Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

Kroz dve godine Beograd će ugostiti najbolje odbojkašice Evrope, pošto će Srbija biti, zajedno sa Italijom organizator EP za odbojkašice 2011. godine. Posle 2005. godine, kada je sportska dvorana „Arena“ u Novom Beogradu otvorila svoje kapije vrhunskim svetskim sportistima, upravo organizacijom odbojkaškog spektakla, evropskim šampionatom za odbojkaše, ovo će biti novo evropsko prvenstvo u odbojci koje će naša zemlja organizoavati zajedno sa Italijom. Tada je finalni turnir odigran u dvorani „Lotomatika“ u Rimu, a sada će beogradski „Pionir“ biti domaćin polufinala i finala.

Sa velikim ambicijama šampionat očekuju srpske odbojkašice, ohrabrene uspesima postignutim poslednjih godina. Nedavno je završena prvenstvena sezona za odbojkaše i odbojkašice trijumfom kragujevačkog Radničkog u konkurenciji odbojkaša, odnosno Crvene zvezde u nadmetanju odbojkašica. Odbojkašice Crvene zvezde su osvojile 24. šampionsku titulu, prvu posle 2004. godine, a da sve bude u znaku sportskog prvenca, prvi put su postale šampionke Srbije pobedom nad subotičkim Spartakom. Odbojka u Srbiji, kako u muškoj, tako i u ženskoj konkurenciji, beleži veliki uspon. Sportska asocijacija, koja je po broju registrovanih, što aktivnih, što rekreativnih odbojkaša i odbojkašica, treća po brojnosti u svetu i kod nas, po masovnosti prati naše najmasovnije sportove fudbal i košarku.

Odbojkaški bum u Srbiji je novijeg datuma, mada pravi procvat odbojka kod nas doživljava tek od 1995. godine kada je generacija braće Grbić, Tanaskovića, Brdjevića, Petrovića, Vujevića, Kovača, Meštera, uspela da posle mnogo godina osvoji bronzu na evropskom šampionatu, zatim i medalje na svetskim prvenstvima i Olimpijskim igrama, što je bio značajan podsticaj i za razvoj ženske odbojke, pa su počev od generacije Ivane Đerisilo, odbojkašice Srbije počele da ostvaruju odlične rezultate, a kulminaciju uspeha predstavlja bronzana medalja, osvojena pre dve godine na evropskom prvenstvu. Posebno je važno što na kvantitet odbojke u Srbiji pozitivno utiče i disperzija kvaliteta, koji nije koncentrisan u samo nekoliko sportskih centara. Godinama su glavnu reč u ženskoj odbojci vodile odbojkašice užičkog Jedinstva, kojima se, sad pruidružio i Spartak, dok su u poslednje dve sezone kod odbojkaša dominantni igrači kragujevačkog Radničkog. Predvođeni proslavljenim reprezentativcem Slobodanom Kovačem, koji je igrao za Vojvodinu i državnu reprezentaciju u vremenu kad su osvojene i zlatne medalje na OI u Sidneju i EP u Ostravi, on je uspeo da iz Novog Sada, za rekordno kratko vreme preseli odbojkaški pelcer i u Kragujevac, pa je sad odbojka postala pravi hit u tom gradu.

Odbojkaška organizacija postavljena je na zdravim temeljima, a njeni vodeći ljudi su se postarali za brojni pul sponzora odbojkaškog saveza, što, poređenja radi, godinama nedostaje rukometnom savezu, koji nema dovoljno finansijskih sredstava, zbog prave oseke vrhunskih rezultata. Na talasu medalja odbojkaša, poslednjih godina i odbojkašica i odbojkaški savez Srbije je stekao zavidnu reputaciju u svetu, a Srbija je dobila još jednu priliku da organizuje veliku sportsku manifestaciju, što je, sigruno i čast, ali i obaveza. Ovaj turnir biće prilika i za Zrenjanin, koji će biti u ulozi drugog grada – domaćina takmičenja 2011. godine da istakne svoje organizatorske sposobnosti i da učesnicima takmičenja pruži adekvatnu sportsko – turističku ponudu. Prošle godine zrenjaninski „Medison“ trebalo je da bude jedna od dvorana, poprišta nadmetanja na letnjoj Univerzijadi, čiji su glavni događaji bili priređeni u Beogradu. Ali, samo takmičenje je poslužilo za izgradnju infrastrukture i izgradnju novih dvorana u nekoliko gradova u Srbiji. Smederevo je tada dobilo novu, možda i najfunkcionalniju sportsku dvoranu posle beogradske „Arene“ na teritoriji Srbije.

Zrenjanin, Pančevo i još neki gradovi su u poslednjem trenutku odustali od kandidature sa organizaciju Univerzijade, jer su procenili da bi za njihove tadašnje budžete bilo preveliko investiranje u gradnju novih sportskih objekata. Ovo odbojkaško prvenstvo je, zato i jedinstvena šansa i za ljude u Zrenjaninu da se afirmisu na evropskoj sportskoj mapi, pošto taj grad, nekad kroz šampionski sastav GIK Banata iz daleke 1975. i vremena kad je briljirao pokojni Miloš Grbić, reprezentativac i otac braće Grbić, a danas uspesima odbojkašica zrenjaninskog Poštara, zaslužuje da se pročuje i na evropskim, odbojkaškim meridijanima.

‘ ‘

• Share this on Facebook
• Email this via Gmail
• Email this to a friend?
• Tweet This!

Prošlo je skoro osam godina otkako Kragujevac nema fudbalskog prvoligaša, pa posle brojnih trvenja, prepucavanja oko primata u srcu Šumadije, sada imaju jasnu viziju šta žele na fudbalskom planu. Radnički i Šumadija, dva stara i nepomirljiva gradska rivala su ujedinjeni u jedinstveni klub Radnički Šumadija 1923, koji se u konkurenciji klubova zapadne grupe srpske lige bori za plasman u Prvu ligu Srbije, ili lakše shvatljivo u nekadašnju drugoligašku konkurenciju.

Jesenas su igrali sa oscilacijama, što nije nagoveštavalo da bi mogli da se uključe u borbu za prvo mesto sa užičkom Slobodom i sve agilnijom šabačkom Mačvom, međutim, u prolećnoj sezoni, Kragujevčani su beležili veoma dobre rezultate i kod kuće i na strani, pa planovi o ekspresnom povratku u drugoligaški, potom i u prvoligaški rang takmičenja, imaju osnova. U Kragujevcu, za razliku od Niša, lokalna vlast, izgleda ima više sluha za fudbal, što ilustruje i brojnost pravog pula sponzora koji stoje uz kragujevački klub Radnički Šumadija 1923. Na čelu kluba je Dragoljub Lekić, čelni čovek predstavništva Sitroena, a jedan od glavnih sponzora je i Kruševljanin Žarko Pavlović, koji je devedesetih investirao u kruševački Napredak. Kragujevački Radnički ne može da se pohvali blistavim dostignućima iz davnih vremena kao njegov imenjak iz Niša, ali u ovom trenutku ima bolju perspektivu od kluba sa Čaira.

Istina, stariji ljubitelji fudbala, setiće se da je dalekih sedamdesetih u Kragujevcu gostovao u Peleov Santos, pred kojim se Radnički isprsio i odigrao neverovatnih 4:4 protiv favorita iz Brazila. U to vreme legendi kragujevačkog fudbala i njegovih vedeta Save Paunovića, Radivojevića, Ratkovića, Milije Ilića, Tatovića, umeli su „crveni“ da nadigraju i Partizan usred Beograda sa 4:1, ali da godinu dana posle tog podviga, ipak ispadnu iz prve lige, u koju su se vratli tek 1997. godine posle baraž mečeva sa Čukaričkim, onim istorijski golom Ognjena Koromana iz jedanaesterca u penal seriji protiv ekipe sa Banovog Brda. Radnički je zatim odigrao pet godina u prvoj ligi, gde je u Kragujevcu bio tvrd orah za sve, ponekad i za naše najveće klubove Zvezdu i Partizan.

Ali, večita nemaština pogađala je kragujevački klub, koji je stalno bio u raskoraku želja i skromnih finansijskih mogućnosti. sada takvih problema više nema, jer je prvi put grad stao iza ambicioznog projekta, pošto u Kragujevcu, imaju zaista smele planove. Predsednik kluba Dragoljub Lekić tvrdi da klub u roku od dve godine planira povratak u Jelen super ligu, a kroz pet godina i juriš na titulu prvaka Srbije u fudbalu! U ovom trenutku to zvuči kao mala naučna fantastika, ali ako znamo da su i odbojkaši Radničkog krenuli od nule i za kratko vreme uspeli da izgrade imidž pobednika u muškoj odbojci, predvođeni trenerom Slobodanom Kovačem, onda ništa nije nemoguće. Grad na Lepenici, očigledno želi da stekne reputaciju grada sporta, koju je tokom ranijih godina olako izgubio.  Kad su već uspeli u odbojci da se nametnu kao lideri trofejnog sporta u Srbiji, a i u košarci su, zahvaljujući dvojnoj registraciji zemunskog kluba trenera Miroslava Mute Nikolića, takođe, malo poremetili višegodišnju dominaciju klubova iz Beograda, donekle još i Vršca, zašto nešto slično ne bi priredili i u najpopularnijem sportu?

Sada gradski stadion u Šumaricama Kragujevčani iznajmljuju gornjemilanovačkom Metalcu, koji nema adekvatne uslove za organizaciju utakmica u Gornjem Milanovcu, pa je čitavu debitantsku sezonu igra na gradskom stadionu u Kragujevcu i beležio izvanredne rezultate. Čak su uspeli da okupe 10 000 gledalaca u prvenstvenoj utakmici protiv Crvene zvezde, koja je, praktično, odigrana na neutralnom terenu u Kragujevcu, na stadionu koji je jedan od retkih u Srbiji, koji uz neznatne korekcije, postavljanje reflektora i instaliranje semafora, ispunjava standarde UEFA i FIFA za odigravanje međunarodnih utakmica. Pored tog stadiona, samo još najmoderniji i najfunkcionalniji, smederevski stadion zadovoljava sve stroge norme UEFA, kao i stadioni Zvezde i Partizana i gradski stadion „Karađordje“ u Novom Sadu.

