Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

- Nemoj samo da beležiš imena i to, znaš, neke su već pohapsili, stanodavce, njih nekoliko je već u zatvoru zbog toga. Mislim da je priča od usta do usta verodostojnija od one koja ide po štampi.

Ok.

Ovi Avgani, vrag će ga znati, da l su Paštuni, Tadžici, Kirgizi, Hazari, možda su i Afrikanci, niko nema pojma. Ovo je već treća tura, prva je zbrisala, pre nego što je trebalo da plati, ali nisu zapravo ni oni krivi, nego su zbrisali zbog straha, jer je došao neki lik da ih reketira. Upao je kod nas u gajbu, razmahao se nožem, kao, svaki da mu da po 20€, ali, dobro, ko nema može da da i malo manje. Ja sam rekao da će biti sve u redu, ali ovaj je i dalje mahao nožem, pa su pobegli.

Ovi domaćini su hteli da se pobiju sa njima, sa tim reketašima, ali su bedni i slabi, treba to da vidiš, kad se biju, to je smešno – svi nešto mlataraju a niko nikog ni ne obori. Onda su smislili da ubrizgaju špriceve u jednog što ima žuticu, pa da ih napadnu sa špricevima, reketaše, kad drugi put dođu. Samo se, srećom, nisu pojavili.

Nova tura je njih petnaestak do dvadeset, dogovor na licu mesta, ne sa njima, nego sa nekim polu-cigaima koji ih podvode. Ovi nisu došli sa deponije, tamo su oni koji nemaju novca, ovi su pobegli, tamo, iz kampa dole, šta li je, onog sabirnog centra, koncentracionog logora.

Primetio sam par njih koji se ne plaše. Sve su to, uglavnom, mladići 20-35 godina, a ovi što se ne plaše, to su klinci, 15-16 godina, oni kao da nisu svesni situacije u kojoj se nalaze, ili su ih već poptuno navikli na sve to. Ali jezivo je kako reaguju: ja sam došao samo da im prevodim, da im kažem šta smeju, šta ne smeju, ali osećao sam se kao neko ko je došao da im reže vratove. Tako reaguju i na sve ostale. Za razliku od onih koji sve to organizuju, oni su skroz cool. Od njih, do sada, još niko nije pao. Pali su samo oni što ih ugošćavaju, a oni su najteža sirotinja, to im je jedini način da dođu do novca. Jebi ga, oni su u posedu Avganistanaca pa padnu, a ovi što trguju nisu u posedu, pa ne padnu. Tako ti je.

Primetio sam da jedu mnogo bolje nego domaćini. Hladno im je, ali gladni nisu. Uopšte, dobro su organizovani, svi su u jednoj sobi, bude ih i po dvadeset, ali dobro su organizovani i oko higijene i oko hrane, i nisam primetio da imaju problema. Sad, u poslednjoj turi, bila je i jedna žena, neka crnkinja, sa petoro dece. Ali, nekako se organizuju, a ceo dan su tamo, ne smeju ni da izlaze. Imaju i straže, organizovano, jer moraju da čuvaju hranu od domaćina. Hranu im donose organizatori, uglavnom pile, jaja i kisele vode, puno kisele vode.

Prošli put su im domaćini maznuli jedan batak, od onda imaju straže za hranu. Inače ništa ne rade. Leže i ćute.

Ponekad se, noću, čuje neka tiha muzika, ali stvarno jako tiho, da li iz vokmena ili mobilnih telefona.

Uglavnom ćute. Ne znam, valda zato što su uplašeni.

Nedavno je izašao (konačno!) drugi broj časopisa za teorijske prakse Stvar. Ovaj časopis proizvodi teorijska fabrika Gerusija, organizacija čiji sajt možete videti ovde :: http://gerusija.neru9.com/  :: i gde ujedno možete skinuti i prvi i drugi broj časopisa. Glavna tema ovog broja Stvari je POGLED, ali, pored toga, broj donosi i nekoliko prevoda odličnih filozofskih tekstova, te veliki deo posvećen psihoanalizi. Zamišljen kao odeljak ‘o Lakanu bez Lakana’ on nudi mnoštvo filozofsko-psihoanalitičkih tekstova, a preuzima i važan deo Rečnika psihoanalize (Rudinesko i Plon). Dovodeći u vezu psihoanalitičko, etičko i političko, ovaj broj Stvari potvrđuje sve ozbiljniju i radikalniju gerusijansku produkciju.

 

A povodom ovog teorijskog slavlja, evo još nešto u vezi sa temom POGLED  – prevod teksta Mirana Božoviča, Čovek iza svoje mrežnjače, koji se bavi lakanovskom teorijom pogleda analizirajući Hičkokov film Prozor u dvorište :: http://pantomimiccarka.wordpress.com/2012/02/17/miran-bozovic-covek-iza-svoje-mreznjace/Dakle, idemo marš na čitanje ovog fantastičnog teksta, pa na ponovno gledanje Hičkoka, ovaj put drugačijim pogledom, pa na detaljno čitanje Stvari !  Eto gozbe…

U subotu 18. Februara od 21h u klubu Zmajevo gnezdo [zgrada BIGZa, Beograd 6. sprat] nastupa belgijski uvrnuti elektroakustički dvojac F.L.U.T. a domaća uvrnuta podrška su Mršavi Pas [Subotica] i Gypsy Wizard and The Prophets of Doom [Beograd, apokaliptični rok projekat momaka iz Dažd]. I sve to u organizaciji srbsko-belgijske d.i.y. etikete No Basement Is Deep Enough.

Večeras [petak 17.] od 22h na NOFM radiju uživo nastupa F.L.U.T. Ako se kolebate dal da idete do BIGZa u subotu, eto prilike za “try before buy”.

Takođe u nedelju 19og Februara od 21 h u Elektrici u Pančevu nastupa gore pomenuti Mršavi Pas, uz strip izložbu Viktoria Mak.

Iz pera Vila Lajmana

Danas jedva da ima nekoga ko sluša rok. Naravno, dinosaurusi poput Rolingstonsa i dalje haraju jer matorci mogu da si priušte kartu od $150 kako bi se setili starih dobrih vremena. Ali budućnost – merena prisustvom na radiju, prodajom i publikom mlađom od 30 koja mari za novi album Brusa Springstina ili Vilko ili Hold Stedi – stremi podalje od “roka”.

Hip-hop talas u potpunosti je preplavio plažu.

Ako bacimo pogled na Bilbordovu listu Hot 100, videćemo da samo dve pesme u prvih 20 možemo nazvati “rokom”. “Kreće se ko Džeger” od Marun 5 (na trinaestom mestu) uopšte ne zvuči kao rok (dens bas bubanj, primesa auto-tjuna, i cvrkutava sint fraza), dok je “Nijesam te prebolio” Gevina Degraua malo bliža roku, mada više zvuči kao pop popevka nego nešto sveže i autentično. Dalje, dole na lestvici, nalazimo jedan mali kantri i jedan indi rok hit (“Narajcani penali” Foster d Pipla) i to je, otprilike, to. Blek Kiz, na šezdeset sedmom mestu, su čuvari “roka” ove rane, 2012. godine.

Drugim rečima, Rok je novi Džez. I Roče, mada možda zvuči užasno, džez i ja imamo neke dobre vesti i savete za tebe.

