Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

Žene se dele na ničije, nečije i svačije.
Ti si naišao na ničiju.
Bolje bi mnogo bilo da si naišao na nečiju.
Jer nečija je nečija,
navikla je da pripada,
pa kako je jednom bila nečija,
može postati i tvoja.
A ova što je vazda ničija,
ni na šta nije navikla.
Nije ni morala da se navikava.
A ti misliš – dobro je:
ničija je slobodna.
Pa, ničija je baš i ničija
zato što tako voli slobodu
i što nikad ne bi postala nečija.
Svačija je isto nečija,
samo što je previše nečija,
ali uz dobre razloge
može postati umereno nečija,
pa opet može postati samo tvoja.
Pa čemu onda osmeh što sam ja ničija
kad je to, zapravo,
najgore što može da ti se desi?

Facebook Page Jelene Lukić

Samo je san stvarnost
Tu nema ni jučer, ni danas, ni sutra...
Preostaje samo nada i očekivanje.

Zbivanja su u mašti, a misli su snovi o snovima.
Povijest je niz halucinacija, čovječanstvo živi u opsjenama,
a pogiba sa laži na usnama.

Kada umrem, htio bih da moje ime pripadne ne jednoj ulici ni nekoj zvijezdi, no radije jednoj lijepoj, velikoj, mirišljavoj ruži.
Za mnom da zaplaču Marije, ali samo lijepe...
i da se skupe esencije proliju u ljubavnu izgaranje nad lomačom tijela.
Da smrt moja ne došavši prerano ni prekasno bude motiv za dublju, svečanu muziku energije
koja pročišćuje. Jer patnja mora da je zaslužila jednu vječitu ljepotu.
I sve ove riječi jednom nasumce bačene u vjetar, da se vrate drugi put, s dubljim stalnijim zvukom i čišćim značenjem,
da se dogodi saznanje proljeća.

Da li sam svuda gde su mi tragovi
Ko zna s čim sam se spajao
a nisam ga ni takao
možda sam boravio i u svom životu
mozda postoje izvesni znaci
ili kao da je neko stran.
Ali ipak uz mene se može,
mada je neobično.
Sa mnom je opasno ići,
ja se nikad ne umaram.
Valjda sam jedini čovek
koji sumnja u sebe
sve češće mi se čini
da nisam nikakav oblik
već da slobodno jedrim
kroz sopstveno pijanstvo
- prepušten sunčevom vetru
odlivam se i dolivam.
Ali ipak uz mene se može,
mada je neobično,
sa mnom je opasno hteti,
ja nikad ne odustajem.
Neiskvaren iskustvom,
poseban slučaj samoće.
Ponekad izmislim sadašnjost,
da imam gde da prenoćim.
I suviše sam video,
da bih smeo da tvrdim,
mnogo toga sam saznao,
da bih imao ijedan dokaz
ali ipak uz mene se može,
mada je neobično.
Sa mnom je opasno voleti,
ja nikad ne zaboravljam.
Pokušavam da shvatim učenja
koja mene shvataju.
Nejasna mi je vera
spremna da u mene veruje.
Teško je biti okovan
u moju vrstu slobode.
Lako mi je s nemirom,
ne mogu da umirim mir.
Al ipak uz mene se može,
mada je neobično,
sa mnom je čudno čak i umreti…
jer ja se ne završavam.

"Izostavljam štalu u kojoj sam se rodio, selo Trbunje na zelenoj padini, porodicu, kuma, crkvu, popa; blatnjavi put od kuće do škole; rečicu koju sam prelazio dva puta svakodnevno, golubove, ciganske čerge uz Blatašnicu, rascvetale trešnje, čuvanje stada, kopanje vinograda, spavanje pod zvezdama u avgustovskoj slami, moje bekstvo od kuće u četrnaestoj godini, kuvanje kafe po gostionicama, tegobne dane u fabrici štofa Vlade Ilića, spavanje na pesku uz Dunav, prodavanje "Straže" i "Večernjih novosti", misteriozna ulaženja u kuće, spavanje medju bednima i beskućnicima. Umorna pešačenja od grada do grada, prinudne falsifikate, sudbinu bosih nogu i gole duše, prve erotične nemire, ubijanje očevih konja, napuštanje škole, odlazak u Francusku, spavanje po vagonima i po kejovima, pravljenje amerikanskih burgija za bušenje gvoždja u fabrici Park Sen Mora, gladovanje, potucanje, romantične doživljaje u zemlji i inostranstvu, orgijanja na Orijentu, sentimentalnosti itd. ačenja, pijanke, terevenke, mirkobe, bacile, bolesti - ja sam se rodio kada sam počeo zrelo da mislim. Tada sam imao ravno 21 godinu. Mirisao sam na travu, na razlistalo drveće, na snove, na suviše svežu farbu od štampanih afiša. I kosa mi je sanjala. Kroz pocepane rukavice virilo je belo komadje mojih prstiju. Prstima sam sa sena otkidao zvezde. Zvezde sam vezivao u čarape moje ljubavnice. Čarape sam zatim bacao kroz prozor, a prozor je gledao na put. Put je bio žut i zasut senkama mladog drveća. Na to drveće nikad tice nisu sletale. One su se pokrivale čaršavom neba na jednoj suvoj grani.

