Svi postovi sa bloga: Radio Netizen

subota, 01. decembar, 20:00h, REX Beograd

>>> (umesto krajem novembra) > subota, 1. decembar, REX, Beograd, 20h!
———————-
IV rođendan treninga aktivne poezije u pripremi
———————-
poklon knjiga: Tea Nikolić
>> intro: RainDancerZ

učestvuju:
Đile Marković (Supernaut)
Faruh Šehić
Milovan Marčetić
Miodrag Raičević
Marjan Čakarević
Dejan Čančarević

(program u nastajanju)

+ prevodnica: predstavljanje katalonskog pesnika Enrika Kazasesa (Enric Casasses)
(Hristina Vasić, Pau Bori, Petar Jovanović, Dubravka Stojanović)
+ pesnici namernici
+ Act Women
+ filmski intermezzo: Miloš Tomić
+ animazanima: Mileta Poštić

>> muzika za laku noć: Verglspil
——————-
http://pesnicenje.org/
——————-

GRADSKE PTICE je naučno obrazovni serijal koji se bavi pitanjima egzistencije ptica na teritoriji Srbije. Realizovan je u formi polučasovne emisije gde će u svakoj epizodi biti predstavljena po jedna vrsta ptice koja živi u suživotu sa ljudima.

Serijal GRADSKE PTICE pokušava da ljudskom stanovništvu skrene pažnju na njihove leteće pernate susede koji su česta žrtva čovečijeg licemerja i samoživosti. Ekipa serijala GRADSKE PTICE nije banda osvetnika koja imenuje prestupnike i zločinitelje, već je pažljivi posmatrač odnosa između ptica, ljudi i dece.

Veliku pomoć pri realizaciji serijala ekipa GP dobila je od ornitologa, čuvara prirode, ljubitelja ptica i dobronamernih ljudi.

Ekipa: FRZ Filmski Front, Novi Sad
Medijum: PTC 1, petkom u 11:00h
Ptice: labud (16.11.), sova utina (23.11.), modrovrana (30.11.), bela roda (7.12.), gačac (14.12.), ćuk (21.12.), vetruška (28.12.), galeb (4.1.2013.).

Sve epizode biće postavljene na sajt http://gradskeptice.rs/

http://www.facebook.com/GradskePtice

(Žurnal uređuje i piše Aleksa Golijanin)