Navikni se da si nepopularan. To ima svoje prednosti.

Prvo i prvo, Roče, ne očajavaj. Ne biti popularan uopšte nije toliko loše. Istina, više nisi za stolom s popularnom ekipom u kafiću, ali sad imaš priliku da razviješ ozbiljniji štreberski kredibilitet, da te pažljivo slušaju, i da budeš shvaćen ozbiljno bez da se ogadiš fanovima.

Kao što vidiš, Roče, polako se pretvaraš u džez – muzički stil koji je jednom bio veoma popularan ali je onda potisnut kuljom i novijom stvarčicom (ah, tobom) i morao je da otkrije nove načine za preživljavanje. Iz današnje perspektive teško je poverovati da je postojalo vreme kada je Amerika lepršala i njihala se uz sving a ne uz bekbit. To je istina. Sale za igranke nekada su bile teritorije Benija Gudmana, a ne tehna. A negde, u sredini svega toga, bio si ti, Roče. Ali, svemu dođe kraj.

Naravno, i dalje ćeš biti na naslovnicama, baš kao Dejv Brubek i Vinton Marsalis i njihova sorta. Ali videćeš, dani kada je svaki tvoj pokret bio javna stvar su prošli. Velike zvezde ne hodaju trotoarom dok su na vrhu, ali da li zaista misliš da će Rajan Rejnolds imati problema da uđe u Burger King kada bude imao 65? Teško, Roče. A nećeš ni ti.

Biti džez uopše nije loše, ali nije glamurozno. I ima svoju cenu. evo detalja.

Štreberi, istoričari, hipsteri – svi će te oni prigrliti… ali po cenu da se učiniš pretencioznim. 

“Znaš” , kažu ljudi, “problem s džezom je što ima previše nota.” Ljubiteljima džeza to će zvučati kao da kažeš da je problem s Hamletom to što ima “previše reči”.

Ali tako je, čitavih 50 godina, većina naroda doživljavala džez: previše nota, previše akorda, previše instrumentalnih soloa, previše kompleksnosti. Ako ti se sviđaju takve stvari, kažu ljudi, postaješ prepun toga, pretenciozan. Šta, misliš da si bolji od mene jer voliš tu džez muziku?

Nemoj pogrešno da me shvatiš, Roče. Biti Hamlet je fantastično. Oni koji te prigrle učiniće to s visina intelektualne nadmoći ili iz čiste ulične mudrosti. O tebi će se pisati u akademskim radovima, i napraviće ogromne buđave muzeje tebi u čast (Šta? A da, to su već uradili.). Činjenica da te relativno mali broj ljudi ceni, biće pozitivan dokaz da zaslužuješ ozbiljan pristup. Slušaće te uglavnom stariji ljudi i oni mlađi koji izgledaju kao da su došli iz nekog drugog doba – znaš – oni s crnim debelim naočarima u martinkama.

Da, da. Tamo si pošao, Roče.

Najpopularnija muzika današnjice svedena je na svoju srž: jedan ritam, jedna fraza, jedna matrica koja se ponavlja. U tvoje “klasične” stvari spadaju pesme poput “Jučer” ili “Doviđenja stazo od žutih cigala” ili “Stepenice ka Raju” – pesme s uvodima, strofama, refrenima, čak i uporednim pasažima. Možda i s improvizovanim gitarskim “solom”. Da li uopšte shvataš koliko je to “džez”?

Pre nekoliko nedelja gledao sam Subotom uveče uživo i jedan od tvojih “indi bendova” – Bon Ivajr gostovao je u emisiji. Kad smo već kod pretencioznosti, prvo, ime benda se izgovara “Bon i-VAJR”. Drugo, ime potiče od francuskog izraza koji znači “dobra zima”. Omojbogo. A onda bend počinje sa svirkom i ne fali mu… truba i saksofona. Roče, sine, zaozbiljno se pretvaraš u džez.

Postoji gomila drugih primera. Na prenosu ovogodišnje dodele nagrade Gremi pojavio se Pol Makartni i kao nekakav drugorazredni Sinatra pevao ispred simfonijskog orkestra i harfe. Fuj! A mlađi izvođači poput Disemberistsa pokazali su šta bi se desilo kada bi neki engleski delija iz Brin Maura osnovao bend s kapetanom Ahabom Hermana Melvila. Čak i Koldplej, taj najblaži i najučtiviji od svih rok bendova, u svom poslednjem hitu ima gudački kvartet koji drlja “Živeti življenje”.

Slušaće te ali će te slabo trošiti. Ipak, moraćeš da budeš dobar.

Tako da će, Roče, skupa s tvojom tinejdžerskom publikom, nestati i glavobolja oko toga da moraš biti “aktuelan”. Nećeš više morati da se trudiš da budeš “popularan” jer bi to, hm, bilo smešno.

U ozbiljnim džez krugovima ne postoji ni jedan jedini izvođač koji se uzrujava oko prisustva na radiju. Tako nešto bi bilo apsurdno. Ne postoji potreba da se prodaje jer niko ne kupuje. Ipak, džez i dalje postoji, jer je manji broj starijih ljubitelja i dalje uzbuđen zbog džeza i raspravlja o njemu po sajtovima i časopisima. Grantovi fondacija i univerzitetski muzički programi sprečavaju da ta muzika potone.

Sprem’ se, Roče. Ono najbolje u tebi će se iz radosti i pokreta pretvoriti u veštinu i municioznu podmuklost. Vilko, Rejdiohed, Mjutmat, pa čak i Darknes pokazuju put. Ovi bendovi znaju da sviraju. Blagi bože, Vilko su čak doveli avangardnog džez gitaristu, Nelsa Klajna, kako bi im pružio više kredibiliteta kao bandi zvučnih eksperimentatora. Jednostavne kantri-rok pesme s dobrim tekstovima nisu više bile dovoljne za Džefa Tvidija i ekipu. A neće ni tebi, Roče.

Mjutmat je kuuuul bend, ali je gotovo u celosti izgrađen oko razigranih krivina i preokreta. To je jedan od onih bendova u kojima, u sred svirke, muzičari zamene instrumente kako bi pokazali svoju neverovatnu veštinu i umeće. Ne liči baš na Seks Pistolse. Darknes je bend opakih studijskih profi muzičara koji se zabavljaju parodirajući jedan raniji (i šašaviji) pravac roka. Parodije žanra su ona vrsta mudrosti koju nam je dao džez. Znaš li ko je voleo džez? Frenk Zapa. Eto, on je bio čovek ispred svog vremena.

Oslobođen potrebe da se dopadneš najnižem zajedničkom imenitelju, ti ćeš, Roče, doživeti umetnički trijumf. Bez sumnje, čeka nas uzbudljiva muzika. Ali to je ujedno i deo problema. Ako želiš da uspeš u budućnosti, moraćeš da budeš veoma, veoma dobar. Nema više drljanja, momče. Toj prosti, dž-dž fazon, neće biti dovoljan.

Veliki rok bendovi će svirati u manjim dvoranama, što je divno… za (starije) fanove.

Sa smanjenjem popularnosti, doći će prisnost. Nema više masivnih turneja sa šleperima opreme i animiranim zmajevima koji bljuju vatru. Pričamo o dvoranama sa stolicama i letnjim pozornicama, lokalnim pozorištima i – jednog dana, ako budeš imao sreće, Roče – slatkim podrumskim klubovima.

