Nedavno sam bio na projekciji dokumentarca “Cinema Komunisto” (r. Mila Turajlić, 2010), pa, onako usput, udbaški, zabeležio razgovor old school štrebera Dex Dextera i new school štreberke Mile. O filmu i Tiletu, naravno. Dojavljujem ga javnosti u malo sažetijem obliku:
Dexter: Dragi gosti, meine Damen und Herren, drago mi je što ste došli u tolikom broju… Film je, pre nas, bio viđen u svetu, u video-Montevideo Sao Paolu, Toronto, Minhenu, Njujorku i danas, eto, Subotica. Mi smo mali, ali možda imamo najdužu tradiciju, ne znam da li znaš, ovaj bioskop (Lifke Šandora) ima tradiciju preko 100 godina, i na neki način jeste mesto za velike filmove i velike premijere. Ti nisi bila tu u sali, mi smo se malo smejali, malo plakali, emocija je bila snažna. Ne znam da li je to bio jedan od ciljeva, ali emocija je sve vreme prisutna i nekako je esencija koja nosi partizanske filmove, nekako te emocije, sve sa Batom. Reci mi, koja je bila osnovna ideja?
Mila: Ovo je, moram da kažem, moj prvi film i rađen je pet godina. Kad sam počela da ga pravim, imala sam jednostavnu ideju da napravim film o Filmskom gradu u Beogradu. To je strašno, što smo ga zaboravili, što sada izgleda kako izgleda, što će uskoro da se proda i da nestane. Ne znam da li pratite, Avala film je pred prodajom, prodaće se kao zemljište, i vi znate šta se zida na tom zemljištu: šoping molovi, luksuzni apartmatni, i sve to što je bilo u Filmskom gradu biće bačeno, uništeno. Dok sam snimala ovaj film mnogo toga je već bačeno, ja sam nosila kući šta sam mogla…
Dexter: Dozvolili su ti?
Mila: Pa to je bio već bačeno, na kontejneru. Neverovatno je da toliko ne cenimo stvari iz prošlosti. Možda je ona nekom sporna, ali to je naša prošlost, zato je dragocena. Ja sam prvo želela da snimam u Filmskom gradu, da snimam šta se tamo dešava, ali tamo se ništa ne dešava. Bilo je zaposleno 100 ljudi, ali oni su, manje više, pili od jutra do mraka… Tako sam krenula po arhivama, Filmskim novostima, Kinoteci, RTS-u, konačno shvatila da me Filmski grad više zanima kao vrsta metafore, i otud došla na ideju da snimim film – metaforičnu priču o Jugoslaviji, kao da je Jugoslavija bila jedan filmski grad, da je zemlja bila scenografija, da su ljudi živeli u toj projektovanoj realnosti, i krenula da se igram tom idejom. Kada sam stigla do tog ključa, obišla sam sve arhive Francuski, Italijanski, Nemački, BBC i UCL arhiv u LA (kao i sve domaće arhive), tražeći šta su sve stranci snimali o nama, i stvarno pala u nesvest kada sam pronašla npr. onaj “Nema problema” materijal, to je bilo u Francuskom arhivu. To je bilo gomilanje arhivskog materijala koje je išlo paralelno sa snimanjem. Na početku su svi ovi likovi koji se pojavljuju u filmu rekli “ne”, nisu želeli da učestvuju, i bio je jako velik posao ubediti ih da se konačno pojave. Leka je nekako zaštitnički bio nastrojen prema liku Tita, nije hteo da uđe u priču, trebalo mi je jako mnogo vremena da nađem argument kojim ću ga ubediti da učestvuje u filmu.
A onda mi je došla ideja da istorijsku priču pokušam da sklopim od igranih, a ne od dokumentarnih materijala. Od nekih 750 filmova snimljenih u Titovoj Jugoslaviji, skupila sam oko 300, i dok sam ih gledala, vodila sam neku vrsu evidencije. Izvukla sam nekih 1500 inserata i napravila bazu podaaka gde se to može pretražiti npr. “dobra pucnjava”, “smešna partizanska smrt”, “dobar govor”, i onda mi je bilo lakše da montiram. Npr. napravili smo jednu sekvencu smešnih smrti u patizanskim filmovima, to nije ušlo u film. Dugo sam montirala film, godinu dana, htela sam da priča bude pitka, i da nema naracije.
