Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

Sedim ovih dana besposlen, i bavim se društvenim delatnostima – družim se.

Kako nema posla, mislim, uvek ima nekih poslića, samo ništa stalno i postojano, tako ljudi sve više svaštare: neko se druži, priča, razgovara, neko započne sopstveni obrt.

Mnogi su se prekvalifikovali na poker, pošto u pokeru isplata ipak zavisi od tebe, mislim, od igrača, a ne od gazde ili svetske finansi’ske. Neko se i dalje kladi na sigurne dojave u fudbalu, a neko valja, odn. reciklira otpad preko neta (npr. kupujem prodajem). Pa još kad se spoji lepo s korisnim, hobi s profesijom – eto ti priče.

Čađo je tako, kad god mu ponestane sredstava, nudio Zagore, Bleka, Kit Telera i Kit Karsona, šta se nađe, i još štogod drugo – preko neta. Pa još, ako se nakupi čitav komplet, bude tu i neke privrede, može čovek da ostvari svoje pravo na rad, ne mora da huli na državu.

- Pa, kako ide, druže Čađo?

- E, slušaj. Slušaj ovo! Nemaš pojma šta mi se desilo!

- Nemam.

- Čitam, tako, oglase. Čitam, pa naiđem: neki čova nudi komplet Zagora! Komplet, čovo! Za komplet Dostojevskog jedva možeš da digneš 50-60 evra, k’o za Tarzana, al’ za dobro očuvanog Zagora i 10x toliko. Mislim, 500-600, ako je baš čitav komplet.

- Ih! Ja imam samo Tita, mislim Broza…

- To ti ne vredi ništa.

Nego, zovem ja čovu, a ono neki čiča…

Imate Zagora? Imam! Komplet? Komplet! Pošto? Pošto-poto, dogovorićemo se, samo da se rešim, ne triba mi. Kada mogu da dođem? Mož, danas u tri sata! Sutra u tri? Ne, danas u tri! Noću? Noću! Šalite se? Ne šalim se, imam posla, samo noću sam slobodan.

Šta ću, kud ću… Komplet Zagora! Doćiću.

Kuća mu je, samo njegova, zaista, bila osvetljena. Stara seljačka nabijanica, onaj dupleks, pola njegovo, pola komšije. Tri sata, noću. 3AM, čovo. Zvonim. Čiča otvara, sve, lepo obučen, kao da je dan.

Dobar dan, pardon, dobro veče! Dobro jutro! Ja sam zvao. Vi ste, izvol’te pogledat’. Gde su? Di su, di bi bili, na tavanu. Na tavanu? Na tavanu.

Penjemo se, na tavan, svetla nema, čiča drži lampu. Ja da idem prvi, on će iza mene. Popeli se. Mrkli mrak, niš’ se ne vidi.

Tamo, pokazuje čiča u mrak. Gde? Tamo!

Napravim par koraka pa stanem. Čiča pokazuje rukom,

Samo ti iđi naprid, tamo su romani! Gde? Pa, tamo, malo dalje!

Opet par koraka, al’ ništa više ne vidim, čovo.

Je l ovde? Još malo dalje!

I tako, mic po mic, sve dalje u mrak…

- I?

- I prop’o tavan, čovo! To nije izlivena ploča bila, mislim betonska, nego samo trska i – propalo! Kad nisam umro! Propalo u komšiluk, kod babe, tačno u spavaću. Ne znam ni ona kako nije umrla. Ja bi’, čovo, umro da mi neko propadne sa tavana u sobu. Umro bih!

- I?

- Pa, ništa. Kažu da je čiča inače bio tako malo… neobičan. Neki ekscentrik.

- A Zagor?

- Imao je, samo ne čitav komplet. A i propalo mu, od vlage, na tom tavanu.

- Šteta…

- Šteta! Nego, ajd’ ćao, moram da žurim, idem do srpskog šora. Tamo, vele, ima neka baba što u šupi čuva Marti Misteriju. Ima ih tamo, kažu, bar sto, skoro čitav komplet.

- Ajd!

Pre nešto više od 2 decenije, na vlast se uspentrao tada perspektivni, danas (uglavnom) zloglasni Milošević – “Dečko koji obećava”.

Naslediviši već prilično posrnulu ekonomiju i ogromnu birokratiju, nije se posebno ni potrudio da uvodi nekakve promene, već je – organizovao narodna veselja, koncerte, zabave i sl. kampanje (”Ne može nam niko ništa, jači smo od sudbine”).

