Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

Slika preuzeta sa www.kkpartizan.rs

Iako im pre početka takmičenja niko nije davao velike šanse, ponajviše zbog malog budžeta koji poseduje KK Partizan, zbog čega je uprava kluba primorana da skoro svake sezone prodaje svoje glavne igrače kako bi finansijski preživeli još jednu sezonu… ipak čudo se dogodilo! Očekivano ili ne, realno ili više od realnog… jedno je sigurno… trener i košarkaši KK Partizana napravili su neverovatan uspeh i pobedili Makabi iz Tel Aviva i u četvrtoj utakmici četvrt finala evrolige sa 76: 67. Čime su još jednom potvrdili “pravilo” da nije sve u novcu i da nikako ne treba da budemo ograničeni svojim nedostatcima, već da se okrenemo svojim mogućnostima i iskoristimo ih na pavi način.

„You’re not disabled by the disabilities you have, you are able by the abilities you have.“
Oskar Pistorijusa – Blejd raner

Košarkaši Partizana imaće priliku da ponove istprijski uspeh svojih prethodnika iz 1992. godine jer su ovom pobedom obezbedili plasman na završnom turniru Evrolige u Parizu (final four evrolige) gde će u polufinalu ukrstiti koplja sa grčkim Olimpijakosom…  ali kako je sve počelo…

Košarkaški klub Partizan nastao je kao košarkaška sekcija Sportskog društva Centralnog doma Jugoslovenske armije koje je osnovano  4. oktobra 1945. a pod imenom “Partizan” košarkaši danšnjeg KK Partizan nastupaju od prvog klupskog šampionata Jugoslavije, održanog 1946. godine.

Uspon KK Partizan i njegovo izrastanje u veliki košarkaski klub koji je postao jedan od najuspešnijih u Evropi, utemeljen je početkom 70-ih godina, kada su klub preuzeli  bivši košarkaši na čelu sa Rankom Žeravicom. Krajem 70-ih godina, kada je Žeravica kao trener otišao u inostranstvo, njegovi raniji saradnici, Borislav Ćorković i Dušan Ivković, preuzeli su ekipu i nastavili da grade elipu Partizana. Ovaj izuzetno važan period u istoriji Kluba krunisan je sa nekoliko trofeja (titula šampiona Jugoslavije 1975/ 76, 1981, Kup Jugoslavije 1979, Kup Radivoja Koraća 1978 i 1979). Pored trenera Žeravice, Ćorkovića i Ivkovića zasluge za stvaranje velikana evropske košarke pripadaju i igračima, pre svih Draženu Dalipagiću i Draganu Kićanovicu, ali i FarcIcu, Todoriću, Kerkezu, Mariću, Petroviću, Pešiću, Beravsu, Zečeviću, Savoviću i mnogim drugima.

Posle zatišja zbog smene generacija, krajem 80-ih godina, pod vođstvom novog direktora Kluba, Dragana Kićanovica, koji je smelo u rad uključivao i mlade, poput Dušana Vujoševića (treneri su sredinom 80-ih bili i Zoran Slavnić, Borislav Džaković, Vladislav Lučić), stvoren je ponovo veliki trofejni košarkaški tim Partizana. Stasala je generacija Aleksandra Đorđevića, Vlade Divca, Žarka Paspalja, Ive Nakića, Miroslava Pečarskog, koja je uz podršku nešto starijih Željka Obradovića, Milenka Savovića i Gorana Grbovića, predvođena mladim trenerom Dušanom Vujoševićem, Partizan ponovo isturila u sam vrh jugoslovenske i evropske košarke. Ova generacija je 1987. godine osvojila titulu prvaka Jugoslavije, a 1988. posle sjajne serije pobeda u Kupu šampiona obezbedila učešće na Fajnal foru u belgijskom gradu Ganu gde je zauzela treće mesto posle poraza u polufinalu od Makabija iz Tel Aviva (82:87). Sledeće, 1989. KK Partizan je pojačan Predragom Danilovićem osvojio je Kup Jugoslavije i po treći put u svojoj istoriji Kup Radivoja Koraća.

Pred sezonu 1991/ 92, posle odlaska Divca, Paspalja, Grbovića, Savovića ostalih nosilaca igre u prethodnom periodu, KK Partizan je stvorio novi mladi tim, čije su nove zvezde bili Aleksandar Đorđević i Predrag Danilović a trener dotadašnji kapiten ekipe Željko Obradović. Na mesto stručnog savetnika došao je nekadašnji trener i igrač Partizana, vrhunski evropski košarkaški stručnjak, profesor Aleksandar Nikolić. Ubrzo potom trener Obradović je istupio u javnost sa izjavama koje su se u tom trenutku mnogima činile nerealnim. Ali, Đorđević, Danilović, Nakić, Stevanović, Dragutinović, Rebrača, Šilobad, Koprivica, Lončar, Šarić… nisu mislili tako i po drugi put u istoriji Kluba su izborili plasman na Fajnal for koji se te 1992. održavao u Istanbulu. Usledio je najveći uspeh u istoriji KK Partizan, osvojena je titula prvaka Evrope!

Titulu prvaka Evrope, Partizan je izgubio bez prilike da je odbrani zbog sankcija koje su isključile jugoslovenski sport iz svih evropskih i svetskih takmičenja. Usledio je odlazak Đorđevića i Danilovića što se kasnije ispostavilo kao nenadoknadiv gubitak i Partizan je bio primoran da ponovo stvara novi tim.

U sezonama 1993/ 94 pod vođstvom trenera Željka Lukajića i 1994/ 95 pod vođstvom Borislava Džakovića stasali su novi igrači… Nikola Lončar, Miroslav Berić, Haris Brkić, Željko Rebrača, Predrag Drobnjak, Aleksandar Čubrilo koji su nastavili blistavu tradiciju KK Partizan osvojivši u dve sezone prvenstvo Jugoslavije i dva puta Kup Jugoslavije.

U sezoni 1996/ 97. sa novim trenerom Miroslavom Nikolićem KK Partizan pojačan Dejanom Tomaševićem, Dejanom Koturovićem, Draganom Lukovskim ponovo je zauzeo mesto među najjačim klubovima Evrope i ostvario zapažen rezultat plasmanom u osminu finala Evrolige, uz nastavak dominacije u domaćoj ligi.

Sledeća sezona 1997/ 98. predstavljala je definitivnu potvrdu veličine i snage KK Partizan pošto je beogradski sastav po treći put u svojoj istoriji izborio je učešće na Fajnal foru u Barseloni. Posle novog evropskog uzleta, usledio je neplanirani kiks u domaćem prvenstvu, Partizan je izgubio titulu državnog prvaka, a klub je ujedno napustio i odlični centar Predrag Drobnjak, dok je na mesto trenera došao Vladislav Lučić.

U Kupu Saporte ekipa Partizana je stigla do četvrtfinala gde je poražena od Benetona, ali je neuspešno završeno domaće prvenstvo, koje je zbog rata i NATO bombardovanja prekinuto pre plej ofa (Partizan je zauzeo treće mesto), ipak, osvojen je Kup Jugoslavije.

Po završetku sezone ekipu su napustili najbolji igrači, Dejan Tomašević, Haris Brkić, Dragan Lukovski… pa je KK Partizan još jednom bio primoran da formira novi tim, a na mesto prvog trenera pred sezonu 1999./2000. došao je mladi stručnjak Nenad Trajković. Iako novoj mladoj ekip Partizana pred početak sezone nisu davane realne šanse da osvoji neki od trofeja, ekipa je predvođena Radoševićem, Čubrilom, Čankom, Vardom, Đokićem, Markovićem, Petrovićem… osvojila Kup Jugoslavije i stigla do finala plej ofa domaćeg takmičenja.

Sezonu 2000/ 01. KK Partizan je počeo pojačan povratnicima Berićem, Bulatovićem, Glintićem, kao i Bogojevićem, a timu se kasnije prikljucio i Milisavljević. Trener Nenad Trajković je posle samo nekoliko utakmica zamenjen, a na njegovo mesto došao je Darko Russo, bivši pomoćnik Željka Obradovića u reprezentaciji Jugoslavije. Sezonu je svakako obeležio povratak velikih asova, Vlade Divca, Predraga Danilovića i Žarka Paspalja, ovaj put, na mesta predsednika i potpredsednika Kluba, ali i velika tragedija kada je ubijen Haris Brkić, te je Partizan sezonu završio bez trofeja.

Od povratka Duška Vujoševića na mesto trenera KK Partizan 2001. godine počela je i “striktna” primena politike kluba da se uporedo sa dobrim rezultatima stvaraju i novi asovi, igrači koji bi mogli da nastave trofejni niz.  U poslednjoj deceniji u crno-belom dresu su stasali Miloš Vujanić, Nenad Krstić, Vule Avdalović, Uroš Tripković, Luka Bogdanović, Kosta Perović, Boris Bakić, Novica Veličković, Dejan Borovnjak… dok su u osvajanju trofeja u velikoj meri pomogli iskusni igrači (povratnici) Vlada Šćepanović, Dejan Milojević, Đura Ostojić, Veselin Petrović, Nenad Čanka, Predrag Šuputa…

Pred početak sezone 2009/ 10 trener i sada već potvrđeno veliki strateg KK Partizana Duško Vujošević  je po ko zna koji put zbog finansija bio primoran da proda svoje najbolje igrače iz prethodne sezone i da ponovo stvara novu ekipu… Tada su nam predstavljeni ne toliko poznati igrači kao što su Aleksandar Marić, Jan Veseli, Lorens Roberts i Lester „Bo“ Mc Calebb, Branislav Đekić, Strahinja Milošević… i već potvrđeno dobri igrači kao što su kapiten Petar Božić, Dušan Kecman, Aleksandar Rašić, Slavko Vraneš. Tada se ovoj novoj ekipi KK Partizana nisu davale neke velike šanse da će ostvariti neki zapaženi rezultat… a već 7-9. maja ova mlada i talentovana ekipa velikih boraca imaće priliku da na fajnal foru u Parizu ponovi najveći uspeh u istoriji kluba i još jednom potvrdi da nije sve u novcu.

Istorija KK Partizan preuzeta sa www.kkpartizan.rs

‘ ‘

Stari Rimljani imali su izreku „nomen est omen“ (ime je znak). U imenu atipičnog italijanskog kluba, neprikosnovenog vladara kalča u nekoliko poslednjih godina, milanskog Intera, krije se i suština njegovog puta ka fudbalskoj orbiti. Osnovan dalekog 11. marta 1908. godine, akcijom grupe fudbalskih „disidenata“ do tada jedinstvenog gradskog kluba Milana, mlađi milanski fudbalski div nije kroz istoriju uvek bio miljenik boginje sreće.

Pošto se fudbalski „pobunjenici“ iz okrilja jedinstvenog gradskog kluba nisu pomirili sa odlukom o vetu na pravo igranja stranaca u šampionatu Italije, odlučili su da demonstrativno istupe iz tabora Milana i osnuju novi klub, koji ce se u inat, samoljubivim lokal patriotama u Milanu i u Italiji nazvati bas Internacionale, ili lakše i kraće Inter, kako ga milioni fudbalskih fanova na Apeninima i u svetu danas poznaju i kako je sportski brendiran u svetu fudbala. Osnivači kluba čija imena i prezimena dovoljno govore o pravom konglomeratu nacija u okviru osnivača novog kluba bili su Đorđo Muđani, Bosard, Lana, Bertoloni, de Olma, braća Enriko i Arturo Hinterman, Pjetro del Oro, Ugo Rajtman, Hans, Volkel, Maner Vipf, Karlo Ardusi… Simbolično, sastali su se u tada poznatom milanskom mestu okupljanja intelektualaca grada Milana, restoranu „Orolodio“, što i danas u lokalnom prepucavanju sa pristalicama gradskog rivala, tifozi Intera ističu kao početnu klasnu razliku dva velika gradska rivala. Jer, Milan je bio i ostao klub širokih narodnih masa, što je i danas dominantno u svesti navijača i jednog i drugog kluba. Zanimljivo, slikar Đorđo Muđani, jedan od glavnih inicijatora osnivanja Intera, najpre je želeo da se klub nazove Milano, ali je zbog velike sličnosti sa imenom već postojećeg kluba A.C. Milan, preovladalo mišljenje da bi to dovelo do konfuzije među navijačima oba kluba.

