Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

Slovenci, ipak, nisu u fudbalu „tikva bez korena“!

Slovenačka fudbalska reprezentacija ovog leta po drugi put će učestvovati na Svetskom prvenstvu u fudbalu, ali u našoj javnosti i dalje se njihovi uspesi tumače kao neverovatni „podvizi“, izboreni isključivo zahvaljujući slovenačkoj poslovičnoj upornosti i  borbenosti,  uz izbegavanje isticanja bilo kakvih drugih kvaliteta njihovog fudbala. Slovenci nisu počeli da igraju fudbal juče, kako je to našoj publici godinama iz ko zna kakvih razloga, pogrešno predstavljano.

U zemlji s južne strane Alpa prvi fudbalski klubovi formirani su još početkom XX  veka, konkretno u Ljubljani i u Celju, ali i u manjim fudbalskim centrima, dok poređenja radi, u mnogim mestima u Bosni ili u Makedoniji ljudi nisu ni znali pravila fudbalske igre. Ali, o njihovom zaista odličnom doprinosu razvoja fudbalske igre na prostorima bivše države kod nas se malo zna, ili se prećutkuje. Gledajući hronologiju podataka iz perioda Kraljevine SHS, ali i kasnije u okviru nekadašnje Jugoslavije, slika o značaju slovenačkog fudbala je čak i fascinantna u odnosu na skoro podsmešljiv tretman koji su godinama imali kod nas u Srbiji.

U vremenu od 1919 – 1940. veliki broj igrača slovenačkog porekla, rođenih u Zagrebu, od kojih su se neki zarad opstanka u tamošnjoj sredini deklarisali i kao Hrvati, a ne kao Slovenci, nosili su dresove tadašnjih zagrebačkih klubova Građanskog, HASK-a, Konkordije, ali i reprezentacije Kraljevine SHS, potom i Jugoslavije. Neki od njih deklarisani i kao Hrvati u tada etnički mešovitom Zagrebu, (u kome je pre drugog svetskog rata bilo između 25 – 30 % Slovenaca!)

Neizbrisiv fudbalski trag i mesto u galeriji asova ostavili su August Bivec, Ivan Granec, Rudolf Hitrec, Ivan Jazbinsek, August Lesnik i Antun Pogacnik (Građanski), Ivan Petrak, Vladimir Lajnert, Branko Kunst, Mirko Kriz (HASK), Adolf Percl, Pavao Lev (Konkordija), a svakako kapitalno mesto pripada trilingu neprevaziđenih driblera Danijel Premerl – Ivan  i Ico Hitrec, po kome se i dans naziva poznata fudbalska škola Hitrec – Kacijan u Zagrebu.

Premerl je jedini fudbaler koji je igrao za sva tri najpoznatija predratna kluba u Zagrebu, a Hitrec je po rečima tri neosporna fudbalska autoriteta tog vremena u sastavu Helmut Sen – Blagoje Moša Marjanović – Stjepan Bobek, najveći fudbalski dribler u istoriji fudbalske igre, uz rame Peleu i Maradoni!?

Nejednom Bobek je znao da kaže: „Hitrec bi uzeo loptu na svojoj polovini igrališta i ne dodajući je nikome, driblao je sve protivnike do protivničkog gola, dok se ne ušeta s loptom u mrežu.“ Nije tridesetih godina prošlog veka bilo video kamera da te podvige ovekoveče, ali je tu živi svedok Hitrecove fudbalske epohe Stjepan Bobek, koji je učio fudbal od njega, da potvrdi neponovljivu veličinu najslavnijeg zagrebačkog Slovenca,
kome se decenijama divio ceo fudbalski svet i koji je ušao u antologiju fudbalske igre.

Hitrec je nesrećno preminuo od trovanja sepsom u svojoj 46. godini života i to na osnivačkoj Skupštini novog fudbalskog kluba u Zagrebu.