Zato je Kragujevčanima stadion „Čika Dača“, kapaciteta 22 000 mesta jedna od komparativnih prednosti u odnosu na druge regionalne centre u Srbiji koji imaju ambicije da u budućnosti postanu ozbiljni prvoligaši. Neće bar morati da investiraju u izgradnju potpuno novog fudbalskog objekta, što je i bogatijim veliki izdatak i ogroman izazov. U takvom ambijentu lakše je planirati fudbalsku budućnost, mada prošlost Radničkog i Šumadije, opterećena megalomanijom i inflacijom prevelikog broja registrovanih klubova na malom prostoru treba da bude opomena za racionalnije ponašanje i smanjenje kvantiteta u korist podsticanja kvaliteta sporta. Jer, pored svih objektivnih poteškoća, u Kragujevcu je kao i u Subotici i u Nišu godinama i decenijama postojao subjektivni problem, koji se ogledao u prevelikom broju registrovanih fudbalskih klubova. Nisu samo Radnički i najstariji gradski klub Šumadija bili aktuelni reprezenti fudbala u Kragujevcu, već i Arsenal, Zastava, Sušica  i jos nekoliko manjih klubova koji bi zajedno mogli da naprave gradsku mini ligu od 10 – 12 klubova, koji su kvalitetom ujednačeni, ali na skromnom nivou. Zato je fuzija Radničkog i Šumadije svrsishodna, kao što bi to bilo i u Nišu, gde pored Radničkog i OFK Niša, egzistiraju Železničar, Jastrebac, Palilulac, Sinđelić i još nekoliko gradskih klubova, koji sigurno nikad neće isplivati na površinu kao fudbalski lider.

I mnogo razvijenije zemlje od Srbije su, bez ikakve sujete dobrovoljno pristale na spajanje dva vodeća gradska kluba, zarad unapređenja fudbala u sredini. Dobar primer je ujedinjenje Sampdorije, nastale povezivanjem Andree i Dorije 1946. godine u jedinstveni klub koji bi mogao da parira gradskom rivalu Đenovi. Zato su takve varijante dobar putokaz i manjim fudbalskim centrima u Srbiji, jer, objektivno, teško je pronaći u kontinuitetu toliko mnogo talenata u gradovima koji su veličine opštine Novi Beograd. Ali, najveća beogradska opština broji 300 000 ljudi, a ima samo tri registrovana kluba na svojoj teritoriji. Niš i Kragujevac, koji su brojem glava manji od opštine Novi Beograd, imaju tri ili četiri puta više registrovanih klubova na svom gradskom području! To su ukapirali u Kragujevcu, Zrenjaninu i u Subotici, a na dobrom putu su i Nišlije. Verovatno je to prvi dobar korak za početak uzlazne putanje klupskog fudbala izvan Beograda. Lepo je starijim generacijama da „meditiraju“ pričama o Mačvi kao šabačkom „provincijskom Urugvaju“ iz 1951. koja je u prvoj ligi tada savladala Partizan na stadionu JNA sa 3:0, ali od prošlosti se ne živi. U sadašnjim uslovima klubovi izvan Beograda treba da pronađu novi model funkcionisanja, kako ne bi beskonačno živeli od uspomena.

‘ ‘

Čitava večnost je prohujala od legendarnog Devis kup meča između tadašnje Jugoslavije i Australije, odigranog u proleće 1985. godine u Splitu i Pirove pobede Australije od 3:2. Zašto Pirove pobede? Zato što je tada, praktično, rođena zvezda prve autentične teniske zvezde srpskog tenisa Slobodana Živojinovića. Prvi reket reprezentacije bio je Splićanin Marko Ostoja, četiri godine stariji od Bobe Živojinovića i i tom trenutku i bolje rangiran teniser na svetskoj ATP listi. Zato ga je selektor Radmilo Armenulić odredio za prvog tenisera u susretu protiv Australije koju je na splitskim Gripama predvodio budući vimbldonski pobednik Pat Kes.

Split, grad koji bi posle mnogo medijske buke, trebalo uskoro da ugosti najbolje tenisere Hrvatske i Srbije i tada je bio prepoznatljiv po atmosferi koja više podseća na ambijent teniskih mečeva koji se igraju, recimo u Asunsionu, nego u Evropi. Ali, takvo južnoameričko navijanje, tada 22 – godišnjem Slobodanu Živojinoviću, sadašnjem čelnom čoveku TSS, bio je veliki psihološki adut pred publikom koja se pre toga emotivno potrošila u maratonskom duelu njenog ljubimca Marka Ostoje i Australijanca Pola Meknamija. Iako je Ostoja vodio 2:0 u setovima i imao prednost od 5:2 u trećem setu uz meč loptu, on je podlegao imperativu pobede, pa je treći set izgubio 10:8, a u četvrtom je bio potpuno demoralisan i odsutan sa terena, što govori i skor od 0:6. U petom setu, izgubio je 6:4, pa je sjajna igra iz prva dva seta koja je dobio sa identičnih 6:3, brzo pala u zaborav.

Zatim se u dvoboju igrača koji su igru bazirali na jakom početnom udarcu i volej igri pretvorila u tenisku afirmaciju prve vrste za Živojinovića, koji je, naprečac, osvojio publiku, koja mu u početku i nije bila baš blagonaklona. Ali, trijumf protiv Pata Kesa od 3:1 i spektakularna igra koju je prikazao Živojinović protiv tenisera koji je dve godine kasnije osvojio i Vimblodon pobedom nad čuvenim Ivanom Lendlom od 3:0, nagovestili su početak jedne veličanstvene karijere tenisera koji je u to daleko vreme postao pravi sportski idol masama novih teniskih početnika koji su ga upamtili baš po tom spektakularnom meču u Splitu.

Iako je Živojinović sa Devis kup reprezentacijom odigrao još bezbroj značajnih mečeva, uglavnom u dvorani Pionir, gde je pobeđivao i najbolje tenisere tog vremena, koji su bili i znatno bolje rangirani od njega kao, na primer Francuzi Janik Noa i Anri Lekont i mada je u onom nezaboravnom susretu u Melburnu porazio i ponizio tadašnjeg svetskog, teniskog „buntovnika s razlogom (ili bez razloga?) Džona Mekenroa, pa igrao na ravnoj nozi i sa svim vrhunskim teniserima svog vremena Vilanderom, Edbergom, Bekerom, Konorsom, Lendlom, Mecirom, Samprasom, nijedna njegova pobeda u susretima u kojima su zbog njegove harizme, više podsećali na svojevrsni hepening, nego na uobičajeni teniski susret, baš je Split i pobede u singlu protiv australijskih igrača, kao i pobeda u dublu sa Goranom Prpićem, bila uvertira u fantastičnu popularizaciju ove igre u Srbiji i kasniju seriju trijumfa u Pioniru, ponekad i na zagrebačkoj Salati, splitskim Gripama i jednom protiv Čehoslovačke i u sarajevskoj Zetri, u godinama kada je obično igrao u tandemu sa sadašnjim selektorom Hrvatske, Zagrepčaninom Goranom Pripićem, ponekad i sa pobednikom nad slavnim Borisom Bekerom u uzrastu do 14 godina na Oranz boul turniru Brunom Oresarom, a na kraju i sa proslavljenim Goranom Ivaniševićem, kome je u to vreme teniskog formiranja i stasavanja, krajem osamdesetih, baš Živojinovic bio prvi uzor, mada je to, kasnije, po potrebi sportsko – političkog trenutka, želeo i da zaboravi. Možda to i nije činio uvek svojom voljom, ali i Ivanišević je bio i ostao samo deo sredine, koja ponekad ume da bude vrlo okrutna i netolerantna prema onima koji drugačije misle.

Ali, taj davnašnji susret u Splitu, igran u martu 1985. bio je medijski sjajno ispraćen, bez obzira na konačan poraz ekipe, koja se posle dosta sušnih godina ponovo našla u najkvalitetnijoj grupi svetskog tenisa, pa je možda zbog toga taj susret ostao svima u sećanju. A, danas je utoliko značajniji zbog spekulacija oko mesta odigravanja duela između domaćina Hrvatske i Srbije. Sigurno je da naše tenisere u Splitu neće dočekati pozorišna atmosfera, ali pošto je Hrvatska domaćin, ko garantuje da bi bilo drugačije, recimo u Zagrebu? S obzirom na iskustvo Živojinovića, moglo bi se reći da bi tako zapaljiva atmosfera sa tribina nove dvorane „Spaladijum“ mogla da dodatno motiviše naše tenisere da protivniku dokažu da su bolji baš na njegovom terenu. Na klupi srpske reprezentacije, gotovo sigurno neće sedeti Nikola Pilić, opet Splićanin i čovek koji je iz stručnog ugla najviše doprineo da Hrvatska pre nekoliko godina i osvoji Devis kup i postigne svoj do sada najveći uspeh. Sada mu baš njegovi zemljaci „osporav aju“ pravo da u ulozi trenera bude na klupi reprezentacije Srbije. Brzo su zaboravili na zasluge čoveka koji ih je proslavio i kao nekada peti teniser sveta, kasnije i trener i teniser koji je sa Željkom Franulovićem, Borom Jovanovićem, pomenutim Markom Ostojom i vimbldonskim pobednikom Goranom Ivaniševićem, u raznim vremenskim intervalima, uspeo da pronese slavu, ne samo splitskog i hrvatskog tenisa, već da se afirmise i stekne popularnost i u Srbiji, ali i širom svetskih meridijana.

Ta vrsta uskogrudosti i malograđanskog duha koji domaćin meča unapred ispoljava ne treba da sputa naše tenisere. Očigledno je da u ovom slučaju politika i sport ponovo voze neku vrstu paralel slaloma, ali baš to bi trebalo da naše reprezentativce podstakne da razmišljaju samo o igri i da ignorišu smišljene provokacije sa tribina. Jer, eventualna pobeda nad timom koji predvodi najbolji teniser Hrvatske Marin Čilić, otvorila bi vrata polufinala, možda i samog finala Devis kupa, s obzirom da bismo u tom slučaju bilo kog protivnika dočekali u polufinalu u beogradskoj Areni, što bi u startu bila ogromna prednost.