Džez je već bio tamo, razume se. Nekada davno morali su da se nađu ogromni prostori kako bi primili plesače koji su s drugog kraja grada doletali da vide Elingtona ili Dorsija ili Šoa. To su bili najveći koncerti u gradu, rasprodati, popkulturni fenomen navišeg ranga. Ali kako veliki orkestri više nisu bili u stanju da napune ta mesta, tipični džez bend (i njegov nastup) postao je manji. Do šezdesetih, uobičajena džez grupa je bio kvintet koji je bilo lako smestiti na malu pozornicu Vilidž Vangarda ili Birdlenda.

Ali to je dobro, Roče. Svideće ti se to. Ili će se bar tvojim ljubiteljima svideti. Oni će biti bliži svojim herojima, što će biti važno jer će vid publike već biti slab. A dani kada ste ceo rok koncert provodili stojeći, igrajući, plivajući po gomili ili u šutki… ti dani su prošli. Teško je to s tim silnim veštačkim kolenima i artritisom u publici…

Ali, ti koncerti možda neće platiti račune. A “prodaja albuma”, pa, to je već stvar prošlosti. Moraćeš da se odrekneš nekih navika, Roče. Nema više razbijanja gitara i uništavanja hotelskih soba. Budući da je samo jednom rok muzičaru (ako je i njemu) dozvoljeno da bude sudija u Američkom Idolu, izbor zanimanja je limitiran.

Konačno, Roče, u glavama male dece bićeš mešan s džezom i njegovom sortom i smatraće te staromodnim, bajatim i zastarelim.

Poslednja lekcija koju imam za tebe, Roče, je da će vreme nagristi tvoj osećaj identiteta. Većina ljudi danas nema blage veze šta je zapravo “džez”. Bezbrojne reklame za automobile i sladunjava muzika iz filmova, u kojima zavija saksofon ili bas oponaša korake ili sentimentalni vokal peva o neuzvraćenoj ljubavi, učinile su da “džez” za većinu ljudi nije više muzički pravac, nego više marka sunčanih naočara na sniženju. U suštini, ako neka neodređena američka muzika nema vokal, ljudi će to proglasiti “džezom”.

Predviđam da će se to i tebi dogoditi. U sledećih 30 godina, bilo koja muzika koju izvodi “ljudsko biće” koje koristi ruke i žice kako bi “sviralo” instrument fizički konstituisan kao “gitara” biće “rok”. Od Roberta Džonsona, preko Pitera, Pola i Meri do Vird Al Jankovića… sve će to bit’ rokenrol. Tvoji rok poklonici će se buniti, ali na to će se gledati kao na visokoparni purizam. Odeljak Umetnost i slobodno vreme Njujork Tajmsa doneće dugačak članak o tome.

A odmah ispod tog članka, pojaviće se manji i opskurniji članak o novom džez trubaču koji se probija. I, uz malo sreće, taj će trubač smisliti način kako da se domogne radija.

Možda, samo možda, stvari će se vratiti na staro. Ali moraćeš da sačekaš u redu, sine – džez je jedan korak ispred tebe.

Preveo: ZT

(Izvor: PopMatters)

 

“Imam 15 godina i navijam za PARTIZAN, obožavam MADONNU i grupe A-HA i EUROPE. Pišite mi, odgovoriću na sva pisma!”
- Kristina Jović, Strahinića Bana 4, 11260 Umka [Mikijev Almanah broj 261, Mart 1989, Dečje Novine Gornji Milanovac]

Ukus je stvar etike, i mi se pomoću njega predstavljamo. Čovek će dozvoliti sebi da mu se neka pojava dopadne, samo ako mu taj čin omogućava da se oseća dobro prema sebi. Estetski užitak je sekundaran, uvek mu prethodi etičko promišljanje, koje se obavlja momentalno i nesvesno. Čista osećajnost je porok, inhibiran auto-cenzurom.

Ako se slučajno neka “ne-etička” pojava ipak dopadne inhibiranoj duši, nastaje panika.

Lenhart Tapes je projekat koji kreira muzičke pomije. Između ostalog, mogli bismo reći da je narodnjak… ali to ne bi bilo dovoljno. Bolje bismo ga opisali kao muzičko veštičarenje, čiji je dijapazon vradžbina opsceno eklektičan. Bez zadrške, Lenhart ubacuje moderne, tradicionalne, avangardne i treš sastojke u svoju pitu savijaču, i reciklira ih u nezaustavljivoj spirali loopova i transa.

Sredstva i sirovine koje koristi su relikvije davnih kultura: stare kasete sa buvljaka, puštane na pokvarenim vokmenima. Ipak, Lenhartov ‘vudu’ nije u patini analogne tehnologije, nego u genijalnom žongliranju nespojivim muzikama; iz disharmonija i asinhronosti, on izvlači neočekivane estetske i emotivne rezonance.

Raspirujući “protivprirodnu blud” između [narodnog] kiča i [elitne] avangarde, Lenhart pronalazi i zadirkuje demone netolerancije. Izgleda da su se oni najviše nakotili baš tamo gde ih niko ne bi očekivao – među liberalnim građanstvom.

Sama generalizujuća podela na “seljake” i “kulturnjake”, na prvu i drugu Srbiju, otvara prostor za pozitivnu diskriminaciju visoke kulture u odnosu na prostu, narodsku. “Siroti mi retki kulturni, protiv gomile njih nekulturnih!” Ova pozitivna diskriminacija je u izvesnom smislu još gori vid netolerancije nego, recimo, ksenofobija neobrazovanih narodnih masa, zato što se javlja na strani koja, samim tim što slovi za liberalnu, mora biti odgovornija i mudrija; štaviše, ona bi trebalo da širi ruke, prihvata i edukuje, a ne da se zgražava i osuđuje.

Razmotrimo deo štete koju ova diskriminacija pravi. Prvo, domaća umetnička produkcija je odavno postala, najblaže rečeno, zamorna sa svojom uniformnom i jalovom “protiv seljaštva” agendom. Drugo, odbacujući “seljaštvo” i sve u vezi sa njim, kulturna elita sama produbljuje sopstveni kompleks neizgrađenog nacionalnog i kulturnog identiteta. I konačno, razlika između “seljaka” i “kulturnjaka” je iluzorna – što Lenhart Tapes uspešno dokazuje.

No, vratimo se našoj temi. Na koncertima Lenhart Tapesa, liberalno-slabićka retorika ne prolazi. Kada se publici sruči na glavu lavina loopova, gusli, tehna, zurli, densa, leleka, ukusa, neukusa, fanka i blejanja ovaca, slušalac će se naći na klizavom terenu ako bude pokušao da razluči da li je sve to što čuje nekakva parodija i, još važnije, ko tu koga parodira?! Etičko promišljanje će tu i samo ući u loop apsurda, dok ciganski ritmovi i zavodljivi trileri sve više golicaju tabane i zovu na podijum, na sto, na luster… Sve dok kolebljivom mučeniku ne prekipi i on besno ne napusti prostoriju.Ilipak, ne spozna dualitet kao totalitet, a suprotnosti kao klot i frket u tkanju univerzalne petlje [loopa] kojoj i sam pripada. Tada će podići ruke u vazduh i zahvalno se prepustiti lavini pomija.