Ruska, a u to daleko vreme, poznatija pod imenom sovjetska, politička delegacija, neplanirano je iz Beograda, gde nije uspela da po naređenju Staljina i Berije današnjoj Crvenoj zvezdi kumuje imenom Dinamo ( Partizan je po toj zamisli trebao da bude CSKA),  odjurila ka Zagrebu, da bi po izričitoj želji Staljina bar jedan poznati fudbalski centar novoformirane FNRJ nosio ime Dinamo, koje je on obožavao do iracionalnosti.

Njegovi savremenici tvrde da je svojim potčinjenim čak naređivao da mu na dugmadima njegovih uniformi bude uklesano ime „Dinamo“!? („biser“ iz feljtona Rodoljuba Markovića iz davne 1986. posvećenog jubileju 40 godina formiranja i davanja imena fudbalskim klubovima bivše Jugoslavije). Kako je u Zagrebu rođen Dinamo umesto u Beogradu, jer je Staljin, u stilu velikog diktatora želeo da kao i Beograd, ima svoj Dinamo kao i prestonica Rusije Moskva i još mnogi glavni gradovi Istočne Evrope? Pošto je jedan od kasnijih Zvezdinih osnivača Zujović Rusima oštro odbrusio: „Što ste vi veći komunisti od nas? Biće zvezda i to crvena, da se zna da smo veći komunisti i od vas Rusa!?“ (Citat iz feljtona Rodoljuba Markovića iz 1986. godine).

Neobavljena posla, Staljinovi emisari nisu smeli „generalisimusu“, ali ni Beriji, njegovoj desnoj ruci na oči, jer im je telegramom poručio da ih čeka putovanje u tajne Sibira, ukoliko dožive totalno ponizenje i nekom ne nadenu njemu omiljeno ime. Nadevanje imena Dinamo klubu iz Pančeva i direktna poruka Staljinu da su, ipak završili posao, jer je Pancevo mesto nadomak glavnog grada, jos više je razljutilo Staljina, koji je nesrećnim KGB-ovcima odmah ultimativno zapretio sibirskim, polarnim smrzavanjem, ako se u vrlo brzom roku ne vrate u Moskvu s obavljenim zadatkom.

Munjevitom brzinom, uplašeni ozbiljnom Staljinovom pretnjom, oficiri KGB-a, stižu u Zagreb, gde su upravo u tom trenutku kola Hitne pomoći odvezla Icu Hitreca u bolnicu, ali prekasno. Iskrvario je u kombiju na putu do bolnice „Rebro.“ (Iz feljtona Zvonimira Magdica Amiga o osnivanju Dinama). Ostali okupljeni na inauguralnoj Skupštini kluba, koji je zaigrao na igralištu rasformiranog HASK-a, a u dresovima bivšeg Građanskog, bili su još u šoku, jer je tragično preminuo čovek koji je vodio sednicu i kao legenda fudbala trebalo je da upravo Hitrec, posle koktela, prvi da predlog novog imena kluba iz Zagreba.

Rivalstvo tadašnjih HASK-ovaca (Hitrecovog i Bobekovog kluba, iz koga je izniklo SD Mladost s poznatim odbojkaškim i veterplo selekcijama, ali bez obnovljene fudbalske sekcije) i Građanskog bilo je ravno današnjem rivalstvu Zvezde i Partizana (iz feljtona Zvonimira Magdica i Fredija Kramera).