Ulog je veliki u ovom duelu koji je proglašen susretom „visokog rizika“, iako realno gledano nijedan teniski susret to ne bi mogao i smeo da bude, pošto tenis kao sport u segmentu društva nikad nije okupljao „fudbalsku publiku“. Tako bi trebalo da bude, ali organizatori turnira Splićani polažu ispit zrelosti, sportske kulture i civilizovanog ponašanja. Zapaljive poruke koje sporadično šalju putem medija nisu dobar poziv gledaocima u Splitu. Doduše, grad koji je u onoj daljoj prošlosti umeo da se divi i aplaudira Bobi Živojinoviću, pokazao je tada i svoje bolje, vedrije lice. Nije im bilo lako da priznaju da je umesto Marka Ostoje, umesto dotadašnjeg prvog tenisera, Novosađanina Zoltana Ilina, prvi reket reprezentacije, baš pred splitskom publikom postao Slobodan Živojinović, ali su, na kraju, ipak, nekako, stegli srce i aplauzom ispratili Živojinovića. Osvojio je publiku odličnom igrom.

To bi trebao da bude recept i Novaku Đokoviću, predvodniku sadašnjeg talasa srpskog tenisa, ali uz malu razliku. Đoković dolazi u Split kao već drugi teniser sa svetske rang liste i dokazani pobednik. Hoće li splitska publika koja teško prašta uspeh i svom sugrađaninu i zemljaku Nikoli Piliću, učitelju brojnih i srpskih i hrvatskih tenisera, umeti da aplaudira i Đokoviću, Troickom, Tipsareviću i Zimonjiću, teško je optimistički odgovoriti. Na turnirima u Beogradu, gde su proteklih godina gostovali hrvatski teniseri i teniserke, nisu nikad imali bilo kakvih problema. Zato je sad isključivo na njima da pokažu na delu da li i koliko to umeju da cene. U svakom slučaju, biće to pravi challenge day i bukvalno meč velikog izazova, baš u svakom pogledu. Ali, iskustvo Živojinovića, moglo bi da bude adut Noletu, Viktoru i ostalim asovima iz naše ekipe.

Na kraju, treba podsetiti na jedan faktor koji često zanemarujemo. Širokim masama je uvek lako manipulisati. Dovoljno je podsetiti se nedavnih javnih izjava gradonačelnika Splita Zdravka Keruma, koje je, malo kasnije sam demantovao, pa je samo vidovnjacima ostalo da nagađaju da li treba da veruju prvoj ili drugoj izjavi gradonačelnika Splita. Niko od nas nema predstavu šta će se zaista dešavati na tribinama u Splitu i hoće li uslovi za igru biti regularni, ili domaćini prave uobičajeni psihiološki presing, pošto su svesni da je naša reprezentacija, u ovom trenutku, objektivno kvalitetnija od njihove, pa ovim potezima i izjavama Karlovića i Ljubičića, žele da dekoncentrisu i uplaše naše tenisere. Ta ista publika u nekim drugim okolnostima, znala je da daleke 1983. ovacijama isprati reprezentaciju ondašnje Jugoslavije posle trijumfa protiv Bugarske 3:2 i onog gola Ljubomira Radanovića, koji se godinama vrteo na špicama sportskih emisija. Oni koji zaista imaju slonovsko pamćenje, sećaju se i 1955. kada je posle utakmice Dinamo – Partizan 2:4, domaća publika u oduševljenju, na rukama iznela po završetku meča Miloša Milutinovića, iako je dao tri gola Dinamu i odlučio utakmicu. Ali, oduševile su ih bravure i druiblinzi igrača koji ih je, kažu oni, danas stari kao Biblija, svedoci tog vremena, podsetio na Icu Hitreca ili kasnije Stjepana Bobeka, pa su umeli da pozdrave sportsko umeće. Bila su to, ipak, druga vremena i druge okolnosti. Mladim i relativno mlađim u mnogo svežijem sećanju su incidenti u Splitu i u Zagrebu iz 1990. i 1991. pre utakmica  Hajduka i Partizana, odnosno Dinama i Zvezde.

Ali, tenis je oduvek imao svoju autentičnu publiku koja nije opterećena fudbalskim nabojima i strastima, pa, ovog puta, možda i publika u Splitu pokaže svoje bolje lice. Prošlost nam govori da su umeli da u određenim trenucima demonstriraju i svoje bolje i lošije strane ponašanja, tako da ni normalno, ni nenormalno ponašanje publike u Splitu, za bilo koga neće biti nikakvo iznenađenje. Oni su, jednostavno, mnogo puta dokazali da su u svom ponašanju na sportskim događajima, apsolutno nepredvidivi. Od sumraka do svitanja, ali i obrnuto.

‘ ‘

Vanzemaljski koš Dušana Kecmana šest desetinki pre kraja triler utakmice u zagrebačkoj Areni doneo je erupciju oduševljenja svim navijačima Partizana i ljubiteljima košarke u Srbiji, ali i osvežio pamćenje pasioniranim pratiocima basketa kako se čarolije poslednje sekunde ponekad dešavaju. Međutim, film u kome se dalekometnim, teledirigovanim projektilom koš protivnika pogađa u poslednjim desetinkama sekunde je film koji prevazilazi, čak i Spilbergovu mastu!

Ali, zato igra pod obručima nosi naziv kraljice igara, u kojoj je gotovo nemoguće pre poslednjeg sudijskog zvižduka predvideti pobednika. Partizan slavi istorijski trijumf, koji će ući u anale košarkaške igre, jer niko i nikada pre Dušana Kecmana nije sa 21 metra udaljenosti postigao koš odluke, koji gotovo da raspaljuje znatiželju ljudi koji se bave zakonima fizike! Kecman je dugo bio samo večiti talenat srpske košarke, a krajem devedesetih važio je za jednog od najperspektivnijih košarkaša svoje generacije. Pravu šansu u reprezentaciji nikad nije dobio, međutim, u mlađim godinama nije imao sreću poput Zorana Slavnica, Aleksandra Đorđevica, ili recimo Jurija Zdovca, da njegov talenat i intuiciju pobednika i vođe neko na vreme snimi.

Sve to kompenzovao je za samo šest desetih delova sekunde, nadvisivši sve one košarkaše, koji su ga u tako dugom periodu pretekli. Onim svemirskim šutem u Zagrebu, projektilom zemlja – zemlja, praktično je svoju košarkašku istoriju vratio na početak i u 31. godini stigao da se upiše u Ginisovu knjigu rekorda. Sigurno je da niko u istoriji košarke, ne samo u Evropi i u Americi, već širom zemlajske kugle nije postigao tako spektakularan koš, mada je i ranije bilo pogodaka koji su u poslednjoj sekundi rivala bacali u carstvo večnog sna.

Daleke 1972. godine u finalu Olimpijskih Igara u Minhenu, tadašnji SSSR je savladao SAD pogotkom Sergeja Bjelova u poslednnjem sekundu, iako su Rusi za poslednji napad imali samo dve preostale sekunde igre. Šest godina kasnije, na Svetskom prvenstvu u Manili, Brazilac Oskar Smit je košem postignutim sa čitavog terena već viđeni poraz Brazila u duelu sa Italijom, pretvorio u trijumf „karioka“ i osvajanje bronzane medalje na SP na Filipinima. I SP odigrano 1986. godine obilovalo je senzacionalnim preokretima u poslednjim sekundama igre. Opet je SSSR Aleksandra Gomeljskog bio fatalan za tadašnju Jugoslaviju, jer su „plavi“ pola minuta pre kraja imali devet poena prednosti, ali su Valters, Homicus i Kurtinaitis, Litvanci u dresu SSSR-a anulirali tu prednost i u nastavku došli do pobede i plasmana u finale protiv Amerikanaca.

Umeli su slične koševe u završnicama velikih turnira da postignu i mnogi drugi igrači, kao što su Izraelci Miki Berković ili Doron Djamsi, Italijan Antonelo Riva i Španac Huan Antonio San Epifanio, međutim, niko nije uspeo da učini ono što je napravio Dušan Kecman, tim pre što je mladi Leon Radošević, koji se do tada nije video na parketu, neposredno pre toga postigao pogodak, ali kad su svi pomislili da je tim potezom stavljena tačka bez zareza, s tim se nije pomirio Partizanov veteran mladalačkog elana Dušan Kecman, postigavši koš, koji će se sigurno dugo vrteti na Špicama sportskih emisija kod nas i u svetu!

Inače, uvek su uzbudljivi, šokantni preokreti karakterisali utakmice Partizana i Cibone. Još u vreme Kićanovica i Dalipagića, odnosno Knega i Nakića, krajem sedamdesetih, stvoreno je ogromno rivalstvo dva kluba, čiji su se neizvesni mečevi često rešavali samo poslednjim šutem! U sezoni 1978/ 79. stariji ljubitelji košarke pamte trijumf „crno – belih“ s pola koša razlike u Hali sportova u Novom Beogradu, obeležen dalekometnom artiljerijom Mihovila Nakića i Dražena Dalipagića u poslednjim sekundama utakmice. Tada nije bilo kasnije uvedene linije 6, 25, pa je svaki koš vredeo dva poena. Najpe je Nakić pogotkom sa preko osam metara doveo Cibonu do vođstva, ali su, kao i u nedelju, počeli prerano da slave, pa im je Dalipagić uzvratio udarac košem sa skoro devet metara distance, bukvalno u poslednjoj sekundi i Partizanovom, tadašnjem trenerskom početniku, Dušanu Ivkoviću, baš je ta pobeda u psihološkom smislu, donela odlučujuću prednost u borbi sa Bosnom i Jugoplastikom za titulu prvaka države u tom prvenstvu. Cibona je, sa tada mladim timom, bila tim koji tek obećava u budućnosti, ali je već tada umela da pod palicom Mirka Novosela savlada iskusnije timove za koje su igrali prekaljeni reprezentativci bivše Jugoslavije.

