije, a broj abortusa među njima je veoma visok. Ono što je zastrašujuće, je da se prosečan broj abortusa u toku života Romkinja kreće između 8 i 13. Romkinje su takođe pod velikim rizikom da budu podvrgnute prisilnoj sterilizaciji bez njihove pune saglasnosti i objašnjenja o intervenciji, njenoj prirodi, mogućim rizicima ili posledicama.

Prisilni brakovi i brakovi dece ne smeju da postoje u našim društvima, koja podržavaju ljudska prava i prava deteta. Međutim, treba da budemo svesni da su u mnogim evropskim zemljama, Romi i danas žrtve dečijih brakova. Pod plaštom poštovanja kulture i tradicije doseljenika i autohtonih zajednica, i dalje postoje organi koji tolerišu dečije brakove iako se njima krše osnovna prava svake žrtve.

Trebalo bi pitati nacionalne vlasti da promene svoje nacionalno zakonodavstvo, ako je potrebno, ali i raditi na promeni kulture i razvoju cele Romske zajednice da bi se i oni sami pridružili borbi protiv ranih brakova.

**

A Roma nők helyzete az Európa Tanács tagállamaiban

A roma nők ellen irányuló hátrányos megkülönböztetés hármas: romákként, nőkként vagy mindkét jellegzetességük alapján. Megnyilvánulási formái a kényszersterilizáció, a gyermekházasságok, valamint ezek következményeként a jelentős középiskolai kiiratkozás, a korai terhesség és más negatívumok. Ezen túlmenően, a roma nők nemi szerepe a saját közösségükön belül és kívül egyaránt, negatívan hat az egyéni autonómiájukra, az egészségükre, a munkavállalásra és az általános jólétükre.

A roma nők már az oktatás terén számos akadályba ütköznek. A patriarchális hagyományokból kifolyólag alacsonyabbak az elvárások a roma lányok oktatási teljesítményét illetően. Ők már igen korán, szinte gyerekkorukban családi kötelezettségekkel vannak leterhelve. A roma nőtől elvárják, hogy házasságkötésig maradjon szűz, igy a szüzességvizsgálat még mindig gyakori a roma családok körében, és szorosan kötődik a középiskolás roma lányok iskolából való kiiratkozásához pubertás korban. Családtagjaik attól tartanak, hogy megbecstelenítés történhet az iskolában, ami szégyent hozhatna a lányra és családjára.

A roma nők elleni hátrányos megkülönböztetés egészségügyi térén különösen nyilvánvaló e nők terhessége esetén. A roma nők a patriarchális nevelésük miatt szégyelnek nőgyógyászhoz járni. Ezért különös figyelmet kell fordítani az egészségügyi nevelésre, beleértve a tájékoztatást és tanácsadást, a családtervezési módszereket, hiszen nagyon kevés roma nő használ hagyományos fogamzásgátlót, a vetélések száma viszont nagyon magas közöttük. A roma nők a kényszersterilizálás veszélyének vannak kitéve, anélkül, hogy beleegyezésüket adnák vagy magyarázatot kapnának a beavatkozásról, a lehetséges kockázatokról, vagy a sterilizáció következményeiről.

A kényszerházasságoknak és a gyermekházasságoknak nem kellene előfordulniuk társadalmunkban, amelyben védve vannak az emberi jogok és a gyermekek jogai. Tudnunk kell, hogy számos európai országban, a romák még ma is gyermekházasságok áldozatai. Az emberi jogok megsértését jelenti az, hogy a bevándorlók és őshonos közösségek kultúrájának és hagyományainak megőrzésére hivatkozva, ma is léteznek hatóságok, amelyek tolerálják a gyermekházasságokat, annak ellenére, hogy sértik minden egyes áldozat alapvető jogait.

Egyik oldalról tehát fel kell kérni az Európa Tanács tagállamait a jogszabályaik olyan irányú megváltoztatására, amely tiltaná a kiskorúak házasságkötését, ha szükséges, de ugyanakkor az egész roma közösségnek is törekednie kell a kulturális változásra és csatlakoznia a korai házasságok elleni küzdelemhez.

Svi pozdravljamo sve i podržavamo svašta. Tako i naše predsednike Tadića, Josipovića, pa i njihove doglavnike. Nemam nameru ništa tu da primećujem.

Nego, opisaću vam susret sa najvišim vrhom onako kako sam ja doživeo.