Nikakav visokokulturni, akademski projekat ne bi mogao imati ovako religiozno dejstvo. Za razliku od akademika, ali i od diletanata iz aktuelnog Witch House žanra “okultne” elektronike sa kojim ima dodirnih tačaka, Lenhart Tapes je uronjen u prljavštinu podneblja koje eksploatiše, vođen urođenim instinktom za univerzalni sevdah, i do prosvetljenja i pokajanja nas vodi kao naš saučesnik u grehu.

Suština ovog “suočavanja” je da je pogrešno odbacivati našu primitivnu stranu. Ono što treba odbaciti su bipolarne generalizacije, jer i naša “tamna” strana ima nešto dobro, kao što “svetla” ima nešto loše. Sevdah, zanos, opijenost – to je sloboda kojoj teži svaki [balkanski?] duh, a pomija je naš primordijalni DNK. Nećemo ostvariti dostojanstveni identitet dok to ne prihvatimo.

Uostalom, svi naši ukusi i etike su samo zrnca u svetskoj istorijskoj lavini poroka, niskih strasti nacija i ideologija, uz ples bezimene Boginje koja stalno menja ime ali nikad melodiju svojih frula.

~~~~~ autor teksta: Nitkov za nauk.rs

Novi CD-r album Lenhart Tapes-a “Tape Music” iz 2012. godine možete poručiti putem imejla info [et] nauk [tačka] rs

Lenhart Tapes diskografija:
- Tape Music [2010, free download, Ne-Ton]
- Tape Music #2 [2011, kaseta, No Basement Is Deep Enough]
- Tape Music [2012, sabrani radovi, CD-r Association Komar Kovačica]

U ovom žurnalu:  - 1. Ognjen preporučuje: nekoliko linkova i knjiga o permakulturi, organskom vrtlarstvu i šumskim vrtovima 2. Najzanemareniji cvetak u našem vrtu: naši odnosi 3. Život i solidarnost (Frajburg): “Pomažemo jedni druge….Ne vodimo nikakvu evidenciju o tome šta je dato ili primljeno.” 4. Johnny Appleseed iz bloka 62: divlji, komunalni voćnjak u bloku 62, na Novom Beogradu 5. Odjavna špica  - Poslednji Žurnal naišao je na zaista brojne i dobre reakcije, širom ovog našeg krša, koji bi možda opet mogao postati vrt. Tu je i nekoliko novih članova i članica liste blok 45. Neki od njih se uveliko bave praksama koje su u tom Žurnalu bile tek grubo opisane. Među njima je i Armano Jeričević, iz Istre, o čijem pokušaju nešto više možete saznati i ovde:  - Reportaža: http://www.youtube.com/watch?v=vAzLAby6xHQ Armanov sajt: http://www.sensemanufacture.com  - Veliki pozdrav i ostalima koji su se javili! Hvala vam na interesovanju i pažnji. To zaista mnogo znači.  - Razmenili smo mnogo misli ovih dana, na raznim relacijama, ali ovde ću se uglavnom oslanjati na ono o čemu sam pričao sa Ognjenom, mladim profom arhitekture iz Banja Luke, s kojim sam se upoznao dok je još bio student u Beogradu. I on je sada u tim vodama. Ima svoje parče zemlje, vrt je već prodisao, a slede i druge avanture. Bio je i u Vukomeriću (Reciklirano imanje), odatle zna i Armana, a povezan je i s drugim ljudima koji se bave organskim metodama. Krajem 2010, pričali smo o tome kako bi bilo dobro da se za listu blok 45 priredi neki mali vodič kroz osnovnu literaturu i druge izvore o permakulturi i organskom vrtlarstvu. U prethodnom periodu, često se dešavalo da me ljudi kontaktiraju i pitaju kako mogu doći do informacija o tim stvarima ili o ljudima koji se time bave ovde kod nas (bivša SFRJ) – mene, koji ipak uglavnom sedim ovde u bloku 45 i ne radim ništa od svega toga. Upućivao sam ljude na ekipu iz Vukomerića (s kojom, sve dok nisam upoznao Sunčanu, na našoj maloj turneji po Hrvatskoj, nisam imao praktično nikakav kontakt), na neka izdanja Što čitaš?, zatim i na Ognjena, ali istraživao sam i sam i tako saznao ponešto. Ipak, nisam bio od velike pomoći.  - Ognjen je to onda i priredio, a ja evo prosleđujem, tek sada, zato što je lista neko vreme bila zamrznuta, da bi me onda odvukle neke druge preokupacije, o čemu svedoče i Žurnali iz prošle godine. Ali, to je stalno otvorena tema, tako da opet nema kašnjenja. Pogledajte ovde. Tu ćete pronaći sasvim dovoljno korisnih linkova i naslova (uz neke moje dopune), s tim što bi Ognjen to sada sigurno priredio drugačije. Kao što je tamo naglasio, za sada je reč samo o organskom vrtlarstvu, permakulturi i “šumskim vrtovima”, a slični vodiči bi se mogli prirediti i kada je reč o gradnji, obezbeđivanju vode i energije, odlaganju i iskorišćavanju otpada i drugim srodnim temama.  - (Uzgred, kada je reč o tretmanu organskog otpada, videti i tekst “H20 i Vode Zaborava” Ivana Iliča, sa stranice Porodične biblioteke, koji se u jednom delu bavi različitim gledanjima Pariza i Londona na teško i složeno pitanje… la merde. Ili govana, ako ćemo već da se gađamo stručnim izrazima.)  - Naravno, literatura iz te oblasti je ogromna, naročito na engleskom, a te metode su već uveliko kooptirane u vladajuću profitersko-utilitarističku matricu. To samo govori da je reč o metodama, “tehnikalijama”, kako reče Ognjen, koje “nemaju sopstvenu snagu” i ne mogu same po sebi doneti nov kvalitet, kada je reč o ljudskom stanju i odnosima. Ali, kada je prisutna svest o značaju ovog drugog, sve može doći na svoje mesto.  - ŽIVOT I SOLIDARNOST (Frajburg)  - U nastavku Žurnala sledi priča o još jednom vrtlarskom podvigu, ali pre toga podsećam na naglaske iz prethodnog Žurnala, u delu gde je bila reč o namerama Grupe za solidarnu razmenu. Tu je sve postavljeno šire od samih organskih metoda. Nešto slično sam našao ovih dana i u predgovoru za jubilarno izdanje čuvene knjige bolo’bolo, autora PM (samo tako, PM; prvo izdanje te knjige izašlo je pre 30 godina; preveo sam više od pola, još 2004, onda batalio, ali mislim da nastavljam):  - “S druge strane, kapitalizam nikada nije bio na tako lošem glasu. Uverenje da od njega nema ništa i da ga treba ukinuti, postalo je zdravorazumska svest naših dana… Ta svest toliko preovlađuje, da se neki ljudi više i ne zamaraju kritikom kapitalizma, već svoju energiju radije odmah ulažu u traženje izlaza iz njega…”  - … što ima svoje rizike, zato što u potrazi za nekom alternativom možemo lako završiti u alternativnom kapitalizmu: u traženju odgovora na iste, sumanute ciljeve, samo nekim drugim sredstvima. Toliko smo obeleženi vladajućim odnosima, da nas oni mogu prevariti za čas. Zato kritika ili, prosto, stalno sagledavanje našeg stanja ostaje važno. U neke klopke upao je i PM, srećom, skoro uvek tako da je i to podsticajno za razmatranje raznih problema i mogućnosti. Ali, da: treba ići pravo napolje iz ovoga. Ovaj sistem ne treba popravljati, niti očekivati da ga neki novi zakoni ili bolja vlast preobraze u njegovu suprotnost. Takva očekivanja su pogubna. Pogledajmo šta još kaže PM, u tom predgovoru:  - “Izgleda da je čak i novopridošlicama u kapitalističku utopiju dosta svega… Među mnogim inicijativama koje se danas razvijaju, želim na pomenem www.sole-freiburg.de (‘Život i solidarnost’). Njihov osnovni aksiom je toliko prost, da to skoro boli: ‘Pomažemo jedni druge, svako doprinosi u stvarima i uslugama, koje mogu biti od koristi drugima, u skladu sa sopstvenim mogućnostima. Ne vodimo nikakvu evidenciju o tome šta je dato ili primljeno.’ Zamislite koliko strašno to može zvučati tržišnim fetišistima.” (Bolo’bolo: Razgradnja planetarne radne mašine, predgovor za izdanje iz 2011, str. 6–7)  - Nažalost, adresa koju je naveo PM ne radi. Frajburške gradske vlasti su vrlo ponosne na svoju “zelenu” politiku, od “zelene gradnje” do “zelene (tržišne) ekonomije”, ali ovo bi trebalo da je nešto drugo. Ako ste u Nemačkoj, možda baš u Frajburgu, pošaljite neku adresu koja radi ili prosto prenesite najlepše pozdrave tim ljudima. To je onaj pravi duh. Lako ćemo za alternativni paradajz. Dobro, možda ne baš tako lako, s obzirom na uslove i stanje u kojima smo zatečeni. Ali, taj odnos bezuslovnog poverenja, davanja i primanja sigurno je važniji. Ono što proizvodimo, kao i uslovi za samu proizvodnju (zemlja i ostalo), moraju se deliti bezuslovno. Životni uslovi ne smeju biti predmet ucene. Svi alternativni ekonomski i knjigovodstveni modeli, koji zadržavaju kategorije mere, vrednosti i evidencije, reprodukuju vladajuće odnose nepoverenja i opšte ucene (cena = ucena, strogi uslov da se nešto dobije). Ili, kako je to divno i jednostavno rekao Ivan Ilič, u jednom razgovoru, “moramo naučiti kako da živimo i radimo ZAJEDNO.” Zašto komplikovati? Istina, s obzirom na dubinu klopke u koju smo se uvalili, važi i ono drugo, da je put do jednostavnosti najteži od svih.  - JOHNNY APPLESEED IZ BLOKA 62 (foto album)  - Za kraj, idemo opet u vrt. U divlji voćnjak – “divlji”, zato što je nastao bez ikakve dozvole, inače je prilično konvencionalan – koji je napravio jedan naš komšija. Na parceli kod Univerexporta (supermarket) i Tehnomarketa zasadio je na stotine stabala raznih voćki i drugog drveća. Kao nekada Johnny Appleseed, samo što, srećom, nije bio tako opsesivno monokulturan. Sam samcit, mimo svih zvaničnih kampanja “ozelenjavanja” ili “pošumljavanja” grada. Radio je to godinama, tiho, skromno, uporno. Moj prijatelj i komšija Petar Šumski (poznat i kao Tomazen, Tomato i Tomislav Toma Trbojević) jednom je pričao s njim – ime je zaboravio – i saznao da je reč o starijem čoveku, koji je posle odlaska u penziju tražio neku svrhu. Našao ju je u voćnjaku, na parceli odmah ispod svoje zgrade. Ostaje da Šumski ponovo stupi u kontakt s njim i pokuša da sazna nešto više ili da ga prosto priupita za zdravlje. - - Reč je o potezu koji čine blokovi  61–64, tačno naspram ovih bližih Savi (45, 44, 70 i 70A), zaista brutalni, što se tiče arhitekture i ukupnog ambijenta. Ali, u svim tim naseljima, u ovom savskom delu Novog Beograda, ljudi se dosta bave “okućnicama” svojih zgrada, ponekad i drugim zelenim površinama. Ipak, unutar naselja, preovlađuje dekorativni pristup: ruže, ukrasni grmovi, klupice, ponekad neki maštovitiji aranžmani. (Izuzetak su divlje parcele izvan naselja, prema zapadu, sa svakojakim malim vrtovima, skvotirane još od 1970-ih, kada se to još nije tako zvalo.) Ovaj komšija je rešio da posadi voće, ne samo za sebe – parcela je još uvek javna – već za sve.  - Naravno, pošto upravo na tom potezu ubrzano niču novi supermarketi, specijalizovani šoping centri i poslovne zgrade, i ta parcela može preko noći biti preorana i zabetonirana. Kako stvari sada stoje, otpor tome biće zanemarljiv, ako ga uopšte i bude. To samo treba konstatovati, bez iluzija, ako imamo u vidu snagu opozicije razvojnom trendu i poslovnim operacijama, makar na teritoriji Beograda (katastrofe zvane Bulevar, Tašmajdan, Dom omladine, Ada, ceo Novi Beograd – koji se tretira kao “prirodni” poligon za ekspanziju industrijsko-merkantilnih pogona – a sada i svi stari gradski parkovi, ako ste primetili). Otpor: nula. Ne kažem da tako mora i ostati.  - Informaciju o voćnjaku prenosim onako kako sam je čuo od Petra Šumskog. Nije isključeno da je negde u medijima već bilo reči o tome, recimo, u nekom Jutarnjem programu, u kojem se ponekad mogu videti prilozi o nekim gradskim čudacima i entuzijastima. Fotke sam napravio dan ili dva pošto mi je Šumski sve to ispričao, početkom decembra 2011. Onda sam juče svratio još jednom – ne prolazim često tuda – da vidim kako se voćnjak drži po ovoj zimi. (Sasvim dobro.) Ostali detalji slede u foto albumu.  - - U svakom slučaju, kakva god bila cela priča, reč je o ličnoj, nekoristoljubivoj inicijativi, koja je drastično promenila duh jednog inače brutalnog gradskog ambijenta. To je postigao jedan čovek. Sve što je uradio, stavio je na raspolaganje svima. Pomislite i na još jedan detalj: na poverenje koje je imao u komšije, s kojima ne živi u nekoj zajednici, već u prisilnoj, urbanoj konglomeraciji. Nije ga pokolebala mogućnost da bi sve to neko mogao izgaziti ili poharati. “Stoka iz bloka” – kako nas od milja zovu ostali Beograđani – za sada se pokazala zahvalnom, iako je činjenica i da mnogi još nisu shvatili da na toj parceli niče nešto neobično. Sve je uradio bezuslovno. I to je sigurno bolje nego da je neki bogati iseljenik, poreklom iz bloka 62, poklonio lokalnoj osnovnoj školi 165 Appleovih laptopova.  - Sve to otvara bezbroj pitanja. Tačnije, otvorena su odavno, ali ostaje da ona najteža i najbolja tek treba da prepoznamo. Nadam se da ovi parčići informacija vode ka tome.  - Toliko u ovom javljanju, hvala na pažnji, živeli, ćao  - a.  - š a l j i  š t o  d a l j e - http://anarhija-blok45.net1zen.com/ -

My Old man was a bread stasher all his life
He never got fat
He wound up with a used car, a 17 inch screen. Arthritis
Tomorrow is a drag, man
Tomorrow is a king sized bust
They cry put down pot Don’t think a lot
For what?
Time, how Much and what to do with it