U sezoni 1981/ 82. po prvi put je uveden plej of. Partizan je ligaški deo takmičenja završio na prvom mestu, a u Beogradu i u Zagrebu je dva puta pobedio drugoplasiranu Cibonu. Međutim, u finalu su „vukovi sa Tuskanca“ pobedili Partizan i u Beogradu i u Zagrebu i došli do svoje prve titule prvaka protiv tima koji su predvodili legendarni asovi Slavnić i Dalipagić. Te godine, Kićanovic je već igrao u inostranstvu, a 1983. se već i povukao sa terena. U Beogradu, Cibona je pobedila posle rekordna četiri produzetka, a svi srednjovečni i stariji ljubitelji košarke i danas pamte i prepričavaju taj neverovatan meč u kome je košarkaš koji skoro nikad ne promašuje slobodna bacanja, praktično, omogućio Ciboni da trasira put ka svojoj prvoj šampionskoj tituli u istoriji kluba. Dalipagić je na isteku regularnog dela igre imao dva slobodna bacanja, međutim, pogodio je samo drugo, pa pošto je vreme već isteklo meč je otišao u produžetke, koji su pripali Ciboni, a oba tima su utakmicu završila desetkovana bez čitave petorke zbog zarađenih pet ličnih grešaka. U revanšu, tim Partizana koji je vodio trenerski učitelj sadašnjeg košarkaškog maga „crno – belih“ Borislav Ćorković, nije psihološki mogao da se oporavi od šoka iz prve utakmice, jer je druga utakmica odigrana posle samo tri dana pauze, pa je Cibona ubedljivo pobedila i osvojila trofej.

Doduše, i dve godine pre toga, Andro Knego je košem u poslednjim sekundama utakmice Partizan – Cibona usred Beograda, doneo Zagrepčanima trijumf protiv tima koji je predvodio kapiten Kićanović, a 1983/ 84. sadašnji trener Aleksandar Petrović je na vrlo prepreden način kaznio „crno – bele“ za nepromišljenost. Utakmica je odigrana u hali u Obrenovcu, pošto je Partizanov teren bio suspendovan, pa je pri kraju 40 minuta efektivne igre, „Aca trica“ stao na liniju penala. Partizan je imao tri poena prednosti. Petrović je pogodio prvo bacanje i smanjio prednost na dva poena minusa, a onda je namerno promašio drugo bacanje, gađavši obruč. Lopta mu se odbila u ruke i dok su ostali igrači obe ekipe nemo posmatrali scenu, on prihvata loptu i za preostalih 2,5 sekundi, ide sa loptom na liniju 6, 25 odakle postiže tri poena i donosi pobedu svom timu.

Svi koji dugo prate basket, sećaju se koša sa pola terena koji je protiv milanskog Trejsera za koji su igrali tada Dino Menegin i Roberto Premijer, postigao Zvezdin bek Slobodan Nikolić. Uz zvuk sirene, sa pola terena je pogodio koš Italijana, na oduševljenje publike u Pioniru, mada taj pogodak kasnije nije uticao na konačan ishod. Nešto slično, uradio je i Zadranin Petar Popović, otac sadašnjeg košarkaša Marka Popovića, koji je na utakmici Zadar – Asvel u kupu šampiona u poslednjem sekundu, podigao na noge dvoranu u „Jazinama“, ali taj koš nije promenio ishod utakmice, jer su Zadrani, inače, nadmašili tim, tada nenadmašnog beka Francuza i reprezentacije „trikolora“ Ifnagela. Ipak, u antologiju igre ući će i sličan pogodak postignut sa skoro čitavog terena u rezultatski nebitnoj utakmici između Jugoslavije i Malezije na SP u Španiji 1986. godine, kada je tako briljantan koš postigao Danko Cvjetičanin. U prvenstvu bivše Jugoslavije 1986/ 87. Sven Usić je košem sa pola terena doneo pobedu Ciboni nad Zadrom trenera Vlade Đurovića, čoveka koji je baš godinu dana pre toga sa Zadranima, a sezonu kasnije i sa Zvezdom usred Zagreba srušio mit o nepobedivosti, tada nepobedive Cibone, koja je 1985/ 86. i 1986/ 87 u liga takmičenju imala skor 21 – 1, odnosno 22 – 0, ali dva prvenstva u kojim je od 44 utakmice u sezoni izgubila samo jednu, u plej ofu nije uspela da kruniše titulama. Od Zadra su izgubili sa pola koša razlike u finalu 1986, a 1987. posle fenomenalnog izdanja Nebojše Ilića i Branislava Prelevića i od Zvezde u zagrebačkoj „Ledenoj dvorani“, opet s poenom razlike, iako su u obe utakmice imali tokom igre i ubedljivu dvocifrenu prednost. I mada je tih godina baš Cibona u liga takmičenju važila za tim koji, za razliku od Jugoplastike, Bosne, Zvezde, Zadra, Partizana, najteže gubi veliku prednost, onda kad je bilo najvažnije, oni su gubili dobijene mečeve, a njihovi protivnici se vraćali u život.

Dakle, istorija se opet ponavlja! I u novije vreme Cibona je izgubila u Zagrebu finale Jadranske lige protiv FMP -a iz Železnika, a u nedelju po sličnom scenariju i protiv Partizana. Baš ta magija poslednjih trenutaka meča najbolje odslikava razliku u sportksom karakteru i temperamentu dve ekipe. Zagrepčani, kao i u onom dalekom dvoboju iz 1978/ 79. postižu koš u, maltene, poslednjem sekundu, a onda bivaju kažnjeni zbog svoje preterane samouverenosti da su nedostižni i da im niko ništa ne može. Trebalo bi da se zapitaju, zašto tu lekciju uče više od 30 godina i još nisu uspeli da reše taj domaći zadatak koji im je dao Dražen Dalipagić. Istina, u brojnim opisanim susretima, oni su, izgledalo je, prolazili studentske kolokvijume, ali su obično padali na ispitima, kad je trebalo da se pokaže, kao u onom legendarnom filmu „Mangupi polažu maturu“, kako se to radi na šmekerski način.

Zagrepčani u igri, pored neospornog znanja, tehnike, taktike, borbenosti, u pojedinim momentima i egzibicionim potezima, ispoljavaju jedan faktor, zbog koga često prolaze kao košarkaška sekcija F.C. Barselone, koja je zbog sličnog mentaliteta igre, platila ceh protiv Partizana u beogradskoj Areni, a to im nije bio prvenac. Jednom je Barsa sličan nokaut doživela i protiv Panatinaikosa u finalu Final Four turnira protiv Panatinaikosa koji je trenirao Božidar Maljković, pa je trofej otišao u ruke Grcima. Zagrepčani su preterano samouvereni i imaju višak samopouzdanja na ivici prepotencije. Zato im se to i vraća kao bumerang, pa kad pobede sami svoj sopstveni ego, možda će jednog dana i oni biti prvi. Da bi bili pobednici, nedostaje im samo ono što je deo mentalnog sklopa pravog pobednika, a to je poštovanje protivnika. To je na najbolji način objasnio bivši fudbaler Dinama i Crvene zvezde Milivoj Bracun koji je igrao sa dosta uspeha u oba kluba. na pitanje novinara da uporedi dve fudbalske i sportske sredine, on je vrlo slikovito odgovorio: “ U Dinamu svi misle da su unapred pobedili i da protivnik ništa ne zna, pa će se sam predati, a u Zvezdi se ništa ne prepušta slučaju, pa se svaki protivnik i jak i slab, tretira na isti način!“ U ovim rečima bivšeg igrača, koji je osetio atmosferu u oba kluba i u oba grada i jeste suštinska razlika poimanja igre. Posle koša Radoševica, baš kao što je to analizirao i Bracun u svojim fudbalskim opservacijama, svi su skoro provalili ogradu i već se spremali da utrče u teren, iako meč još nije bio završen. Zato Hrvati često gube i protiv drugih protivnika u finalima mnogih sportskih disciplina, kao u rukometu ili u vaterpolu i zato oni nisu rođeni pobednici. Srpski sportisti igraju do poslednjeg delića sekunde, dok god ima nade, pa zato koš Kecmana nije samo plod slučajnosti, već nagrada za istrajnost i upornost, što je sem srpskih sportista, krasilo još, možda jedino Nemce u fudbalu i u rukometu, ali u nekim ranijim vremenima.

‘ ‘

Hit fudbalske sezone u Meridijan super ligi je subotički Spartak. Klub slavne tradicije čitavu deceniju je tavorio u nižim rangovima takmičenja, da bi se jesenas, tek reorganizacijom takmičenja FSS, ponovo obreo u elitnom društvu. Posle desetogodišnje prvoligaške pauze, Subotičani, sasvim neočekivano dele lekcije renomiranim prvoligaškim staroisedeocima, a ovog proleća savladali su u gostima OFK Beograd i Vojvodinu, ekipe veće specifiče težine, od kojih su ranijih sezona redovno gubili, bilo u Subotici, bilo u Beogradu ili u Novom Sadu.

Dolaskom sponzora Zlatibor Vode, fudbal je doživeo renesansu u gradu na Paliću, pa su Subotičani, već, navikli na višegodišnja posrtanja Spartaka, ovogodišnje rezultate tima koji je selektirao, relativno anonimni stručnjak Zofran Milinković dočekali sa neviđenom euforijom. Godinama je Spartak slovio za klub kome je verna senka Tomislav Karadžić, koji je svojevremeno u tandemu sa Jankom Pejanovićem, još davnih osamdesetih godina, imao višestruke funkicje i u vojvođanskom fudbalu, ali i na tadašnjem republičkom i na saveznom nivou, međutim, iako organizaciono perfektno praćen, Spartak nije uspevao da se duže održi u prvologaškim vodama. Oni koji duže pamte, sećaju se sjajnih, ali nedorečenih majstora poput Miranovića, Slijepčevića, Njarija, Dragojevića, Stakića, Rafaija, Puhalaka, Kuntića… koji su verovatno bili timski jači kolektiv od bar polovine prvoligaša dalekih osamdesetih, ali tada im fudbalski moćnici nisu bili naklonjeni, pa su sezone često završavali kao „večiti drugi“ u tadašnjoj konkurenciji druge lige Zapad, nekad čak i iza bugojanske Iskre ili vinkovačkog Dinama, koji sigurno nisu fudbalske sredine ranga Subotice.