Vraćam se sa sela, upržila zvezda, kad – kolona kod Starog Žednika. A nedelja! Otkud kolona, otkud se kola ukoloniše? To se ja mislim da narodne automobiliste udarilo sunce u glavu, pa samoinicijativno napravili kolonu, te počnem lepo da ih zaobilazim, sve dok – OPA! – ne naiđem na saobraćajce.

Pred ovim saobraćajnim autoritetom i ja (mislim: auto, mi muškarci se uvek poistovećujemo sa automobilima) stanem, pa se uguram nekako nazad u kolonu. Saobraćajac, srećom, zauzet vikanjem na nekog drugog automobilistu da se SKLONI! Da siđe s puta! Šta će to biti? Hoće li proći nekakav visokotoksični radioaktivni tovar?

Čekamo, tako, tu se i ja nekako prisetim da su masovni mediji stotinjak puta ponovili vest da se odigrava susret na najvišem nivou, pa znam da danas, čak i kada nailazi koji (od nebrojeno mnogo) ministarčić – blokira se saobraćaj. Dokontam tako će to bit naši poglavari, pa predlažem da izađemo, da im mašemo, da vičemo “U-JA! U-TA-TA!” ili “NAPRID!”, da im damo podršku iz narodske baze, da im olakšamo bremenit i usamljenički život na najvišem vrhu. Ali – cvrc.

Dobi onaj saobraćajni službenik nekakvu poruku, pa viče da se svi sklone.

Dobro da se sklonismo, jer bi nas pregazili.

Tu protutnji kolona, sirene i svetla, kolona ljutih, crnih, zamračenih limuzina, džipova, tutnji kao brzi voz iz Fort Knoxa. Nisam ni stigao prebrojati sva ta vozila, a za njima projuri još i hitna pomoć, isto, s rotacijom. Nisam siguran, ali čini se da su samo vatrogasci nedostajali.

Pretpostavljam da to nalaže bezbednosna nauka, da tako mora biti.

Al’ se mislim – jadna li su vremena kad se velikani vozikaju ovako – kako? – k’o Pablo Eskobar. Otud, kad ih čovek vidi da se tako prevoze, ne može drugo da pomisli nego da su negde gadno zgrešili.

- Šta je ovo? – pitaju deca.

- Ovo? To ni sam vrag ne zna. – odgovaram, pa čekam da odu ovi velikani, da možemo opet živeti na miru.

Један од послодаваца “Суботичких новина”, Пеђа Малишановић, саопштио ми је 25.  јуна да не жели да ми, као главном и одговорном уреднику, продужи Уговор о раду, због наводног незадовољства послодавца мојим радом и неиспуњавања захтева које је Малишановић, као један од послодаваца тражио од мене. Донето је решење у којем се каже да су се наводно стекли услови да ми престане радни однос, јер је истекло време на које је запослени засновао радни однос.

Тако су “Суботичке новине”, у року од неколико месеци, поново остале без Главног и одговорног уредника, на чијем сам челу био протеклих шест месеци.

Да ми се неће продужити уговор о раду, и да ћу бити смењен као Главни и одговорни уредник саопштио ми је, неколико дана пре истека рока, Малишановић, један од више сувласника, са којим сам од почетка постављања на ово одговорно месту у сукобу, који са мном готово није комуницирао и који је настао и због тога што сам Малишановићу ставио до знања, да никоме нећу дозволити мешења у уређивачку политику, што је био један од услова да прихватим овај одговорни посао.

Пред доношења одлуке о раскиду уговора и мојој смени, позван сам на разговор у просторије фабрике “Азотаре”, чији је власник Малишановић. Најпре је критиковао “Суботичке новине”, за које је рекао да су “празне, да немају ништа што био могло да се прочита” и друго, али и то, да ја “као главни и одговорни уредник нисам послушао њега као послодавца”, који је од мене захтевао да му достављам, годишњи, шестомесечни, месечни, недељни и план шта ћу у сваком броју објавити. Рекао сам му, да нећу писати никакав план, да ћу се држати концепције листа која је одавно утврђена , а да нећу правити никакве планове током недеље, шта ћу то да објавим. Покушао сам да му на примеру последњег броја објасним како то није могуће, показујући му текстове, које смо објавили као догађаје, дан пре изласка новина из штампе, али је он тврдоглаво опстајао на томе да је то могуће.