Narod je uglavnom uživao u ovim veseljima, ali delu življa nisu odgovarali ovi koncerti, pa je tako počeo pokret nazvan “opozicija”, odn. ljudi koji su želeli sami da organizuju koncerte, i to drugačije od Slobinih. Priča je bila da su ovi, Slobini, koncerti nepristojni i da doprinose nekultruri, a da će ovi, njihovi, koncerti biti pristojni i doprinositi kulturi.

U međuvremenu i međuprostoru cvetale su korupcija, organizovani kriminal i para-milicije.

Opozicija se svim silama trudila da organizuje svoje bendove i izvođače, a ovi napori su urodili plodom tek kad je svako od građana uzeo po neki doboš ili čegrtaljku u svoje ruke, pa svi izašli na ulicu, svako za sebe, ali kao jedan veliki alternativni orkestar udaraljki.

Tako je otišao Sloba, a sa njim i njegovi bendovi, i to se desilo legendarnog 5. oktobra. Umesto prve, naišla je druga Srbija, i smesta se počelo sa organizacijama drugačijih koncerata. Tu je procvetao i “Exit”.

Sad, kako su se zahuktali koncerti druge Srbije, tako su se sad ovi iz Prve Srbije (tzv. narodnjaci) žalili da nema koncerata za njih.

U međuvremenu i međuprostoru cvetale su korupcija, organizovani kriminal i para-milicije.

Bilo je tu svega, i krvoprolića, i svakakvih nepočinstava, a onda je došlo do doktrine nacionalnog pomirenja, odn. do ideje da bi moglo da bude koncerata za sve: malo narodne, malo zabavne muzike.

Na ove što su izlazili na ulice, pa udarali u lonce, pištali u pištaljke, na njih su svi zaboravili. Samo se još mi, ljuti alternativci, ponekad prisetimo – da su ti koncerti bili nešto najbolje čemu sam prisustvovao, i da im nisu ni za prismrdet’ ni Ceca, ni Madona.

Da napravim mali memo o programima koje su dica rado gledala ovog leta (a ja se švercovo), u pitanju su animirane serije:

The Replacements

Blizanci Todd i Riley (dečko i devojčica) zapravo su živeli u sirotištu. Nekako nalaze telefon Fleemco korporacije, preko kojeg mogu da zamene gotovo bilo koga. Tako naručuju sebi roditelje: mama je britanska tajna agentica (Agent K), a tata je (priglupi) kaskader (Dick Daring). Umesto sirotišta, sada žive u mestu koje je kulturno najnesvesnije (unaware) u Americi. Tu počinje priča, u kojoj, u svakoj epizodi, deca menjaju neke od lokalnih karaktera globalnim.

Same epizode nisu nešto posebno, ali je osnova priče fascinantna.

Phineas and Ferb

Opet vrlo interesantan “setup” i daleko kvalitetnija izrada, kako scenarija, tako i grafike: Phineas i Ferb su polubraća (nije objašnjeno kako, ko i odakle), do 10-tak godina starosti, a imaju i sestru Candance (tinejdžerku). Žive u, tzv. blended family, mada to nije posebno objašnjeno. Ferb, čini mi se, pati od blažeg oblika autizma, a s njima je i Platipus (kljunar), kućni ljubimac.

E, sad, oni su na letnjem raspustu, i svako jutro ih roditelji ostave (odlaze na posao). Tu Phineas i Ferb uvek započnu neki projekat koji se pretvori u totalnu fantaziju i megalomaniju. Tinejdžerka Candance uvek je rastrzana između poriva da ih prijavi mami (što i čini), ili da im se pridruži (što isto čini).

Kljunar, kućni ljubimac, je zapravo tajni agent, i u svakoj epizodi nosi paralelnu priču u kojoj se sukobljava sa simpatično zlim naučnikom koji se zove Heinz Doofenshmirtz.

U svakoj epizodi je po jedna (nova) muzička numera, odn. pesma/spot.

Priče kljunara, Phineasa i Ferba, i Candance na kraju se uvek susretnu i rezultiraju potpunim raspadom sveta koji su Phineas i Ferb izgradili, a sve se to desi tačno sekund pre nego što se pojave roditelji, koji nikad ništa ne primete.

Posle svake epizode raspravljam se sa decom da li je to što Phineas i Ferb rade “stvarno” ili je to samo njihova uobrazilja.