U ovom žurnalu: - 1. T. W. Adorno: “Rezignacija” (1969) ili o teroru “prakse” 2. Odjavna špica  -  ”Represivna netolerancija prema misli koja nije odmah praćena smernicama za akciju utemeljena je u strepnji. Zaziremo od nesputane misli i stava koji ne dopušta da se toj misli išta oduzme, zato što duboko u sebi znamo ono što ne smemo da otvoreno priznamo: da je ta misao u pravu. (…)  - Za pojedinca je sigurno lakše da kapitulira pred kolektivitetom s kojim se poistovećuje. To ga pošteđuje suočavanja sa sopstvenom bespomoćnošću; u njegovim očima, nekolicina postaje mnoštvo. Upravo taj čin, a ne nepomućena misao, jeste rezignacija. (…)  - Nasuprot tome, beskompromisni kritički mislilac, koji se ne odriče svoje svesti i ne dopušta da bude terorisan akcijom, zapravo je onaj koji se ne predaje… Sve dok ne odustaje, mišljenje je čuvar mogućnosti. Njegova neumoljivost, njegovo odbijanje da se brzo i lako zadovolji, odbacuje budalastu mudrost rezignacije. (…)  - Sve što je jednom bilo mišljeno, može se potisnuti, zaboraviti, iščeznuti. Ali ne može se poricati da je nešto od toga opstalo. Naime, mišljenje u sebi sadrži element opšteg. Ono što je jednom bilo uverljivo mišljeno, moralo je biti mišljeno i drugde, među drugim ljudima: to uverenje prati čak i najusamljeniju i najbespomoćniju misao… Sreća koja se budi u očima misleće osobe je sreća čovečanstva. Opšta tendencija ka potiskivanju usmerena je protiv misli kao takve.”  - — T. W. Adorno, Rezignacija, 1969. - - Kao html i PDF buklet, 116 kb ili kao word.doc, 5 A4 str., 69 kb. Preveo AG, 2012.  - * * *  - Za sada, samo skrećem pažnju na novi tekst na stranici Porodične biblioteke: na Adornovu, “Rezignaciju”, iz 1969. Nešto o odnosu između teorije i (pseudo)prakse.  - To je inače jedan od poslednjih tekstova koje je napisao. Umro je te iste godine, dotučen raznim nesporazumima, sopstvenim slabostima i teškim sukobom s nekim “radikalnim” praktičarima tog vremena (studentima s krajnje levice nemačke studentske organizacije SDS).  - Kada završim novi prevod teksta “Marginalije o teoriji i praksi” (takođe iz 1969), koji se bavi sličnim pitanjima, samo malo opširnije – i čiji sam postojeći prevod dobio zahvaljujući prijateljima ove liste (nažalost, iako ne preveliku, taj prevod zaista nije bajan, ali može pomoći u radu na novom) – možda ću napisati koju reč više. Ne objašnjenja radi – ovi tekstovi su, bez obzira što je reč o famozno “teškom” autoru, dovoljno jasni – već zbog konteksta, odnosno cele te priče o Adornu i studentima.  - To je nešto što se stalno ponavlja, iz generacije u generaciju. Elementarno promišljanje i samokritika se degradiraju na refleks ili puku reprodukciju postojećih ideoloških recitala, u ime “prakse” koja tako ostaje slepa kod očiju i pretvara u “glavnu prepreku za ostvarenje sopstvenih ciljeva”. (Adorno, “Marginalije”) Drugi slučaj, danas još naglašeniji, jeste to panično traženje neke “konkretne” teme (prava, socijalni angažman, sindikalizam, antifašizam, pacifizam, “zeleni zakoni”, čak i “egzemplarna” oružana borba), koja bi pružila utehu i osećaj da se nešto postiže, u realnom (smrtnom) vremenu i prostoru, među onima koje frustriraju sopstvena bezidejnost i suštinska pasivnost, kao i očigledna nemogućnost “promene sveta” po modelu koji se isprobavao kojih vek i po ili malo duže.  - (Treći slučaj, činjenicu da se ono što je do juče spadalo u “radikalni aktivizam” danas finansira s vrha vlasti i to ne samo od nominalno levičarskih režima i organizacija, za sada samo navodim, mada to nikome ne bi promaklo.)  - Ako nekog zbuni Adornov osvrt na svima nama dragi pristup “uradi sam”, neka pogleda napomenu. Njemu su svakako promakle neke stvari kada je reč o 1) praksi u 2) nemogućim uslovima (paradoks koji je možda baš on trebalo da prepozna), ali zato je primetio toliko toga drugog, što nama koji mu sada nešto zameramo ne bi sinulo ni uz pomoć najopakijih šamanskih droga.  - Ali, stvar je ozbiljna, nastavljamo na istu temu s još jednim njegovim tekstom, uskoro.  - Toliko u ovom javljanju, hvala na pažnji, živeli, ćao  - a.  - š a l j i  š t o  d a l j e - http://anarhija-blok45.net1zen.com/ -

A priču pogledaj na blogu Marka Šnajdera Krojača.

::

(Žurnal uređuje i piše Aleksa Golijanin)