Sleep, man, and you might wake up digging the whole human race
Giving itself 3 days to get out
Tomorrow is a drag pops, the future is a flake
We cough blood on this earth
Now there’s a race for space
We can cough blood on the moon, soon
Tomorrow is dragsville, cats
Tomorrow is king-sized drag
Tool a fast short
Swing with a gassy chick
Turn on to a 1000 joys
Smile on what happened, or check what’s gonna happen
You’ll miss what’s happening
Turn your eyes inside and dig the vacuum
Tomorrow, Draaaaag

U ovom žurnalu: - 1. Obilazak organskih vrtova i eko-komuna na potezu Zagreb – Raštika (Turopolje) – Blatuša (Kordun) – Šumber (Istra) – Rovinj (More), na poziv Grupe za solidarnu razmenu, od 25–30. januara 2012. 2. Novi život: potraga je u toku 3. Odjavna špica - “Ono što je od suštinskog značaja jeste pripremanje stvarnosti koju želimo, a ne propagiranje privremenih mera. Socijalizam koji želimo nije socijalizam političkih institucija već onaj komunalnih organizacija. Znamo, isto tako dobro kao i naši neprijatelji (i možda bolje od njih), šta sve mora nestati, ako želimo da ostvarimo taj cilj. Ipak, svesni smo da to neće nestati tek tako, na osnovu agitatorskih osuda. To je uverenje malodušnih. Ono ukazuje na nedostatak kreativnosti, ispod pompeznog plašta radikalizma. Ono što je zaista važno jeste aktivna izgradnja nečeg novog. - Ako želite socijalizam, to jest, ako želite da živite u lepoti i sreći, u zajednicama pravde i solidarnosti, onda ih stvarajte! Tražite pukotine u kapitalizmu i pronađite načine za izbegavanje ekonomskog rata. Smislite kako da više ne proizvodite za kapitalističko robno tržište već da biste zadovoljavali sopstvene potrebe. To je kolektivni proces: što se pojedinci pokažu sposobnijim da udruže svoje potrebe, kreativnost i živote, to će biti delotvorniji.” — Gustav Landauer, “Prvi Maj”, Der Sozialist, 1. maj 1909. - Da sam makar malo sredio utiske (s čime, uzgred budi rečeno, nikada ne treba žuriti), ovo bi bila priča o ljudima koju pokušavaju da započnu s novim životom. Direktno i konkretno, na razne načine, na terenu na kojem se svi još uvek teturaju i sapliću, ali, po svemu sudeći, rešeni da u tome istraju. Ipak, prava priča tek predstoji. Sada mi ostaje da se na to putovanje osvrnem tek nasumično. Ima previše utisaka, previše dobrih i teških pitanja, da bi se sve to izrazilo odjednom. - - Tu je i foto album, s komentarima koji ponekad dopunjuju ovaj izveštaj. Ima preko 260 fotki. U stvari, pozivam vas da to pogledate. Iako je reč o mešavini ličnog i komunalnog albuma, neke stvari će možda biti jasnije kada se vide slike. - U Zagreb sam otišao 25. januara, na poziv Maria Marića, najstarijeg mladog prijatelja Porodične biblioteke. On je hteo da me upozna s radom Grupe za solidarnu razmenu i iskustvima nekih ljudi s kojima je grupa u kontaktu. Cilj Grupe je razvijanje novih oblika uzajamne podrške i saradnje, u duhu zajednice i autonomije. To kažem svojim rečima, onako kako bih inače definisao ono što treba raditi. Slične formulacije nalaze se i u materijalima Grupe, koji će se uskoro pojaviti na webu. - - U narednih pet dana, učestvovao sam na jednom sastanku Grupe, video se s još nekim dragim prijateljima iz Zagreba i onda krenuo na put, u obilazak nekoliko komunalističkih (ili autonomističkih) eksperimenata, na potezu od Zagreba i okoline, preko Korduna i Istre, sve do sinjeg mora. - Istina, kada sam namirisao more, znao sam da ne idem dalje. Trebalo je da obiđemo još jedno mesto u zaleđu, ali mene je sve vuklo na obalu. Posle svog onog marinsko-solarnog bajanja iz par skorašnjih žurnala (ovde i ovde), na kraju sam se zaista našao na moru. Sunčana i Damir su morali da odu do jednog obližnjeg eko-sela, na sastanak povodom predstojećeg sajma razmene semena, ali ostatak ekipe – Mario, Renata, Iva, Ante i ja – rešio je ostane u Rovinju i da se malo čvari na suncu. Na svega par stepeni iznad nule, ali ipak na suncu. - - Turneja je bila samoorganizovana, ako to treba da naglasim. Krpili smo jedni druge, kako samo znali i umeli, bez ikakve sponzorske podrške, kao što smo, najzad, i navikli. Naravno, ništa nije zafalilo. Sasvim u duhu autonomije, u zatečenim uslovima i uvek uprkos njima, tako da je to bilo u redu. Nije da samo pričamo o tome. - - U foto albumu vas očekuju prizori iz svakodnevnog života ljudi koji su napustili gradove ili se izvlače iz njih i pokušavaju da žive na zemlji. Te primere ne treba shvatiti kao pravilo ili kao obrazac primenljiv na svaku ličnu situaciju. Naprotiv, ti slučajevi su često ekskluzivni: podrazumevaju zemlju u vlasništvu, dosta novca, privatnog ili fondacijskog, nasledstvo, itd. Podrazumevaju i specifične lične putanje. Daleko od toga i da su mi svi ti pristupi i razmišljanja bili bliski. Sličnih pokušaja ima i ovde, kao što ih je bilo i ranije, tokom 1970-ih i 1980-ih. Ali, sada ih je mnogo više, uz nekoliko značajnih novina, naročito ovu: mnogo naglašeniju komunalističku orijentaciju ili težnju ka povezivanju, ne samo s drugim “zemljoposednicima” već i sa “bezemljašima”, što je prisutno čak i kod onih ljudi koji na zemlji rade kao “individualni poljoprivredni proizvođači” – iako to sigurno nikada ne bi tako krstili – ili celo to iskustvo svode na niz tehničkih pitanja. - - [Fusnota: Odnos prema zemlji, uzgoj biljaka i životinja, načini gradnje, voda i energija, odlaganje i iskorišćavanje otpada, ponekad uz velike farme, preambiciozna postrojenja i korišćenje teške mehanizacije i druge složene aparature: sve to su, uz par problematičnih izuzetaka s kraja ovog niza, realna pitanja. To su sastavni elementi autonomnijeg načina života. Neka od tih pitanja i nisu primarno tehnička: odnos s biljkama i elementima može biti mnogo bogatija i plemenitija interakcija. Pored toga, za doslovno sve ljude koje smo sreli ili za koje sam čuo, sve to je novost. Svi još uče; naravno da ih to okupira. Ali, kod nekih, pri čemu se uvek setim i ovdašnjih primera, ta pitanja se svode na tehnička i potiskuju skoro sve netehničke preokupacije, osim nekih opštih etičkih načela.] - - Ni oni nisu dovoljni sami sebi. Kao što je rekao Siniša (Blatuša, Kordun), koji se nalazi negde između meni najbližih pokušaja (Ante, Raštika-Turopolje) i