I imena predsednika Intera kroz bogatu klupsku istoriju, koja traje više od jednog veka ilustruju da je Inter oduvek bio klub u bojama „ujedinjenih fudbalskih nacija.“ Hronološkim nizom, od prvog predsednika Đovanija Paramitiotija, preko imena i prezimena njegovih naslednika, to je lako zaključiti. Dakle, 1909. godine prvi čovek Intera bio je Etore Štraus, zatim od 1910 – 1912 Karlo de Medići (!), 1912 – 1913 Emilio Hircel, 1913 – 1914 Luiđi Ansbaher, 1914 – 1919 Đuzepe Viskonti di Modrone, od 1919 – 1920 Đorđo Huls, od 1920 – 1923 Frančesko Mauro, od 1923 – 1926. Enriko Oliveti, od 1926 – 1928. Senatore Borleti, od 1928 – 1929 Ernesto Toruzio, od 1929 – 1931. Oreste Simonuti, od 1932 – 1942. Ferdinando Pocani, od 1942 – 1955. Karlo Rinaldo Maseroni, od 1955 – 1968. Anđelo Morati, od 1968 – 1984. Ivanoe Fraicoli, od 1984 – 1995. Ernesto Pelegrini, od 1995 – 2004. Masimo Morati, od 2004 – 2006 Đacinto Faketi, a od 2006. ponovo Masimo Morati.

U korenima kluba leži i njegova suštinska razlika u odnosu na ostale klupske velikane italijanskog fudbala. Poimanje sportske borbe uz isključivo korišćenje fudbalskog fer pleja, atipičnog za italijanski mentalitet, decenijama su karakterisali Inter i sigurno ga zbog tog doslednog principa u eri vladavine višedecenijskog gazde kalča Đovanija Anjelija, odvojili od dosta titula i trofeja koje su igračkim kvalitetom zasluživali. To je čitav klub dovelo do veštačkog sindroma „gubitnika“, a svakako tadašnji gospodari Interove sudbine i pozicije večite senke Juventusa, pa od devedesetih i Milana, i propagandom putem mas medija u Italiji, uspeli su da slavom ovenčani klub, bivšeg dvostrukog šampiona Evrope iz 1964. i 1965. i nezvaničnog prvaka sveta, pobednika Interkoninentalnog kupa istih godina, dovedu do fingirane pozicije luzera.

To je bio ogroman psihološki pritisak na sve u klubu, počev od igrača, preko trenera, pa sve do članova uprave, koji armiji fanatičnih, ali i poslovično nestroprljivih navijača „crno – plavih“ nisu mogli jednostavno da sve neuspehe objasne sudijskim otimačinama. Pokojni Đacinto Faketi, legenda Intera, koji je od 2004 – 2006, bio posle kratkotrajne, dobrovoljne demisije Masima Moratija, glavnokomandujući u Interu, sve to je objasnio i iz ugla bivšeg vrhunskog fudbalera, klupske legende i reprezentativca Italije: „Ne možete od fudbalera očekivati vrhunske rezultate, a pogotovo čuda i osvajanje titule prvaka Evrope, kada svaki meč igraju pod presijom zbog suđenja, pa ne mogu da se koncentrišu na igru. Naravno, naši navijači dok gledaju utakmicu to ne mogu do kraja da razumeju, već samo oni koji su igrali, ili koji igraju fudbal.“ Tako je govorio Faketi, a obelodanjivanje afere kalcopoli 2006, samo godinu dana pre njegove prerane smrti, potvrdile su reči nekadašnjeg proslavljenog asa Intera i skvadre „azura.“ Otkako se u kalču igra isključivo po fudbalskim pravilima, Inter je apsolutni šampion Italije, a to je svima u klubu ulilo neophodnu dozu psihološke stabilnosti, samopouzdanja, opuštenosti u igri, samouverenosti i pozitivne sportske drskosti u pristupu svakom protivniku, što je ranije klubu nedostajalo iz već opisanoih subjektivnih razloga.

Tako se rezultati Intera u neformalnom liga – kup takmičenju odmeravanja snaga najboljih ekipa Starog kontinenta, zvanom Liga šampiona mogu podeliti na dve faze: pre izbijanja afere kalčopoli i od 2006. godine, pa do današnjih dana. Inter je u sezoni 1998/ 99. debitovao u Ligi šampiona i u onom spektakularnom duelu protiv Reala u Milanu, trijumfom 3:1, pokazao je da kuca na vrata dotadašnjih večitih pretplatnika za naziv najbolje ekipe u Evropi. Ali, da je taj uspeh bio samo epizoda, pokazao je četvrtfinalni dvomeč protiv Mančester junajteda. Iako je u prvom susretu izgubio na Old Trafordu 2:0, Inter nije nadigran, a arbitraža Francuza Lisiera, koji je poništio dva čista gola Dijega Simeonea, a priznao drugi gol „đavolima“ Aleksa Fergusona, još jednom su nepisano pravilo ovekovečili: klub koji nema autoritet kod sudija u nacionalnoj ligi, pored tada nedodirljivih Juventusa i Milana, ne može da očekuje drugačiji tretman u mnogo izazovnijem i komercijalnijem takmičenju kao što je Liga šampiona. Morati nije na vreme izvukao pouke iz poraza protiv Mančester junajteda, jer je i u milanskom revanšu koji je okončan 1:1, njegov klub tretiran kao ekipa druge fudbalske kategorije.

Usledio je pravi elektrošok u sezoni 2000/ 01. posle eliminacije u dvomeču sa švedskim Helsingborgom u kvalifikacijama za Ligu šampiona. Ekipu je trenirao Marko Tardeli, a interesantno te sezone u kojoj su jedva stigli do šestog mesta u Seriji „A“,  neroazuri su katastrofalno gubili od Parme u kupu Italije s rekordnih 6:1, a pola tuceta golova primili su i u gradskom derbiju protiv Milana, koji im je u proleće 2001. naneo istorijski debakl 6:0! Bacanje Molotovljevog koktela na autobus igrača i uprave Intera posle blamaže protiv Parme, još uvek nisu rasanili Masima Moratija, petrolejskog magnata, koji se tih godina više bavio iracionalnim razmišljanjima o potrebi dovođenja nekog sportskog psihologa, koji bi probudio pospane Interove zvezde, nego što je brinuo o pogrešnoj selekciji igrača. U timu je tada jedan od najboljih fudbalera bio prosečni turski centarfor Hakan Šukur, a nadaleko poznati „bik sa Bosfora“, bio je sve, samo ne pravi adut ambicioznog Moratija u pokušaju da vrati davno izgubljenu Interovu slavu.

Serijske smene trenera i lutanje u kupoprodaji fudbalera, samo su bili deo lošeg tajminga uprave Intera, koja je, ispostaviće se, pet godina kasnije, možda sve to vreme i znala ili naslućivala razloge dimenzije Interovih promašaja, bar u nacionalnom šampionatu, ali još uvek je to bio loš alibi za pogrešnu selekciju igrača i trenera. To je segment posla koji su Morati i kompletna uprava Intera, uključujući i fudbalski skauting koji su vodile nekadašnje vedete kluba Gabrijele Orijali i Marko Branka, morali mnogo bolje da odrade. Očigledno, stalna javna prepucavanja sa najvećim rivalima na terenu, ali i van njega Juventusom, ljude u Interu su u to vreme u velikoj meri dekocentrisali, što se negativno odrazilo i na rezultate kluba, čak i u italijanskimm okvirima. Kroz klub je prodefilovalo mnogo italijanskih i stranih igrača velikog formata, ali trofeji su ostali kao fatamorgana u pustinji.

Jedini trener koji je u to vreme uspeo da svojom harizmom stečenom u Valensiji da, bar donekle, konsoliduje Inter bio je Argentinac Hektor Kuper. U famoznoj sezoni 2002/ 03. pod njegovom komandom, milanski Inter je u Ligi šampiona odigrao nekoliko vrhunskih utakmica, a pamtiće se pobede nad Ajaksom u Milanu i u Amsterdamu od 1:0 i 2:1, kao i eliminacija Valensije nadolazećeg trenerskog maga Rafaela Beniteza u četvrtfinalu takmičenja. U Milanu je bilo 1:0 uz kečerski repertoar Marka Materacija, a u revanšu Inter se provukao na Mestalji. Poveo je preko Vijerija, a onda se Valensija, u svom stilu ispromašivala, ali ipak je stigla do Pirove pobede od 2:1. Polufinale protiv Milana uz dva remija 0:0 i 1:1 označili su eliminaciju kluba u trenutku kad je Hektor Kuper bio na tragu davnašnjeg podviga svog zemljaka Helenija Herere iz dalekih 60-tih godina prošlog veka. Međutim, Milan je, objektivno gledano bio bolji rival u obe utakmice. Briljirao je Ševčenko, a revanš meč sudio je gotovo bez ijedne greške Rus Ivanov. Ranim golom najboljeg ukrajinskog fudbalera Milan je poveo, a Inter je stigao samo do izjednačenja preko Martinsa pet minuta pre kraja. Doduše, Kordoba je u 90. minutu umalo doneo potpuni preokret, koji bi značio i plasman u veliko finale i obračun veka protiv Juventusa, ali prečka je sprečila ostvarenje snova. Posle volšebno izgubljene titule u poslednjem kolu prvenstva iste 2003. Kuper je početkom jeseni naredne takmičarske 2003/ 04. otišao iz kluba, ali pre toga je uspeo da Arsenalovom dugogodišnjem trenerskom matadoru Arsenu vengeru zada bolan udarac na Hajberiju, gde su „crno – plavi“ slavili čak sa 3:0. Međutim, rekordni trijumf Arsenala u Milanu u revans utakmici 5:1, uz neviđenu šetnju igrača iz Londona u šesnaestercu Intera i egzibicionu igru Vengerovih pulena, upalili su Kuperu crveno svetlo na klupi Intera. Samo je Štutgart uspeo u jednoj prijateljskoj utakmici na San Siru da deklasira Inter sa 5:0, a onda i tobdžije sa Hajberija.