Сукоб је настао и после његовог захтева који је упућен мени као главном и одговорним уредником,најпре на редакцијском састанку да “Суботичке новине”, треба да објављују и нека афере, што би по њему повећало тираж, да ће “Суботичке” доћи до новца, који ће, како сам схватио побољшати положај “Суботичких новина”, чији запослени, месецима не примају личне дохотке. Одбио сам и такве захтеве.

“Суботичке новине”, као најстарији лист у Војводини, али и у Србији, једне су од ретких локалних листова које могу саме себе да издржавају. Имале су несрећу, да су имале две несрећне приватизације, једне која је поништена а чији је власник и завршио у затвору, и ову сада. Прошле године “Суботичке новине”, су оствариле приход већи од 22 милиона динара, што је било довољно за плате и доприносе запослених, али и да власници буду задовољни својих приходом. И, данас “Суботичке новине”, остварују значајан приход, који омогућава да сви запослени редовно добијају своје плате, али власник одбија да месецима исплаћује плате и доприносе. Као главни и одговорни уредник, за ових шест месеци, примио сам плату и по, као и остали новинари у редакцији, који су управо, због нередовних исплата и два пута штрајковали, што сам ја и својим потписом подржао. Стање се није побољшало ни када су новинари пристали на “предлог” Малишановића, да примају знатно умањење плате “јер ће у противном”, како је рекао, “прећи ма минималне зараде”. Договором у редакцији, пристало се на умањене плата, али и на исплату социјалног, здравственог и пензијског осигурања, што Малишановић, као задужени човек, никада није испоштовао.

У Међувремену, када се очекивало да ће “Суботичке” изаћи из блокаде рачуна, оне су поново ушле у још већи дуг и због тога, што су пристизала судска решења о исплатама, по тужбама некадашњих запослених.

Истовремено, зграда “Суботичких новина” стављена је под хипотеку на кредит, узет је кредит, а испоставило се, и да се са рачуна Суботичких плаћа и Градској топлани, за услуге, иако ове новине као предузеће имају сопствено грејање.

Понашање послодаваца према новинарима је такво да се они третирају као нека врста робова, којима је задатак да раде, а да о платама “не брину – стићи ће кад стигне”. На једном од састанака, то сам му и рекао уз напомену и да су робови добијали кашу за ручак, а да “његови” живе у беди, на шта је он одговорио “да можда не желите да продам своју кућу”, и тврдњама како нам је он стално нешто давао и обезбеђивао, али никада није рекао шта је све узео од “Суботичких новина”, као и претњама да га новине уопште не занимају.

Новинари, иако су упознати са већином мојих тврдњи, живе у сталном страху да ће изгубити посао, добити отказ, и ћуте, иако у целости и поштено својим радом зарађују своју плату, али неко очигледно не дозвољава да се на рачуну дуго задржава новац, што “Суботичке” доводи у тешку ситуацију. Послодавац у овој новинској кући, без знања новинара и главног уредника, конкурисао је за неке општинске пројекте, како би од градских власти обезбедили новац, наводно за “Суботичке новине”, а оптерети новинаре, чији се положај, и да се новац одобри, не би побољшао.

Овим саопштењем сам само укратко желео да укажем на све тешкоће новинара, незаконитости и друго, да упозорим јавност и власт, не само у граду, да предузму неке мере, јер ће остати без значајне локалне медијске куће, уколико се не умешају и стварно утврде, како и на који се начин газдује или зашто се не поштује Устав и закон. Нисам, ово написао због тога што одлазим, што иначе лично не жалим, већ само да анимирам јавност, челнике града, власт и друге државне органе да не дозволе урушавање “Суботичких новина”, да не урушавају достојанство новинара који раде у најстаријим локалним новинама у Србији.

Na samom početku bih u svoje lično ime i u ime Evropske Narodne Partije želela da istaknem da mi je veliko zadovoljstvo što se ova važna tema, konkretno borba protiv korišćenja tehničkog uređaja, koji emituje visoke tonove kako bi rasterali omladinu i držali ih dalje od nekih mesta, konačno našla na dnevnom redu plenarne sednice. Kao što je naglašeno u izveštaju, sposobnost da se čuje zvuk visoke frekvencije se gubi sa godinama, tako da zvuke, koje emituje “Komarac” mogu da čuju samo mladi ljudi. Ovaj uređaj je dakle ponižavajući za mlade ljude. Uprkos činjenici da ga mi, odrasli ne čujemo, ovaj problem postoji i moramo da se borimo protiv njegovog korišćenja ili tačnije, da ga zabranimo.