U ovom žurnalu: - 1. Svest 2. Botanički komentar 3. Odjavna špica  - „Mogli bismo reći da su tri najvažnija događaja bili Veliki prasak, pojava života i nastanak svesti. Kada je reč o ovom poslednjem, svako ima neku opštu predstavu o tome šta se pod time podrazumeva. Nešto tako poznato – a opet neuhvatljivo. U stvari, neki o svesti govore kao o ‘poslednjoj preostaloj misteriji’.  - Šta je tačno svest? Kako nastaje? Šta znači ‘svest’? Ako pokušamo da kažemo šta je džez dospevao na podjednako klizav teren. Odatle izreka, ‘Ako moraš da pitaš, nikada nećeš saznati.’ (…)  - U životu kakav jeste, u sadašnjim uslovima, naša svest je ukleta, ali mi još uvek žudimo za otvorenom i nepodeljenom svešću deteta, koja nas podseća na nešto što je skoro čudo, na polifoniju neposredne, a ne predstavljene stvarnosti.  - Tu je i poznata priča o jednom pacifičkom mornaru, koji je jedne oblačne, olujne noći prepustio kormilo svog brodića urođenicima i posle se čudio kako je ovima uspelo da pronađu ostrvo, precizno kao kompas.  - Kada su stigli, upitao ih je: ‘Kako ste znali da je ostrvo tamo?’  - Urođenička posada je odgovorila: ‘Ono je oduvek tamo.’“  - — Džon Zerzan, Svest (Losing Consciousness), 18. XI 2012.  - 9 A4 str., 110 kb ili kao html i PDF, 165 kb. Preveo AG, 2012. -  - *  *  *  - Naš drugar Džoni opet ima novi tekst, od pre neki dan, mada se krčkao malo duže, i to sada prenosimo.  - Kao što sam ranije objašnjavao, nisam žurio da prevedem baš svaki tekst koji bi tako slao, ponekad je tu bilo nekih nedorečenih skica i drugih problema, ali ovde nije bilo dileme. Slično sam rekao i letos, kada je stiglo “More”; možda nije tako privlačna tema, makar za neke, ali ovo je još zategnutije.  - Naravno, čim se spomene “neposrednost” – pa još u rečenici koja se poziva na “otvorenu, nepodeljenu svest deteta” – javljaju se oni koji u tome odmah vide evociranje neke davne, mitske prošlosti, nečega što nikada nije ni bilo ili je samo pusti sanak. Otuđenje od kojeg svi patimo i koje ne prija nikome, traži neki odušak – i onda se često, umesto na njegov izvor i nosioce, okomljujemo na njegove kritičare.  - Ali, neposrednost je i dalje tu. Ona je sastavni deo našeg svakodnevnog iskustva, samo što je tu izložena zaista teškim pritiscima. Svako je (da navedem samo jednu situaciju), makar jednom u životu, usred nekog snažnog doživljaja ili uvida, osetio tu punoću, koja i ne pokušava da se izrazi, pretoči u predstave, jer joj to nije ni potrebno. Čak je mogao da oseti i kako ni druga osoba, ako bi se našla tu pored, nema potrebu da joj se bilo šta crta, to razumevanje koje ide dalje od reči ili potpuno mimo njih. I svako je, makar jednom u životu, osetio kako pritisak da se u takvim trenucima nešto odmah artikuliše, uništava sve.  - A tu je i brutalna činjenica da je naše celokupno iskustvo, od nametnutih funkcija do najintimnijih radnji, postalo toliko neslobodno, dirigovano, uslovljeno i posredovano, da ta konfuzija i neverica, kada je reč o “neposrednosti”, uopšte ne treba da nas čude.  - I tako se onda odvajamo od tih iskustava, od tih retkih trenutaka tišine i potpune prisutnosti, kojima nije potreban nikakav posrednik – jezik ili neki konceptualni aparat – da bi sebi ili bilo kome drugom dokazali sopstvenu zrelost. “Vraćamo se u stvarnost”, kako se to kaže, u svoje firme, na svoje radne zadatke, u taj život koji uopšte nismo tako zamišljali. To je ona tačka u kojoj dolazi do prekida, gde nastupaju pometnja i svakakve racionalizacije. Neki onda pokušavaju da evociraju ta prekinuta iskustva. Ponekad u tome uspevaju, uz pomoć reči ili na neki drugi način; ali, uvek nepotpuno. Oni mudriji, ili možda samo žilaviji, i ne očekuju da bilo šta zameni samo iskustvo; dovoljno je da se plamen održi, da osećajnost ne otupi i možda dođe do nekog novog uvida. I tako do sledeće prilike – ili do konačnog oslobođenja.  - Sećam se i rasprava s nekim lokalnim deridijancima (od Jacques Derrida, vrsta francuske tikve, nejestive, a nije ni za ukras), kao i nekih tekstova koji su stizali s te strane, po kojima je nemoguće izbeći posredovanje, jer sve opažamo ili doživljavamo pomoću nečeg drugog. Svet opažamo “posredstvom čula” (česta formulacija), mislimo posredstvom mozga (ali tek kada se tu umeša i jezik, koji se, zgodno, takođe nalazi u glavi), krećemo se posredstvom… Ali, šta to znači? Da svet opažam, promišljam i doživljavam “posredstvom”… samog sebe? Da bi trebalo da se samom sebi stalno zahvaljujem na dobroj saradnji? Moja čula, telo, udovi, organi, itd., sve to sam ja; to se ne može odvojiti od moje osobe, od te celine. I to nisu neki moji “delovi”, kao iz nekog mehanicističkog anatomskog atlasa, već ono što mi je dato ili mi se zalomilo, moji darovi.  - Od Dekarta i Deride (mada je to čerečenje počelo mnogo ranije), sve do ovih naših nanotehnoloških dana, rvemo se s tom arhaičnom, mehanicističkom predstavom o ljudskom biću i njegovoj svesti. Cela ta ideologija počiva na fantazmu o nekakvom apstraktnom, racionalnom središtu bića, u odnosu na koje je sve ostalo “spoljašnje”: čula, jezik, telo, drugi ljudi, svet; sve živo i neživo. Vrhunac otuđenja.  - Posredovanje i neposredovanje imaju i ogromne političke posledice. Šta nam u stvari predlažu i žele, oni koji govore da naši odnosi ne mogu biti neposredni? Da ne možemo živeti bez ikakvog diktata odozgo i sa strane? Nažalost, takve autore mnogi i dalje asociraju sa oslobođenjem ili vide kao “radikalne”, “subverzivne” i sl.  - Samo još jedna uzgredna napomena. Često se gubi iz vida ili se prosto ne zna da je Zerzan doslovno svaku reč o tih nekoliko povezanih tema – o simboličkoj kulturi, predstavljanju, jeziku, vremenu, broju, itd. – napisao polazeći od prve teze Društva spektakla: “Sve što je nekada bilo neposredno doživljavano, udaljeno je u predstavu”. To je njegova stalna, uporna polazna tačka. Naravno, nije delio Deborovu fascinaciju vremenom, Hegelom i istorijom (kao nekom autonomnom silom), još manje njegov entuzijazam, makar i donekle suzdržan, za “radničke savete” ili “privatne helikoptere” (SI br. 3, 1959, “Teze o saobraćaju”), ali taj uticaj je za njega bio sudbonosan.  - (Drugi takav uticaj, posle kojeg ide mnogo praznih mesta, pa tek onda sve ostalo, bilo je“Prvobitno društvo blagostanja”, Maršala Salinsa, kako je sam više puta objašnjavao.)  - Ovo možda nije samo zanimljivost, nego nešto što bi trebalo imati u vidu. Reč je o vrlo doslednom, istrajnom pokušaju sagledavanja najdubljih uzroka naše porobljenosti i otuđenja, od kojeg Zerzan nije odustajao da bi svaki čas pisao o tekućim kontroverzama (kao toliki estradni mislioci), tako da u svemu ovome ne treba videti još jedno “ponavljanje”. Bilo je i takvih tekstova, ali ovde je sve nekako došlo na svoje mesto i pomaže da se shvati i ono od ranije.  - Dobronamerni čitalac će svakako primetiti da pričamo nečemu praktično neizrecivom. Svest. Ili, ranije, Jezik, Broj, Vreme. Ili, od skora, Ljubav, Tišina, More. Pokušajte da kažete nešto o tome na 60 ili 6000 strana – ili na samo 6, kao ovde Zerzan (u prevodu, zbog drugačijeg preloma, to je otišlo na celih 9). Ostaju nam samo pokušaji, ovo je jedan od njih, mislim da vredi obratiti pažnju.  - Toliko u ovom javljanju, hvala na pažnji, živeli, ćao  - a.  - š a l j i  š t o  d a l j e - http://anarhija-blok45.net1zen.com/ -
(Žurnal uređuje i piše Aleksa Golijanin) - U ovom žurnalu:  - 1. Zarez br. 345, str. 36-37, od 08. XI 2012 2. Kako su reagovali neki anarhisti (a bome i ja na njih) 3. Odjavna špica  - Evo intervjua koji pre nekih nedelju dana izašao u najnovijem Zarezu. Do daljeg, stavio sam ga na stranicu Porodične biblioteke, jer je tako bilo najzgodnije. (direktno: pdf, 1.4 MB) - - Novi sajt Zareza nikako da proradi (arhivu imate ovde, pogledajte, recimo, broj 153, iz 2005), a njihova stranica na Facebooku je svedena na najosnovnije informacije. Zato se još jednom zahvaljujem Suzani Marjanić na PDF verziji tih stranica Zareza, iako je broj još uvek aktuelan.  - Obratite pažnju i na temat: Urbano vrtlarenje. Možda nađete nešto korisno.  - I ovaj intervju je u stvari deo iskustva od letos, sa poteza Zagreb-Rijeka (Rovinj). Suzana, Senta i ja smo učestvovali na tribini o The Living Theatre i situacionistima, u riječkoj Molekuli, zajedno sa Damirom Indošem i Tanjom Vrvilo, koji su posle tribine, na drugom mestu, izveli svoju predstavu “Kriegspiel”, nadahnutu “Igrom rata”, Gija Debora i Alis Beker Ho. Spomenuo sam to u jednom javljanju, po povratku s tog putovanja (“Kraj sezone i početak nečeg novog”, sam kraj).  - Još dok smo bili u Rijeci, Suzana je predložila da uradimo intervju za Zarez. Odmah sam se složio, bez uobičajenog zatezanja – i uprkos večitim dilemama oko medija uopšte, računajući i ove koje koristimo – tako da je to ostalo otvoreno. Onda smo to i uradili, nešto pre ovogodišnjeg ZAF, početkom oktobra. Pošto smo se i u Rijeci sasvim dobro razumeli i još bolje družili, nisam strepeo kakva će biti pitanja. Suzana je prosto pitala ono što je nju lično najviše zanimalo, pri čemu je bila izuzetno dobro obaveštena, a i sama se bavi nekim srodnim istraživanjima. Zato je razgovor i mogao da teče, a nešto smo uspeli i da objasnimo, koliko-toliko.  - Onima koji celu ovu stvar prate od početka ili neko duže vreme, možda neće biti toliko zanimljivo, jer su kratku i otvorenu istoriju Porodične biblioteke čuli već 100 puta ili znaju sve o tome iz prve ruke. Ali, Suzana je imala i druga pitanja, koja su se u dobroj meri podudarila sa onima na kojima inače insistiram ili su vodila ka tome. Obezbedila je i prilično veliki prostor, na štetu svog uvoda i nekih formulacija iz svojih pitanja, samo da bi sve ostalo išlo u celini.  - Uglavnom, jedna poruka je otišla i tako, preko kanala koji nije naš, ali u kojem smo opet sreli nekog našeg. Neki anarhisti, i to baš oni čija sam imena, s toliko entuzijazma, pomenuo u priči o Anarhističkoj biblioteci, posle su imali primedbe (blago rečeno), na to što sam ih uopšte spomenuo (zaista mi nije bilo na kraj pameti da time ulazim u prekršaj), ali pre svega na sam kontakt sa Zarezom (Suzanu su apstrahovali), koji, autorski i tematski, nije monolitan, ali se opet jasno kreće u levom i levo-liberalnom delu spektra (ovo je moj grubi opis Zarezovog profila). U stvari, pale su takve kvalifikacije, da ni sada ne mogu da verujem da se sve to zaista dogodilo. Ali, ja im i sada poručujem da slobodno nastave sa širenjem ideje anarhije na svoj poznati način – među anarhistima. To je svakako najsigurnije: nema skretanja sa linije, “paktiranja sa postojećim” i drugih iskušenja koje vam može prirediti Nečastivi. Valjda se zato ta ideja, makar s te strane, do sada i proširila toliko. Od ovoga ne pravim strategiju ili neku novu praksu, bio je to ishod jednog sjajnog druženja, nastavljamo po svome, itd., ali, kao što reče Nenad iz Erevona, možda je sve te stvari trebalo reći “ne i tamo, nego baš tamo“. Nije mislio na provociranje bilo koga, već na činjenicu da ljudi koji, kao i mi, traže neki izlaz i kojima može dobro doći sama promena perspektive, ima svuda, a svakako i među čitaocima ovakvih publikacija, koje spadaju u tu široku i maglovitu kategoriju “alternative” (kao Vidici i slični časopisi nekada, ako ste ta generacija).  - I ja sam imao sličan osećaj. Ljudi oko nas, iz nekog razloga, uglavnom nisu anarhisti – morao sam da crtam tim anarhističkim gunđalima. Broj anarhističkih publikacija ovde je minoran (za razliku od, recimo, Grčke ili Italije, koje se često tako značajno ističu kao primeri). Pri tom, i da ih je više, s tim getoiziranim (ozidanim) pristupom koji preovlađuje, to opet ne bi značilo ništa. Komunikacija se mora proširiti; komunikacija između nas (sa anarhistima ili bez njih); ne puka agitacija i ne samo ovako, nego i mnogo direktnije, gde god za to ima stvarnog interesovanja. Kako, pod kakvim uslovima, kako sam stvarati uslove i dalje razvijati sopstvene načine, imajući u vidu ove naše sredine, itd., sve to ostaje da se stalno promišlja i isprobava.  - Ovo je bio naš pokušaj. Suzana, hvala na svemu, još jednom!  - Posebno se zahvaljujem i našem velikom drugaru Zoranu Senti, koji je nas je sve i povezao, u toj maloj riječkoj ekspediciji – i koji je uslikao onu fotku pored spomenika Janku Poliću Kamovu, piscu čiju je biografiju objavio u svojoj biblioteci. To nije bilo fotkano za Zarez, o tome tada još nije bilo reči, ali je ipak poslužilo.  - Toliko u ovom javljanju, hvala na pažnji, živeli ćao  - a.  - š a l j i  š t o  d a l j e - http://anarhija-blok45.net1zen.com/ -