onih najudaljenijih (Hela, Šumber-Istra), “Samoodrživi smo 90%. Samo smo u socijalnim kontaktima neodrživi”. To zapažanje ima ogromnu težinu i otvara ceo niz povezanih tema: zajednica, socijalni kontakti, vlasništvo i njegovo ukidanje kroz deljenje s drugima, bez ikakvih vlasničkih recidiva (možda ključno iskušenje, prava prelomna tačka), veća lična i grupna mobilnost (pojedinci, parovi, porodice i njihovo kretanje između različitih umreženih punktova, u sezonskim i drugim migracijama), odnos s gradom i prema epicentrima razvojne ekspanzije (koja nastavlja da preti svima: “Ne morate biti zainteresovani za razvoj; razvoj je zainteresovan za vas“)… Zaista mnogo toga, što bi trebalo razmotriti ili stalno imati u vidu. - To povezivanje se sada odvija na raznim relacijama, uz celu hrpu pitanja, dilema, sukoba, nesporazuma i srećnih ishoda. Svaka od tih varnica, čak i one koje vas mogu opeći ili odbiti, podsticajna je ili bi to mogla biti. Ipak, okvir u kojem sam ja na sve to gledao, pored onog ličnog, bio je onaj Grupe za solidarnu razmenu. Tu sam bio najviše na svome. - - Koliko sam shvatio – pri čemu sve što ću reći stoji, čak i ako je to samo moje viđenje – Grupa insistira na odnosu zajednice, na uzajamnoj podršci i saradnji, u SVIM okolnostima, u svim aspektima svakodnevnog života, u svim situacijama u kojima se možemo zateći i naleteti jedni na druge. Grupa cilja na ceo jedan etos, a ne samo na neke alternativne tehničke procedure (recimo, na neki novi oblik međusobnog raskusuravanja ili razmenu permakulturnih iskustava). - - Ta orijentacija je od ključnog značaja. Ideja, duh koji nas nosi i u kojem želimo da živimo, to je najvažnije. I fašisti danas osnivaju nezavisne komune i socijalne centre (Italija), bave se organskim vrtlarstvom, preziru potrošački mentalitet, insistiraju na solidarnosti (samo unutar sopstvene grupe, naravno). Ovde, u Srbiji, sreo sam ljude koji te prakse komotno ukrštaju s raznim autoritarnim, protehnološkim (to jest, esktremno autoritarnim), merkantilnim i drugim konformističkim stavovima. Uopšte, razne alternativne prakse i delimično odbijanje moderniteta (konzumerizma, urbanizma, progresa po svaku cenu, u korist “održivog razvoja”, itd.), nisu nužno meliorativni, oplemenjujući, emancipatorski. Modernitet dopušta i čak podstiče delimičnu pobunu protiv svojih pojedinačnih aspekata (dobrodošli indikator kritičnih mesta), sve dok se temeljna načela vlasti, ekonomske ucene i podele rada ne dovode u pitanje. Prema tome, nije svejedno šta nosimo u srcima i glavama. - - Drugo, svođenje pitanja alternative na pojedinačne materijalne prakse, samo reprodukuje vladajuću utilitarističku matricu i vodi direktno u najplići oportunizam: ako je “svejedno” kako obezbeđujemo potrebne uslove i sredstva, to po pravilu znači pribegavanje najlakšim “rešenjima”, kao “najefikasnijim”, to jest, kolaboraciju s raznim autoritarnim i korporacijskim instancama i njihovim fondovima. Tako nikada nećemo iskusiti autonomiju, steći predstavu o sopstvenoj snazi i mogućnostima. Neka eko-sela i slične inicijative, u Hrvatskoj i drugde (videti komentar i priloge uz fotku br. 79), snažno su podržani fondacijskim i evropskim sredstvima, kao “projekti”, što stvara uvek isti paradoks: stiču se konkretna, dragocena iskustva, ali uslovi za njihovo sticanje ostaju temeljno ekskluzivni, zato što nema svako menadžerski mozak, a često ni želudac, potreban za obezbeđivanje tih uslova. (Kao što je rekao Ognjen iz Banja Luke, kada je na kratko došao u iskušenje da svoj komad zemlje prijavi kao “projekat”: “…ali, onda sam primetio kako mozak počinje da mi radi na pogrešan način”.) Vidite šta je sve moguće, na konkretnim primerima, slušate kako to “može svako”, to vas ponese, ali onda vidite da nije moguće, jer je reč o privilegovanim uslovima, koji samo podstiču vezanost za institucije i mehanizme vlasti, budući da se glavna komunikacija, od čijeg ishoda zavisi sve ostalo, odvija u toj ravni, a ne prevashodno između nas. - - U isto vreme, na drugim mestima, do ISTIH znanja ljudi stižu potpuno autonomno, uz veći napor i rizike, ali što celo iskustvo samo čini realnijim i bližim većini smrtnika, bez podsticanja oportunističkog mentaliteta. I to je jedno od otvorenih pitanja, ali koje se uglavnom ne prihvata kao takvo, među onima koji su krenuli tim putem. To je donekle zbog zahtevnosti same prakse – na zemlji, oko kuće, u vrtu (urbanom ili ruralnom), treba raditi, ne samo pričati – ali delom i zbog komocije i samodopadljivosti, koje takve propozicije podstiču. Pojedinačna znanja i veštine mogu biti izuzetno dragoceni, pojavnost razbarušena i seksi, otvorenost za druge totalna, ali to je konformizam, bezbedno igranje u delu peska namenjenom lojalnoj alternativi. Tokom poslednjih deceniju i po, s pojačanim prilivom sredstava iz odgovarajućih fondova, ta mešavina entuzijazma i oportunizma (da je samo ovo drugo, ovo bih pisao lakša srca) razvila se u pravi sindrom, ne samo u ovoj oblasti (pogledajte samo alternativne umetnike i kulturnjake), koji postaje sve tvrđi za samokritiku i zajedničko preispitivanje. - - O pokušajima koji se prosto svode na odlazak iz grada na neko privatno imanje i proizvodnju organske hrane za tržište ili alternativno ugostiteljstvo, bez ikakvih iskoraka ka nekim drugim odnosima i oblicima saradnje, ovde, za sada, ne treba šire govoriti. (Nije stvar u tome da u datim opštim uslovima nikakva proizvodnja za tržište ne dolazi u obzir, zato što to nije košer, već u nezainteresovanosti za iskorak iz tog okvira.) - Taj sastanak Grupe (redovna druženja sredom), kojem sam prisustvovao odmah po dolasku u Zagreb, bio je zapravo najpodsticajniji primer. Uglavnom su to ljudi zatečeni u gradovima, bez mnogo manevarskog prostora. Ali, svi pokušavaju da te uslove prevaziđu, da izađu iz izolacije, prevladaju osećanje bespomoćnosti. To prosto ne može ići potpuno spontano, u smislu da je dovoljno imati određenu svest. Potreban je još jedan napor, kako je to govorio de Sad. Sastaju se redovno, ne samo nekim izuzetnim povodom. Aktivno učestvuju u drugim, srodnim pokušajima ili sami razvijaju neke prakse, na osnovu sopstvenih znanja i veština, od permakulture i proizvodnje hleba – Goran