Dexter: Muzika takođe…
Mila: To sam jako dugo tražila.
Dexter: Uvodna numera?
Mila: To je Američka grupa, duo CocoRosie. One su danas poznata grupa, koriste se njihove pesme u reklamama, i jako sam brinula koliko će to da košta… Morala sam da imam tu pesmu (“Lyla“). Na kraju sam našla mejl jedne od tih devojaka, obratila joj se direktno i rekla da ja moram da imam tu pesmu, da smo mi mali, jeftin film, i – ona je pristala, dali su nam pravo na tu pesmu. Došla je na premijeru u Njujorku, i tamo mi je ispričala kako je došla na ideju za tu pesmu. To, naravno, nije imalo veze sa Jugoslavijom, ali meni se dopalo.
Dexter: A boli li Tita glava?
Mila: To je Zoran Rambosek.
Tražila sam 2-3 meseca muziku koja bi mi pomogla da to dočaram. Najveće otkrovenje mi je bilo, tražila sam stare snimke Titovih govora, i najviše mi se dopalo ono o Omladini, narod koji ima ovakvu omladinu ne mora da brine za budućnost. Na kraju se to pojavilo kao refren u pesmi Suncokreta.
Dexter: Uglavnom, za nas je ovo jedna sentimentalna priča, dosta nas je imalo knedlu u grlu. Sad, ne znam, dolazi jedna nova generacija koja to vreme ne pamti. Ti još pamtiš?
Mila: Maglovito.
Znala sam da moram da napravim film koji mora da se razume među strancima, i uvek se pitala, da li će se to razumeti. Mislila sam da će našim ljudima biti zanimljiv i imaće emociju, a strancima će biti možda samo zanimljiv, zabavan. Međutim, u Americi film sjajno prolazi, i dugo mi je trebalo da sebi objasnim zašto je to tako, jer oni su operisani od poznavanja bilo čega van Amerike. Ali, oni žive u sličnoj situaciji, jer imaju zvaničan san, kinematografiju koja proizvodi taj zvaničan san, i zapravo ima jako mnogo paralela. To je njima jasno.
Dexter: Partizanski film je i kao žanr uspostavljen u filmskoj terminologiji, a baš ga porede sa američkim filmom, vesternom. Žanrovski smo bili bliži američkom filmu nego nekom evropskom ili sovjetskom.
Mila: Ima veze zato što je kaubojski film morao da ispriča mit o nastanku te zemlje, a partizanski film je odigrao istu funkciju u priči o nastanku Titove Jugoslavije. Paralela je stvarno jaka.
Dexter: Apsolutno, ikona Yu filma, Bata Životinja (Živoinović) nosi stvarno velik deo i ovog tvog filma. Kako je raditi s njim?
Mila: Bilo je lepo, Bata je takav. On je, dok sam još bila student, imao reputaciju da vas nikad neće odbiti, da ima razumevanja za mlade autore, da ih podržava, ali voli da vas zavitlava. Pitao me šta da obuče i održao mi lekciju, jer sam rekla “svejedno”, pa se pojavio u štraftastom džemperu. Ipak, Bata je jako brzo ukačio šta ja hoću, shvatio je moju ideju, šta želim da radim. Ja sam sa svakim od njih snimila po nekoliko intervjua, u rasponu od 3-4 godine: kad god bih našla nešto novo u arhivi, ja bih trčala kod njih da mi to prokomentarišu. Bilo je mnogo interakcije.
Dexter: Za neke protagoniste filma ovo je bio poslednji voz. Leka, Titov kinooperater je umro.
Mila: To mi je strašno žao, umro je dva meseca pred premijeru. Ja sam htela da ga izvedem na premijeru, da mu se zahvalim što mi je poklonio poverenje, ali on je, nažalost, umro dva meseca pred premijeru. Interesantno, Leka nije hteo da učestvuje, pa sam ga ubedila da uradimo jedan intervju, pa je shvatio šta ja hoću, i onda počeo da mi pomaže. Rekao je, “pitaj me kako sam ja nalazio filmove, ja sam morao ceo dan da jurim film“. Rekao mi je da bi otišao Užičku, da svrati tamo. Ja sam znala da je Užička bombardovana. Rekla sam, “Leko, nema tamo više zgrade“, a on je rekao, “ne, ja ću tamo naći svoju aparaturu“. Godinu dana su nas šetali za dozvolu da odemo tamo. Konačno smo dobili dozvolu, on je poneo i ključ, a ja sam se uplašila da ga ne strefi srčka, jer je to bila jako emotivna scena: on se potpuno dezorijentisao kad je video da toga više nema. Drago mi je što smo mu ispunili želju, ali to je bilo tužno videti.