Nenad Gabrić & Passive Orchestra – U mojim gaćama

Nenad Gabrić – akustična gitara, vokal, text, muzika.
Krunoslav Virovac – tarabuka
Armand Mesaroš – akustična gitara

Snimljeno kod Kruna u kuhinji 2010.

::

(Žurnal priprema i piše Aleksa Golijanin)
-

U ovom žurnalu: - 1. Julian Beck: Život Teatra: Odnos umjetnika prema borbi naroda (1972) 2. Odjavna špica  - “Život, revolucija i pozorišta su tri reči za jednu istu stvar: za bezuslovno NE celom postojećem društvu.” — Julian Beck (1925–1985), Život teatra (The Life of the Theatre: The Relation of the Artist to the Struggle of the People, 1972, dopunjeno izdanje 1986)  - DAF, Zagreb 2012. Prevela Biljana Romić. Format A5, latinica; stranice u knjizi, po Beckovoj zamisli, nisu označene, ali ima ih oko 300. - -  Ovih dana sam na Sajmu knjiga, tako da šaljem samo telegrafski izveštaj.  - Senta i DAF su ponovo tu! Na istom mestu kao i prošle godine, u Hali 2, u okviru hrvatskog paviljona, tako da ih ne možete omašiti. Prošle godine sam napisao nešto duži prikaz Sentinih izdanja, a glavni udarac bila je knjiga Jacquesa Ellula, “Anarhija i kršćanstvo” (1968/ 2011). Tu knjigu, kao i ostala izdanja DAF, možete nabaviti i sada (cene su, kao i prošli put, skoro prepolovljene u odnosu na redovne cene u Hrvatskoj). - - Ove godine stiže Julian Beck. Pisao sam kako se Sentin urednički izbor kreće u dva pravca: s jedne strane anarhisti (uglavnom), s druge moderna. Podela nije oštra, ima tu raznih prelivanja, ali sa Beckom se sve to stapa u jedno. Pozornišni ludak, teoretičar, anarhista. Zajedno sa Judith Malinom, osnivač The Living Theatre, pozorišne trupe koja je celim 1960-im dala onaj eksplozivni naboj po kojem ih pamtimo ili sanjarimo o njima (možda naivno, ali što je opet tako simptomatično za ovo naše osiromašeno i sada već zombijevsko vreme). Nema te ikone iz sveta muzike (koji je tada, jednim značajnim delom, bio zamajac opšte nekonformističke pobune) za koju The Living Theatre nije bio okidač ili signal da se, u svemu, ide još dalje: od detroitskih MC5, do Jima Morrisona, koji je učestvovao u nekim izvođenjima njihove najpoznatije postavke, “Paradise Now” i pratio sva ostala, koja su se odigrala u Los Anđelesu i San Francisku. Ali, uticaj, poruke i teren delovanja The Living Theatre bili su mnogo širi (nisu bili aktivni samo u SAD, već i u Francuskoj, Brazilu i drugde). Julian Beck se istakao i kao vrlo elokventni filozof oslobođenja, što na vrlo ubedljiv način potvrđuje upravo ova knjiga (ključna, kada je reč o ideji The Living Theatre). - - Danas se sve to mora posmatrati u svom kontekstu, što znači da se mora uvažiti delovanje onih sila koje su skoro sve težnje iz 1960-ih, makar u ravni individualnog ponašanja, ugradile u dopušteni teren liberalnog idiotizma. Naime, vidimo da danas i liberali nose čirokane, osnivaju pank bendove, puše travu, mašu svojom “oslobođenom seksualnošću” kao kesama iz Delta Sitija ili bratskog Konzuma i preziru organizovanu religiju. Super. I kapital, kao što znamo, želi da bude “slobodan” na isti način, da ga u njegovim sebičnim namerama i autoerotskom bavljenju sobom ne ometaju ni crkva, ni stari roditeljski autoriteti, niti “prekormerno mešanje države”. Ali, videćemo da su prave namere onih koji se time nisu zadovoljavali bile i ostale nešto drugo. Njihovo “beskompromisno NE celom postojećem društvu” možda je, u nekim bitnim aspektima, bilo kontradiktrono ili samoograničavajuće, ali je svakako ciljalo mnogo, mnogo dalje od toga – i ponekad se probijalo na drugu stranu.  - I evo, jedan važan dokument o tom vremenu i orijentaciji, sada je tu. Knjigu ćete možda nabaviti, možda ne, ali nešto više možete saznati i ovde:  - Arthur Magazine: Paradise Now (1)  - Arthur Magazine: Paradise Now (2)  - The Legacy of Julian Beck and The Living Theatre Today  - The Living Theatre (Not Bored, arhiva situacionističkih tekstova i dokumenata)  - (+ dosta siromašan članak o Julianu Becku na Wikipediji i nešto sadržajniji o The Living Theatre. Pored toga, možete poći i od originalnog naslova knjige.)  - Nešto više o samoj knjizi imate i na zadnjim koricama, obratite pažnju (attachment).  - Znači, ovih dana smo na Sajmu, možda se vidimo tamo!  - Toliko u ovom javljanju, hvala na pažnji, živeli, ćao  - a.  - š a l j i  š t o  d a l j e - http://anarhija-blok45.net1zen.com/ -