Tragicna smrt slovenčko – hrvatskog Zagrepčanina Ice Hitreca, idola fudbalskih fanatika u Zagrebu imala je kataklizmične posledice po razvoj kvalitetnog fudbala u posleratnom Zagrebu, baš kao što je i pogibija Dražena Petrovića, mnogo decenija kasnije, doprinela sunovratu hrvatske košarke. Odlazak idola sportskih masa očigledno je po njih delovao kao elektro šok. Tome treba dodati i dodatnu demisiju čak dva čitava fudbalska tima, uglavnom u Partizan, jer su Bobeku i njegovim saigracima iz zagrebačkih klubova, Rato Dugonjić, prvi posleratni ministar sporta FNRJ i ostali iz Titovog okruženja poruculi, da će im OZNA koja sve dozna, izbrisati dosijee iz vremena Pavelićeve NDH, samo pod uslovom da dođu u novoformirani Partizan. Bobek je tražio, na inicijativu nekolicine svojih istomišljenika da se novi vojni klub registruje sa sedištem u Zagrebu, jer su Zagrepčani činili 80 – 90% novoosnovanog vojnog kluba, kako u igračkom kadru, tako i u upravi. Uostalom, osnivači Partizana su Otmar Kreacić – Kultura i Božo Svarc, zagrebački Jevrej.

Za to vreme, u stanju opšte konsternacije i zapanjenosti posle vesti o iznenadnoj smrti Hitreca koji je otvorio osnivačku Skupštinu, gde mu je i pozlilo, preostali prisutni na skupu u Zagrebu, bez ikakve zinteresovanosti i razmišljanja primaju tek pristiglu rusku delegaciju koja je u strahu od Staljinove odmazde, dojurila iz Beograda, da bar negde kumuje imenom „Dinamo“, kad već nisu uspeli da ostvare prvi Staljinov scenario.

Očigledno, smrt Hitreca, čoveka koji se tokom postojanja kvislinske NDH, za razliku od Stjepana Bobeka, dobrovoljno sklonio u Cirih, gde je pre drugog svetskog rata igrao za Grashopers, potpuno je frapirala preostale učesnike osnivačke  Skupštine. Jer, Hitrec je i tim javnim suprostavljanjem režimu Ante Pavelića, za razliku od Bobeka, koji mu se i danas divi kao svom fudbalskom uzoru i životnom idolu, i u ljudskom i morlanom smislu, i u očima novih komunističkih vlasti, bio jedan od retkih predratnih fudbalera u Zagrebu, koji je svojim držanjem za vreme rata zavredneo da kao fudbalska figura bez ijedne mrlje u sportskoj i životnoj karijeri, imenuje novi fudbalski klub u glavnom gradu Hrvatske i da praktično obnovi rad fudbalskih klubova u Zagrebu, kao neprikosnoveni autoritet među svim Zagrepčanima.

Umesto toga, danas omladinska fudbalska škola Dinama nosi ime čoveka koji je, kao najveći slovenački fudbaler svih vremena pre drugog svetskog rata proneo slavu zagrebačkog fudbala, a bio je i standardni reprezentativac Kraljevine SHS u generaciji Marjanovića i Tirnanića.

‘ ‘

Često se dešava da se susretnemo sa Ukeom koji voli i ne žali truda da zagorča život Toriju, na razne načine mu sabotira napore da izvede tehniku: ne kreće se, ne predaje energiju, napada sa pola snage ili se bezglavo zaleće na Torija ili se ukopavaja u mestu kako bi ’testirao’ Torijevu tehniku…

Dakle, …iako ovaj pristup vežbanju ima svoje dobre strane, uglavnom se dešava da iza njega ne stoji ništa više sem neznanja i izmešanih strahova koji proističu iz ograničenog iskustva. Upravo je ograničenost iskustva problem. To je potpuno prirodan korak i svi smo prošli kroz fazu kada smo se osećali sigurni da mi sad znamo ’šta radimo’ i osećali smo želju da to pokažemo tako što smo se odupriarali Torijevoj tehnici. Nažalost, takvi trenuci nisu doneli nikakav kvalitet našem Aikidou, našoj tehnici, niti našem iskustvu.