Sledeća 2004/ 05 pod vođstvom Interovog trenerskog proroka Roberta Manćinija nije bila za zaborav. Već čuveni, popularni „Paco kavalo“ („Ludi konj“, kako su Manćinija zvali za igračkih dana u Sampdoriji), dao je fudbalerima potpunu slobodu u igri. Lišio ih je stega i preteranih taktičkih zamisli, koji su ih, pored već nabrojanih subjektivnih faktora ranije blokirali. I tim je počeo da igra ofanzivno, gde god se pojavi, bilo u prvenstvu Italije, bilo u Evropi, a poraslo im je i sampouzdanje do neviđenih razmera. Još je u sećanju neverovatan meč Inter – Sampdorija 3:2 u prvenstvu Italije. Đenovljani su do 90. minuta vodili 2:0, ali u sudisjkoj nadoknadi „interisti“ su postigli tri fenomenalna gola i napravili nesvakidašnji fudbalski preokret koji je na temperamentan način opisao tadašnji Interov, najverniji navijač na RAI-iju Bruno Đentili, a slične podvige u ligi pravili su i protiv Kaljarija, kad su stigli dva gola zaostatka na Sardiniji, pa protiv za Inter, često fatalnog Lacija, od 0:3, do 3:3 na Olimpiku i u još nekoliko mečeva. Inter je u prvih 15 kola imao samo tri pobede i čak 12 remija, ali svi ti nerešeni sihodi bili su u igrama na ivici „žileta.“ Manićni je insistirao na novoj filozofiji, koja ga je proslavila i u Laciju i u Fiorentini kao trenerskog početnika, a igrače je oslobodio straha. Uživao je apsolutnu podršku Masima Moratija, za razliku od mnogih prethodnika na klupi Intera, koji nisu, doduše ni pokazivali njegovu trenersku kreaciju, novu viziju igre. Bio je i ostao bukvalno Interov fudbalski reformator. S njim na čelu, Inter je vratio domaće trofeje u vitrine. U sezoni 2004/ 05. posle 23 godine osvojen je kup Italije dvostrukim trijumfom nad Romom 2:0 u Rimu i 1:0 u Milanu, a dve godine kasnije u nezadrživom pohodu overena je administrativna titula iz prethodne sezone, koju su izborili diskvalifikovanjem nesuđenog prvaka Juventusa i kažnjavanjem vicešampiona Milana zbog nameštanja rezultata. Godinu dana kasnije 2006/ 07 skudeto je osvojen uz obaranje svih italijanskih rekorda u istoriji kalča. Manćinija su već poredili sa Hererom i Trapatonijem, jer su samo njih dvojica 1963. i 1989. na tako impresivan način došli do titula šampiona u kalču, a 17 uzastopnih pobeda u tom prvenstvu Manćinija su ustoličili kao evropskog fudbalskog rekordera svih vremena, jer je tim podvigom srušio i do tada važeće rekorde Real Madrida iz šezdesetih godina u Španiji i Bajerna iz sedamdesetih godina u Nemačkoj.

Ali, Manćini se nije proslavio u Ligi šampiona. iako je njegov tim umeo da zasija na Mestalji i do nogu potuče tradicionalnog rivala u mnogim evro kupovima Valensiju sa čak 5:1, pa i da trijumfuje nad Verderom i Portom 2:0 i 3:1 na San Siru, završni udarac je opet izostao. U četvrtfinalu Lige šampiona na putu ka vrhu ponovo se isprečio gradski rival Milan. ‘Roso neri“ su u prvom meču slavili 2:0, a u drugoj utakmici u kojoj je Inter bio bolji do olako primljenog gola, došlo je do eksplozije nezadovoljstva ogorčenih Interovih navijača, koji su u finišu meča, kad je sve već bilo izgubljeno počeli pravim „bejrutskim“ vatrometom da zasipaju bakljama Milanovog golmana, Brazilca Didu, koji je u nekolko navrata spasio svoju mrežu, a u jednom trenutku i sudija je učionio, ono što nije mogao Dida. Poništio je regularan gol Holanđanina Van der Mejdea i neobuzdanom revoltu Interovih tifoza nije bilo kraja. Klub je ispao u četvrtfinalu, novčano je drakonski kažnjen, a ljudi bliski upravama Milana i Juventusa, tražili su svojim vezama i uticajem u UEFA da Inter bude kažnjen višegodišnjom zabranom igranja u UEFA takmičenja, nešto poput Liverpula 1985. godine. Zbog učestalih divljanja nezadovoljnih Interovih navijača, takvi apeli, i nisu bili čak bez osnova, bez obzira, što su Juve i Milan u svemu gledali svoju računicu.

Ni 2005/ 06. neće se dugo pamtiti i prepričavati. Inter je uspeo da u osmini finala porazi Ajaks sa 1:0 i posle 2:2 na „Amsterdam areni“, vizira pasoš za četvrtfionale, gde ga je na opšte iznenađenje potopila „žuta podmornica“ Viljareala, otkrovenja te sezone u Ligi šampiona, kluba koga je jedva izbacio Arsenal u polufinalu i to samo zbog bravurozne odbrane penala Arsenalovog golmana Jensa Lemana, koji je zaustavio šut s bele tačke i sprečio da meč ode u neizvesne produžetke. Od 2006/ 07. konačno počinje novo Interovo računanje vremena. Kao što su govorili Rimljani anno domini, ili kalčo pulito (epoha čistog fudbala), u kome se oni, kao što se vidi mnogo bolje snalaze nego ranije. Ali, rutinski osvojene titule u domaćem prvenstvu 2007, 2008 (bez obzira na dramu u poslednjem kolu) i 2009. nisu dobile potvrdu u Ligi šampiona.

Kvalitet italijanskog klupskog fudbala drastično je opao posle raskrinkavanja afere kalčopoli, poseta stadionima je prepolovljena, poverenje sponzora klubova u kalču posle masovnog skandala iz 2006. je poljuljano, a autoritet italijanskog fudbala čak ni osvajanje titule svetskog prvaka 2006. nije moglo da kompenzuje u očima fudbalske Evrope. Danas je italijanska liga tek na trećem mestu u Evropi, iza engleske i španske lige, a nemačka Bundes liga opasno im preti preuzimanjem treće pozicije već od sezone 2011/ 12, kada bi Italijani mogli Nemcima da ustupe mesto četvrtog predstavnika u takmičenju. I Francuzi posle blistavih rezultata Bordoa i Liona u ovom ciklusu nisu daleko.

I bez obzira što je Inter i 2007/ 08, kao i 2008/ 09. doživljavao lake eliminacije protiv engleskih giganata Liverpula i Mančester junajteda, pri čemu u četiri meča nije postigao nijedan gol !? (protiv Liverpula 0:2 u gostima i 0:1 na San Siru, a protiv Mančester junajteda 0:0 kod kuće uz poraz na strani od 2:0, gde je Ibrahimović pogađao i prečku i stativu, a Englezi, pomalo i srećno prošli dalje), aktuelni šampion Italije trenutno jedini brani čast italijanskog klupskog fudbala u tekućoj 2009/ 10. Mada su u okršaju protiv nesumnjivo tehnički najsuperiornije ekipe u Evropi u ovom trenutku Barselone pokazali inferiornost na Nou Kampu, briljantan trijum na Stamford bridžu, a još više igra izabranika Žozea Murinja i gol, već pomalo zaboravljenog strelca Samjela Etoa, govore da bi zvanični šampion Italije mogao da se protiv nepredvidivog ruskog CSKA iz Moskve izbori za plasman u polufinale, a onda su sve mogućnosti otvorene.

Uostalom, klub čiju su slavnu klupsku prošlost u Ligi šampiona u proteklih deset godina obeležili i takvi fudbalski velemajstori kao Argentinci Batistuta, Solari, Veron, Krespo, Brazilci Roberto Karlos, Ze Marija, Ze Elijas, Ronaldo, Čileanci Zamorano, Pizaro i Himenez, Kolumbijac Rivas, Francuzi Silvestre, Dalma, Dakur, Koe, Viera, Grk Karagunis, Suaco iz Hondurasa, Nigerijac Martins, Holanđani Davids, Van der Majde, Vinter, Paragvajac Gamara, Portugalci Konseisao, Manise, Souza, Hrvat Simic, Slovak Gresko, Spanac Farinos, Švedjanin Ibrahimović, Švajcarac Sforca, Turci Emre i Sukur, Urugvajci Rekoba i Sorodno i naravno plejada vrhunskih, naših srpskih asova, koji su kao igrači, a Mihajlović kasnije i kao pomoćni trener, doprineli renesansi Intera (Jugović, Mihajlović, Stanković ), svakako zaslužuje da se ponovo popne na fudbalski krov Evrope.

Slavna prošlost obavezuje današnju generaciju Intera, jer klub za koji su igrali i za koji su trofeje osvajali Adriano, Altobeli, Đuzepe Barezi, Bekalosi, Bergomi, Berti, Boninsenja, Breme, Burgnic, Korso, Domengini, Faketi, Feri, Ibrahimovic, Klinsman, Mandorlini, Marini, Mateus, Macola, Meaca, Orijali, Rekoba, Ronaldo, Rumenige, Serena, Suarez i Zenga mora uvek da teži samom vrhu. U današnjoj generaciji Interovih fudbalera je čak devet njih koji su ušli u klub 100 fudbalera koji su odigrali najviše utakmica u klupskoj istoriji. Predvodi ih sadašnji kapiten Havijer Zaneti sa 685 utakmica u dresu kluba, po čemu je drugi na klupskoj listi iza rekordera Đuzepea Bergomija, na 11. mestu je Kordoba sa 413 utakmica i 18 datih golova, na 30. mestu Marko Materaci sa 257 utakmica i 20 golova, na 33. mestu nas Dejan Stankovic sa 247 utakmica i 33 gola, na 35. mestu Kambijaso sa 242 utakmice i 29 golova za Inter, na 38. mestu je golman Toldo sa 233 utakmice, na 45. mestu golman Žulio Cezar sa 205 meceva , na 77. mestu Majkon sa 161 utakmicom i 13 pogodaka, a 99. mesto pripada Samjuelu sa 135 mečeva i 10 datih golova.

Sada je na Žozeu Murinju, majstoru fudbalske strategije i čoveku koji lepotu igre ne forsira poput prethodnika Manćinija, da taj potencijal eventualno pretoči u osvajanje jedinog preostalog trofeja koji sadašnjem predsedniku masimu Moratiju nedostaje da bi dostigao slavu svog oca Anđela Moratija koji je 1964. i 1965. dva puta uspevao da klub dovede do laskave titule najboljeg u Evropi.

‘ ‘

Gde je paralela između stranputice, kako su to nemušti političari 90-tih govorili „Svijetlog sunca nad plodnijem Stigom“ i čoveka koga je za vreme igračke karijere krasila krilatica: „nema mleka, nema jaja, važno je da u nedelju igra Dragan Džaja!“ Svakako, u ishodišnoj, opadajućoj amplitudi moći uticaja u političkoj sferi, sada blagopočivšeg i analognom padu uticaja Džajića u sportskoj sferi. Današnje generacije fudbalskih fanova ne robuju „starogrčkim idolima pećine“, kako su umeli da kažu grčki filozofi, a još manje su spremni da prelistavaju do besvesti požutele korice Zvezdinih, pobedničkih uspomena iz Barija i Tokija. Da sve nije „prohujalo s vihorom“ i „kroz vetrove rata“, elegičnih tonova o sumraku najtrofejnijeg srpskog kluba ne bi ni bilo. Crvena zvezda je u svim segmentima paradigma stagniranja i tvrdoglavog opiranja izazovima novog sistema vrednosti, gde se jeretički bežalo i od pomisli o tržišnom stvaranju novostvorene vrednosti.

Statičko gledanje na neizbežnu rezultatsku krivulju uspona i padova rezultata, mnoge uprave i posle demisije Džajića i Cvetkovića, doveli su u višegodišnje i višestruke zablude, jer nisu imali blagovremenu percepciju svetskih trendova u fudbalu, a još manje anticipaciju događaja. To je rezultovalo automatskom pasivizacijom, ne samo na evropskom planu, nego čak i u internoj komparaciji sa tradicionalnim rivalom Partizanom, koji se može pohvaliti da u poslednje dve decenije nije bio uobičajeno rezultatski i trofejno inferioran u odnosu na Zvezdu, kao što je, uglavnom, bilo nepisano pravilo u daljoj prošlosti. Ali, Partizanov blagi uspon nije signal nekog njegovog rapidnog napretka, koliko Zvezdinog strmoglavog pada.

