Nekada jedan od najtrofejnijih srpskih sportova dugo se već nalazi na margini sportskih zbivanja. Rukometaši i rukometašice Srbije su i na klupskom i na reprezentativnom planu decenijama osvajali pobedničke pehare, ali zbog loše organizacije rukometnog saveza, koji nije uspevao da na adekvatan način isprati uspehe sportista došlo je do stagnacije, čak i pravog sunovrata na začelje evropskog, time i svetskog rukometa.
Jedna od poslednjih, pravih šansi da se, bar donekle, uhvati priključak sa odmaklom konkurencijom je Evropsko prvenstvo za rukometaše, čiji će završni deo biti organizovan u beogradskoj „Areni“ 2012. godine, dok su preostala tri koorganizatora Novi Sad, Niš i Smederevo. Zanimljivo, glavni konkurent Srbiji za organizaciju ovog eminentnog šampionata, sigurno najzanajnije rukometne manifestacije, održane u Srbiji u poslednjoj deceniji, bila je Bosna i Hercegovina, ali oni zbog nedostatka, ne samo infrastrukture, već i bezbednosnih uslova, nisu mogli da pobede u izbornoj trci sa našom zemljom. Iako je neosporno da su izgradnjom novih sportskih dvorana, konkretno u Zenici i u Doboju, dosta učinili na razvoju i omasovljenju rukometa u Bosni i Hercegovini.
Rukomet je, bio i ostao sport koji se na prilično ujednačenom i kvalitetnom nivou igrao u mnogim republikama bivše Jugoslavije. Raspadom države, najviše medalja su osvojili Hrvati, koji su bili i svetski šampioni, a dva puta i olimpijski pobednici, dok su jednu srebrnu medalju osvojili i Slovenci i to kada su bili domaćini Evropskog šampionata. Zapažene rezultate u ženskoj konkurenciji je postigla i Makedonija, koja je pre nekoliko godina ugostila na završnom turniru najbolje rukometašice Starog kontinenta u novoj dvorani „Boris Trajkovski“ u Skoplju.
U odnosu na trendove svetskog rukometa, srpski rukomet doživljava primetan pad zbog neprilagođavanja srpskih trenera ubrzanju i dinamizaciji igre. Rukomet je pretrpeo ogromnu transformaciju, a spora i statična igra, bazirana na fizičkoj snazi i šutevima sa distance, što je godinama bilo glavno oružje naše i ruske škole ove igre, postali su prevaziđeni, što pokazuju i rezultati na velikim takmičenjima. Međutim, naši treneri godinama su tvrdoglavo odbijali da se suoče sa realnošću. Nisu redovno posećivali trenerske seminare, organizovane u inostranstvu, a sa takvim pristupom, uz vec dosadnu priču o pogubnom efektu sportske izolacije početkom devedesetih, rukomet se našao na nizbrdici.
Da je ovo jedan od osnovnih razloga učestalih neuspeha rukometaša, ilustruju i disproporcionalni rezultati juniora i seniora. Još 2005. na EP za juniore generacija Nenadića, Šešuma, Šterbika, osvojila je zlatnu medalju na Svetskom prvenstvu, ali kad su stasali za seniorsku konkurenciju, oni su brzo potonuli. U rukometnom savezu postoje vrsni znalci tog sporta, predvođeni doktorom rukometa, profesorom Branislavom Pokrajcem, ali zbog međusobnih prepucavanja i borbe za prevlast u rukometnom savezu, ni on, ni nekad, takodje, trofejni trener Zoran Živković, od relativno mlađih stručnjaka ni Jovica Cvetković, ali i mnogi drugi ne mogu da dođu do izražaja. Upliv dnevne politike osetio se u radu mnogih vrhunskih sportova, ali neki su umeli da to iskoriste na pravi način, ali posle mnogo prohujalih godina, već deluje deplasirano alibi kako je, inače, dokazano zalutali „rukometaš“ Milorad Vučelić, sa svojom ekipom istomišljenika dalekih devedesetih najviše nagrizao rukomet i naneo mu udarac od koga se još oporavlja. Uostalom, tada se među vaterpoliste nepozvan i nepoželjan, “ušunjao“ i Željko Simić, ali u vaterpolo savezu su ga odmah najurili posle blamaže na Olimpijskim igrama 1996. u Atlanti i odmah krenuli stazama pobeda. U rukometnom savezu nikom nije palo na pamet da se na vreme zahvali na uslugama političkim „mentorima“, tako da su i sami dosta krivi za sadašnju poziciju.