Možda bi dobro bilo povremeno se setiti da je Aikido umetnost, a da umetnost nije isto što i ulična tuča. Aikido dođo je mesto gde usavršavamo svoju tehniku i istražujemo načine da, u najmanju ruku, zaobiđemo upotrebu sile i izbegnemo nasilje u ostvarivanju svojih ciljeva. To je mesto za učenje, mesto gde se pokret  isprobava bez podozrenja u sebe i druge. I da, došo je mesto otkrića, bilo hotimičnog ili slučajnog. Na tom mestu moramo uložiti čitavo svoje biće i sve svoje energije, bez zadrške, da bi prevazišli sebe; i tako svaki put. Preuzimamo ulogu Ukea, pa onda ulogu Torija, i sa obe strane proučavamo kretanje i tehniku Aikidoa.

Često slušamo i čitamo o tome šta znači biti ’dobar’ učenik, biti ’čistog srca’, biti ’prozračnog uma’, biti ’oslobođen ega’… često i sami razmišljamo o tome. Neretko razgovaramo o tome sa prijateljima, zar ne?! Tešimo se svojim herojskim podvizima beskrajne skromnosti, krajnje skrušenosti i nepokolebljivog samoprekora. Prećutkujemo trenutke kada smo se doslovce teturali opijeni ponosom i neprikosnovenošću osećajući da smo prevazišli do tada poznate granice svog umeća i razumevanja. Tako je, svima nam se dešavalo, i naravno, dešavaće se i dalje.

Takođe, ko je od nas izbegao trenutke osujećujućeg nespokoja zbog činjenice da na seminaru moramo da vežbamo sa nekim daleko neiskusnijim od sebe, nekim ko nam postavlja sva ona očekivana, ali prevaziđena, početnička pitanja… a mi bismo baš tada da se bavimo isključivo sobom, svojim nedoumicama i iskušenjima novine… i opet nas hvata nestrpljenje i netrpeljivost sa kojima se treba obračunati svaki put iznova i iznova. Sačuvati mir i vedrinu, velikodušnost i osećaj zahvalnosti za priliku da izađemo na kraj sa još jednim izazovom i naučimo još jednu lekciju.

Dakle, da bi spoznali kako stvari funkcionišu, moramo ih iskusiti iz prve ruke: dok vežbamo u ulozi Ukea, bilo sa početnikom ili sa vraški sposobnim znalcem, pruža nam se sjajna prilika da osetimo tehniku u svom njenom dejstvu. Samim tim, ima smisla želeti da osetimo tehniku u njenom najboljem izdanju.

No, budući da ni mi, ni ljudi oko nas nisu veliki majstori, pa čak ni naš instruktor nije savršen, deo odgovornosti za savršenstvo tehnike i kvalitet lekcije koja iz nje proizilazi, uveliko prelazi na Ukea. Kada smo Uke, na nama je da izvedemo iskren i valjan napad, da se krećemo bez zazora, da dozvolimo da nam Tori naruši ravnotežu svojim kretanjem, pa tada da nastavimo da se krećemo tražeći za sebe položaj i trenutak da povratimo ravnotežu, ili barem da spasimo sopstvenu kožu tako što ćemo gledati da izađemo iz začaranog kruga, a time osetiti i valjanost bacanja ili bega u pad.

Eto još jednog razloga zbog koga valja kristalizovati svoje padove: onaj ko se ne ustručava da izgubi vertikalni položaj i skotrlja se do poda lakše će dozvoliti sebi da iskrenim napadom prokocka svoj ravnotežni položaj. Svakodnevno oko sebe vidimo ljude koji dozvole da im hvat pukne ili ga sami puštaju iz pukog straha da ne izgube ravnotežu i ne budu ’bačeni prejako’…

Tek kada sopstvenim telom osetimo kako izgleda bacanje koje oduzima dah i koje osećamo kako nas uvlači u kovitlac svoje energije, počinjemo da spoznajemo šta je sve moguće učiniti kroz Aikido. Svako takvo iskustvo podiže lestvicu očekivanja od samog sebe, i to svaki put deluje namah i novo i prepoznatljivo. Postajemo svesni da sve što smo pre toga radili ’pa, …i nije baš neki Aikido’. (osmeh included!)

www.aikidojs.org

‘ ‘

NEMAČKA:

1) Oto Rehagel (Verder 1988.) Prva titula Verdera posle 1965.