Fairly Odd Parents

Ovo je biser: (btw, i ne proizvodi ga Disney nego otkupljuje od Nickelodeona) Timmy je nerazvijeni (i pomalo ometen u razvoju) desetogodišnjak, kome baš ne ide dobro ni u školi (ređa jedinice ili dvojke, a kinje ga ostala deca), ni kući (roditelji su uvek na poslu, pa ga stalno čuva i maltretira tinejdžerka Vicky). Sad, dešava se da stiče pravo na vilenjačke roditelje, odn. ribice u njegovom akvarijumu su zapravo vilenjaci Cosmo i Wanda, koji mogu da mu ispune (skoro) bilo koju želju (postoje pravila i ograničenja u iskazivanju želje).

Svaka želja zapravo vodi ka propasti i katarzira njegovim pokušajem da se izvuče odn. da nađe način da “odželi” želju odn. vrati sve na staro.

Mali komentar

Svaki od ovih serijala, a napominjem da su veoma uspešni, temelji se na ideji da su svetovi odraslih i dece potpuno paralelni, te da ne postoje dodirne tačke između tih svetova. Čak su deca svesnija sveta odraslih (ali im nije posebno važan), dok odrasli nemaju ni predstavu o dečjem svetu. Deca kao gledaoci takođe su svesna polaznih okolnosti i situacija iz kojih su ova deca (- junaci crtanih filmova) nastala. Samo nikako da se usaglasimo da li su njihovi svetovi “uobrazilja” ili “stvarnost”.

Deca se drže stanovišta da, iako “uobrazilja” (vilenjaka, zamena ili svetova blizanaca) nema impakt (uticaj) na svet odraslih, da je ipak “stvarna” zato što utiče na sadržaj njihovih sopstvenih života.

Posebno je interesantna epizoda Phineasa i Ferba u kojoj roditelji konačno primećuju i uočavaju svet ove dvojice, ali se na kraju ispostavi da je sve to uobrazilja kljunara odn. da je to kljunar sanjao.

:)

Presreli me, veli Profesor, pre neki dan nekakvi aktivisti da me priupitaju “Šta očekujem da mi se promeni u životu od ulaska u EU?”

- Hehehe…

- Hehe…

- Heh…

- Eh…

- Baš bezobrazno pitanje, – jer, bilo bi bezobrazno zlonamerno reći “ništa”, a opet bezobrazno naivno reći “sve”.

Rekao bih da bi želeo da se promeni identitet, samo što je i sam identitet, odn. ono što doživljavamo kao individualnost – izgubio svoj identitet. Tako od Bernajsa, tokom čitavog dvadesetog veka, ono što smatramo personalnošću i individualnošću, zapravo je lišeno svake osobnosti.

Čitavo stoleće “sebe” ili “nas” nije vek konsenzusa, nego, putem propagande, utisnutih tuđih interesa u ono “sebe”. Ako biste na primer, a ono kad je bila kampanja liberalčića “Od NAS zavisi”, pa glasač mislio da je i on taj NAS, odn. da će njegovo JA aktivno učestvovati u konsenzusu NAS. Kad ono, posle izbora, liberali objavili “Od NAS hvala”, a sigurno se nisu zahvaljivali biračima drugih partija, pa ti nekako došlo da se pitaš: Čekaj, a gde sam tu JA?

I seo JA u autobus, da odem na Pale. Bilo je još leto, ili baš leto, verovatno 40-50 stepeni u autobusu. Pre Iriškog Venca uđe neki čiča, a čini se da je pre busa ugazio u govno, pa sve razmazao po čitavom autobusu, dok nije zaseo nazad u šarage.

Tako smo se cimali, JA i autobusko MI, u usranom autobusu, na +50, sve preko Venca, Srema, Srbije, kroz entitete bivše jugoslovenske republike Bosne i Hercegovine, ne znam ni koji su sve, pa nema smisla da ih navodim.

A govno smrdi.

“Proizvodnja jednodušnosti je u samoj suštini demokratskog procesa, sloboda da se ubeđuje i sugeriše.” (Edvard Bernajs, “The Engineering of Consent”, 1947)

Moram da napomenem da su ove, severne provincije, za nekoga južne (Délvidék), pa nema smisla da pišem “folklor severa” ili “folklor juga”, jer se radi samo o folkloru, i to više o jednoj noti o životu na selu (ili palanci), nego o narodnim nošnjama, okretnim igrama i prigodnoj muzici.