Kauzalnu vezu današnjeg Zvezdinog mediokriteta, kluba koji ne pamti kad je poslednji put prezimio u nekom evro takmičenju, što je do 1992. bilo nezamislivo, nije moguće sagledati bez reminescencije na period omamljujuće svemoći.U našoj, lokalnoj, fudbalskoj „džungli na asfaltu“, nisu scenariji bili ispisivani rukom nekog ovdašnjeg, dečjeg pisca, nalik na Radjarda Kiplinga, autora originalne, dečje „Džungle na asfaltu.“ Miljan Miljanić je decenijama bio alfa i omega srpskog fudbala, a klub je vokabularom pomenutog „Čiče“ koji je oduvek plenio fudbalskom logorejom, bez ikakve potrebe sebi oko vrata navukao rezultatski imperativ, dobro poznatim sintagmama, koje datiraju iz epohe u koju je Miljanić davnih 60- tih i 70 -tih obeležio u Zvezdi trofejima u domaćim okvirima. Dakle, okoštalim rečnikom, tog najpoznatijeg fudbalskog birokrate, koji nikad čestito nije šutnuo loptu, klub je medijski predstavljan, kao što bi rekao Miljanić „institucija u sistemu“ i uz SANU i SPC, shodno i tumačenju misli legendarnog pozorišnog barda Ljube Tadića, jedan od tri simbola srpstva.

Revnosni Zvezdini hroničari mogu Miljanićeve sentence pronaći i u stihu pokojnog Stefana Grubača, koji je na pitoreskni način dočarao Miljanićevu fudbalsku filozofiju, koja u mnogo čemu podseća na današnje Murinjovo maltretiranje fudbalske igre, ili nekadašnje Sakijevo ruganje atraktivnosti fudbala. Zajedničko im je što nikad nisu ozbiljno igrali fudbal da bi mogli na ozbiljan način da participiraju u diskusijama o igri, a iako su bili treneri u tri različite fudbalske epohe, na svoj način, dali su pečat autentičnom destrukcijom igre.

Čak ni Bogdan Tirnanić Tirke, kako bi to novinari koji pretenduju da dobiju Pulicerovu nagradu, vele, oličenje Bizmarkove „univerzalne neznalice“, koji o svemu zna ponešto, a ništa detaljno i ekspertski nije u „Beogradu za početnike“ mogao da sakrije u fudbalskom poglavlju dilentatizam onoga ko se samozvano pozvao da bude rodonačelnik fudbala u Srbiji. Miljanić, jednostvano, nije bio kadar da tokom svoje karijere iznese tako veliko breme odgovornosti, jer nije bio kompetentan i kvalifikovan, a kasnije je sam sistemom negativne trenerske selekcije, kao sujetan čovek i selektirao trenerske laike, a ovi shodno svom neznanju i polovične fudbalere. Pojednostavljeno rečeno, sijaset talenata u fudbalu Srbije, ne samo Crvene zvezde i ne samo danas ili juče, propalo je zahvaljujući nestručnoj selekciji od strane nekvalifikovanih trenera. Onda postaju uzaludne Tirnanićeve metafore Zvezde sa fudbalskim totemom u Srbiji. Nijedan klub, ni kod nas, ni u svetu, ne bi izdržao takav balast koji su mu na leđa natovarili oni koji mu iz najbolje namere čine medveđe usluge. I nisu, inače veliki publicisti i erudite Tirnanić ili Prelević bili jedini, nego i danšnji doajeni Dobrivoje Jankovic i Milojko Pantić. I što reče jednom Dante: I put do pakla je popločan dobrim namerama, pa tako i Bobi i Panta ne razumeju koliku štetu nanose svojim javnim istupanjem.

Iz doba rimskih Saturnalija, koje su carevi organizovali isključivo subotom popodne da podanicima prirede zabavu u pauzi, recimo gladijatorskih borbi, koje su na „rasporedu“ bile sredom na „Koloseumu“, bilo je narodnih tribuna koji bi mogli da pariraju Panti ili Bobiju kao Tirketu našeg doba, ali znanto teže Zvezdinom višegodišnjem hroničaru Ljubomiru Vukadinoviću. Kaže novinarski Seneka:…“Danas je Zvezda izgubila od Partizana…“ Logično, možete izvesti iz uvodne rečenice izveštaja sa derbija davne 1970. godine kako je Zvezda pobedila samu sebe, a Partizan je tu bio kao neki duh, ali bez sekire. Od ovako jednostranog pristupa i zloupotrebe medija, štetu su imali, ili dans još uvek imaju i Zvezda i Partizan. Novinar nikada i nigde ne sme da pokaže da navija i to je uz prvi uslov poznavanja elemenata i pravila igre, najvažniji uslov profesionalnog praćenja sportskog događaja. Monopol nad istinom i njeno šamaranje, u dogoročnom smislu, vodi autodestrukciji. Zvezda je kroz navedene fragmente novinarskih hiperbolisanja, bila decenijama, sada se tek ispostavlja, kratkoročni pobednik, ali je u današnje vreme sportske tranzicije, dugoročni gubitnik, s tim što ni Partizan, ni bilo koji treći klub u Srbiji, nije profitirao u pravom smislu reči od Zvezdinog stagniranja. Partizan se nije popeo na nekadašnji Zvezdin nivo, ali je ona pala na Partizanov nivo i tu se odvija nivelacija snaga, a što bi rekli Rimljani, nema na vidiku treće sile koja bi poremetila ustaljenu dominaciju samo dva za ozbiljno, organizovana kluba u zemlji. Znači, tercium non datur (trećeg nema, treći ne postoji), baš kao recimo i u „rudarskoj“, škotskoj ligi, gde se decenijama vodi dijalog Rendžersa i Seltika, ali kao i kod nas, sve više meren kvantitetom titula, a ne kvalitetom sa evropskom pozlatom domaćih trofeja.

Ima li veće tragike koju zacelo ne bi opisali ni Eshil, ni Sofokl, ni Evripid zajedno, od činjenice da Zvezdin negativni Kopernikanski obrt u rezultatskom smislu počinje baš definitivnim krajem Džajićeve predsedničko – direktorske vladavine u tandemu sa Cvetkovićem na dalekom Baltiku protiv kluba koji nosi indikativan naziv – Zenit. Pa, ne kaže bez razloga narod koji je podigao najduži zid u istoriji civilizacije, ujedno i jedini vidljiv objekat posmatran sa Meseca na planeti Zemlji, kako i najsavršenija stvar počinje da propada kada dostigne kulminaciju.

U Crvenoj zvezdi nisu shvatili da je briljantna epizoda iz Barija 1991. samo jedna zlatna kap u, zaista nepreglednom moru višedecenijskih neuspeha naših klubova i reprezentacije na svim težim fudbalskim ispitima protiv bilo kog opasnijeg protivnika. To oni, koji danas sa nostalgijom pričaju o ranijim Zvezdinim ili Partizanovim uspesima, potcenjujući i ubijajući volju današnjim generacijama, neumesnim poređenjima različitih fudbalskih vremena, neće ili ne žele da znaju. Bez ikakvog preterivanja, bilo kom našem ili evropskom klubu u bivšem KEŠ-u ili ugašenom KPK, bilo je neuporedivo lakše da izbore odličan rezultat uz znatno manju konkurenciju stranih klubova. U MIljanićevo vreme, Zvezda je do polufinala KEŠ-a 1971. stigla trijumfima nad šampionima Rumunije, Mađarske i DR Nemačke, a da li iko fudbalski pismen može da timove UTE i a Arada, Forverca ili Ujpešt Doze smatra respektabilnim. Partizan je u tadašnjem sistemu KEŠ-a 1965. stigao do četvrtfinala, gde je naleteo na Inter i ispao, pobedama protiv prvaka Kipra i Luksemburga u šesnaestini finala i osmini finala takmičenja. Uz dužan respekt bivšim generacijama, današnja Liga šampiona bi i za njihove generacije bila verovatno nedostižan san, a naši današnji klinci bi u njihovo vreme najverovatnije postigli slične rezultate i stizali obično do četvrtfinala, onda kad su i Engleska i Španija imali po jednog predstvanika u KEŠ-u kao i Malta ili Luksemburg, čiji timovi u Ligi šampiona, naravno, ne učestvuju. Partizan je i onda sa timom u kome je igrao pokojni Vasović izgubio od CSKA – Sofija sa 4:1 u Beogradu, a Zvezda je ispadala ne samo protiv Panatinaikosa, već i protiv AEK-a ili PAOK-a u vreme kad smo za Bugare i Grke bili fudbalska Sorbona. Nije naš fudbal baš toliko posrnuo, koliko oni stariji koji prikrivaju svoje debakle, žele da veštački nametnu kompleks danšnjim genreacijama. U tome jeste njihova velika krivica i odgovornost.

Čoveku je kao najsavršenijem biću u kosmosu imanentno da razmišlja, pa čak i bez pozivanja na Dekartov „Kogito ergo sum“ (Mislim, dakle, postojim), možemo konstatovati kako je dirigovani sistem vrednosti u društvu, bio i obrazac za sport, a pogotovo za fudbal, najkomercijalniji izazov političkih oligarhija od Vladivostoka, pa do Bradenburške kapije. Videti i biti viđen, pretočeno je u bezbroj kubertenovskih učešća u nekadašnjem Kupu šampiona, koje je ovenčalo geslo: učestvovati i biti počašćen sa, vrlo često, četiri do pet komada u rasparanim mrežama i razbijenim, slatkim iluzijama navijačkog populusa. Ali, vox populi uvek je imao eho propagande za jednokratnu upotrebu i za eskiviranje istine kako mnoge nacije igraju bolje od nas, zato što su, prosto talentovaniji i sposobniji fudbaleri. Samo, to je bio i ostao blam i ogromna sramota priznati i javno reći, jer se takva vrsta saopštavanja istine tretirala poput izdaje na bojnom polju, pošto je fudbal, ovde naopako shvaćen, kao produžetak rata drugim sredstvima, a ne kao isključivo sportska igra, kao što treba da bude. I zato sadašnji lament nad Zvezdom ostaje samo relikt poluvekovnog unisonog razmišljanja.

U sveopštoj ekonomskoj nemaštini ogromne većine stanovništva, sistemom fingirane identifikacije sa uspesima i neuspesima kluba, mužickog benda, filmske zvezde, amorfnoj masi nezaposlenih, nudi se pogrešan supstituit, a ona, opet ostaje večita tabula rasa, jer ne radi ništa na svom indivudualnom uzdizanju i dokazivanju. I to rađa, kao surogat stvarnosti, fenomen „profesionalnih navijača“, narodski rečeno huligana, kako na Istoku, tako i na Zapadu. Obični navijač, kome je fudbal više opijum, nego igra, zato ne kapira Zvezdin kasnopaleci refleks kao igračku inferiornost u odnosu na visoko produktivnu Tejlorovu traku germanske škole fudbala ili tempo pomentog Zenita i ruske mećave kad joj vreme nije.