Jer, Subotičani, s pravom ističu, kako je najstariji fudbalski klub, ne samo u Srbiji, već i na prostoru bivše Jugoslavije, osnovan baš u gradu na severu Bačke, po kojoj je i nazvan daleke 1901. godine najstariji registrovani fudbalski klub u našoj zemlji. I danas je rivalitet Bačke i 45 godina mlađeg Spartaka posebno poglavlje subotičkog fudbala, pa nikom, ako ništa drugo, zbog tradicije, nije padalo na pamet, da u oseci rezultata predloži eventualno fuzionisanje dva ljuta rivala u jedan klub. Tokom burnih devedesetih, Spartak je grcao u nemaštini i u dugovima i pretila mu je sudbina zrenjaninskog Proletera koji je završio u stečaju, da bi mu „infuzija“ stigla tek integracijom sa lokalnom Budućnosti iz banatskog Dvora. U Subotici su bili nešto strpljiviji i snalažljiviji, pa su 2008. sačekali da Palić Zlatibor Voda osvoji prvo mesto u vojvođanskoj ligi, da bi posustalom Spartaku, koji je te godine bio u sredini tabele pokrajinskog takmičenja, ponudili fuziju, što su ovi oberučke prihvatili.

To je bila najava renesanse Spartaka, a kad su na mala vrata ušli u Meridijan super ligu, kao četvrtoplasirani tim takmičenja Prve lige Srbije, malo ko je verovao da će već prve godine posle decenijskog odsustvovanja iz prvoligaškog jata, golubovi, tako visoko uzleti. Milinkovićev tim je pokazao zavidnu psihološku stabilnost i posle traljavog starta u jesenjem delu prvenstva nisu gubili glavu. Naprotiv, hrabra i ofanizvna igra u gostima donela im je pregršt bodova, a posebno je iznenadila njihova granitna odbrana, koja je samo u jesenjem duelu protiv Crvene zezde na Marakani (Zvezda – Spartak 5:2), bila indisponirana. Zimus su ostali bez Janjuša i Mijića, koji su pored golgetera Ubiparipa, jesenas bili nosioci igre Spartaka, ali u prolećnom delu prvenstva sve su zadivili. Revnosni pratioci fudbalskih zbivanja primetili su da Subotičani, za razliku od mnogih naših klubova, igraju vrlo samouvereno svih 90 minuta, pa, su u nekoliko utakmica, posebno u Subotici protiv autsajdera BSK-a i Čukaričkog, ali i u Čačku protiv čvrste ekipe Borca do pobeda stizali u poslednjim minutima igre. Uostalom, i u nedavnom vojvođanskom derbiju u Novom Sadu, savladali su Vojvodinu, osokoljenu kup trijumfom nad Partizanom od 3:1 u njenoj najboljoj utakmici ove sezone. Ali, Spartak se nije uplašio i tokom svih 90 minuta meča u Novom Sadu puleni Zorana Milinkovića su kontrolisali igru protiv protivika koji ih je godinama pobeđivao i u Novom Sadu i u Subotici.

Tako se Spartak neočekivano našao u situaciji da se do kraja šampionata sa OFK Beogradom ravnoparavno bori za osvajanje trećeg mesta i za izlazak u Evropu. Nikad u svojoj dugoj istoriji, subotički Spartak nije bio ovako visoko plasiran u prvoj ligi. Samo su, već daleke 1993/ 94. bili petoplasirani, a dalekih 50 – tih godina u vreme kad su za taj klub igrali Bela Palfi i Tihomir Ognjanov, zauzeli su šesto mesto u tadašnjoj ligi FNRJ. U većini prvoligaških učešća, bilo u bivšoj Jugoslaviji, kasnije i u prvenstvima Srbije i Crne Gore, „plavi golubovi“ su bili pravi niskoletači. Zato je njihov fudbalski preporod pravo i istinsko iznenađenje i osvežnjenje za Merdijan super ligu.

Imaju sve uslove da izrastu u stabilnog i standardnog prvoligaša, koji ne bi bio samo jednogodišnji bum. Odličan stadion, kapacitetom najveći u Vojvodini, mogao bi uz malo više razumevanja gradskih vlasti u Subotici da dobije i modernije ruho, semafor i električno osvetljenje, o čemu se već dugo priča u Subotici, pa bi fudbalska priča ekipe sa Palića mogla da postane fudbalski evergreen. Cena fudbalerima i treneru Spartaka je naglo porasla, tako da je Zoran Milinković vec bio „viđen“ kao potencijalni trener Partizana u narednoj sezoni, gde su mu najveći oponenti za užarenu trenersku klupu „crno – belih“ Momčilo Vukotić i Lotar Mateus.

Subotička fudbalska bajka potrajaće do poslednjeg kola šampionata kada u Suboticu stiže Crvena zvezda. Kao moguće nikad pre, Spartak će u poslednjem kolu prvenstva dočekati Zvezdu sa ambicijama da ugleda fudbalsku Evropu, umesto da do poslednjeg sudijskog zvižduka strepi za prvoligaški status. I bez obzira na rezultat tog susreta, sigurno je da će baš taj meč u kome je Spartaku gost Zvezda koja je u Subotici uvek bila magnet za tamošnje ljubitelej fudbala, pravi fudbalski praznik i prilika da pred prepunim tribinama fudbaleri Spartaka stave tačku na sezonu, koju će u Subotici svi dugo pamtiti i prepričavati. Jer, odigrali su svoju antologijsku sezonu i igrama i rezultatima, već ispisali stranice klupske istorije.

‘ ‘

Počelo je odbrojavanje do početka drugog Serbian Open turnira, koji će okupiti znatno reprezentativnije učesnike nego prošlogodišnji, premijerni turnir, održan na istom mestu. Kako važi kod nas poslovica, koju vole do besvesti da ponavljaju Amerikanci, „kako ništa ne uspeva kao uspeh,“ pa još prorazredni, ovog puta višednevni teniski samit, ponudiće posetiocima raznovrsne sportske, zabavne i kulturno – umetničke sadržaje, a naravno sportski rezultat uz učešće naših najboljih tenisera nije potisnut u drugi plan.

Prvi reket Srbije i možda uskoro i najbolji teniser sveta Novak Đokovic, slovi za prvog favorita i ovogodišnjeg turnira, na kome brani prvo mesto osvojeno prošle godine, kada je u finalu savladao otkrovenje takmičenja, Poljaka Luboša Kubata. Sada bi potencijalno iznenađenje mogao da bude Amerikanac Izner, koga je beogradska publika nedavno videla na delu u okršaju Devis kup reprezentacija Srbije i SAD u beogradskoj Areni. Odziv naših najboljih tenisera ovog puta biće na reprezentativnom nivou, pa će pored Đokovica, zaigrati i Troicki, Tipsarević i ostali naši reprezentativci, koji pretenduju na visok plasman.

Međutim, nije samo sportski momenat najvažniji detalj turnira. Sama organizacija takmičenja koje spada u najeminentnije ove vrste u svetu i čije je pravo organizovanja, po rečima direktora turnira Gorana Đokovića, Srbija otkupila i preuzela od Holandije, Serbian Open turnir svrstava u red najzanimljivijih sportskih dešavanja u Srbiji i ove godine, kao što je, to uostalom bilo i u maju prošle godine. Porodica Đoković je dosta učinila na promociji i afirmaciji ovog turnira, ali, svakako nisu samo oni zaslužni za organizaciju teniskog spektakla, koji ima i promotivni karakter. Takmičenje internacionalnog ranga, koje okuplja tenisere iz čitavog sveta je još jedna u nizu prilika za afirmaciju Srbije u svetu i to kroz organizovanje sportske manifestacije, koja polako postaje tradicionalna. Đokovicima nedavno nisu dozvolili iz isključivo birokratskih razloga gradnju teniskog kampa sa pratećim objektima u Kragujevcu, što je zaista velika šteta. Jer, ekspanzija tenisa u Srbiji, „belog sporta“ koji je fascinantnim rezultatima Jelene Janković i Ane Ivanović, zatim Novaka Đokovića, Viktora Troickog, Janka Tipsarevića, Nenada Zimonjica, kao i nadolazećeg talasa mladih lavova Bozoljca, Pašanskog, animirao omladinu u Srbiji, zaslužuje bolji tretman kod gradskih moćnika izvan Beograda. Da je krajem devedesetih, pomalo zaboravljena Tatjana Ječmenica imala više razumevanja od strane sportskih moćnika, ili kasnije super talentovana Jelena Dokić bolje porodično okruženje i zdraviju atmosferu, teniski bum bismo možda dočekali i ranije.

Popularizacija tenisa izvan Beograda, ne samo u centru Šumadije Kragujevcu, nego i u drugim regionalnim centrima je od kapitalnog značaja za budućnost tenisa u Srbiji. Činjenica je da ni u muškom, ni u ženskom tenisu nikad nismo bili ovako jaki kao danas, ali bas to obavezuje i podstiče na nadgradnju i širenje tenisa, a ne na zadovoljavanje postojećim. Tenis u Beogradu, definitivno, ima svoju autentičnu publiku što su po ko zna koji put pokazali i gledaoci u Areni, koji su do vrha ispunili svodove velelepne dvorane u mečevima teniserki protiv Ruskinja, odnosno tenisera u istorijskom trijumfu protiv Amerikanaca. Iako se ozbiljan i vrhunski  tenis na svetskom nivou kod nas u Srbiji ne igra u kontinuitetu kao u mnogim razvijenijim zemljama, atraktivni sport, nekad tretiran od strane „narodnih masa“, kao isključivo „mondenska zabava buržuja“, postaje sve više zaštitni znak srpskog sporta i  zato tu tradiciju treba negovati i ceniti. Konačno, svi naši mladi teniseri i teniserke svoje uspehe su postigli neviđenim odricanjem i entuzijazmom, što je podvig dostojan divljenja. Lako je sad sujetnim da budu pomalo i zavidni tim momcima i devojkama, ali treba se setiti odakle su oni počeli burnih devedesetih i u kakvim su uslovima vežbali kao tinejdžeri, da bi dospeli do sadašnjih orlovskih visina. Tenis, za razliku od fudbala, košarke, pa čak i odbojke, nikad nisu timski pratili sponzori, a za sadašnji status zvezda, oko kojih se otimaju bogati domaći i inostrani sponzori šampiona, isključivo su zaslužni sami sportisti. Svojim rezultatima naterali su moćne sponzore da obrate pažnju na njih. To je bila njihova jedina „protekcija.“ Bolja preporuka im nije trebala. I zbog svega toga i nema bolje pozivnice za dolazak na drugi teniski Serbian Open turnir na Dorćolu, gde će biti važno nadmetanje za prvo mesto, ali na turnir vredi doći i zbog svojevrsnog sportskog hepeninga, koji se u ovakvom obimu samo jednom godišnje priređuje u Beogradu i Srbiji.