Dakle, ima jedan lik što je pravi, možda je smešno tako reći, ali autentični južnjak: ima puške, pištolje, zastavu, ima i kapuljaču. Reklo bi se da je pravi Klanovac bez pravog kuklosa, odn. pretpostavljam da je najmanje Veliki Zmaj, a verovatno obavlja i sve ostale funkcije jedne lokalne Klaverne: Klalif, Klokard, Klud, Kligrap, Klabi, Klad, Klarogo, Klekster, petočlani savet Klokana i na kraju i Klavalira, jurišnika Klana (ko mi ne veruje, nek pogleda pod Stetson Kenedi), što bi se reklo, od najnižih lokalnih funkcija pa sve do nacionalnih: Uzvišenog Kiklopa i njegovih 12 Terora, Velikog Titana i 12 Furija, Velikog Zmaja i 9 Hidri, i, konačno, Imperijalnog Čarobnjaka i 15 Džina (odn. Genija, odn. Duhova).

Međutim, u datom mestu ne postoje crnci, pa ovaj Klanist mora da nađe prijatelje, poznanike ili namernike – dobrovoljce, da ih oboji u crno, pa tek onda može da izvodi Klanske rituale. Čak je, u svom dvorištu, snimio i svoju verziju filma “Sever – Jug” u kojem tumači rolu generala Lija (do filma je teško doći, zato što čovek nema baš previše poverenja u nepostojeću kinematografiju).

Već je poznat i policiji, pa povremeno, kada su kakva varoška vašarišta ili druge varošarije, svrate do njega, da ga drže na oku, a pošto je to ipak narodna policija, onda i oni ponekad obuku kukuljicu, ili se možda i preobuku u crnca, ne znam, nisam bio – samo sam čuo.

Više detalja o ovome ne znam. Tek ću (možda) imati priliku da odem onamo i lično istražim ovaj folklorni motiv i postoji li stvarni kuklos ovog klana.

Jedino još mogu da dodam zakletvu Klanovaca, i to onako kako je opisuje (gore navedeni) Stetson Kenedi:

(pasaž)

“Klanovci, da li se zaklinjete Bogom i Đavolom da nikada nećete odati tajne koje su vam poverene kao Klavalirima Klana?” (ovde se pre misli na konjanika-pod-oružjem nego na kavaljera, prim. by me)

“Kunemo se!”, rekao je Kenedi.

“Da li se kunete da ćete nabaviti dobro oružje i gomilu municije, pa ako nigeri počnu da prave nevolje da ih dobro isprašite?”

“Da.”

“Da li se dalje zaklinjete da ćete učiniti sve što vam je u moći da povećate natalitet belaca?”

“Da.”

I onda je trebalo da plati još 10USD za inicijaciju, po dolar za mesečne troškove, i da kupi još jednu (crnu, 15USD) kukuljicu, pošto je belu već imao.

(pasaž je iz knjige Steva D. Levitta “Frikonomija”, i to poglavlja koje je otprilike naslovljeno sa: “Koje su sličnosti Ku Klux Klana i prodavaca nekretnina”)

A koje su stvarno sličnosti Kukluxovaca i prodavaca nekretnina, to me mrzi sada da otkrivam, a možda nema ni potrebe jer je tržište već u krizi i ne trebaju mu dodatne nestabilnosti.

Pre neki dan bila vest da je Sarkozi pozvao il’ti apelovao na države da je procena blagostanja nacija putem BDP/GDP odn. bruto nacionalnih proizvoda zastarela, i da se nađu novi načini procene kvaliteta života.

Ovo je prvi put, posle dugog niza godina, da vidim da političari emituju neku korisnu vest ili informaciju (ili se prvi put desilo da je urednici prenesu). Interesantno da su iskorak (opet) napravili Francuzi, mada je i Obama (čini mi se lažno) obećavao slično u svojoj kampanji.

Kada se ‘rast’ blagostanja procenjuje putem BDP, tada se ekonomske aktivnosti svedu na virtuelne aktivnosti (finansijske špekulacije, finansijski derivati, otvaranje vladinih agencija i posredničkih firmi), odn. one koje nemaju ama baš nikakvog uticaja na standard života građanki i građana.

Dokle god je to jedino merilo uspeha, dotle će biti pauperizacije naroda i narodnosti, tajkunske demokratije i sl. Kao što kažu npr. ovi filmofili: Kad je BoxOffice postao jedino merilo uspešnosti filma, onda je propao film, i ne možemo više da naiđemo na informaciju o dobrim filmovima, već samo o npr. Sari Džesiki Parker ili Gaju Ričiju ili već ne znam ko je selebriti i ko koliko košta, a koliko donosi novčanog obrta.

Studiju koja preporučuje okončavanje “BDP fetiša” izradio je Džozef Štiglic (”Globalizacija i njene nedorečenosti” odn. discontent, gde ovo discontent nije od disco).

**

Ima tu još interesantnih stvari, npr. happymetri, kojima bi mogla da se procenjuje sreća naroda i narodnosti, ali o tom ću nekom drugom prilikom.