Dexter: Tu je on jedini vojnik, radnik u tom filmu. Ostali su funkcioneri, već proračunatiji.
Mila: On je srce ovog filma jer je on potpuno iskren i otvoren. On nije želeo da se odvoji i sagleda, već se na najčistiji mogući način dao priči, ispričao ju je iz prvog lica, dok su ostali malo revidirali svoje uloge, sagledali su se sa distance.
Veljko Bulajić je, na primer, jedini instistirao da vidi film pre prve projekcije. Rezervisala sam jedan mali bioskop u Zagrebu, odvezla se tamo sa kopijom, a Veljko kaže, “jao, pa ovo je staro kino koje je koristila cenzura za vreme SFRJ”. Ja se mislim, pa šta je ovo što sada radimo? Počne film, Veljko vadi olovku i piše neke beleške u mraku… Jako sam strahovala, posebno oko scene na mostu. Međutum, Veljko je veliki igrač, rekao je, “bravo, svaka čast”, i beleške su bile samo na temu koga ima previše, koga treba skratiti. Danas mi javi ko je još video film, na primer, kaže, “Buda Lončar je video film, dopao mu se”.
Dexter: Nekako je scena sa mostom najkomičnija, nije mi jasno šta se zaista desilo.
Mila: Veljko nije znao da most na Jablanici još postoji. Ja sam ga zvala da ide sa nama, ali on nije želeo da dođe. Otišli smo dole, snimili stvar, imali smo malo materijala, a onda smo saznali da svake godine, na godišnjicu bitke, bude neki skup, te da će baš te godine doći Raif Dizdarević. Shvatila sam da to moramo da snimimo, i snimili smo puno materijala, čak i intervju sa Raifom, koji je jako zanimljiv čovek. Tu negde sam shvatila, ta angdota oko rušenja mosta, mislim da znam šta je istina. Jako mnogo ljudi pričalo je različite verzije, Veljko to negira, ali oni stvarno u filmu nisu snimili rušenje mosta. Oni imaju dva kadra, a prvi kadar je maketa. Oni stvarno, iz nekog tehničkog razloga, nisu snimili detonaciju mosta. Gojko Kastratović je bio Veljkov asistent na filmu i on je rekao da je to istina, da oni to nisu uspeli da snime.
Dexter: Kažu, svaka zavera u koju su dvojica uključena osuđena je na propast.
Mila: To je već postao neki mit, to sa mostom.
Dexter: Sve je ovo na nekoj granici mita.
Mila: To i jeste ideja. Poigravanje sa stvarnošću i iluzijom. To me je i interesovalo.
Dexter: Ratko Dražević, kad smo kod mitova, čovek koji je ubio dve hiljade muškaraca i spavao sa dve hiljade žena, imao je jednu aferu, kažu ljudi, i u Subotici, gde je trebalo da rasturi Žarkovu vezu sa Terezom… Obzirom da duhovi prošlosti i danas žive, šta se o njemu priča?
Mila: Njegova najčuvenija afera bila je sa Oliverom Katarinom. Gile je došao u Avalu zato što je Ratko jedne noći morao da napusti Jugoslaviju. Dinko Tucaković sada priprema jednu knjigu o tome. Ratko je morao jedne noći da ode iz Beograda, interesantno da je stan ostavio Živojinu Pavloviću, što dosta govori o odnosu vlasti i crnog talasa. Gile je tako preuzeo Avalu, a Ratko otvorio Avalinu, verovatno Udbinu, ispostavu u RImu.
U film je ušlo 30% materijala koje sam našla, ali bilo je priča da je Avala pravila npr. uniforme i oružje za oslobodilački rat u Alžiru. Teško je to dokazati jer Avala nema arhivu. Filmska kuća koja je snimila 49% filmova ex-SFRJ nema arhivu, nema monografije, nema svedočanstva, ne postoji ništa o Avali…
Iz publike: Ima u DB-u!