Kao potpredsednica Komiteta za kulturu, obrazovanje i nauku Parlamentarne Skupštine Saveta Evrope bih naglasila da je naša pažnja usmerena na ovaj uređaj zahvaljujući Evropskom Omladinskom Forumu, pošto je ovaj problem bio potcenjen u prošlosti. U njihovom obraćanju, naglasili su diskriminaciju dece kao jedan od najvećih problema.

“Komarac” је dakle komercijalni naziv za akustični uređaj za rasterivanje mladih, koji je dostupan na tržištu i koristi se u nekim od zemalja članica Saveta Evrope. Buka proizvedena od strane ovog uređaja je vrlo iritantna i bolna za tinejdžere. Ona definitivno nije muzika, već mučenje, oružje ponižavajućeg postupanja.

Ovaj uređaj se obično instalira i koristi ispred javnih institucija, prodavnica, a ponekad čak i ispred školi. U većini slučajeva, on se upotrebljava bez prethodnog upozorenja, što je neprihvatljivo. “Kоmarac” je uređaj, koji se koristi kao oružje protiv omladine bez obzira da li se oni ponašaju dobro ili loše, samo zbog tzv “lošeg utiska”. Dakle, deca se kažnjavaju za stvari koje nisu uradili.

Dok mlade tretira kao da su divlji i opasni, ovaj uređaj je štetan i vrlo uvredljiv. S druge strane, deca imaju pravo da budu zaštićena od ozbiljnih napada na njihov fizički i psihički integritet. Korišćenje ovog uređaja je u suprotnosti sa Konvencijom UN o pravima deteta, naročito u pogledu prava na zdravlje i bezbednost. Ova Konvencija, između ostalog obavezuje države potpisnice da “obezbede zaštitu deteta od svih oblika diskriminacije ili kažnjavanja” i zahteva od njih da “preduzmu sve zakonske, administrativne, socijalne i obrazovne mere za zaštitu deteta od svih oblika fizičkog ili mentalnog nasilja.”

Sve u svemu, ovaj uređaj se ne bavi anti-socijalnim ponašanjem, samo ga premešta. Stoga moramo uvesti opštu zabranu instaliranja i korišćenja ovog audio uređaja, koji jasno diskriminiše mlade ljude.

Ukratko, potrebno je obezbediti da se mladi ne tretiraju sa nepoštovanjem i netrpeljivošću, pošto su oni naša budućnost, koja je voljna da uči i radi zarad pozitivnih promena u našem društvu.

***

Az Európai Néppárt frakciója nevében ki szeretném fejezni közös megelégedettségünket, hogy ez a fontos téma, nevezetesen az olyan éles hangokat kibocsátó műszaki eszköz elleni harc, amelyet arra használnak, hogy a fiatalokat távoltartsák bizonyos helyekről, végre a plenáris ülés napirendjére került. A jelentésben olvasható, hogy a magas frekvenciájú hangok érzékelésének képessége az idő múlásával csökken, így az ún. “Szúnyog” által kibocsátott hangokat csak a fiatalok érzékelik. Emiatt ez az eszköz megalázza és hátrányosan megkülönbözteti a fiatalokat. Annak ellenére, hogy mi, felnőttek nem halljuk, ez a probléma létezik és közösen kell harcolnunk ellene, még pontosabban, be kell szüntetnünk ezt.

Az Európa Tanács Közgyűlése Művelődési, Tudományos és Oktatási Bizottsága alelnökeként ki szeretném hangsúlyozni, hogy az ún. “Szúnyogra” az Európai Ifjúsági Fórum hivta fel a figyelmünket, mivel ezt a problémát alábecsülték a múltban. A bizottságunknak cimzett levelükben, a gyermekek iránti hátrányos megkülönböztetést említették legnagyobb problémaként.

Tehát „Szúnyog” a kereskedelmi neve annak az akusztikus készüléknek, amely megtalálható a piacon és használatban van az Európa Tanács néhány tagállamában. Az ilyen készülék által kibocsátott hang rendkívül bosszantó és fájdalmas a tizenévesek számára. Ez egyáltalán nem zene, hanem kínzás, a megalázó bánásmód fegyvere. Az ilyen eszközt általában a közigazgatási szervekben, az üzletekben és néha az iskolákban is használják, a legtöbb esetben előzetes figyelmeztetés nélkül, ami elfogadhatatlan. Ezt a készüléket fegyverként használják a fiatalok ellen, függetlenül attól, hogy hogyan viselkednek, csupán a “rossz benyomás” miatt. A gyermekeket lehetséges bajkeverőkként és betolakodókként kezelik. Olyan dolgokért bűntetik őket, amelyeket nem tettek meg.