(Žurnal uređuje i piše Aleksa Golijanin) - U ovom žurnalu:  - 1. Transkript prezentacije Crimethinc, od 06. X 2012. 2. Odjavna špica  - “NIK: … Ali, mi smo anarhisti i zato što mislimo da je to najbolji način da živimo svoje živote. Da tako možemo živeti na mnogo strastveniji, mnogo kreativniji način, polazeći od našeg svakodnevnog iskustva i onda videti kako da se suprotstavimo hijerarhijskoj vlasti, svuda gde ona prodire u naše živote. (…)  - BRAJAN: … Na kraju ćemo svi mi, povređeni i isključeni, morati da se vratimo u prostor proizvodnje, ali kao destruktivna sila. To je ona krajnja tačka, koju ćemo, nadam se, dosegnuti. (…)”  - Audio snimak prezentacije su obezbedili Magda i Nebojša. Preveo: Aleksa G. Kompletan tekst (12 A4 str ili kao buklet od 10 A4 strana) možete preuzeti odmah, iz Anarhističke biblioteke. - - * * *  - U danima posle ZAF 2012, pored utisaka, sabirali su se i razni materijali. Među njima i ovaj. Na osnovu snimka Brajanove i Nikove prezentacije uradio sam prevod, iako snimak nije bio potpun. Srećom, bio je dobar i obuhvatio celu njihovu prezentaciju. Nedostaje deo s pitanjima i odgovorima, haotičan i rastrzan, kao što je to možda i moralo biti i koji možda ni posle preslušavanja – ako nabavimo i tu verziju – neće moći da se pretoči u povezan tekst, ali koji se opet ne može razdvojiti od doživljaja te izuzetne večeri.  - Preslušavanje snimka je samo pokazalo koliko je cela prezentacija bila dobro promišljena. U početku sam bio malo skeptičan, očekivao sam mali pad. Ali, iako se na audio snimku, bez podrške svih onih vizuelnih detalja prezentacije i atmosfere iz zrenjaninskog Kulturnog centra – gde je sve delovalo tako živo i energično – čuju razna kolebanja, saplitanja i omaške, to je samo naglasilo ljudski i neusiljeni aspekt celog pokušaja. Nisu roboti! Nije bio performans. To je, naravno, odmah bilo jasno. Samo je trebalo biti tamo. Ali, evo još jednog dokaza. Pored toga, i u ovom pisanom obliku, sve deluje veoma povezano, a ostalo je i nešto od dinamike živog izlaganja.  - Stavovi i zapažanja koje su izneli ponegde se otvaraju za kritiku, ali makar dve stvari, ako se svemu priđe u dobrom duhu, navode da se to ostavi za neku drugu priliku.  - Za početak, zaista vredi obratiti pažnju na način koji su nam približili svoja lična iskustva i sredinu iz koje dolaze. Trebalo je nekako premostiti sve moguće razlike, ne samo u političkoj tradiciji, između provincijske Severne Karoline – jednog od najbeznadežnijih delova juga SAD (mislite da živite u dupetu sveta?) – i Evrope, sa svim njenim specifičnostima, s kojima će se sresti na svojoj turneji (prvo u Zagrebu i Zrenjaninu, zatim po Nemačkoj i Skandinaviji). U tome su potpuno uspeli, makar ovde, u granicama termina koji su imali na raspolaganju.  - Ono drugo bilo je još uspešnije: način na koji su približili svoju orijentaciju. Ili je mene makar to najviše ponelo. Kada neko ima takav stav prema radu i masovnoj proizvodnji (uvodni citati i drugi delovi prezentacije), čemu to može da vodi? Sigurno ne ka nekoj anarhosindikalističkoj fabričkoj idili ili svetu iz projekta Venus. Više nego dovoljno za početak jednog divnog prijateljstva.  - Ostaje da ćemo možda prirediti još jednu verziju ovog teksta, sa ovako ili onako obrađenim pitanjima i odgovorima (možda samo opisanim, uz neke komentare). Ali, ono glavno je već tu.  - Hvala svima koji su pomogli u obradi ovog snimka, i Brajanu, koji je pomogao u odgonetanju nekih detalja!  - Toliko u ovom javljanju, hvala na pažnji, živeli, ćao  - a.  - PS: Osvrt na ZAF 2012 je odmah posle prvog emitovanja bio malo korigovan i ta verzija sada kruži okolo. Kao i obično, taj Žurnal su prvo preneli prijatelji iz subotičkog Radio Net1zena. Tu je sve isto kao i u arhivi anarhije/ blok 45 (gde ništa ne može da se menja), ali “važeća” verzija je ona sa FenjeraKontrapunkta, itd.  - š a l j i  š t o  d a l j e http://anarhija-blok45.net1zen.com/ -