Lisena Hegelove samospoznaje, kao vrhunske svesti, čak implementirane i u sportskom kontekstu, Zvezda i dalje, perom novinarskih zanatlija, baštini postulate, zbog kojih se samo neupućeni čude:1) Autsajder koji pobedi Zvezdu u Beogradu, ispada iz lige!? (Ovakve nebuloze, koje niko i nikada nije demantovao, mogli smo pročitati u dnevnoj štampi, a eto nekih sedam – osam godina Borac iz Čačka je pobedio na Marakani, a i danas još uvek igra Super ligi Srbije, tako da su takvi fudbalski filozofi već sebi skočili u usta), 2) „Zvezda je jaka kao i reprezentacija“, što je kao novinarska uzrečica bilo aktuelno 70-tih i 80-tih godina prošlog veka, od čega je Zvezda, normalno imala, najviše štete, jer su je takve stupidarije poslanika javne reči samo sputavale i dodatno obavezivale da se postigne nemoguće. Koji to klub na svetu, sem u nečijoj mašti može biti jači od državnog tima!? 3) Zvezda nikad ne menja trenera usred sezone. Ta maksima je važila do pre oko dve decenije, a i danas je mnogi tretiraju kao vrhunsku „mudrost“. I Real Madrid i Barselona mogu da promene trenera usred sezone, ako su rezultati neadekvatni, pa zašto bi onda Zvezda bila izuzetak?

Klub sa Marakane, zahvaljujući ovakvim „biserima“ onih koji sami sebe nazivaju njenim najvećim prijateljima i najvećim zvezdašima, postao je žrtva sopstvenih obmana. Klub koji je praćen amaterskom propagandom medija, pre ili kasnije pojede i sopstvenu supstancu, a takovo je nagriženo već onog trenutka kad su tri pomenuta i opisana „postulata“ Zvezdinih novinarskih „dobročinitelja“ postali novinarsko Sveto trojstvo u tumačenju značaja i mesta kluba u fudbalskoj hijerarhiji. Bez tog nametnuttog imeprativa i pravog okova, neviđenih stega koje su Crvenoj zvezdi, bespotrebno, na vojnički način nametnuti, klub bi mnogo bolje igrački i rezultatski funkcionisao. Sada, aktuelni „profesionalni navijači“, jednostavnije rečeno huligani, tu su samo običan nus produkt, tako iznedrenog sistema vrednosti. Oni nisu barjaktari, kao što kaže verzija jedne navijačke pesme, već, realno samo vagon u kompoziciji, hteli ili ne hteli to priznati.

‘ ‘

Masimo Morati je ozbiljan kandidat za gradonačelnika Milana. U perspektivi, on je mnogo bitniji lik od Silvija Berluskonija, jer za njegovo ime nisu vezani skandali i afere, ni u sportu, ni u politici. Malo je čudno što ga za gradonačelnika kandiduje levica, jer je on na čelu desničarskog Intera, dok je Berluskoni desničarski premijer iako je Milan tradicionalno levičarski klub. Prvi put u istoriji gazda Intera je levičar, a Milana desničar. Ranije se politički imidž klubova decenijama poštovao. Kratka reminescencija na scudetto dei tutti tempi, scudetto che non possiamo dimenticare mai!

Inter – Napoli 2:1 (0:1), 3.5.1989, stadion San Siro, gledalaca: 90 000 (rekord San Sira). Strelci: Berti u 49. i Mateus u 79. minutu za Inter, a Kareka u 30. minutu za Napoli. Četiri kola pre kraja Inter je tom pobedom osvojio titulu, najubedljiviju otkako se uopšte igra Kalčo od 1898 – do danas! Poslednje četiri utakmice mogao je da odigra za kiselu vodu, ali je odigrao za kladionicu. U Rimu, u 31. kolu: Lacio – Inter 1:3 (1:0) i u Milanu u 32. kolu: Inter – Atalanta 4:2 (1:2); iz 1 – 2 i iz 2 – 1, iskusno, rutinski. Posle meča sa Napolijem, Đuzepe Bergomi premazao je tako facu, da su u diskoteci u Milanu pomislili da je ušao Rajkard. Sutradan je još sa maskom sa šampionskog slavlja tako uleteo u kancelariju Ernesta Pelegrinija i tražio za sebe i igrače iste premije, koje je 31. 5. 1989. dobio tim Milana posle pobede nad Steauom 4:0 u finalu Kupa šampiona.

Pelegrini je pristao na pregovore, a Berluskoni kad je čuo, samo je klimnuo glavom i ponudio Interu meč za super šampiona Evrope! Zašto? Zato što je Silvio sam priznao da je tadašnji Kalčo mnogo jači od Kupa šampiona, a Inter je imao 11 bodova više od vicešampiona Napolija (današnjih 15 – 16 zbog 3 boda za pobedu), a Milan 12 manje (danas 18 manje od šampiona Intera). Ramon Dijaz u Gazeti delo sport, 31. 5. 1989, dan posle trijumfa nad Fiorentinom 2:0 u poslednjem kolu: „O ovoj skvadri će se kroz 10 – 15 godina pričati kao o timu koji je stigao iz bajke.“ Sad živimo vreme Dijazovog proročanstva. Taj broj Gazete sam sačuvao, kao i intervju Dijaza. Andrea Mandorlini, maj 1989: „Kako sam postao interista? Babu su svi ukućani juventini zadirkivali kad je Bolonja 1964. osvojila titulu ispred Intera. Imao sam četiri godine, i bilo mi je žao bake koja je jedina navijala za Inter. Sažalio sam se na nju, pa sam počeo za Inter da navijam i ja.“

Đovani Anjeli, april 1989. i utakmica Inter – Komo 4:0 (3:0). Anjeli u poluvremenu kao duh ulazi nenajavljen, ni otkud u svalčionicu Intera i pred svim igračima, pokušava da vrbuje Trapatonija da se vrati u Juventus. Sećanje Emilija Paskucija, saradnika lista „Eho“ iz Rima: „Trap, pogrešio sam 1986, uspesima smo dosadili jedni drugima, ali vrati se u Juve!!! Sa nama ćes biti prvak Evrope, ja sam garant, a ko ti garantuje ovde tako nešto?“ Poslednje kolo: Inter – Fiorentina 2:0 (1:0). Uveče Aldo Serena seo je u kabriolet i u ludoj trci ulicama grada, zamalo provozao poslednji krug pre Ajrtona Sene pet godina kasnije!? Posle pitaju vatrenog interistu Serenu, danas komentatora RAI-a: „Jedini si do sada u istoriji Kalča igrao za Inter, Milan, Juventus i Torino. Koji je najveći klub?“ Serena kao iz topa:“Kakvo pitanje!? Najveći je Inter, iako me dva puta oterao na pozajmicu u drugoligaški Milan, pa u Torino (1985. vicešampion).“ Kad je Serena 1985. potpisivao za Juventus, pored njega je stajao Betino Kraksi, tadašnji premijer Italije, veliki navijač Torina, smenjen zbog skandala u Tripoliju, ali i prvi čovek u svetu koji je sednice vlade prekidao da bi za svoju dušu pogledao čak i prijateljsku utakmicu Torina. Serena je zaplakao pred kamerama kad je potpisivao za Juve! Zašto plačeš Aldo, ideš u najtrofejniji klub, u Juventus!? „Prelazim u Juventus, daje mi lovu, ali neće me Inter, a ja navijam za Inter, to ne može niko da mi plati!“ Ipak, bio je golgeter Juventusove šampionske 1985/ 86, i to pored Platinija i Bonjeka. Na Paola Rosija, koga je Juve kao škart bacio Milanu, svi su zaboravili, posle gola Serene, a on je zaboravio na suze.

Tim Intera, najubedljiviji šampion u istoriji italijanskog fudbala, 1988/ 89: Valter Zenga, Đuzepe Bergomi, Andrea Mandorlini, Đuzepe Barezi (Franko je uvek govorio da je učio fudbal od starijeg brata, a i ostao je u srcu interista, iako ga je Inter 1977. “šutnuo” nazad u Komo, a zadrzao Đuzepea), Andreas Breme, Rikardo Feri, Alesandro Bjanki, Nikola Berti, Ramon Dijaz, Lotar Mateus, Aldo Serena.

‘ ‘

Ni zub vremena nije nagrizao mit o najvećem klupskom fudbaleru Italije, a možda i Evrope, svih vremena. Evaristo Bekalosi, nekrunisani fudbalski imperator, krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih, proneo je slavu milanskog Intera skojim je 1980. godine osvojio skudeto, a dve godine kasnije i kup Italije.

Virtuoz na terenu, levak nepredvidivih, maestralnih poteza, stigao je u tabor slavne skvadre milanskih „crno – plavih“ u leto 1978. godine. Poziv trenerskog fudbalskog maga Euđenija Berselinija, koji je nešto kasnije, posle dvojice vunderkinda pristiglih iz Breše u Inter (Bekalosija i Altobelija), u Sampdoriji lansirao Manćinija i Vijalija, čiji je talenat iskoristio i posle čak i prisvojio u našoj javnosti kao „sopstveno otkriće“ Vujadin Boškov, nije mogao da se odbije.

„Beka’, kako su tifozi neroazura od milja zvali legitimnog naslednika čuvenog Sandra Macole i Marija Korsa, briljantna dostignuća ostvario je u najvažnijim Interovim utakmicama. Zajedno sa Alesandrom „Spilom“ Altobelijem, bio je noćna mora odbrana večitih rivala Juventusa i Milana. Kada je u sezoni 1979/ 80. Inter rutinski osvojio 12. titulu posle devet sušnih leta, najveće zasluge pripale su, kome drugom nego Bekalosiju. Prelomni meč prvenstva, uz prisustvo 70 000 gledalaca na San Siru (dve godine kasnije stadion je dobio danas zvanično ime „Đuzepe Meaca“), Inter je dobio protiv Juventusa sa 4:0 u režiji dvojice pridošlih talenata iz Breše. Beka je „pakovao“, a Spilo pakleno „raspakivao“ Juventusovu odbranu.

Ali, tadašnji selektor „azura“ Enco Bearcot ga nije voleo! Bekalosi je imao samo jednu, ali fatalnu manu. Treninge nije shvatao kao redovnu obavezu. Umetnik na terenu, bio je ljubitelj artizma i van magičnog, zelenog pravougaonika. U slobodno vreme svirao je violinu i često je bio viđeniji na koncertima u milanskoj Skali, nego u Interovom kampu Apiano Đentile. Zato je bila groteskna scena iz meča Inter – Juventus, odigranog u proleće 1982. godine. Dok Beka „lomi kičmu“ izbezumljenom Klaudiju Đentileu, po stilu igre, preteči savremenog fajtera na terenu Đenara Gatuza, kratko dobacuje iznemoglom Italijanu iz Tripolija, koji će dva meseca kasnije na SP u Španiji, u džep staviti Zika, Maradonu i Rumenigea, normalno na svoj „kasapinski“ način. To, međutim, i pored dobre volje, nije uspeo ili bolje reći, nije stigao da učini neuhvatljivom, hitronogom Bekalosiju, koji ga uzgred pita na putu ka svlačionici: „Klaudio, reci mi da li će me tvoj selektor Enco pozvati na Mundijal, ili je rešio da Brazilu i Argentini popust na Svetskom prvenstvu!?“ Sadašnji trener mlađih kategorija italijanske reprezentacije je odgovorio ćutanjem, kao i pre nekoliko dana aktuelni selektor „azura“ Marčelo Lipi na slične prozivke i peckanja od strane Antonija Kasana, koji mu se sličnim, „komentarima“ o sastavu „azura“ za SP u Južnoj Africi, javio iz San Rema, gde je pevao kancone na festivalu i uveseljavao publiku, kao nekad Bekalosi u milanskoj Skali. Italijanski selektori ne vole boeme van terena.