Nije čudo što je moj život sav u znaku puta, koji se nikada neće svršiti.
Stanovao sam u baraci u Bosanskoj ulici, broj 40. Nas je bilo jedanaestoro u istoj sobi, mladić koji je zauzimao mesto pokraj prozora bio je mesečar; do vrata lopov; a sa moje desne strane spavala je devojka, preobučena u muško odelo.
Bio sam prazno bled i umoran. Po kafanama su me gledali sažaljivo. Gospodin preko puta, koji me stalno merio, bio je homoseksualac. A žena koja je sedela prema meni, šila je u nekoj bednoj sobici suknje služavkama...
U bolnici sam na zidu, umirući od iznemoglosti, crtao pacove. Da sam umro, leš bi mi studenti iskopali i na njemu bi izučavali anatomiju.
Godinu dana kasnije Tristan Cara mi je pročitao u "Rue descauks" broj 3, svoju pesmu "L'Home Approksimatif". Tog kišovitog pariskog proleća nadjoh Erneburga u hotelu "Du Maine" gde čita Bebelja. Iste godine, poslednji put, pružih ruku Vladimiru Majakovskom u "Kafe de la liberte".
Za sobom sam se najradije osvrtao u Parizu, u jednoj tesnoj hotelskoj sobici, u ulici Svetog Žaka preko puta klinike. Soba mračna, vlažnih zidova i bila je puna fantastičnih litografija. U njoj sam poslednji put mislio na mladost. U njoj sam, verovatno, i svukao košulju romantizma. I dok su patke u dvorištu gakale, na jednoj pozajmljenoj violini ja sam strugao marševe, koje je trebalo odsvirati u bioskopu "Maks Linder". Posao težak, mučan, naročito kad ga obavlja onaj kome nije namenjen. Ali nužda boga ne moli. Ona se hvata za sve. Glad u ljudskom okeanu pronalazi čudne slamke, koje mogu biti čak, i violina - i to pozajmljena.

Danas mi je kosa procvetala. Imam ravno 33 godine. Predamnom je život. I rad... Više ne postojim kao ličnost. Ušao sam u vrtoglavice naroda, u borbu društva, u lepotu novog sveta koji ima da dodje i zbriše sve naše prošlosti, kukavičluke, svu podlost istorije i vekova. Ispred mene i iza mene milioni se guše u bolu i gladi. Obe zemljine hemisfere su uopakim čirevima društvene i ekonomske krize. Ma koliko bio mali krug odjeka moje pisane reči, ona mora da podje u susret brodolomnicima ove najznačajnije istorijske epohe. Ja, koji sam toliko patio i umeo da se izlečim snagom svoje neobuzdane volje i vere u lepšu budućnost, umeću da budem bolničar, a možda i običan ubica jedne neljudske društvene klase..."

(pisano 1932. na ostrvu Prinkipo)