Mila: Tamo verovatno ima…
Dexter: Ta rupa, naročito ova iz 90-ih godina, kada se malo ko interesovao… Sada se nekako taj odnos prema Titu iznijansirao. Kada si počela, i tokom rada, da li se tebi menjao odnos prema Titu?
Mila: Kada sam počela, 2005. godine, Tito je bio nepostojeća tema. Zbog Leke sam išla 4. i 25. maja u kuću cveća na polaganje venaca. Išla sam svake godine. Od 2005. godine, razlika u broju ljudi koji tamo dolaze je neverovatna. Desio se neki eksponencijalni rast interesovanja za Tita. Ohrabrujuće je, jer jedna generacija je ispustila tu priču, a to treba vratiti kroz diskusiju, manje ostrašćeno, generacijski, i bilo bi lepo da mladi ljudi saznaju nešto o tome.
Iz publike: A kult ličnosti?
Mila: Sloboda naše generacije je baš to, što ne moramo da se odredimo. Shvatam da su prethodne generacije morale biti za ili protiv, naš ili njin, na čijoj strani ti bio deda… Mislim da su ta vremena prošla, ne možemo se danas tako određivati. Tito jeste bio veoma kompleksna ličnost. Veliki državnik, to je činjenica, vrlo sporan u metodama vladavine, to je činjenica, ali bilo bi banalno reći za ili protiv. Jugoslavija je bila veoma kompleksna.
Dexter: Naš film je imao uspeh u drugim zemljama, u regionu. Meni se čini, ako pominjemo bliskost sa američkom silom, naš film je bio neka meka sila, na neki način je postavljao kulturnu hegemioniju u regionu, barem do neke mere. Oni su svi gledali naše filmove.
Mila: Film je sigurno bio sredstvo diplomatije. Uporedi to vreme, kada je država dominirala filmom, i današnje. Tada je država definitivno razumela da film može da bude oruđe promocije države. Činjenica da se država danas ne interesuje za film ide možda u prilog slobodama, ali, pogledajte, rumunski novi talas promenuo je imidž Rumunije u svetu. Kada bi se u Srbiji to radilo, mislim da bi domaći film mogao da menja imidž Srbije u svetu
::
-
Tu je i foto album, s komentarima koji ponekad dopunjuju ovaj izveštaj. Ima preko 260 fotki. U stvari, pozivam vas da to pogledate. Iako je reč o mešavini ličnog i komunalnog albuma, neke stvari će možda biti jasnije kada se vide slike.
-
U Zagreb sam otišao 25. januara, na poziv Maria Marića, najstarijeg mladog prijatelja Porodične biblioteke. On je hteo da me upozna s radom Grupe za solidarnu razmenu i iskustvima nekih ljudi s kojima je grupa u kontaktu. Cilj Grupe je razvijanje novih oblika uzajamne podrške i saradnje, u duhu zajednice i autonomije. To kažem svojim rečima, onako kako bih inače definisao ono što treba raditi. Slične formulacije nalaze se i u materijalima Grupe, koji će se uskoro pojaviti na webu.
-
-
U narednih pet dana, učestvovao sam na jednom sastanku Grupe, video se s još nekim dragim prijateljima iz Zagreba i onda krenuo na put, u obilazak nekoliko komunalističkih (ili autonomističkih) eksperimenata, na potezu od Zagreba i okoline, preko Korduna i Istre, sve do sinjeg mora.
-
Istina, kada sam namirisao more, znao sam da ne idem dalje. Trebalo je da obiđemo još jedno mesto u zaleđu, ali mene je sve vuklo na obalu. Posle svog onog marinsko-solarnog bajanja iz par skorašnjih žurnala (ovde i ovde), na kraju sam se zaista našao na moru. Sunčana i Damir su morali da odu do jednog obližnjeg eko-sela, na sastanak povodom predstojećeg sajma razmene semena, ali ostatak ekipe – Mario, Renata, Iva, Ante i ja – rešio je ostane u Rovinju i da se malo čvari na suncu. Na svega par stepeni iznad nule, ali ipak na suncu.