Đentile je onda ostao bez odgovora, kao što bi i uporni Bearcot bio na tapetu javnosti u Italiji da Italijani ne osvojiše titulu u Španiji, i to bez fudbalera koga su zapamtile odbrane Real Madrida, Borusije Menhegladbah, a i igrači i navijači Crvene zvezde u onom četvrtfinalnom duelu Zvezda – Inter 1980/ 81. u Kupu šampiona. Antonjoni i Tardeli imali su rezervisano mesto u reprezentaciji Italije, a Bekalosi koji je svega 10 puta oblačio dres najbolje reprezentacije „azura“, ostao je samo klupska legenda Intera i italijsnkog fudbala. Njegov klub nije umeo da mu se oduži na pravi način. Čim je 1984. godine zaradio neugodnu povredu meniskusa, tokom letnjeg prelaznog roka, prodali su ga matičnoj Breši, u paketu sa još trojicom potencijalnih reprezentativaca Banjijem (poresao u Napoli), Sabatom i Serenom (otišli u Torino), da bi kompenzovao troškove dovođenja Karl Hajnca Rumenigea! Kad se „Kale“ povredio, nije imao ko da ga zameni i pomogne Altobeliju u špicu napada. Tada su i počele Interove „Orvelove“ godine u Seriji A, a indikativno je da ih je, osim večitog i nepomirljivog rivala Juventusa, pratila i spostvena zla kob odricanja od usluga najboljih igrača. Genije u kopačkama nije zaslužio da završi karijeru 1987. na „groblju slonova“ u i onda, a i danas skromnoj Breši, već pomalo zapostavljen i zaboravljen i od strane onih koji su ga kovali u zvezde. Interova klupska legenda danas radi na lokalnoj TV stanici Tele Lombardia u Milanu.

‘ ‘

Kroz istoriju fudbala, nekrunisanog kralja sportskih igara, prodefilovalo je pregršt prvoklasnih asova, kandidata za laskavi naziv najboljeg igrača svih vremena. Koliko je različitih ukusa, toliko je najboljih u raznim anketama, analogno šarolikim parametrima. O ukusima ne vredi raspravljati, ali egzaktno merilo uspešnosti su trofeji.

Ako je to opšti kriterijum, onda je Johanes Hajndrik Krojf, poznatiji kao Johan Krojf, as bez premca. Njegova riznica trofeja je kao Ali-babina pećina. Iza tog fudbalskog fajtera ih je toliko, da bi mogao da otvori juvelirsku radnju. Već u 17. godini debitovao je za Ajaks, a od tada započinje meteorski uspon Krojfa ka sazvezđu fudbalskih zvezda. Sa Ajaksom je osvojio holandske šampionate 1966, 1967, 1968, 1970, 1972. i 1973, a sa „kopljanicima“ se od 1971 – 1973. tri puta peo na krov Evrope, da bi 1972. dosegnuo i vrh Himalaja, kada je osvojen Interkontinentalni kup.

Pošto je Ajaks Krojfa, Neskensa, Repa, Krola, Hana…već na vrhuncu svoje svemoći, Krojf 1973. prelazi u Barselonu, gde ga čekaju kao ožedneli fatamorganu izvora u Gobiju. Još samo amsterdamski Mandrak u kopačkama može da potamni slavu kraljevskog  Reala i vrati primat Barsi. A, vapaj za titulom u Kataloniji trajao je rekordnih 14 godina. U poslednjem kolu prvenstva 1973/ 74. scena za sva vremena. Barselona je na Santjago Bernabeu u Madridu ražalovala „kralja“ sa 5:0. Real je bio i petardiran i igrački totalno degradiran. Na tribinama „Samartena“ heneralisimus Franko doživljava stres, a u Kataloniji je neviđeni urnebes.

Sivoj eminenciji Reala  toliko se smračilo pred očima, da se nikad nije oporavio od Barsinog elektrošoka, normalno u režiji Krojfa. Zli jezici kažu da se toliko potresao, da kroz godinu dana više nije mogao ni da se raduje, ni da tuguje. Sve je mogao Barseloni da oprosti, samo ne prvo mesto! Zakleo se Franko da Barsa ne sme biti prva dok je on živ! Ali, njegovu zakletvu pogazio je Krojf, pa je za heneralisimusa hunta Katalana ostala večni šampion. Franko nije dočekao 1975. primopredaju titule njegovom štićeniku Realu. tako je Krojfa te 1975. slavio i Madrid, jer je fudbal, posredno usmrtio jednu diktaturu, jer je Krojf, bar na tren, pomirio nepomirljivost bermudskog trougla Kastilja – Viskaja – katalunja. Pao je kralj, živeo car! Skandirali su temperamentni katalonci.

Ali, niko nije besmrtni vladar, još manje doživotni. U junu 1974. holandske „lale“ uvenule su u finalu SP u Minhenu protiv selekcije Nemačke. Da se po jutru dan uvek ne poznaje, pokazao je taj meč. Holandija je povela iz jedanaesterca u 1. minutu, ali bič puca n na kraju. A, posle 90 minuta na semaforu olimpijskog stadiona blještalo je Nemačka – Holandija 2:1. Dan velike sete Krojfa, tog nekrunisanog kralja fudbalske igre, koga je u Minhenu samo tanka crvena nit razdvajala od ulaska u galeriju nezaboravnih. Jer, za holandskog virtuoza, nemački Mondijal bila je neponovljiva šansa za osvajanje svetskog trona. Priliku za popravni nije dočekao četiri godine kasnije. Holandiju, već večito ljubomornu drugu, pretekli su opet domaćini, argentinski „gaučosi.“ Holandski maestro trofejnu igračku karijeru okončao je 1984. u Fejnordu. Kao predodređeni Mesija i Roterdamu je podario, isto što i Barseloni, deset godina pre toga.

U svojoj 37. godini, vraća šampionski oreol u vitrine Ajaksovog večitog rivala, nakon ravno 10 godina mega posta! tada je u orbitu lansirana i zvezda Ruda Gulita. Godinu dana docnije krojf, odigravši u Ajaksu sezonu za svoju dušu, na igračkom oproštaju, predaje u trajno vlasništvo, dres novoj vedeti Ajaksa i svetskog fudbala Marku Van Bastenu.

Tamo gde je počeo igračku, Krojf nastavlja i sa trenerskom karijerom. Već 1987. sa Ajaksom osvaja KPK, pobedom nad Lokomotivom Lajpcig 2:0. Potom ga put vraća na špansku stazu uspeha. Od 1988 – 1996. kormilari Barselonom. Kad je te daleke 1988. stigao u Katalunju, dočekan je rečima:“Senjor Krojf, ovo je klub sa najviše sociosa u Španiji, najkomfornijim stadionom, najodanijom publikom, sa mnogo titula, ali uglavnom starijeg datuma.“ Krojf je lakonski uzvratio, kako će ubrzo upotpuniti trofejni salon i novijim trofejima. I zaista 1989. Barsa osvaja KPK, 1990. pripao joj je i španski kup, a od 1991 – 1994. napravila je klupski rekord sa „pokerom“ titula u prvenstvu Španije. Od 1992 – 1994. pobeđivala je doslovno u foto – finišima, prolazeći kroz čari dramatičnog raspleta poslednjeg kola, a 1994. čak i skoro košarkašku završnicu fudbalske sezone, jer je titula stigla u poslednjim sekundima poslednje prvenstvene runde.

Ne treba podsećati da je Miroslav Đukić bio zaštitni znak 14. titule Barselone. Sve što je Barsa izgubila  u volšebnim završnicama šampionata 1979, 1982. i 1987, vratilo joj se  na spektakularan način u tri prvenstva zaredom, od 1992 – 1994, a pored Đukića, velike zasluge za triling čudesnih titula imaju i Tenerife i neizbežni golgeter i Barsin mangup u redovima Tenerifa Huan Antonio Pici, kao i golman Valensije Pako Lianjo, sigurno najnepoželjniji čovek na stadionu Riazor u la Korunji. Vrhunac trenerskog opusa Holanđanin je dostigao 1992, kada je Barselona osvojila prvu titulu evropskog prvaka, i kada je ujedinila evropsku i špansku titulu. Bila je to svetska godina Katalonije, leto Olimpijskih Igara u srcu grada koji je otkrio moreplovac Arcibald Barki, i po kome Barselona i danas kočoperno nosi naziv, već više od dve hiljade godina.

‘ ‘

Milan Jeremić, staro-novo lice na „Marakani“, svakako nije stranac u Ljutice Bogdana. Ovaj talentovani igrač je pre par godina uspešno branio boje crveno-belih, a potom se otisnuo u inostranstvo, gde ga je put odveo u Benfiku, a potom u još par klubova… Najavljen kao novo  pojačanje u zimskom prelaznom roku, igrač koji može podjednako dobro odigrati na skoro svim pozicijama u ofanzivi i može predstavljati ono što je falilo Zvezdi da iskoristi svoje ofanzivne potencijale u potpunosti.

Milan je odvojio par trenutaka da ekskluzivno za sajt Savremeni sport.com odgovori na par pitanja.

Kako se osećaš po povratku u svoj matični klub Crvenu Zvezdu?

- Osećam se odlično, moj san se ostvario… jedva čekam da zaigram pred punom marakanom i naravno doprinesem što boljoj igri zvezde i osvajanju trofeja…

Kako protiču pripreme u Antaliji, da li se polako uigravate?

- U Antaliji je odlično, pored dobrog vremena tu su i odlični uslovi hotela i terena… Uigravamo se polako ali sigurno, igra dobija na formi i ritmu… Bez obzira kakva god bude bila šefova vizija, mi ćemo biti u stanju da je ispunimo jer je Zvezda veliki klub , a svi igrači su odličnog kvaliteta.

Igraš na više pozicija, od krila, polušpica pa do po potrebi i napadača da li to smatraš prednošću za mesto u timu?

-Da, pa mogu da igram na više mesta u timu, to je naravno  prednost u bilo kom smislu, ali i Zvezda ne bi bila Zvezda kad ne bi imala toliko igrača koji mogu da odgovore na sve zadatke.

Kao što je svima poznato trener Crvene Zvezde Vladimir Petrović Pižon je forsirao defanzivnu igru tako da se dosta štedilo na lepoti igre i brzini, da li misliš da će na proleće biti drugačije zbog pojačanja među kojima si i ti?

- Na kraju jesenjeg dela prvenstva Zvezda je prva, samim tim ne vidim lošu igru Zvezde na bilo kojoj utakmici… Momci su odlično odradili prvi deo sezone, a mi smo tu da pomognemo da bude još bolje u nastavku sezone..

Poznata je činjenica da u prvom boravku na Marakani nisi stigao da ostaviš dubok trag kao što su svi očekivali, već si otišao put Portugala u Benfiku? Kako misliš da je to uticalo na tvoju karijeru?

- Nije mnogo uticalo, bilo je više prepreka koje sam preskočio i došao opet tamo gde mislim da mi je mesto… Daću sve od sebe da dokažem da je to stvarno tako!!!

Šta je bilo presudno da počneš da se baviš fudbalom a ne nekim drugim sportom?

- Presudni momenat je bio moj brat koji je tada bio trener u FK Obiliću Bojan Milosavljević,  koji je u meni video talenat i isistirao da dođem. Od tog prvog treninga nisam prestajao da budem sa mislima orjentisanim  ka terenu..

Reci nam šta voliš da radiš u slobodno vreme, koje su ti omiljeni filmovi, muzika knjige…

- Volim da u slobodno vreme budem sa porodicom, devojkom i prijateljima koje najviše volim i koji mi mnogo znače i koji su verovali u mene… tako da u opuštenoj nekoj varijanti sam sa najbližima… inače volim da gledam filmove jer sam tada opušten i odmaram… pošto mi je odmor najbitniji… uz balade volim isto da legnem i zaspim… podređen sam skroz onome što najviše volim da radim u životu, a to je fudbal!

I na kraju šta bi poručio našim mlađim posetiocima i čitaocima koji žele da jednog dana dođu do tvog nivoa?