Toma: Zbog sveta, zbog sveta, zbog sveta... Razumeš li, zbog sveta, sve zbog sveta! Dok svet nije ušao u moju kuću, mi smo krasno živeli, svi smo se voleli, svi smo se poštovali... Znaš i sam. Ali kad svet naidje, a on poče da uradjuje i naredjuje, kao da i nije ovo moja kuća, kao i da nije ovo moja porodica. Prvo i prvo, svet je promenio mojoj ženi šešir; pa onda svet mi je izbacio iz sobe ovaj nameštaj i ovu fotelju, ona je sve do sada bila na tavanu. Pa je onda svet počeo da mi menja sluškinje; oterao mi prvo jednu, a doveo drugu; posle je oterao i tu drugu. Pa mi je onda svet doveo u kuću nekog učitelja muzike, pa ga je onda taj isti svet isterao; pa je onda svet detetu od petnaest godina - Jelkici - obukao dugu suknju, pa ju je posle opet taj isti svet skinuo; pa je, brate, taj isti svet i tebe oterao; pa mi je taj isti svet kćer zaprosio, pa svadbu pokvario.
Sima: Gospode bože, šta se učini...
Toma: Stano, deder, Boga ti, donesi mi onu sliku.
Stana: Koju sliku?
Toma: Onu de, što zapisujem na njoj našu istoriju.
...
Toma: Tog i tog ljeta gospodnjeg naidjoše na ovu zemlju Agarjani...
Sima: A jest.. Agarjani i mnogi varvari...
Toma: ... i opustiše sve i razoriše...
Sima: ... i osta narod u bedi i sirotinji...
Toma: Eh, to vidiš, to... "ljeta gospodnjeg naidje u našu kuću svet i opustoši sve i razori, i osta naša kuća u.." (doseti se) "... i nanese na kuću zlo, nevolju i sram". Tako... Neka stoji ovo zapisano. Na, odnesi tamo, Stano. Neka stoji zapisano, neka se upamti.
Stana: (odnese sliku i ostavi je na svoje mesto)
Toma: Tako... A sad... sad ćemo da prekinemo sa svetom! Zaključaću se! (Simi) Razumej brate, zaključaću se! (trči i zaključava spoljna vrata, meće ključ u džep). I hoću da držim u svome džepu ključ od svoje kuće. Je l' da je tako? Spustiću i zavese; neću niko ni da mi proviri u kuću. U staro doba bilo je čarobnika, koji jednom jedinom reči razruše čoveku kuću. Danas ih ima i opasnijih: jednim pogledom razruše ti kuću. Neću ni taj pogled. Svet je opasniji kad kroz prozor zaviruje u tudju kuću, no kad udje u nju. (spušta zavese) Tako, tako...
Stana: Ali, Tomo...
Toma: Tako, tako ja hoću... Sad sam se ogradio, pa sad... hodite, hodite svi oko mene (namešta stolice) Priverite se, neću da ste daleko od mene. Tako ćemo živeti, ogradjeni od sveta, zaklonjeni, sakriveni...
Sima: Ovaj... Tomo brate, ne ide to baš tako.
Toma: Šta ne ide?
Sima: Pa to... Ne možeš se ti baš tako ograditi od sveta. Rodio si se u svetu, pa, hteo ne hteo, moraš i živeti sa svetom.
Stana: I znaš li šta će svet kazati?
Toma: Opet svet?
Stana: Pa da, znaš li šta će kazati ako čuje da smo se zaključali i spustili zavese...
Toma: Šta će kazati?
Stana: Pa kazaće da smo poludeli...
Toma: Simo, da li i ti veliš da će to svet kazati?
Sima: Pa... kazaće.
Toma: E pa, dobro! Dakle, opet će svet kazati... opet se mora sa svetom! (odlučno ide, diže zavesu s prozora i otvara prozor širom, odlazi i otključava vrata i otvara ih širom. Najpre na vratima) Hodi, hodi, svete... Udji, udji u skrovište moje sreće; udji, upravljaj, naredjuj, čeprkaj, razrivaj! (na prozoru) Dodji, dodji, svete! Evo ima jedna kuća, u kojoj se srećno i mirno živi; ostavi, svete, svoje brige, pa dodji! Tudjom je kućom lakše upravljati no svojom, tudju je brigu lakše brinuti no svoju; dodji, naredjuj, rasporedjuj, upravljaj... (obraća se publici) Dodjite svi, svi... Gospodarite! Dodjite pa me posavetujte kako da živim sa ženom, kako da se oblačim, kako da vaspitavam decu i kako da ih udajem. Ja ću ih negovati, ja ću trošiti, ja ću se mučiti, a vi savetujte... Zašto ne? To je vaša briga! Udji, svete, udji... Dodjite da prebrojite tanjire i da čujete šta sam danas ručao i da mi naredite šta treba sutra da ručam!

 