‘ ‘

Imala je Argentina oduvek fantastičnih igrača, koji su obeležili fudbalske epohe. Tri imena, ipak, odskaču. U fudbalskom pluskvamperfektu harao je legendarni Di Stefano, koji jje umeo da dalekih pedesetih posvađa uprave Real Madrida i Barselone. Večiti rivali otimali su se oko potpisa na fudbalsku vernost, tada, najboljeg „gaučosa“ na planeti, ali je voljom generala Franka Di Stefano pocepao potpisani ugovor sa Barsom i narednih godina svojim golovima i fudbalskim egzibicijama zasenio Španiju i Evropu, noseći dres Real Madrida.

Ali, čuveni Di Stefano sa reprezentacijom je ostao nedorečen. Dijego Armando Maradona, sadašnji selektor Argentine, početkom osamdesetih igrao je sa dosta uspeha za Barselonu, međutim baskijski „kostolomac“ u kopačkama Goikoecea, brutalnim startom nad Maradonom, stavio je kasnijem vladaru fudbalske planete do znanja da je u to daleko vreme u Primeri još uvek više carovala snaga, nego fudbalski um. Maradona se preselio u Napulj, a kad je proradio Vezuv iznad prestonice Kampanije, „El Pibe“ je i svet bacio na kolena. Argentina je, zahvaljujući i fudbalsko – rukometnom talentu Maradone, ali i nezaboravnoj solo partituri i mešanju kompletne odbrane Engleza, 1986. po drugi put osvojila titulu najbolje reprezentacije sveta.

Onda je usledilo dugo zatišje pred buru koju je nagovestio dolazak fudbalskog Mesije u liku mlađanog Lionela – Lea Mesija. Izdanak Barsine škole fudbala, u koju je dragulj argentinskog fudbala došao kao golobradi dečak, fenomenalnim igrama je skrenuo pažnju na sebe još dok je Katalonce trenirao Frenk Rajkard, a na terenu komandant parade bio Brazilac Ronaldinjo. Mesi je iz godine u godinu rapidno napredovao, pre svega u fizičkom smislu, jer mu prirodna konstitucija nije do skoro bio adut u sudarima sa nemilosrdnim i robustnim protivničkim odbranama. Ali, kalio se i prekalio, igrajući pored takvih majstora kao što su zalazeća zvezda Tjeri Anri i aktuelni Interov džoker broj jedan u špicu napada „interista“ Samjel Eto. Tamnoputi tandem, strahovito brzih igrača, kao što su Eto i Anri, prošle sezone je porazio i ponizio Real Madrid na Samartenu s neverovatnih 6:2. U toj utakmici Leo Mesi se ispromašivao, a da je trenutno svetski fudbalski super star i mađioničar broj 1 u kopačkama onda imao realizatorsku koncentraciju i hladnokrvnost Etoa i Anrija, Real Madrid bi doživeo dvocifreni poraz.

Posle debakla Arsenalove „legije stranaca“ u revanš meču Lige šampiona na „Nou Kampu“, real Madridu sigurno klecaju kolena i bude im se prisećanja na katastrofe u Madridu protiv Barse iz 1974. i debakla od 5:0, iz 1984. i katastrofe 3:0 ili identičnog fijaska iz 2005 godine, kada je čak i tradicionalno antikatalonska publika u Madridu spontano aplaudirala na kraju utakmice velemajstoru Ronaldinju.

Mesi nije slučajno postao fudbalski Mesija. Prošao je Barsinu školu fudbala koju je utemeljio Johan Krojf, a koju su oplemenili svojim nepredvidivim, lucidnim potezima južnoamerički fudbaleri sa brazilske Kopakabane i argentisnke „ognjene zemlje“, sve do juga puste Patagonije. Mesi je i paker i golgeter, a čak ume da iznenadi gorostasne odbrane i udarcem glavom, kao proletos u finalu Lige šampiona protiv Mančester junajteda. „Nadmorska“ visina od 170 centimetara nije mu saveznik za pobede u vazdušnim duelima, ali univerzalni fudbalski genije je čovek za koga nema tajni u fudbalu. Kad ima inspiraciju i motivaciju, nemoguće ga je zaustaviti. S njim i bez njega u timu, ni Barselona, ni reprezentacija Argentine nisu isti timovi sa istom samouverenošću i nadom da će lako poraziti rivala na terenu.

Jedan detalj je posebno zanimljiv. Mesija, za razliku od nekadašnjeg super stara argentinskog i svetskog fudbala Maradone, slava nije opila. Svakom golu i svakoj pobedi raduje se i dalje kao jedno veliko, prostodušno, bezazleno dete. I uoči derbija sezone u Primeri protiv Reala, skormno poručuje kako je sutra „novi fudbalski dan i kako nije siguran da li će uspeti da ponovi čaroliju protiv Arsenala.“ U toj njegovoj opuštenosti i spontanosti i jeste njegova posebna veličina. I time i protivnike tera da mu aplaudiraju i da mu se dive. Nema aroganciju i prepotenciju nekog umišljenog, „večnog, nedodirljivog i pretplaćenog“ pobednika. To mu daje dodatnu popularnost, pa je i zato Mesi poseban fudbaler, mali – veliki čarobnjak iz Oza na travnatom terenu!

‘ ‘

Godinama smo navikli da u završnici Lige šampiona ostatku Evrope lekcije dele Englezi, Italijani, Španci… Povremeno su tu monotoniju tokom poslednje decenije razbijali nemački Bajern i portugalski šampion Porto, koji su na kratko 2001. i 2004. prekinuli surovu dominaciju klubova sa Ostrva, odnosno sa Pirineja i Apenina. I uoči ovog ciklusa takmičenja, malo ko je očekivao da će doći do drastične promene odnosa snaga u evropskom klupskom fudbalu. Ali, već u preliminarnoj fazi takmičenja po grupama, igrama i rezultatima protiv onih najjačih, francuski klubovi su pokazali da na njih treba računati ozbiljnije nego ranijih godina.

Plasman Liona u polufinale Lige šampiona, što je njihov do sada najbolji rezultat u najelitnijem evropskom takmičenju, nije senzacija. To je plod višegodišnjeg upornog rada i pravilne selekcije igrača, bazirane na sopstvenoj fudbalskoj školi. Kada je 2002. klub po prvi put osvojio titulu nacionalnog šampiona, uspeh trenera Žana Tigane, francuskog asa iz vremena Platinija, Žiresa i Fernandeza, na pravi način su shvatili samo u Francuskoj. Međutim, u sportu je najteže ponavljati uspehe. Lion je tokom narednih godina napravio seriju kakvu niko, ni pre toga, a verovatno ni u skorioj budućnosti famozne „lige petice“ (Enlgeska, Španija, Italija, Nemačka, Francuska ), neće ponoviti. Sa sedam uzastopnih titula u Francuskoj, oni su stekli pobednički imidž i autoritet i u Evropi.

Iako je ranijih sezona četvrtfinale bilo za njih nepremostiva prepreka, nisu klonuli duhom, već su iz poraza i eliminacija protiv PSV-a, Milana, Barselone, u to vreme, objektivno boljih timova, na vreme izvukli pouke. Da su naučili lekcije, na svojoj koži je osetila i njihova dugogodišnja mušterija u Ligi šampiona Real Madrid, evropski rekorder po broju titula prvaka Evropa i kako ljubomorno konstatuju Španci, jedan od osnivača nekadašnjeg Kupa šampiona.

Lion nije, kako mnogi, brzopleto tvrde, pred dvomeč sa Bajernom autsajder. Tim Kloda Puela je i pre nekoliko godina deklasirao Bavarce na Žerlanu sa 3:0, a ekipa koja u jednom takmičarskom ciklusu eliminiše Liverpul i Real Madrid, koji zajedno imaju 14 titula prvaka Evrope, zaslužuje svaki respekt. Tim koji u prelaznom roku bez problema nadoknadi odlazak najboljeg fudbalera Benzeme u skupoceni Real Madrid i koji na megdan velikom rivalu u francuskoj ligi Bordou izađe bez jednog od svojih najboljih fudbalera Sidnija Govua i uspe da  izdrži pritisak ekipe Lorana Blana, ne može se unapred otpisati.

Pošto je i Bordo Zironden igrama i pobedama protiv Juventusa i Bajerna usred Minhena demonstrirao neverovatan uspon francuskog klupskog fudbala, ostaje konstatacija da Lion nije Mohikanac u francuskoj ligi. Uostalom, oni se tamo muče da izbore plasman među prve tri ekipe koji im garantuje učešće u Ligi šampiona i dogodine! To sve govori da francuska liga nikad nije bila jača, jer tim koji je ušao u polufinale Lige šampiona, gleda u leđa Marseju, pošto je na „Velodromu“ ubedljivo poražen sa 3:1, pa će titula, posle gotovo 18 godina ponovo u Provansu. Ali, i Marsej je igrao sa Realom i Milanom na ravnoj nozi i samo ga je nedostatak sportske sreće sprečio da ne prezimi u Ligi šampiona. Francuzi su prvi put otkako se igra Liga šampiona, imali dva tima u četvrtfinalu.