- Preporučio bih klincima koji se bave sportom uopšte da samo veruju u sebe i nikad ne gube nadu,da vredno rade i da će se sve to ispaltiti jednog dana!!!

Milane hvala ti, na izdvojenom vremenu i želimo ti sve najbolje u karijeri.

‘ ‘

Sve svetske agencije na spektakularan način su objavile vest o dolasku Gabrijela Omara Batistute u milanski Inter. Legendarni gaučos u jesen svoje glamurozne karijere predstavlja medijsku atrakciju. U Interu gaje varljivu nadu da bi čuveni Batigol mogao da ublaži navijački bol interista, prouzrokovan nesrećnom povredom Hernana Krespa i podari neroazurima 14 godina čekani skudeto.

Tradicija Interovih promašenih investicija ovim je dostigla kulminaciju. I Moratijev prethodnik na kormilu kluba iz Strade Luja Bonaparte Ernesto Pelegrini vukao je slične iracionalne poteze. Još daleke 1984. godine afirmisao se na originalan način. Prodao je tokom letnjeg kalco merkata Serenu, Bekalosija, Sabata i Banjija, da bi pokrio troškove dovođenja Rumenigea. Kad se „Kale“, kako su u Interu zvali Nemca, povredio, nije bilo adekvatne zamene koja bi igrala u špicu u tandemu sa Altobelijem. Epilog je bio tragikomičan po Inter. Aldo Serena se proslavio u Torinu Điđija Radičea i svojim golovima u dresu vicešampiona Tora preporučio se Juventusu. Sledeće 1985| 86. „stara dama“ je zahvaljujući golgeteru prvenstva Sereni došla do skudeta. U Interu su ga se setili u poslednjem trenutku 1987. godine i naredne 1988. trampili ga sa Juventusom za Altobelija.

Taj retko promišljeni potez doneo im je 1988|89. i rekordni skudeto. Nažalost, bio je to izuzetak od Interovog običaja da pojačava najveće konkurente svojim najboljim igračima. I već pomenuti Salvatore Banji je uz Dijega Maradonu bio najzaslužniji za prvu titulu Napolija 1987. godine. O Interovom najboljem „ređisti“ (kreatoru igre) Evaristu Bekalosiju ne treba trošiti reči. Zbog povrede meniskusa u klubu su ga se one famozne 1984, kada se među interiste ušunjao Orvel, poslali kao škart u Brešu. Brzo su zaboravili da je taj najbolji violinista među fudbalerima (u slobodno vreme svirao je violinu u milanskoj Skali), još 1980. proturao loptu kroz noge Đentileu, Sirei, Kabriniju, da je „lomio kičmu“ bravuroznim driblinzima Marku Tardeliju, igračima koji su 1982. godine pokorili fudbalsku planetu! Kraće od najkraćeg: Inter – Juventus 4:0 u režiji neprevaziđenog fantaziste još od vremena Sandra Macole! Da li je potrebno reći da je upravo taj najbolji igrački izum Euđenija Berselinija, tadašnjeg trenera Intera i tvorca generacije, kasnije Boškovljeve šampionske Sampdorije iz 1991. godine, doneo te 1980. titulu Interu?

…Iste 1984| 85. Juventus je Interu prodao  „staru kost“ Franka Kauzija, pa je on sa svojim ispisnikom, 34 – godišnjim veteranom Đanpjerom Marinijem, stvarno bio perspektiva. Već tada su u Interu počele da kruže anegdote kako im nedostaju iz Juventusa samo još Kukuredu i Beneti, pa da budu šampioni gerijatrijske lige! Ipak, iz tog vremena, Interov najjači „biser“ vezan je za ime Franka Barezija. Kad je davne 1977. sa starijim bratom Đuzepeom iz omalenog Koma došao u Inter da ponudi svoje igračke usluge, starijeg Bepea, kasnijeg povremenog reprezentativca „azura“ i kapitena olimpijske skvadre „azura“ koja je 1979. izgubila od tadašnje Jugoslavije 5:2 pod Bijelim Brijegom u Mostaru (za Italijane je branio kasnije slavni golman Milana i Fiorentine Đovani Gali), su primili u klub, a Franku su hladno odbrusili da potraži neki manji klub od Intera. Od dva rođena brata, koji su bili vatreni interisti, samo se stariji skrasio u klubu. Franko je sa suzama u očima otišao u konkurentski Milan.

I finiš Pelegrinijeve ere u Interu obeležili su ovakvi skandalozni transferi. Odlaskom Trapatonija posle sezone 1990| 91. za trenera je postavljen anonimni Korado Oriko, koji se pročuo premeštanjem Lotara Mateusa na poziciju poslednjeg čoveka odbrane. Inter tu sezonu umalo nije završio u stilu „Odbrana i poslednji dani u seriji A“. Bio je 13. na tabeli, a opstanak je izborio u pretposlednjem kolu trijumfom nad Lećeom 4:1, mada su Puljezi po dva puta uzdrmali prečku i stativu gola Zenge, pa rezultat jeste optička varka. Uoči tog prvenstva u klubu su procenili da je Đuzepe Sinjori netalentovan igrač, krhke građe, pa se pulen „tetrapak dugog trajanja“ Crvene zvezde Zdenek Zeman obradovao njegovom prelasku u Lacio, gde ga je sa Rambaudijem i Bajanom lansirao u sazvežđe zvezda. I Kristijan Panući im nije bio po volji. Nedovoljno robustan za odbrambenog igrača, Interov junior poslat je na kaljenje u Đenovu, a iz tima Osvalda Banjolija prešao je u šampiosnki Milan, zatim u Real, da bi 1999| 2000. proveo sezonu u klubu svoje jedine fudbalske strasti Interu.

Izuzetno tužno poglavlje je i storija o Orlandiniju i Delvekiju. Još od tandema Altobeli – Bekalosi, Interova sjajna omladinska škola nije izbacila na površinu dva tako klasna igrača. Otkrio ih je Otavio Bjanki, trener šampionskog Napolija iz 1987, kasnije ne toliko uspšsni strateg Rome, a oni su 1994| 95. za samo tri fudbalske nedelje uspeli ono što četiri godine nijednom nije uspelo prethodnicima. Tri puta zaredom, od cega dva puta u kupu, savladan je Milan, baš zaslugom dvojice poletaraca. U znak zahvalnosti, Inter ih nagrađuje otpustanjem u druge klubove!? Orlandini je oteran u Fiorentinu, da bi se stvorio veći prostor i minutaža Holanđaninu Vimu Jonku, a Delvekija su prodali Romi u zamenu za isluženog 32 – godišnjeg Marka Branku, sadašnjeg tehničkog direktora kluba skvadre „Lombarda“.

Najnoviji hit Interove beskonačne hit produkcije i autodestrukcije zove se Masimo Maracina. Momak koji se proslavio u Kjevu je Interovo fudbalsko dete, koga je u vatru prvenstvenih borbi ubacio Luiđi Simoni u prvenstvu 1997/ 98. Sada je pominjan kao potencijalno pojačanje „crno – plavih“, ali još je daleko od poodmaklih 30 – tih da bi bio perspektiva za Inter.

Zato su svi poznavaoci prilika u kalču i znali da Batistuta nema dostojnog konkurenta za prelazak u Moratijevu „ludu družinu“. Samo se svojevremeno 1996| 97. Roberto Manćini iskreno zahvalio na takvom pozivu, iako od svih igrača koji su prešli zenit, a bili Interove zvučne akvizicije, jedino on nikad nije u duši bio Interov fanatični tifoz. Samo je trener nebesko – plavih iz Rima imao na umu sentencu: Samo nebo zna koliko Inter ume da čašćava… ali za badava! I to u „najboljim“ igračkim godinama!

‘ ‘

Često se u fudbalu upoređujemo sa Italijanima, a naši igrači, treneri, novinari i šira sportska javnost, iz ko zna kojih razloga, veruju da su, recimo Englezi, kao kolevka fudbala, zatim Rusi kao naš tradicionalno nezgodan rival u fudbalu ili Nemci i Holandjani, iz iracionalnih razloga „velesila“ u odnosu na „azure“, jedinu svetsku reprezentaciju koja sa svima, osim sa Brazilom, ima pozitivan skor u međusobnim utakmicama. Žreb kvalifikacija za EP u Poljskoj i Ukrajini, sem već opisane Slovenije, „Orlovima“ je dodelio i aktuelnog svetskog prvaka Italiju. Već se čuju kroz sportsku javnost glasine kako je to znatno lakši protivnik od, recimo, Francuske u prošlim kvalifikacijama, a Slovenija autsajder u odnosu na Rumuniju ili Austriju koje smo s lakoćom eliminisali u prethodnom kvalifikacionom ciklusu. Ovaj žreb je prilika da se podsetimo kroz vremeplov čuvenog Sp u Španiji, kako su baš Italijani na samo jednom Svetskom prvenstvu, uzeli „skalp“ najjačim timovima sveta tog vremena, pa može se reći i današnjice: Argentini, Brazilu i u finalu SR Nemačkoj. Mnogi i danas s pravom tvrde da su tad otpisani „Azuri“ trijumfovali na najjačem ikad održanom SP u fudbalu. Zoran Avramović, Gorčin Stojanović i mngi drugi i trijumf Italije na SP u Nemačkoj opisuju kao sedmo svetsko čudo. Evo prilike da se podsetimo kako to Italijani priređuju „čuda,“ i kako im na ruku uvek idu prognoze „upućenih“ u svetski fudbal! Oni su bili i ostali najteži protivnik nama i svima u Evropi i u svetu, izuzev nedostižnom Brazilu.

Italija je 1982. godine na SP u Španiji posle 44 godine postala šampion sveta. Ono što nije uspelo ostalim ekipama „azura“ sa mnogo zvučnijim imenima iz vremena Macole, Rivere, Rive, Boninsenje, Faketija… predvođenih trenerskim vukom Valkaređijem, uspelo je timu i selektoru u koji niko ni u Italiji nije verovao! Zato je svetski „skudeto“ Italijana 1982. godine istinski podvig stoleća, koji će ući u antologiju najpopularnije igre današnjice.

Dospeli su u najtežu grupu, pošto su u drugu rundu prošli kroz „iglene uši“, ali su u dva meča fantastičnog izazova Argentincima i Brazilcima dokazali da Južnoamerikanci nisu bili tada taktički sazreli za osvajanje trona. Argentina je pobeđena sa 2:1 golovima Kabrinija i Antonjonija, rovitog zbog nezalečene povrede. Ali, Đankralo Antonjoni je, po pisanju tadašnje italijanske stampe, i skakućući na jednoj nozi bio miljenik selektora Enca Bearcota i uvršćen u spisak kandidata za Mundijal u Španiji, umesto najboljeg igrača mundijalske sezone 1981/82. Evarista Bekalosija, Interovog veziste, koji je bio najbolje ocenjeni igrač italijanskog prvenstva, ali Bearcot ga nije “voleo”, pa je i rekovalescent Antonjoni imao prednost u odnosu na fudbalera koji je igrama obeležio čitavu sezonu u Seriji „A“, doneo Kup Italije Interu i briljirao protiv Juventusa u rekordnom trijumfu njegovog Intera od 4:0. Stampi i tifozima u Italiji, Rosi je bio isto što i Antonjoni i Tardeli, koji su bili među selektoranim igračima za SP i nezamenljivim reprezentativcima na istoj poziciji na kojoj je igrao Bekalosi. S druge strane, osporavani centarfor Paolo Rosi je dve godine bio iza rešetaka zbog učešća u nameštanju utakmica u kalču još iz vremena dok je igrao za Peruđu 1980. godine, a dojučerašnji, rekli bi Rimljani „fugitivus“(begunac od pravde), u mundijalskoj ekspediciji zauzeo je mesto najboljeg golgetera prvenstva 1981/82, Rominog centarfora Roberta Pruca. Tvrdoglavog Bearcota, samo je čudo moglo da spasi linča ogorčene italijanske javnosti.