Amíg a fiatalokat úgy kezeli, mintha veszélyesek vagy vadak lennének, ez az eszköz káros, sértő és megalázó. Másrészről, a gyermekeknek joguk van fizikai és lelki épségük védelmére. Ez a készülék ellentétben áll az Egyesült Nemzetek Gyermekjogokról szóló Egyezményével, különösen egészségügyi és biztonsági szempontból. Ez az egyezmény többek között arra kötelezi az államokat, hogy “biztosítsák a gyermekek védelmét a hátrányos megkülönböztetés minden formájától” és előírja, hogy “tegyenek meg minden jogi, közigazgatási, szociális és nevelési intézkedést a gyermekek megvédése érdekében a fizikai vagy lelki erőszak minden formájától”.

Mindent összevetve, a “Szúnyog” készülék nem foglalkozik az antiszociális viselkedéssel, csupán áthelyezi azt. Ezért kell betiltani a használatát, hisz nyilvánvalóan hátrányos megkülönböztetésben részesiti a fiatalokat.

Biztositani kell, hogy a fiatalokat ne gyűlölettel és bajkeverőkként kezeljék, hanem mint a jövőnket, amely tanulni és dolgozni akar a pozitiv társadalmi változások érdekében.

Falkijski točak u Škotskoj,

na polovini ciklusa.

Hidrosistem DTD

Kanal Dunav-Tisa-Dunav (DTD) predstavlja jedinstveni hidrotehnički sistem za kontrolu poplava i hidrotehničku melioraciju, snabdevanje vodom, odvođenje otpadnih voda, plovidbu, turizam, pecanje i lov. U okviru sistema postoji 694 km kanala, od čega je 600 km plovno. Prvi kanal izgrađen je u 18. veku, a svoj sadašnji izgled Hidrosistem DTD dobio je posle Drugog svetskog rata sa inžinjerom Nikolom Mirkovim.

Prevodnica Novi Sad

Krajem XVI veka Dunav, Tisa, Moriš, Zlatica, Galacka i Begej, kao i ostali vodeni tokovi bili su prepušteni sebi i plavili su teritoriju Vojvodine, pretvarajući je u močvare i bare.

Do prvih vodoprivrednih radova došlo je početkom XVIII veka. U Banatu, 1718. godine započeto je iskopavanje veštačkog kanala dužine 70 km na Begeju, od Temišvara do Kleka, u delu koji je najugroženiji poplavama. U Bačkoj, prvi kanal kopan je između Kule i Vrbasa 1785. godine u cilju odvođenja površinskih voda, a čitavu operaciju je vodio Jozef Kiš. Drugi kanal je bio kopan između Sivca i Vrbasa 1787. godine. Veliki bački kanal – najveći vodoprivredni sistem u dunavskoj regiji i Jugoistočnoj Evropi tog vremena koji su dizajnirali braća Jozef i Gustav Kiš, izgrađen je između 1793. i 1801. godine.

Pre no što je Mirkov nastavio rad na Hidrosistemu DTD bilo je 170 km kanala, 5 prevodnica – Bezdan, Mali Stapar, Bečej, Klek i Itebej, i 4 ustave. Nastavak projekta su 1947. godine odobrile najviše državne vlasti, plan je bio gotov 1957. godine, a Hidrosistem DTD je građen narednih 20 godina. Čitav posao završen je 1977. godine.

Prevodnica Bezdan

Prevodnica Bezdan je prvi objekat u Evropi gde je primenjeno podvodno betoniranje. Građenje ove prevodnice započelo je 1846, a završeno 1856. godine, što je bilo označeno postavljenjem spomen ploče na centralnom delu južnog zida komore prevodnice. Tekst je napisan na latinskom, a u prevodu znači:

“Za vreme vladavine cara Franje Josefa izgrađena je ova prevodnica. Jedina u Evropi izgrađena od betona, a pod pokroviteljstvom ministra trgovine viteza Togenburga I guvernera Komitata Koronina Kronberga. Podignuta je pod nadzorom inspektora Johana Mihalika od 1855. do 1856. godine”

Johan Mihalik prvi je u Evropi koji je primenio sistem postavljanja temelja ispod površine vode. Isključivo sa najjednostavnijim pumpama za vodu koje je imao na raspolaganju u to vreme pristupio je gradnji na način na koji niko do tada nije učinio. Kada je temelj bio iskopan, on nije pumpao vodu. Umesto toga, i osnova i jedna od kmora su ostale ispod površine vode.