mi je na licu mesta poklonio jedan! – do svega ostalog što čini život ili bi ga moglo učiniti još slađim i uzbudljivijim. Naša sposobnost za uzajamnu podršku i saradnju, za odnos zajednice, toliko je zakržljala da se to sada mora trenirati. I oni koji misle kako im to baš dobro ide, svaki čas se sudaraju s novim iskušenjima i uvidima u sopstvenu oštećenost. U Grupi i među nekim njenim prijateljima koje smo sreli usput, o tome postoji snažna svest. Neki su napravili vrlo smele, nimalo lake lične izbore. Napustili poslove koje su gulili i po 12 godina, bez ikakve odstupnice (ne mislim na bivše biznismene, koje ćemo sresti u foto albumu, iako je i njihov primer važan, nego na obične službenike), zato što su tako hteli, zato što je ideja o novom životu bila jača. Da li će uspeti? Šta znači uspeti u tome, u sadašnjim uslovima? Jasno je da nikakva celovita alternativa nije moguća – to bi značilo da je sve već dobro, da smo slobodni i da samo treba da izaberemo kako hoćemo da živimo – ali sama borba za novi život je ono što nas menja, ispunjava osećanjem smisla i daje novu snagu. - - Milion svetlosnih godina od idiotskog aktivizma, jalovog teoretisanja, umetničarenja, politikanstva, kulturnjačkih priredbi za alternativne potrošače, od sve te ispraznosti i besmisla. “…nedostatak kreativnosti, ispod pompeznog plašta radikalizma. Ono što je zaista važno jeste aktivna izgradnja nečeg novog.” Treba samo pogledati okolo, šta rade svi ti bukači i performeri. Gde je tu nešto novo? Novi odnosi, novi oblici života. Koga je uopšte briga? Ali, nas je briga i tako ćemo nastaviti da se ponašamo. - Ovaj izveštaj sigurno nije sasvim verodostojan, utoliko što kada pričam o Grupi, slobodno na nju projektujem sopstvene stavove. Ali, u tome i jeste stvar, nismo novinari, sledimo podsticaj, razvijamo dalje jednu ideju. To je ono čime ćemo se baviti malo više i ovde, na razne načine. Obećao sam to Mariu i Anti, na istorijskoj desetominutnoj puš-pauzi, na odmorištu “Vrata Jadrana”, odmah iza Rijeke. To je ono što sledi. - Do tada, ako ste raspoloženi, pogledajte malo foto album. Niz fotki, ponekad s komentarima, ali i s nekim dodatnim informacijama. - Toliko u ovom javljanju, hvala na pažnji, živeli, ćao - a. - š a l j i  š t o  d a l j e - http://anarhija-blok45.net1zen.com/

::

Ja sam Richard Stallman.

Pre 25 godina osnovao sam Free Software movement, pokret za slobodan softver. Slobodan softver je program, softver, koji poštuje slobode korisnika i društvenu solidarnost njegove zajednice. Neslobodni programi su “proprietary”, vlasnički programi; što znači da oduzimaju slobode korisnika, držeći ih podeljenim i bespomoćnim.

Podeljenim zato što im je zabranjeno da dele programe, bespomoćnim zato što nemaju pristupa izvornom kodu programa. Što znači da ne mogu da ga menjaju, ne mogu da provere šta taj program zaista radi, a može da radi stvarno loše stvari.

Slobodan softver podrazumeva 4 osnovne slobode:

• Sloboda 0 je sloboda da se program koristi u bilo koje svrhe.
• Sloboda 1 je sloboda da se prouči program, da se menja, da se od njega napravi šta god želiš.
• Sloboda 2 je sloboda da se pomogne komšiji, prijatelju; što znači, sloboda da se taj program podeli sa drugima, kad god to poželiš.
• A sloboda 3 je sloboda da pomogneš svom društvu, svojoj zajednici; što znači, sloboda da se prave nove, modifikovane verzije programa i da se slobodno dele.

Program je slobodan samo ako zadovoljava ova četiri uslova, zato što je, u tom slučaju, sistem korišćenja i distribucije zasnovan na etičkim principima koji poštuju svačiju individualnu slobodu, i slobodu zajednice korisnika.

Softver mora biti slobodan, zato što svi zaslužujemo slobodu, i zato što zaslužujemo da nam se dozvoli da učestvujemo u slobodnom društvu.

Odatle, škole bi trebalo da uče i izučavaju samo slobodan softver. Opet iz četiri osvnovna razloga.

Prvi, i najpovršniji, jeste ušteda novca. Škole nemaju dovoljno novca, i ne bi trebalo ono malo što imaju da troše na kupovinu prava za korišćenje korporativnog softvera. Ovo je očigledan razlog, ali neke korporacije ga često eliminišu tako što poklanjaju svoje vlasničke programe besplatno, ili uz malu nadoknadu.

Ali oni to čine samo da bi navikli učenike. Zbog toga je to zlonamerno. To je plan da se škole iskoriste kao instrumenti stvaranja digitalne zavisnosti među učenicima. Ukoliko škola koristi samo vlasničke programe, učenici će se naučiti na njih, i nakon završetka školovanja moraće da plate sve te programe. Najverovatnije će morati da rade za neku korporaciju koja sigurno neće dobijati te programe džaba.

Dakle, korporacije koje razvijaju vlasničke programe koriste škole za uspostavljanje trajne zavisnosti čitavog društva. Škole se moraju suprotstaviti ovom zlonamernom planu, zato što škole imaju društvenu misiju, da odgoje buduću generaciju dobrih građana, sposobnih, snažnih, nezavisnih kooperativnih i slobodnih. Ovo može da se ostvari samo ukoliko učimo slobodan softver. Škole moraju eliminisati, obrisati sve vlasničke programe, i moraju instalirati slobodan softver.

Ipak, postoje i dublji razlozi: da bismo odgajili dobre programere; zato što dobar programer, da bi naučio dobro da programira, mora da pročita mnogo programskih linija. Da bi naučio da piše dobar kod, za veliki program, učenik mora da pročita i napiše puno malih izmena na kodu velikih programa. A ovo je moguće samo na slobodnom softveru. Samo slobodan softver omogućava obrazovanje i učenje informacionih tehnologija.

Postoji i još dublji razlog: da bismo naučili šta znači dobar građanin; zato što škole imaju misiju da uče ne samo o činjenicama i tehničkim veštinama, već iznad svega da grade duh dobre volje, da podučavaju naviku da se pomaže drugima. Dakle, u svakom razredu moramo uvesti sledeće pravilo: ako si doneo neki program u školu, nemoj ga zadržati samo za sebe, već ga podeli sa drugovima.

Škola mora praktično da primenjuje ono što propoveda, slobodan softver mora doći u učionice.

Sve škole moraju preći na slobodan softver i moraju predavati slobodan softver zato što škole moraju učestvovati u vođenju društva ka slobodi i društvenoj solidarnosti.

Hvala vam.

::

GNU education relaunched: www.gnu.org/education/