Bavarcima neće biti nimalo lako, pogotovo u Lionu, gde recimo Real Madrid u tri meča lige šampiona nikad nije osvojio ni bod, niti je postigao pogodak. Pred Lionom su nedelje velikog izazova, jer im se pruža istorijska šansa da zaigraju prvi put u finalu jednog evro kupa i to Lige šampiona. Klub koji je slično Okseru Gi Rua, svoju klupsku politiku orijentisao ka stvaranju igrača iz sopstvenog fudbalskog pogona, sad dobija satisfakciju za takvo sportsko razmišljanje. Oni koji su, recimo, u francuskim okvirima, poželeli u Evropi rezulate preko noći, sa takozvanim „instant“ timovima, od fudbalera dovedenih iz raznih zemalja i sa raznih kontinenata poput Marseja doživeli su krah. Olimpik Lion neće crtati samo olimpijske krugove protiv Bajerna. U tom duelu šanse su, po svemu, do sada viđenom, potpuno izjednačene, a jedini adut Bavaraca je, pored rutine i činjenice što revanš igraju na svojoj Alijanc areni i mini tradicija Bajerna na koju vole da se pozivaju pred mečeve protiv Francuza. Oni su do sada četiri puta bili šampioni Evrope i jednom pobednici Kupa UEFA. Interesantno, jedinu titulu u kupu UEFA su osvojili 1996. dvostrukom pobedom od po 2:0 protiv Bordoa, a daleke 1976. u finalu Kupa šampiona pobedili su Sent Etjen 1:0, mada nisu i nadigrali francuskog šampiona, za koga je nešto kasnije igrao i proslavljeni Mišel Platini.

‘ ‘

Jedan od najkontroverznijih trenera današnjice je bez sumnje Žoze Murinjo, trener italijanskog šampiona Intera. Popularni „Mu“, kako ga od milja zovu Italijani, nema reputaciju nekadašnjeg vrhunskog fudbalera, kao uostalom ni njegov španski „pandan“ sa identičnim statusom vanserijskog trenera Rafael Benitez. Međutim, temperamentni, često hvaljeni, ali zbog suviše britkog jezika i verbalnih sukoba i osporavani strateg milanskog Intera u ovom trenutku je jedan od najtrofejnijih evropskih trenera.

Igračka karijera Murinja bila je više „kubertenovskog“ karaktera. Dovoljno je reći da je danas slavni portugalski trener kao fudbaler ostao u sećanju više kao sin nekad poznatog golmana Vitorije iz Setubala i Belenensesa, njegovog oca Feliksa, nego kao igrač čiji se fudbalski i potezi danas prepričavaju. U juniorima Belenensesa se oprobao 1981. godine, zatim je sreću okušao u Rio Aveu, pa onda opet u Belenensesu, gde je dolazio najčešće u tandemu sa ocem koji je već zaplovio u trenerske vode i očigledno animirao i Žozea za taj poziv u kome će kasnije steći mnogo veću slavu nego kao nekad anonimni fudbaler skromnih kapaciteta. Još 1983/ 84. pokušao je da kao fudbaler pronađe afirmaciju u nepoznatom Sesimbru, a sledeće sezone i u Restelu, da bi posle novog neuspeha u Komercio Industriji iz Setubala, koji, kao i za dva prethodna znaju samo najrevnosiji navijači u Portugalu, rešio da u 26. godini ostavi aktivno igranje fudbala i posveti se izazovnijem trenerskom poslu. Sad se vidi da se na vreme odlučio za pravi životni izbor posla. Sa tajnama trenerskog posla upoznaje se najpre u Škotskoj, a u nastavku je Murinjo, po zvanju i profesor stranog jezika, pet godina proveo kao predavač u školi.

Pravu trenersku karijeru Murinjo počinje 1987, predvodeći juniore Vitorije iz Setubala, da bi ga zatim put odveo u Estrelju Amadoru, gde je proveo četiri godine, od 1988 – 1992, a zatim je trenerski zanat učio od Bobija Robsona i Luja Van Gala. Ovim eminentnim stručnjacima, Murinjo je bio asistent u Portu i Sportingu, a u taboru dva portugalska velikana već je osetio slast osvajanja trofeja. Iako je trenerski stasao pored obojice renomiranih trenera, očigledno je imao veće poverenje kod Van gala, koji mu je pružio šansu da samostalno vodi prvi tim. Može se reći da je 16. maj 2000. godine označio prekretnicu u daljoj trenerskog karijeri Murinja. Tada je u jednom, naizgled, sporednom finalu lokalnog Kupa katalunje vodio prvi tim Barselone, koji je u finalu nadigrao slabašni Matar 3:0.

Posle tog trijumfa i Murinju su porasle ambicije i logično, odbija poziv Bobija Robsona da mu ponovo bude pomoćnik, ovog puta u Njukaslu. Već tada se naslutiila njegova harizmatična crta i pre svega neophodna doza samouverenosti. Kad je jednom osetio da može da bude vođa, nije hteo da opet bude šegrt starom učitelju. Ponovo mu je vreme bilo najjači saveznik kako nije pogrešio u proceni. Inače, Murinjo još u to vreme pokazuje osećaj kad treba da podigne trenersko sidro i onda kada njegovom klubu rezultatski ide dobro. karakterističan je primer njegovog razlaza sa Benfikom, koju je predovdio samo u devet prvenstvenih mečeva u sezoni 2000/ 01. Iako su u redovima „orlova’ svi bili prezadovoljni, posebno posle, za njih, najslađeg trijumfa nad Sportingom 3:0, Murinjo je dao otkaz posle nesporazuma sa upravom kluba, koja nije mogla da isprati i ispoštuje njegove zahteve za neophodnim pojačanjima. U januaru 2001. godine afirmisao se u Unioao Leiriji, u koju je stigao kao pridošlica iz Benfike. Tim skromnih mogućnosti uspeo je da za kratko vreme preporodi i dovede ih do petog mesta u ligi, što je do dans njihov najveći uspeh u istoriji nadmetanja u portugalskom šampionatu.

Posle toga, usledila je njegova, svima dobro poznata dvogodišnja Odiseja u Portu. „Zmajevi“ su sa Murinjom poleteli do osvajanja Lige šampiona, ali takav podvig bio bi nemoguć, da uprava nije imala sluha za Murinjove, već poslovično velike zahteve. Vratili su neke stare asove poput golamna Vitora Bije i bivšeg kapitena Žorža Koste i doveli još Rikarda Karvalja, Koštinju, Deka, Alejničeva i Postigu, što je bio neophodan uslov za šampionski pohod. U nacionalnim okvirima 2003. Porto je uzeo duplu krunu, a u ligi je Benfika zaostala čak 11 bodova za šampionom sa stadiona „Dragao.“ U Portu je Murinjo uživao status fudbalkog božanstva posle senzacionalnog trijumfa u Ligi šampiona nad još jednim otkrovenjem takmičenja Monakom od 3:0. Šampionskoj promociji na stadionu u Gelzenkirhenu nije prisustvovao iz bezbednosnih razloga, jer su najzagriženiji navijači Porta, već legendarnom treneru, uputili preteće pismo zbog namere da pređe u Čelsi. Oni su to u svom navijačkom zanosu shvatili kao „izdaju:, a Murinjo je sve razumeo kao mogući atak na njegov život, pa je diskretno proslavio Portovu drugu titulu evropskog šampiona.

Taj čudesni rezultat, koji kasnije nije ponovio ni sa Čelsijem, ni sa Interom, vinuo ga je među najtraženije i najskuplje trenere na Kontinentu. Prebogati ruski biznismen Romab Ambramovič doveo ga je u Čelsi, a klub koji je pola veka bio bez titule prvaka Engleske, u samo dve godine, 2005. i 2006. to je sa Murinjom na klupi učinio dva puta zaredom. Normalno, i za Engleze, koji ga nisu prihvatili naprečac, pomalo i zbog njegovog, neobuzdanog južnjačkog karaktera i preoštrih izjava o protivničkim klubovima, trenerima, igračima, novinarima i svim akterima fudbalske igre, koje Murinjo u svom malom “psihološkom ratu“, vidi kao protivnike na bojnom polju, postao je nešto poput čarobnjaka Merlina, posebno za fanove „plavaca“ sa Stamford bridža. Aleksa Fergusona i Arsena Vengera, do tada neprikosnovene vladare Premijer lige i takmičenja u Kupu i Liga kupu zemlje Gordog Albiona, iznervirao je najviše pobedama u direktnim okršajima u FA kupu i Liga kupu Engleske, gde je dva puta bio bolji od francuskog trenera, a jednom i od škotskog stručnjaka. Zanimljivo je da je od svog starog učitelja Robsona i tada izgubio, tek da se zna ko je učitelj, a ko učenik. Njukasl je 2005. naneo neočekivani poraz Čelsiju u FA kupu, a Murinju je neugodan rival bio i Rafa benitez, kako u finalu Karling kupa u kome je Liverpul bio bolji od Čelsija skorom 3:2, tako i pobedom na penale u polufinalu Lige šampiona 2007. godine. U jesen 2007. došlo je do krize igre i rezultata Čelsija, pa je posle remija protiv Rozenborga Portugalac raskinuo ugovor sa ekipom sa Stamford bridža, a njegov naslednik, anonimni Avram Grant u proleće 2008. uspeo je taj tim da dovede na korak do ostvarenja snova svih u Londonu. Tek posle penal ruleta, Čelsi je poklekao pred Mančester junajtedom, pa do ni do danas nijedan londonski klub nije uspeo da pokori Evropu u najznačajnijem klupskom takmičenju.

I Murinjov dolazak u Inter bio je praćen uobičajenom medijskom pompom. Početkom juna 2008. stigao je u tabor milanskih „crno – plavih“ za sumu od 10 miliona evra po sezoni. Masimo Morati je astronomski platio trenerski angažman Murinja nadajući se da će on uspeti da učini jedino što nije ostvario njegov prethodnik Manćini, koji je, doduše opet vratio pobednički duh i mentaliet pobednika Moratijevom klubu. Iako je Murinjo i u Interu prve sezone nastavio sa žetvom trofeja, povremeni neuspesi koje nije sportski podnosio i neobičan nadimak „Gospodin posebni“, koji mu, izgleda, nimalo ne smeta, klub nije prve sezone napredovao u odnosu na period kad ga je vodio Manćini. Međutim, Murinjova taktička postavka igre protiv Ančelotijevog Čelsija koga je hrabro napao sa tri špica nasred Stamford bridža, otkrili su skrivenu, ali i pozitivnu osobinu Murinjove trenerske strategije. Bila je to pobeda mudrijeg tima i pametnijeg stratega.