Prevodnica povezuje kanal Vrbas-Bezdan sa Dunavom. Imala je dva para dvokrilnih kapija na oba kraja komore. Koristio se onaj par koji je odgovarao vodostaju u momentu prolaska plovila kroz prevodnicu.

Prevodnica Bezdan nije u upotrebi od 1995. godine, već služi samo za potrebe odbrane od velikih voda Dunava. U vreme kada je bila napravljena predstavljala je prodor na polju nauke i tehnike tog vremena i, kao takva, bila je uvrštena u glavne svetske inženjerske enciklopedije.

Prevodnica Mali Stapar

Prevodnica u Malom Staparu izgrađena je 1802. godine. U početku, bila je jedna od četiri prevodnice na Velikom bačkom kanalu. Jedina je među prevodnicama nastalim u periodu izgradnje kanala Bački Monoštor-Bačko Gradište koja je i danas u upotrebi. Ova prevodnica ima dvokrilne kapije, prvobitno urađene od hrastovine koje su krajem XIX veka zamenjene gvozdenim. U nekoliko navrata sanirani su zidovi od opeke.

Prevodnica Velebit ( Tisa – Palić )

Kao što vidite, stali smo sa razvojem i idejama kod g. Laze Ačanskog – ovdašnjeg. Mogli su naši stari da se dosete da naprave kanal Tisa-Palić i tu prevodnicu pa da zaplove čamci i brodići pod raznim zastavama iz belog sveta do Velike terase, Ženskog štranda a i do neke već formirane industriske zone za prihvat brodskog tereta. Ostavili su to nama – koja fatalna greška!?

Tako ja ukradoh malo teksta sa interneta tek da mi pomogne da razgalim dušu i zapalim maštu onima koji više poznaju vinske od vodenih puteva. Ustvari oni ni neznaju da to nije pitanje izbora već jednostavno jedna dobra osobina čoveka da prirodu prilagođava svojim potrebama. Nemože se to uvek . Priroda je jaka a kada se još prepreči ljudska glupost onda je teško ali opet izvodljivo. Dokaz – naši preci su pre koje stoleće već uveliko razmišljali o tome i ostvarivali zadivljujuće rezultate.

Nama ne treba Falkijski točak niti grandomanske građevine, niti skupi, nikom potrebni elaborati već nam treba samo jedna mala prevodnica i proširiti dvadesetak kilometara kanala. Rešili bismo se velike mrlje koja preti da ostane budućim generacijama. Taj posao, verujem da ne može biti skuplji od jednog čišćenja jezera i tri četiri elaborata osrednje jačine koji prate svaku akciju, ne bi li se iz nečega opravdale te silne nagomilane institucije krcate protežiranim „intelektualcima“. Retki su oni pravi stručnjaci. Njih se već izdaleka prepoznaje. Doći će valjda i oni do izražaja jednoga dana.

Ovde još nema slike ali zamislite prevodnicu kao onu kod Stapara iz 1802 godine. Dosta je to nama.

Članovi i simpatizeri srpskih radikala, stranke fašističkog usmerenja, provešće ugodan subotnji dan u Subotici deleći novine “Velika Srbija“ i pozivnice za promociju nove knjige prof. dr. Vojislava Šešelja “Policijski dosije“. Stvar je vrlo važna.

Promocija knjige Vojislava Šešelja, predsednika SRS i haškog optuženika biće upriličena u ponedeljak u 19 sati, u velikoj sali Nove opštine. Na promociji će govoriti visoki stranački funkcioneri i narodni poslanici Srpske radikalne stranke.

Promocija fašizma i neumornog podgrevanja krvavog ratnog ludila proći će glatko u mrtvoj multietničkoj subotičkoj atmosferi. Onako kako smo već navikli. Mediji će sve lepo i uredno da zabeleže i upoznaju javnost o najbitnijim crticama iz knjige skribomana kome se sudi za ratne zločine.