2) Otmar Hicfeld (Borusija Dortmund 1995.) Prva titula Borusije posle 1966.

3) Udo Latek (Keln 1978.)Prva titula Kelna posle 1963.

4) Kristof Daum (Stutgart 1984.) Prva titula Stutgarta posle 1952.

ITALIJA:

1) Fulvio Bernardini (Bolonja 1964.) Prva titula Bolonje posle 1941.

2) Fulvio Bernardini (Fiorentina 1969.) Rekordna prednost od 12 bodova u odnosu na vicešampiona (po sadašnjem bodovanju 16 bodova fore) u istoriji kalča.

3) Karlo Parola (Juventus, 1975.). Najveći trener – povratnik, jer je posle sopstvenog trenerskog posta, uzeo trofej nakon 14 godina pauze, i to opet sa Juveom, sa kojim je pre toga bio prvak i 1961. godine.

4) Luiđi Radice (Torino, 1976.) Čovek sa „tri prsta“ koje je sačuvao na šaci, pobegavši iz zapaljenog automobila na autostradi Torino – Milano. Anjeli se postarao da motivi sudara ne budu nikad otkriveni, jer mu nikad nije oprostio prvu titulu Torina posle 1949. godine i tragedije na Supergi, kada takođe, „slučajno“, nije pronađena avionska „crna kutija.“ Zli jezici kažu da se o porodici pilota kamikaze narednih decenija starala familija Anjeli!? Na prahu velikog Tora rođen je 1950. šampionski Juventus. Feniks je opet poleteo 1976!

5) Osvaldo Banjoli (Verona, 1985.) Najveći trener u čitavoj istoriji kalča, jer je osvojio titulu sa totalnim anonimusima kojima su pred početak sezone “eksperti” prognozirali selidbu u seriju „B“. To je jedini trener koji sa svim klubovima koje je vodio ima pozitivan skor sa Juventusom u Torinu! U sezoni 1990/91. Đenovu je posle 71 godine doveo do pobede nad Juventusom u Torinu od 1:0 (strelac Skuhravi u 71. minutu). Dve godine kasnije sa Interom je posle 28 godina stigao do trijumfa u Torinu (Juve – Inter 0:2, strelci Soza u 16. i Salimov u 20. minutu). Sa Veronom je 1985. odigrao iskusno 1:1 na stadionu „Komunale“ u Torinu (strelac Di Đenaro). U maju 1991. u poslednjem kolu sa Đenovom je prvi put stigao do Kupa UEFA posle pobede nad juveom 2:0. Juve te godine nije video Evropu.

ŠPANIJA:

1) Luis Aragones (Valensija 1971.) Prva titula Valensije posle 1947. godine.

2) Havijer Klemente (Atletik Bilbao, 1983.) Osvajač najveće titule u istoriji primere. Posle 27 godina vratio je titulu na „Sanmames“, ali i zaslugom Valensije. U poslednjem kolu Atletik je u gostima savladao Majorku sa 5:1, a Valensija je golom Miguela Tendilja u 90. minutu stigla do trijumfa 1:0 i opstanka u primeri. Da je ostalo 0:0 Real bi bio prvak, a Valensija bi ispala. Real dug nije zaboravio. Tri godine kasnije Valensija je prvi put posle drugog svetskog rata ispala iz lige, a strelca fatalnog gola Tendilja Real je ekspresno kaparisao. U Realu zbog povrede nikad nije ponovio čarolije sa Mestalje.

3) Rafael Benitez (Valensija, 2002.). Posle 31 godine čekanja vratio je ponovo titulu na Mestalju, i to onda kada su svi u Španiji i u Evropi, po automatizmu, na tronu unapred videli 100 – godišnjeg kapitalca – jubilarca iz Madrida, koji je potamneo u godini proslave veka postojanja kluba.