-
-
Turneja je bila samoorganizovana, ako to treba da naglasim. Krpili smo jedni druge, kako samo znali i umeli, bez ikakve sponzorske podrške, kao što smo, najzad, i navikli. Naravno, ništa nije zafalilo. Sasvim u duhu autonomije, u zatečenim uslovima i uvek uprkos njima, tako da je to bilo u redu. Nije da samo pričamo o tome.
-
-
U foto albumu vas očekuju prizori iz svakodnevnog života ljudi koji su napustili gradove ili se izvlače iz njih i pokušavaju da žive na zemlji. Te primere ne treba shvatiti kao pravilo ili kao obrazac primenljiv na svaku ličnu situaciju. Naprotiv, ti slučajevi su često ekskluzivni: podrazumevaju zemlju u vlasništvu, dosta novca, privatnog ili fondacijskog, nasledstvo, itd. Podrazumevaju i specifične lične putanje. Daleko od toga i da su mi svi ti pristupi i razmišljanja bili bliski. Sličnih pokušaja ima i ovde, kao što ih je bilo i ranije, tokom 1970-ih i 1980-ih. Ali, sada ih je mnogo više, uz nekoliko značajnih novina, naročito ovu: mnogo naglašeniju komunalističku orijentaciju ili težnju ka povezivanju, ne samo s drugim “zemljoposednicima” već i sa “bezemljašima”, što je prisutno čak i kod onih ljudi koji na zemlji rade kao “individualni poljoprivredni proizvođači” – iako to sigurno nikada ne bi tako krstili – ili celo to iskustvo svode na niz tehničkih pitanja.
-
-
[Fusnota: Odnos prema zemlji, uzgoj biljaka i životinja, načini gradnje, voda i energija, odlaganje i iskorišćavanje otpada, ponekad uz velike farme, preambiciozna postrojenja i korišćenje teške mehanizacije i druge složene aparature: sve to su, uz par problematičnih izuzetaka s kraja ovog niza, realna pitanja. To su sastavni elementi autonomnijeg načina života. Neka od tih pitanja i nisu primarno tehnička: odnos s biljkama i elementima može biti mnogo bogatija i plemenitija interakcija. Pored toga, za doslovno sve ljude koje smo sreli ili za koje sam čuo, sve to je novost. Svi još uče; naravno da ih to okupira. Ali, kod nekih, pri čemu se uvek setim i ovdašnjih primera, ta pitanja se svode na tehnička i potiskuju skoro sve netehničke preokupacije, osim nekih opštih etičkih načela.]
-
-
Ni oni nisu dovoljni sami sebi. Kao što je rekao Siniša (Blatuša, Kordun), koji se nalazi negde između meni najbližih pokušaja (Ante, Raštika-Turopolje) i onih najudaljenijih (Hela, Šumber-Istra), “Samoodrživi smo 90%. Samo smo u socijalnim kontaktima neodrživi”. To zapažanje ima ogromnu težinu i otvara ceo niz povezanih tema: zajednica, socijalni kontakti, vlasništvo i njegovo ukidanje kroz deljenje s drugima, bez ikakvih vlasničkih recidiva (možda ključno iskušenje, prava prelomna tačka), veća lična i grupna mobilnost (pojedinci, parovi, porodice i njihovo kretanje između različitih umreženih punktova, u sezonskim i drugim migracijama), odnos s gradom i prema epicentrima razvojne ekspanzije (koja nastavlja da preti svima: “Ne morate biti zainteresovani za razvoj; razvoj je zainteresovan za vas“)… Zaista mnogo toga, što bi trebalo razmotriti ili stalno imati u vidu.
-
To povezivanje se sada odvija na raznim relacijama, uz celu hrpu pitanja, dilema, sukoba, nesporazuma i srećnih ishoda. Svaka od tih varnica, čak i one koje vas mogu opeći ili odbiti, podsticajna je ili bi to mogla biti. Ipak, okvir u kojem sam ja na sve to gledao, pored onog ličnog, bio je onaj Grupe za solidarnu razmenu. Tu sam bio najviše na svome.