„Mu“ je često na meti kritika zbog svog ekscentričnog ponašanja i otvorenih konflikata sa ljudima iz protivničkih ekipa. Nedavni malerozni poraz protiv Rome na Olimpiku od 2:1, u igri u kojoj je Inter imao više šansi, ali nedovoljno sportske sreće, još jednom su pokazali da Portugalac, nije nimalo „Gospodin Posebni“ kad je u pitanju fer – plej. I Čelsi je svojevremeno novčano ispaštao zbog njegovih prejakih reči upućenih sudiji Andersu Frisku, koji je delio pravdu u duelu Barselone i Čelsija na Nou Kampu 2006, koji su Katalonci zasluženo dobili, a Murinjo nije sportski čestitao Rajkardu na pobedi. U to vreme je oštro polemisao i sa Arsenom Vengerom, ali i sa fudbalerima Ešlijem Kolom, bivšim igračem Arsenala, potom akvizicijom Čelsija, kao i sa Endijem Džonsonom iz Evertona. Igrača starijeg liverpulskog kluba je zbog pogibenog starta javno izvređao kao „maloumnog retarda i ludaka“, zbog čega ga je engleska fudbalska federacija žestoko kaznila. I u Interu nije uspeo da uvek kontroliše svoje postupke, pa je prošle sezone fizički napao novinara lista „Korijere delo sport“ Andreu Ramacotija, zbog pitanja zbog čega je Inter lako izgubio u Bergamu od Atalante sa 3:1. Ove sezone Interov trener je bio u verbalnim duelima sa sudijama posle utakmica sa Romom, Kaljarijem, a pogotovo nakon duela protiv Milana i Sampdorije. Doduše, nekad je reagovao sasvim opravdano, jer je, recimo, arbitar Roki u derbiju protiv Milana, prestrogo isključio Snajdera, ali Murinjeve reakcije u meču protiv Sampdorije na San Siru bile su kontraproduktivne po klub. U vreme njegove suspenzije, na tri utakmice Inter je osvojio samo četiri boda, pa su se Roma i Milan opasno približili i trka za skudeto, uoči finiša sezone tek počinje. Posle onog blistavog trijumfa nad Milanom od 2:0 i spektakularne igre Intera, činilo se da je sve gotovo. Da bi Inter i Murinjo uspeli do kraja da ostvare ambicije, biće potrebno da temperamentni Portugalac svoje ponašanje uskladi sa svojim trenerskim umećem koje niko ne može da mu ospori.

Apsolutno je u pravu kada tvrdi da on ili Benitez nisu bili veliki igrači, ali su kao treneri bolji i stučniji od mnogih koji su bili veliki igrači, a mali trenri. I u toj sujeti nekad velikih igrača, a sad prosečnih trenera leži i njihova zavist prema Portugalcu, koga, bez obzira na serijske uspehe u raznim klubovima, bivše igračke veličine i sad, nošeni zavišću i sujetom, gledaju kao na malog uljeza u trenerskoj branši. Samo dok god Murinjo pobeđuje, a skoro je oborio neverovatan rekord u dužini nepobedivosti kao trener tri različita kluba, na domaćem terenu, niko neće moći da opovrgne da je veliki. Kad se pogase reflektori na stadionu, Murinjo odaje utisak sasvim drugačije, pristupačne osobe. Skoro je u jednom intervjuu italijanskoj televiziji, izjavio kako je svestan da će jednom izgubiti i na domaćem terenu i da nema iluzija da je njegova nepobedivost večna. Ali, da bi trajao što duže s imidžom trenera pobednika, pribegava raznim metodama borbe i ponekad unosi previše strasti u posao, pa ostavlja pogrešan utisak na ljude. Međutim, zarad rezultata i uspeha, on koristi sva dozvoljena sredstva sportske borbe. Mnogima zbog toga nije baš omiljen, ali valjda je baš zato i zaradio nadimak „Gospodin posebni.“  Uspehe mu ne praštaju baš lako, oni koji ga još, ponekad oslovljavaju ironičnim tonom „fudbalskim prevodiocem.“

‘ ‘

Kod nas je uvreženo shvatanje da se hronologija domaćih fudbalskih šampionata vodi tek od 1946/ 47, pa sve što se dešavalo pre toga, pripada nekom neistraženom “prepotpopskom” periodu, ili možda iz fudbalske civilizacije Acteka i Maja! Fudbal iz vremeplova, očišćen od patine otrgnut od zaborava onih čiji je refren: “Zaustavite vreme, silazim…”, vraća nas u doba ludih tridesetih, kada je carovao Beogradski sportski klub  poznatiji kao BSK. Klub koji je bio simbol trijumfa predratnog beogradskog i srpskog fudbala u okviru Kraljevine SHS i ujedno veliki rival tadašnje beogradske SK Jugoslavije, čiji stadion je bio u neposrednoj blizini današnje Marakane, prvi obasjan u zemlji svetlošću reflektora 1937. godine, ali i do zemlje sravnjen nemačkim bombama u aprilu 1941. godine, dugo je neopravdano bio na margini zbivanja u srpskom, posleratnom fudbalu.

Klub slavne tradicije, osnovan 1911. godine, iznedrio je pregršt asova, a dva bisera odskaču: Blagoje Moša Marjanović i Aleksandar Tirnanić, upravo proslavljeni fudbaleri, glanvi protagonisti filma “Montevideo, bog te video”, koji se ovih meseci užurbano snima u okviru obeležavanja retkog jubileja, osam decenija od prvog zvaničnog učešća srpskih fudbalera na SP u fudbalu u dalekom Urugvaju, gde je i osvojeno izvanredno treće mesto. BSK, preteča današnjeg OFK Beograda, osvojio je pet titula državnog prvaka 1931, 1933, 1935, 1936 i 1939. godine i na zbirnoj tabeli svih šampionata Kraljevine SHS, našao se na prvom mestu večne tabele svih sedamnaest šampionata SHS  ispred svog glavnog konkurenta, zagrebačkog Građanskog! Slavi BSK-a je doprineo i slavni mađarski trener Jozef Nemes, koji je tridesetih godina stigao iz Budimpešte i uneo u klub gvozdenu disciplinu. Tadašnji predsednik Vlade i vatreni navijač BSK-a Milan Stojadinović, bio je glavni pobornik ideje dovođenja Nemesa u BSK.

Posle drugog svetskog rata, političkim dekretom tadašnjeg ministarstva za sport i omladinu, tek formirane FNRJ i ukazom Rate Dugonjića, prvog posleratnog ministra omladine i sporta u zemlji, BSK je nestao sa fudbalske mape i 1945 je prezvan u fudbalski klub Metalac. Ali, početkom pedesetih, vraćeno je na kratko, staro ime BSK, pa je pod tim nazivom klub osvojio i dva kupa Jugoslavije u prvoj polovinih pedesetih, da bi od 1957. godine preuzeo danas svima dobro poznati naziv OFK Beograd. Iz neobjašnjivih razloga, dugo u monografiji OFK Beograda nije bilo označeno pet titula predratnog BSK-a, mada je to sad vrlo uočljiv i prepoznatljiv transparent na istočnoj tribini stadiona na Karaburmi. Uz jos četiri kupa, osvojena u FNRJ, odnosno SFRJ, OFK Beograd je, posle Zvezde i Partizana, sa ukupno devet trofeja, ubedljivo treći klub po uspešnosti u Srbiji. Bez obzira na to, tokom devedesetih nikad ga niko nije zvao da učestvuje na tada tradicionalnom trurniru šampiona, na kome je pored Zvezde i Partizana, igrala još jedino Vojvodina.

Taj paradoks je utoliko veći, ako se zna da je, na primer, višestruki slovenački šampion Maribor u svojoj monografiji istakao, pored sedam šampionaksih titula u okviru prvenstava samostalne Slovenije, još i sedamnaest kupova Slovenije! Otkud tolika inflacija trofeja Maribora? Titule prvaka republičke lige nekadašnje SFRJ, što je po klasifikaciji treći rang takmičenja, Slovenci su pridodali trofeje osvojene u okviru nacionalnog kupa prvoligaškog ranga, ali u samostalnoj slovenačkoj državi. Tako su sabrali jabuke i kruške, jer su trofeji osvojeni na nivou lokalnog kupa bivše SR Slovenije bili faza takmičenja koja prethodi šesnaestini finala kupa Jugoslavije.

Eto, dok neki vade trofeje i iz malog prsta ako treba, mi ih administrativnim potezom pera posleratnog ministra za sport i omladinu Dugonjića, kao i njegovih brojnih naslednika i istomišljenika, decenijama, bez potrebe zaboravljamo i anuliramo, pa ih sportski “rehabilitujemo”, teko posle pet ili šest decenija. To jeste mali, sportski mazohizam. To i jeste apsurdno, jer mlađe generacije ljubitelja fudbala u Srbiji ostale su dugo lišene saznanja da se ovde i početkom XX veka igrao prvoklasan fudbal, možda u evropskim i svetskim okvirima i respektabilniji nego danas. A, generacija predratnog BSK-a uparvo je sa fudbalerima gradskog rivala SK Jugoslavije bila okosnica reprezentacije u famoznom Montevideu 1930, gde je sa Amerikancima podelila treće i četvrto mesto i igrama zadivila čitav svet. Urugvajci i danas u almanasima fudbala podsećaju na odbrane “El gran Milovana” (golmana Milovana Jakšića), ali i partije dr. Milutina Ivkovića, čije ime nosi ulica iznad današnjeg stadiona Partizana, gde je nekad bilo do 1941. igralište BSK-a. Jedini fudbaler van Beograda u slavnoj ekipi iz 1930. godine bio je Ivica Bek, ali i on se, kao Nemac iz Zrenjanina, igrama u BSK-u odomaćio u sredini. Samo su još “Čileanci” 1962. osvajanjem četvrtog mesta s timom čija je vedeta bio Dragoslav Šekularac, zajedno sa golgeterom prvenstva Draženom Jerkovićem, uspeli da ponove, bar približno podvig naše selekcije iz Urugvaja 1930. godine. Da li, posle toliko mnogo prohujalih decenija, tim Radomira Antića može da priredi slično čudo u Južnoj Africi, ostaje jos uvek zagonetka.

‘ ‘