Malo ko u svetu rukometa u Srbiji ozbiljnije razmišlja o nekoj vrsti regionalne lige, poput one koja godinama uspešno egzistira u košarci. Jedan od glavnih razloga je i u činjenici što u rukometu, baš kao i u odbojci, postoji ogromna razlika u klasi između kvaliteta igre u jednoj državi u odnosu na sve ostale, što u košarci, fudbalu, ili, recimo vaterpolu, nije tako drastično, pa je i ta koncentracija podjednakog kvaliteta dodatni magnet za publiku. Objektivno, kao što se u Srbiji igra odbojka na vrhunskom nivou u obe konkurencije, isto tako se i u Hrvatskoj, trenutno igra rukomet na znanto višem nivou nego kod nas u Srbiji, ili bilo kojoj drugoj državi iz republika bivše Jugoslavije. Zbog toga nema ni ozbiljnije ideje o nekoj vrsti regionalnog takmičenja, a veliko je pitanje da li bi se u finansijskoj besoparici koja dugo potresa rukomet, našli solventni sponzori takvog takmičenja. U takvoj situaciji, domaćem rukometu ostaje da se okrene isključivo sebi i svojim kapacitetima koji su i dalje, uprkos svemu, značajni, što dokazuju i rezultati u mlađim kategorijama.
Više pažnje trebalo bi posvetiti i regularnosti domaćih takmičenja, pošto se često dešava da je domaći teren, baš „sedmoglava aždaja“ za goste, pogotovo u manjim sredinama, gde su sudije izložene velikim pritiscima, a to se reflektuje i na igrače, publiku, trenere, praktično sve bitnije aktivne i pasivne aktere igre. Rukomet je izgubio i medijsku pažnju i popularnost koju je nekad uživao, zbog dugogodišnje oseke vrhunskih rezultata na koje su nas u nekim ranijim vremenima navikli i rukometaši i rukometašice. Davno su prošla slavna vremena Svetlane Kitić, Mirjane Đurice, Dragane Pešić, Milenke Sladić koje su sa Radničkim harale, ne samo domaćim, već i svetskim rukometnim parketima i osvajale titule evropskog klupskog prvaka sa ekipom sa Crvenog Krsta, koju je predvodio rukometni entuzijasta i predsednik kluba David Kalinić.
Izbledela su u očima mlađih i trijumfi neponovljive generacije šabačke Metaloplastike sa Isakovićem, Vujovićem, Vukovićem, Cvetkovićem, Bašićem, Portnerom, Rašićem, koji su tih osamdesetih imali i nedvosmislenu podršku tadašnjeg gradonačelnika Šapca Velimira Lukića, kao i finansijsku zaleđinu fabrike Zorka, koja je sufinansirala klub, jer, rukomet je oduvek bio i ostao sport manjih sredina i istinskih sportskih zaljubljenika, predanih i posvećenih igri. Vremena su se promenila i takvog elana i entuzijazma više nema.
Od slavne prošlosti u sportu niko ne živi, a rukomet je značaj te pouke najbolje osetio na svojoj koži. Zemlja u kojoj su rukometašice daleke 1973. osvojile zlatnu medalju na Svetskom prvenstvu u Beogradu, predvođene Marom Torti i Kajom Iles, a koja je 1984. osvojila i zlato na Olimpijadi u Los Anđelosu sa Svetlanom Kitić i Draganom Pešić, kao glavnim protagonistima trijumfa, koja se može pohvaliti zlatnim medaljama rukometaša sa Olimpijada 1972. u Minhenu i 1984. u Los Anđelosu, kao i titulom svetskog prvaka 1986. u Cirihu, sigurno bi trebala da ima više sluha za finansijske nevolje u kojima se našao rukomet tokom prethodne dve decenije, delimično, kao što je opisano i svojim greškama, ali donekle i zbog zapostavljanja od strane nacionalnog sportskog saveza. Evropsko prvenstvo 2012. godine u Beogradu je, zato, ne samo po mišljenju Branislava Pokrajca, već i po sudu mnogih drugih poznavalaca rukometa, možda i poslednja prilika za sportsku prekretnicu i povratak u vrh.
‘
‘
Ding! Ding! Ding! … svi na start! …Red Bull trka Šinobila počinje!!!