-
-
Koliko sam shvatio – pri čemu sve što ću reći stoji, čak i ako je to samo moje viđenje – Grupa insistira na odnosu zajednice, na uzajamnoj podršci i saradnji, u SVIM okolnostima, u svim aspektima svakodnevnog života, u svim situacijama u kojima se možemo zateći i naleteti jedni na druge. Grupa cilja na ceo jedan etos, a ne samo na neke alternativne tehničke procedure (recimo, na neki novi oblik međusobnog raskusuravanja ili razmenu permakulturnih iskustava).
-
-
Ta orijentacija je od ključnog značaja. Ideja, duh koji nas nosi i u kojem želimo da živimo, to je najvažnije. I fašisti danas osnivaju nezavisne komune i socijalne centre (Italija), bave se organskim vrtlarstvom, preziru potrošački mentalitet, insistiraju na solidarnosti (samo unutar sopstvene grupe, naravno). Ovde, u Srbiji, sreo sam ljude koji te prakse komotno ukrštaju s raznim autoritarnim, protehnološkim (to jest, esktremno autoritarnim), merkantilnim i drugim konformističkim stavovima. Uopšte, razne alternativne prakse i delimično odbijanje moderniteta (konzumerizma, urbanizma, progresa po svaku cenu, u korist “održivog razvoja”, itd.), nisu nužno meliorativni, oplemenjujući, emancipatorski. Modernitet dopušta i čak podstiče delimičnu pobunu protiv svojih pojedinačnih aspekata (dobrodošli indikator kritičnih mesta), sve dok se temeljna načela vlasti, ekonomske ucene i podele rada ne dovode u pitanje. Prema tome, nije svejedno šta nosimo u srcima i glavama.
-
-
Drugo, svođenje pitanja alternative na pojedinačne materijalne prakse, samo reprodukuje vladajuću utilitarističku matricu i vodi direktno u najplići oportunizam: ako je “svejedno” kako obezbeđujemo potrebne uslove i sredstva, to po pravilu znači pribegavanje najlakšim “rešenjima”, kao “najefikasnijim”, to jest, kolaboraciju s raznim autoritarnim i korporacijskim instancama i njihovim fondovima. Tako nikada nećemo iskusiti autonomiju, steći predstavu o sopstvenoj snazi i mogućnostima. Neka eko-sela i slične inicijative, u Hrvatskoj i drugde (videti komentar i priloge uz fotku br. 79), snažno su podržani fondacijskim i evropskim sredstvima, kao “projekti”, što stvara uvek isti paradoks: stiču se konkretna, dragocena iskustva, ali uslovi za njihovo sticanje ostaju temeljno ekskluzivni, zato što nema svako menadžerski mozak, a često ni želudac, potreban za obezbeđivanje tih uslova. (Kao što je rekao Ognjen iz Banja Luke, kada je na kratko došao u iskušenje da svoj komad zemlje prijavi kao “projekat”: “…ali, onda sam primetio kako mozak počinje da mi radi na pogrešan način”.) Vidite šta je sve moguće, na konkretnim primerima, slušate kako to “može svako”, to vas ponese, ali onda vidite da nije moguće, jer je reč o privilegovanim uslovima, koji samo podstiču vezanost za institucije i mehanizme vlasti, budući da se glavna komunikacija, od čijeg ishoda zavisi sve ostalo, odvija u toj ravni, a ne prevashodno između nas.
-
-
U isto vreme, na drugim mestima, do ISTIH znanja ljudi stižu potpuno autonomno, uz veći napor i rizike, ali što celo iskustvo samo čini realnijim i bližim većini smrtnika, bez podsticanja oportunističkog mentaliteta. I to je jedno od otvorenih pitanja, ali koje se uglavnom ne prihvata kao takvo, među onima koji su krenuli tim putem. To je donekle zbog zahtevnosti same prakse – na zemlji, oko kuće, u vrtu (urbanom ili ruralnom), treba raditi, ne samo pričati – ali delom i zbog komocije i samodopadljivosti, koje takve propozicije podstiču. Pojedinačna znanja i veštine mogu biti izuzetno dragoceni, pojavnost razbarušena i seksi, otvorenost za druge totalna, ali to je konformizam, bezbedno igranje u delu peska namenjenom lojalnoj alternativi. Tokom poslednjih deceniju i po, s pojačanim prilivom sredstava iz odgovarajućih fondova, ta mešavina entuzijazma i oportunizma (da je samo ovo drugo, ovo bih pisao lakša srca) razvila se u pravi sindrom, ne samo u ovoj oblasti (pogledajte samo alternativne umetnike i kulturnjake), koji postaje sve tvrđi za samokritiku i zajedničko preispitivanje.