Ovogodišnji 13. međunarodni festival aktuelne muzike INTERZONE, koji će biti održan od 1. do 3. novembra 2012. godine u Novom Sadu, otvoren je za sve koji žele da predstave svoj rad u okviru drugog festivalskog dana koncipiranog kao otvorena zona (opened zone) – O’ZONE.


Zainteresovani se za učešće prijavljuju tako što na interzone.workshop@gmail.com (subject: O’ZONE) šalju:

- kratku biografiju
- audio materijal, audio-vizuelni materijal, koncept, teorijski tekst, prezentaciju ili bilo koju drugu vrstu materijala koji oslikava njihov rad
- rajder listu

Ukoliko su učesnici izvođači sa teritorije Novog Sada, moguć je i susret sa timom INTERZONE-a radi neposrednog predstavljanja rada.

Poziv je otvoren do 15. oktobra 2012. godine.

O’ZONE je naziv drugog dana festivala (2. novembar), kada će biti održan otvoreni, interaktivni, višesatni maraton prezentacija prijavljenih učesnika/ca, uz prisustvo publike, muzičara, novinara, teoretičara i istoričara umetnosti.

O’ZONE je istovremeno i konceptualna odrednica čitavog festivala, jer atmosfera INTERZONE-a najčešće akcentuje one muzičke podvrste na koje drugi ne obraćaju pažnju ili koje nam nedostaju. Iako je OZON često olako definisan kao čuveno prezime (François Ozon), geografski pojam (kanton u Francuskoj), miris na grčkom (οζω, ozein) ili troatomski molekul (s tri atoma kiseonika), koji skoro sve metale oksiduje do najvišeg oksidacionog stanja – prostim dodavanjem apostrofa postaje naš, “interzonski” O’ZON: ovogodišnje prezime INTERZONE-a, koncept festivala, prostorno i vremenski definisan mirisom povratka zapada na istok, severa na jug i severoistoka na jugozapad, ali pre svega sastavni elemenat našeg ozonskog omotača koji će ogrnuti sve goste i gošće i koji nije nikakav odbrambeni mehanizam protiv štetnog dejstva ultraljubičaste svetlosti već – vraća pozajmljeno, predstavlja zaobiđeno, definiše nevidljivo i sluša muziku!

INTERZONE je međunarodni muzički festival koji, od 1997. godine kada je prvi put održan, kroz aktuelne sadržaje predstavlja ono što se na slojevitoj svetskoj muzičkoj sceni pojavljuje ili traje već godinama, bendove i umetnike/ce koji svojim artističkim, konceptualnim, muzičkim rečnikom prelaze granice standardizovanih muzičkih žanrova i najčešće predstavljaju izdanke novog, neposrednog, izvornog, a opet prepoznatljivog zvuka koji ne trpi standardizaciju i klasičnu ambalažu žanra.

last.fm

youtube

facebook

interzone

Na Interzone festivalu su do sada učestvovali: Iconoclast (USA), Pluto & Pavel Fajt (CZ), Iva Bittová (CZ), Kampec Dolores (HU), Boris Kovač (RS), Earth, Wheel, Sky Band (RS), Lars Hollmer (SWE), Tudósok (HU), Yumiko Tanaka (J) i mnogi drugi.

 

blogodak blog

Blogodak?

Blogodak je vaš pogled na domaću blogosferu. Prijavite se i napravite sopstvenu listu blogova koje pratite.

O projektu

Podrška

MyCity.rs

DevProTalk

Duhovi iz Palmotićeve 37