Narod zaveden Šešeljevom konstatacijom “Sedam godina sam robijaš, ali sam po zakonu nevin dok se suprotno ne dokaže“, jasno nam daje do znanja da su mržnja, nasilje, nacionalizam, šovinizam i fašizam u nacionalno šarolikoj Subotici – sasvim okej.

Srbija se svim silama aktivno bori protiv svih oblika diskriminacije – tako što je na svakom koraku sama promoviše i sprovodi u delo.

Ovo je zemlja u kojoj se najgrublje krše elementarna ljudska prava, pravo na zaštitu privatnosti, gde gotovo neopažano srljaju vesti poput BIA vas danonoćno posmatra – zna šta radite ovog leta, zna kome pišete, zna šta pišete, zna za koga radite, zna kome podmećete, zna šta mislite i zna sa kim se jebete.

• Znamo koga zastupate
• Znamo protiv/za koga se borite
• Znamo kome podmećete
• Znamo šta mislite
• Znamo s kim se jebete

Zanimljivo je kako se svuda u svetu zabranjuju knjige koje promovišu fašizam, dok se većina srbijanskih medija, koji bi trebali da budu korektivni faktor i spona između vlasti i naroda, stavljaju u službu svakog vida govora mržnje tako što mu se odlučno predaju umesto da mu se suprotstavljaju.

Gde su naše gradske nevladine organizacije, borci za ljudska prava? Gde ste građani da se pobunite? Zar se ne sećate da će eventualnim dolaskom SRS-a na vlast, Hrvati poći na put u Hrvatsku sa jednim sendvičem, a Mađari u Mađarsku sa dva…

U Srbiji zaista više nije bitno kako je fašizam počeo, ko ga je promovisao, kuda se kretao, šta nam je sve doneo, koliko života odneo, kako se vremenom modifikovao i prilagodio novim civilizacijskim trendovima – bitno je da se nastavlja.

Uključivanje žena u prevenciju i rešavanje nerazrešenih konflikata u Evropi

Izveštaj je o važnosti uključivanja rodne perspektive u sve faze. Uverena sam da bi veće učešće žena u odlučivanju o prevenciji konflikata dalo podsticaja ovoj vrsti dijaloga i da je uključivanje principa rodne ravnopravnosti u sistem odbrane i bezbednosti jedan od preduslova za mirovne procese.

Spomenula sam Rezoluciju 1325 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, koja naglašava posledice oružanih konflikata po žene i devojke, kao i značajnu ulogu žena u izgradnji mira i u post-konfliktnim procesima. Izzrada i usvajanje Nacionalnog akcionog plana za primenu Rezolucije 1325 potvrđuje rešenost Srbije da aktivno učestvuju u izgradnji i održanju mira.

Žene i ekonomska i finansijska kriza

Najznačajnije pitanje danas je kako se oporaviti od krize. Smatram da u budućim inicijativama za suzbijanje krize ili ograničavanje njenih efekata treba uzeti u obzir i rodnu dimenziju. Moramo usmeravati naše politike na rodno osetljiv način, uz uvažavanje mogućnosti da su žene dodatno izložene finansijskoj nesigurnosti usled nižih zarada, isprekidane radne istorije i ograničenim finansijskim resursima.

Potrebno je uravnotežavanje zarada tokom životnog ciklusa, ukidanje nejednakosti u platama i podsticanje ženskog preduzetništva, a za zdrav rast globalne ekonomije neophodno je i ravnomerno učešće muškaraca i žena na najvišim pozicijama i mestima donošenja odluka.

Diskriminacija na osnovu seksualne orijentacije i rodnog identiteta

Naš zajednički cilj je da progovorimo protiv svih oblika diskriminacije i da obezbedimo poštovanje osnovnih ljudskih prava. Svako mora da ima jednak pristup radu, dobrima, uslugama, stanovanju i drugim objektima. Treba osuditi sve oblike nasilja nad LGBT osobama i omogućiti bezbednost za sve.

Moramo rešiti i druge praktične probleme istopolnih zajednica, kao što su: zdravstvena zaštita, poseta bolnicama i zatvorima (tzv. institucijama sa ograničenim kretanjem), podela imovine nakon raskida zajednice itd. Potrebna je izgradnja odgovornog društva u kome se poštuju opšte vrednosti, ljudska prava i princip jednakih mogućnosti.