-
-
O pokušajima koji se prosto svode na odlazak iz grada na neko privatno imanje i proizvodnju organske hrane za tržište ili alternativno ugostiteljstvo, bez ikakvih iskoraka ka nekim drugim odnosima i oblicima saradnje, ovde, za sada, ne treba šire govoriti. (Nije stvar u tome da u datim opštim uslovima nikakva proizvodnja za tržište ne dolazi u obzir, zato što to nije košer, već u nezainteresovanosti za iskorak iz tog okvira.)
-
Taj sastanak Grupe (redovna druženja sredom), kojem sam prisustvovao odmah po dolasku u Zagreb, bio je zapravo najpodsticajniji primer. Uglavnom su to ljudi zatečeni u gradovima, bez mnogo manevarskog prostora. Ali, svi pokušavaju da te uslove prevaziđu, da izađu iz izolacije, prevladaju osećanje bespomoćnosti. To prosto ne može ići potpuno spontano, u smislu da je dovoljno imati određenu svest. Potreban je još jedan napor, kako je to govorio de Sad. Sastaju se redovno, ne samo nekim izuzetnim povodom. Aktivno učestvuju u drugim, srodnim pokušajima ili sami razvijaju neke prakse, na osnovu sopstvenih znanja i veština, od permakulture i proizvodnje hleba – Goran mi je na licu mesta poklonio jedan! – do svega ostalog što čini život ili bi ga moglo učiniti još slađim i uzbudljivijim. Naša sposobnost za uzajamnu podršku i saradnju, za odnos zajednice, toliko je zakržljala da se to sada mora trenirati. I oni koji misle kako im to baš dobro ide, svaki čas se sudaraju s novim iskušenjima i uvidima u sopstvenu oštećenost. U Grupi i među nekim njenim prijateljima koje smo sreli usput, o tome postoji snažna svest. Neki su napravili vrlo smele, nimalo lake lične izbore. Napustili poslove koje su gulili i po 12 godina, bez ikakve odstupnice (ne mislim na bivše biznismene, koje ćemo sresti u foto albumu, iako je i njihov primer važan, nego na obične službenike), zato što su tako hteli, zato što je ideja o novom životu bila jača. Da li će uspeti? Šta znači uspeti u tome, u sadašnjim uslovima? Jasno je da nikakva celovita alternativa nije moguća – to bi značilo da je sve već dobro, da smo slobodni i da samo treba da izaberemo kako hoćemo da živimo – ali sama borba za novi život je ono što nas menja, ispunjava osećanjem smisla i daje novu snagu.
-
-
Milion svetlosnih godina od idiotskog aktivizma, jalovog teoretisanja, umetničarenja, politikanstva, kulturnjačkih priredbi za alternativne potrošače, od sve te ispraznosti i besmisla. “…nedostatak kreativnosti, ispod pompeznog plašta radikalizma. Ono što je zaista važno jeste aktivna izgradnja nečeg novog.” Treba samo pogledati okolo, šta rade svi ti bukači i performeri. Gde je tu nešto novo? Novi odnosi, novi oblici života. Koga je uopšte briga? Ali, nas je briga i tako ćemo nastaviti da se ponašamo.
-
Ovaj izveštaj sigurno nije sasvim verodostojan, utoliko što kada pričam o Grupi, slobodno na nju projektujem sopstvene stavove. Ali, u tome i jeste stvar, nismo novinari, sledimo podsticaj, razvijamo dalje jednu ideju. To je ono čime ćemo se baviti malo više i ovde, na razne načine. Obećao sam to Mariu i Anti, na istorijskoj desetominutnoj puš-pauzi, na odmorištu “Vrata Jadrana”, odmah iza Rijeke. To je ono što sledi.
-
Do tada, ako ste raspoloženi, pogledajte malo foto album. Niz fotki, ponekad s komentarima, ali i s nekim dodatnim informacijama.
-
Toliko u ovom javljanju, hvala na pažnji, živeli, ćao
-
a.
-
š a l j i š t o d a l j e
-
http://anarhija-blok45.net1zen.com/
i sl.