Kad bih bio siguran da me neće čuti i odmah poslušati ona gomila prosečnih i nedarovitih ljudi koji su i inače uvek spremni da sebe i sve svoje uzdižu i precenjuju, ja bih mladim i darovitim našim ljudima dao jedan savet.
Radite, rekao bih im, svoj posao ne gledajući ni levo ni desno, ni iza sebe ni preda se, ali svoj cilj postavljajte visoko, i tražite malo od sveta oko sebe (što manje to bolje!), ali mnogo od sebe i svoga dela. Uveren sam da je većina od nas od početka udarila sebi suviše malen i suviše blizu cilj, i da je više i bolje mogla od onoga što je želela da uradi i postigne. Želite mnogo, težite smelo i daleko i visoko, jer visoki ciljevi otkrivaju i umnogostručavaju snage u nama. Težite smelo ka savršenstvu velikih dela, a radite predano i strpljivo na ograničenim i mučnim pojedinostima bez sjajnog vidika, jevtinog samozadovoljstva i tašte veličine. Ciljevima svojim živite, a trošite se neštedimice na sivim i nevidljivim poslovima svakog dana i sata. Često pomišljajte da je život jači i svet bogatiji nego što mi to u svakom pojedinom trenutku možemo da sagledamo, i ne gubite iz vida da u svakom od nas ima nepoznatih mogućnosti, da u hodu stičemo snage. Hteti daleko i želeti mnogo, kad je reč o postavljanju nesebičnih ciljeva, nije greh, nije opasno. Pogrešno je i opasno udariti sebi suviše blisku metu, jer to znači izneveriti i sebe i druge, ostati dužan životu. Budite nepoverljivi i stvarni, strogi prema sebi pri izvo?enju svake pojedinosti, skromni pri njihovoj oceni, ali kod postavljanja ciljeva budite hrabri i velikodušni, mislite smelo i gledajte daleko.

Možda vest nije baš došla na vreme, ali nije kasno za e-books! :)

World eBook Fair traje od 4. jula do 4. avgusta, do kada je moguće potpuno besplatno preuzeti knjige sa ove web strane: http://schoollibrary.com/default.aspx

Ukupno, arhiva sadrži preko 6,5 miliona naslova, pretraga je odlično uradjena i po jezicima i po žanrovima.. uživajte!

"Kao i mehaničar koji leži ispod kola, i ja radim s onim što se nalazi skriveno ispod fasade: uobraziljama, željama, lažima, snovima, košmarima - svetom ispod sveta, rečima istine ispod reči laži. Uzimam za ozbiljno ono što je krajnje bizarno i neuhvatljivo; zalazim tamo gde ne dopire reč, to jest tamo gde jezik prestaje - u ono što je 'neopisivo', i to od ranog jutra. Prljav je to posao, upoznavati izbliza ljudsku dušu."

"Prionuli smo na ručak. Kako se i očekivalo, Henri nije zatvarao usta: "Putujemo s lešem u prtljagu... Ibzen je time hteo da kaže kako su mrtvi - mrtvi očevi, zapravo živi mrtvaci - isto tako moćni, čak moćniji od onih živih."
Promrmljah: "Sačinjeni smo od drugih."
"Kako onda ubiti mrtvog oca? Čak bi i krivica bila stravična, zar ne?"
"Verovatno."
A onda se Henri nagnuo da uzme zalogaj sa mog tanjira. "Ovaj prijateljski čin agresije sigurno znači", kazao je podigavši zrno pasulja, "da sam čovek koji bi voleo da sa tobom podeli tvoju ženu?"

"Kada volite nekoga ko boluje, morate stalno da se pitate: volim li ja nju ili njenu bolest? Jesam li ja njen ljubavnik ili njen iscelitelj?"

"Za fetišistu koji želi samo cipelu, najveća je tragedija kad dobije celu ženu."

"Njeno pamćenje se sastojalo iz delića života, nepomičnih i neprolaznih: vreme izmedju njih zapravo ne prolazi, a stvari koje su se dogodile u davna vremena povezane su ili objedinjene čudnim simpatijama i antipati...jama. Ili možda izbijaju na površinu svesti sjedinjene apsurdnim ali snažnim vezama, kao što je neka pesma, šala ili mržnja. Kao što i sada, za nju, nit koja ih povezuje i utiče da se javljaju jedna za drugom, predstavlja nešto divlje u traženju nečega apsolutnog....

"Možda se posle smrti duša seli", razmišljao je Martin dok je koračao ulicom. Odakle potiče Alehandrina duša? Izgledalo je da njena duša ne zna za godine, izgledalo je da njena duša dolazi sa dna vremena. Svoje mračno stanje zametka, svoj ugled vračare ili prostitutke, svoje vajkadašnje osame.

Martin je uze za ruku i grozničavo je upita:
- Da li bi otišla sa mnom?
Činilo se da Alehandra razmišlja.
- Da.. mislim da bih... ali ne vidim zašto bi te to radovalo.
- A zašto da ne? upita Martin bolno.
Ozbiljnim glasom ona odgovori:
- Zato što ne podnosim nikog pored sebe i zato što bih ti nanela zlo. mnogo zla.
- Zar me ne voliš?
- Ah, Martine... naravno da te volim tikvane jedan. Nanela bih ti bol baš zato što te volim. Zar ne shvataš? Čovek ne nanosi zlo onima prema kojima je ravnodušan."