Zaštita zaposlenih koji upozoravaju na korupciju, tzv. “duvača u pištaljku”

Naglasila sam ključnu ulogu zaposlenih koji su spremni da doprinesu otkrivanju konkretnih slučajeva korupcije i lošeg upravlljanja svedočeći u cilju suzbijanja sistemske korupcije. Zaštita zaposlenih koji su spremni da ukažu na takvo ponašanje je od ogromne važnosti za sprečavanje korupcije.

Apsolutno je neophodno dopuniti postojeće i doneti adekvatne nove zakone koji se tiču zaštite zaposlenih koji upozoravaju na korupciju, a sve radi zaštite javnog interesa. Poboljšanja zakonske regulative moraju biti praćena i opštim promenama stava prema prijavljivanju korupcije.

A nők társulása a megoldatlan konfliktusok megelőzésébe és megoldásába Európában

Ez a jelentés a nemi szempont beillesztésének fontosságáról szól. Meg vagyok győződve arról, hogy a nők nagyobb arányú részvétele a konfliktust megelőző döntéshozatalban, friss lendületet biztositana az ilyen fajta párbeszédben és hogy a nemek közötti egyenlőség beillesztése a honvédelmi és a biztonsági eljárásokba, alapfeltétele a békének.

Megemlitettem az Egyesült Nemzetek Biztonsági Tanácsa 1325-es határozatát, amely kihangsúlyozza az erőszakos konfliktusok a nőkre és lányokra gyakorolt következményeit, valamint a nők fontos szerepét a békefenntartó és a konfliktusokat követő folyamatokban. A Nemzeti Cselekvési Terv kidolgozása és elfogadása bizonyitja Szerbia elkötelezettségét a béketeremtésben és a békefenntartásban való aktiv szerepvállalásra.

A nők és a gazdasági és pénzügyi válság

A legfontosabb kérdés ma az, hogy hogyan lábaljunk ki a világválságból. Személyes véleményem szerint inditványainkba be kell illesztenünk a nemi szempontot. A programokat nemi szemszögből kell néznünk, felismervén azt, hogy a nők nagyobb pénzügyi bizonytalanságnak lehetnek kitéve az alacsonyabb bérek, a hosszabb és gyakoribb munkahelyi kimaradások és a korlátolt pénzügyi eszközeik miatt.
Biztositani kell az arányos fizetéseket az egész élet folyamán, csökkenteni a bérek közötti különbségeket és ösztönözni a női vállalkozásokat. A gazdaság egészséges növekedése érdekében, nélkülözhetetlen a nők és a férfiak arányos részvétele a magas tisztségeken és a döntéshozó szervekben.

A szexuális irányultságon és a nemi identitáson alapuló hátrányos megkülönböztetés

Közös célunk, hogy fellépjünk a hátrányos megkülönböztetés minden formája ellen és biztositjuk az alapvető emberi jogok tiszteletbentartását. Mindenkinek, egyenlő esélyekkel kell indulnia a munkaerőpiacon, a termékekhez, szolgáltatásokhoz, lakhatáshoz és egyéb javakhoz való hozzáférésben.El kell itélni az LGBT populáció elleni erőszak minden formáját és lehetővé tenni a biztonságot mindenki számára.

Meg kell oldani az azonos nemű közösségek egyéb gyakorlatban jelentkező problémáit, ilyenek: egészségügyi biztositás, kórházak és fegyházak látogatása (ún. korlátozott mozgáslehetőségű intézmények), a vagyon elosztása szakitás után stb. Egy olyan felelős társadalom építése szükségeltetik, ahol az általános értékeket, emberi jogokat és az esélyegyenlőséget mindenki tiszteletben tartja.

A “sipba fújók” védelme

Kihangsúlyoztam azon munkavállalók kulcsfontosságú szerepét, akik készen állnak arra, hogy tanuskodással részt vegyenek a korrupció és a hivatallal való visszaélés leleplezésének konkrét eseteiben, mindezt a szisztematikus korrupció elnyomása céljából. Azon munkavállalók védelme, akik készen állnak arra, hogy rámutassanak az ilyen viselkedésre, rendkivüli fontossággal bir a korrupció elleni harcban.
Nélkülözhetetlen felülvizsgálni a létező jogszabályokat és elfogadni azon új törvényeket, amelyek a “sipba fújók” védelmére vonatkoznak, hiszen ők a közösség érdekében lépnek fel. Mindezek mellett, a törvényhozásban történt előrelépéshez társulnia kell a a “sipba fújók” iránti általános hozzáállás javulásának is.