Da čuda ponekad priređuju baš oni koje svi razapinju na krst, dokazala je i utakmica Italija – Brazil. kako su prethodno „karioke“ savladale Argentinu sa 3:1 i automatski im izvadili povratne karte za Buenos Aires, Italijani su morali da pobede, činilo se najjači Brazil svih vremena! Mesto obračuna je bio legendarni stadion „Sarija“ u Barseloni, na kome je godinama igrao Espanjol, pre selidbe na olimpjski stadion „Monžuik“. Već u 5. minutu Paolo Rosi dovodi desetine hiljada italijanskih navijača u pravi trans, koristeći statičnost odbrane Brazila – 1:0. Ali, samo sedam minuta kasnije Sokrates je dušmanski raspalio po nedužnoj lopti koja je rasparala mrežu Dina Zofa i zaledila srca Italijana – 1:1. Ipak, „Pablito“ Rosi je i u 25. minutu bio protagonista novog oduševljenja italijanskih tifoza – 2:1 za Italiju, posle krupne greške odbrane Brazila i golmana Valdira Pereza.

U nastavku utakmice Brazil je zaigrao „sambu“ pred golom 42 – godišnjeg Dina Zofa, a inicijativu je krunisao fenomenalnim golom Falkaa, koji je sa ivice šesanesterca poslao razorni, neodbranjiv projektil u dalji ugao italijanskog golmana. Odmah posle primljenog gola, svesni da im je remi 2:2 ravan porazu i eliminaciji, Italijani su zaigrali tutto per tutto (na sve ili nista). Četvrt časa pre kraja, lucidni Paolo Rosi, posle malog „bilijara“ u kaznenom prostoru „karioka“, uz izvanredan osećaj za loptu i prostor, prihvata jednu „ničiju“ loptu u petercu Brazilaca i šalje je, uz tajac protivnika, u mrežu iznenađenog Valdira Pereza. Kopakabana je rasplakana. Italija je na krilima neočekivanog trijumfa nad Brazilom u polufinalu utišala i poljsku „mazurku“, a u finalu probušila i oklo nemačkih „pancera.“

„Azuri“ su trijumfovali na, verovatno najkvalitetnijem SP 20. veka, a njihovi otpisani i potcenjeni asovi zasenili su Zika, Sokratesa, Rumenigea… Ni stranci italijanskog porekla koji su bili okosnice velikih reprezentacija, kandidata za titulu poput Falkaa, Platinija i Maradone, nisu bili dovoljni aduti svojim timovima. Nisu mogli da zaustave pakleni italijanski sastav, koji je, slično kao i na minulom SP u Nemačkoj 2006. pokazao da je najopasniji kad skoro niko na njega ne računa ozbiljno, čak ni u Italiji. Amerikanci kažu da ništa ne uspeva kao uspeh. Srpska reprezentacija treba da se pričuva Italije, baš ukoliko ona eventualno podbaci na SP u Južnoj Africi. Onda će biti motivisani da se rehabilituju. Uspesi znaju da ih uspavaju, pa već na prvom sledećem turniru ne igraju ni izbliza dobro kao na onom gde su se proslavili. To se nije dogodilo samo davne 1984, kada ekipa svetskog prvaka iz 1982. nije uspela da se kvalifikuje za EP u Francuskoj (pretekle su ih i Rumunija i Češka!), već i 2008. kada su se izblamirali na EP u Austriji i Švajacarskoj lošim igrama i prosečnim rezultatima, a posebno debaklom protiv Holandije 0:3. Za „orlove“ je od presudnog značaja u kvalifikacijama za EP u Poljskoj i Ukrajini, da Italija ostvari što bolji rezultat na SP u Južnoj Africi. Daleko su oni sad od odbrane prvog mesta, ali što bolji rezultat postignu u Africi, lakše ćemo sa njima izaći na kraj u kvalifikacijama za EP 2012. godine. Istorija upućuje na takav zaključak.

‘ ‘

Real Madrid, Guliver u Evropi, liliputanac u Španiji! Teatar sportskog apsurda Bertholda Brehta počeo je 1955. godine. Tadašnji predsednik Reala Santjago Bernabeu, po kome kolosalni stadion danas nosi naziv, bio je uz Austrijance, Čehe i Mađare (legendarni komentator finala SP 1954. Đerđ Sepesi), jedan od inicijatora osnivanje tada najkomercijalnijeg klupskog fudbalskog nadmetanja na Starom Kontinentu.

Do famozne 1954/55. Real Madrid je hilandarski postio u španskom prvenstvu. Klub sa Samartena od 1933. do 1954. nije osetio čar šampionske titule, a tada je njegova siva eminencija, heneralisimo, don Francisko Franko, poželeo da obogati skromnu riznicu trofeja. I, počelo je novo fudbalsko “računanje vremena”. Samo, neslavni period od 1929 – 1954. oni kojima je Realova boja na srcu, želeli bi da gurnu pod tepih, jer istina ume najviše da zaboli. A, do famozne sezone 1953/54, u predvečerje osnivanja Kupa Šampiona, surova statistika nije bila Realova dika.

Madridjani su mogli da se pohvale sa dve šampionske titule, osvojene 1931. i 1933. Govor suvoparnih, ali tvrdoglavih brojki, kaže da je Barselona sa 6 titula bila trostruko uspešnija, Atletik Bilbao je imao 5 titula na kontu, Atletiko Madrid je sakupio 4, a Valensija 3 šampionska zvanja.

Patnja budućeg fudbalskog „kralja“, bez koga Kup, a danas Liga šampiona ne valja, bila je neopevana. Onda se pojavio njihov dvojac, čudotvorniji od čarobnjaka iz Oza, u oličenju Franciska Franka i Santjaga Bernabeua. U leto 1953. šampionsku Barselonu trebalo je da pojača Alfredo Di Stefano. Potpisao je ugovor za Katalonce, parafirao vernost Barsi u fudbalskoj federaciji, ali stigao je dekret Franka da Di Stefano mora u Madrid, a potpisani ugovor u Barseloni mogu da okače na jedan od zidova trofejne sale, umesto da ga ukrase natpisom: „ovaj zid je nekad bio beo.“

I, od tada počinje madridska „furija.“ Dugačka je lista marifetluka i pikanterija kad je Real dolazio do trona, i kad je prvo mesto bilo blizu kao i ateriranje „malih zelenih.“ Tek, epizoda iz 1959/60. kazuje nam da je nekad Real Madrid Primerom gospodario van terena, kao ne tako davno Juventus u kalču. barselona je za prsa pretekla Real, Katalonija je bila u transu, Helenio Herera, drugu godinu zaredom na rukama navijača i igrača Barse. Ali, zakleo se veliki diktator Franko, i zakletvu javno obznanio da Barsa više nikad ne sme biti prva dok je on živ! Povod? Sasvim bizaran, a kakav bi i mogao i biti u zemlji koride, gde je svaka ozbiljnija akcija, svedena na varijantu:“manjana,“ ili što bi rekla Skarlet O`Hara:“O tome ću misliti sutra.“

Niko ozbiljno nije poverovao u Frankovu zakletvu 1960, ali kako su godine odmicale, za Barsu je prvo mesto bilo sve veća fatamorgana, a Frankova kletva kao fudbalska Gernika. Da je fudbal u zemljama Meditarana samo nastavak političke borbe drugim sredstvima, pokazalo se 1971/72. Valensija i Barselona imali su identičan broj bodova, Katalonci i bolju gol razliku, ali „ukazom“ svemoćnog Franka, Valensija je bila proglašena šampionom. Barsin usud trajao je decenijama, sve dok početkom devedesetih nije bljesnula trenerska zvezda Johana Krojfa.

Vratio se „leteći Holanđanin“ tamo gde je kao igrač 1974. skinuo Barsinu „crnu magiju“ prvog mesta. Predvođena trenerom Rinusom Mihelsom, Barselona je posle 14 godina osvojila titulu, koja je reralno trebala da kpk pripadne i ranije, a upečatljiv je bio Frankov doživljaj na utakmici poslednjeg kola sezone 1973/74. U utakmici Barsine promocije i šampionskog kam-beka godinama zabranjenog šampiona, barselona je u Madridu deklasirala Real sa neverovatnih 5:0, koji su ušli u anale oba kluba. Franku je u počasnoj loži pozlilo, katalonija se kupala u delirijumu sreće, i opet su kao i daleke 1960. Frankove slike visile na magarećim repovima ulica prestonice Katalonije. Za novu zakletvu nije bilo vremena.

Do primopredaje titule došlo je sledeće 1975. a u Realove slavodobitnike upisao se i  Miljan Miljanić, ali Franko nije dočekao predaju šampionske štafete. Real je tih decenija, pored sudijskih fantoma u crnom, imao i satelite u brojnim klubovima sa prefiksom „kraljevskog“ kluba. Burgos, Salamanka, Valjadolid, Ovijedo, Saragosa, Sosijedad, La Korunja, Espanjol, Maljorka, Betis, Rasing…samo su neki od najpoznatijih standardnih prvoligaša, koji su decenijama bili u vernoj službi Reala, i uvek tu kad zapeti treba, pa makar protiv Barselone ili Atletik Bilbaa, igrali i za kiselu vodu.

Tako je Barselona još uvek kraća za dvanaest titula, Atletiko Madrid za dvadeset i tri, a Atletik Bilbao za dvadeset i četiri titule. Obrnutu srazmeru vodećeg kvarteta ne narušava samo Valensija, koja je „svoja na svome“ po broju šampionskih pehara. Ima ih šest, koliko su Levantinci, oduvek na sredokraći uticaja madridske centrale i indenpendističkih pokrajina i zaslužili.

Fudbal je u Španiji, baš kao i u Italiji, uvek bio više od igre, a rezultati i trofeji, nažalost, nisu uvek bili refleks realne vrednosti i moći klubova, koliko pokazatelj njihove specifične težine van terena. Kad su se pomenute filijale za preporod madridske centrale osamostalile, i ostali klubovi nisu više disali na škrge. Od pada berlinskog zida 1989. pao je i fudbalski zid na Pirinejima i Apeninima. Do tada neprikosnoveni fudbalski monarsi Real i Juventus, dobili su u Barseloni i Milanu, rezultatski, ravnopravne rivale. Barselona je od tada osvojila 7 titula, a Real 5, dok su Milan i Juventus u egalu 6:6, mada su zahvaljujući starom bespovratnom kreditu, Real i Juventus i dalje u ogromnoj prednosti.

Naravno, jedini preduslov za nastanak fudbalske dijarhije i podeljene fudbalske vlasti, bila je, relativno lojalna konkurencija van terena. Silvio Berluskoni, sadašnji italijanski premijer, 1994. osnivanjem pokreta Forza Italia, zakoračio je u svet politike, a pre šest godine prvi put u istoriji kraljevine Španije, premijer je postao Katalonac Hoze Sapatero, i od tada datira post Realovog „El galaktikosa.“ Zanimljivo, 2004. tek promovisani premijer Sapatero, na stadionu Santjago Bernabeu posmatrao je u počasnoj loži derbi „El klasiko“ Real – Barselona, i sudija ( el kolesiado), usudio se da sudi po pravilima igre, i prvi put posle ko zna koliko vremena u međusobnim duelima u Madridu, isključi madridskog fudbalera. Barsa je trijumfovala 2:1. Nagoveštena je plastično nova hijerarhija u španskom fudbalu.

‘ ‘