FRANCUSKA:

1) Eme Zake (Bordo 1983.) Prva titula Bordoa posle 1950, i za Zakea ništa manje važna nego titula Svetskog prvaka 1998.

2) Žan Klod Siodo (Nant, 1995.) Prva titula Nanta posle 1983. i najubedljivije osvojena titula u istoriji francuskog fudbala. Nant je u 38 kola izgubio samo jednom!

3) Žan Tigana (Lion, 2002.) Prva šampionska titula u istoriji Liona, osvojena pobedom nad direktnim konkurentom Lansom. U poslednjem kolu na rasprodatom „Žerlanu“ bilo je 3:1 za Lionske „lavove“, a od tada ne prestaje rika lavova sa Žerlana, koji se ne pomeraju sa šampionskog prestola četiri godine i sve su šanse da ove godine počnu i novi olimpijsko – šampionski ciklus.

ENGLESKA:

1) Brajan Klaf (Derbi Kaunti, 1972.) Iznenadio je više druge nego sebe kada je sa timom „nevidljivih“ postao na kraju „nedodirljiv.“ Prvi put u istoriji Derbija.

2) Brajan Klaf (Notingem forest 1978.) Stigao je iz tabora komšijskog Derbija i za dve godine sa „šumarima“ je krčio put do prvog mesta u drugoj, pa odmah i u prvoj ligi, a zatim i u Kupu šampiona. Notingem forest je jedini svetski klub koji ima više evropskih nego nacionalnih titula. Samo se Kajzerslautern Ota Rehagela 1998. osvajanjem salatare, posle kam beka u Bundes ligu, donekle primakao podvigu Notingem foresta.

3) Džordž Grejem (Arsenal, 1989.) Čovek koji je okrenuo točak istorije i uz asistenciju Majkla Tomasa od večitog pobednika Liverpula napravio hroničnog gubitnika, a pobednički pelcer preselio je na do tada gubitnički Arsenal.

4) Hauard Vilkinson (Lids junajted 1992.) Prva titula Lids junajteda posle 1974. u sezoni koju je obeležio Li Čepmen, golgeter Jorkširaca.

PORTUGALIJA:

1) Artur Zorge (Porto, 1987.) Na bečkom „Prateru“ napravio je neviđen preokret u finišu Kupa šampiona protiv Bajerna. Nemci su vodili 10 minuta pre kraja sa 1:0, a onda je Alžirac Mađer bio tvorac preokreta i senzacionalnog trijumfa Portugalaca. Meč je kapitalan, jer je jedna nemačka ekipa prvi put izgubila jedan finalni meč u kome je imala rezultatsku prednost sve do pred sam kraj utakmice. Još veći podvig izveo je protiv Bajerna, Mancester junajted u finalu 1999, ali prvenac pripada Portu. Inače, uz nacionalnu titulu Porta iz 1978, prvu posle 1959. godine, ovo je jedan od dva najvažnija trofeja u istoriji „zmajeva.“

2) Ladislav Belenji (Sporting 2002.) Trener koji je posle 20 godina doneo duplu krunu Sportingu. Pre toga osvojili su u prvenstvu 1981/82. prvenstvo i kup, kada je kondicioni trener lisabonskih „lavova“ bio Srećko Radišić, pre toga trener kruševačkog Napretka.

ŠKOTSKA:

1) Aleks Ferguson (Aberdin 1980.) Prva titula Aberdina posle 1955. godine. Fergi je čovek koji je predvodeći Aberdin 1985. zasenio i Real Madrid u finalu KPK: Aberdin – Real 2:1, mada njega i njegove pulene uoči finalne utakmice niko nije ozbiljno shvatao. Najbolji osećaj za njegov talenat imao je Mančester junajted, pa je na Old Trafordu osvajanjem titule 1993, prve titule Đavola posle 1967. godine, budući Ser Ferguson, samo nastavio tamo gde je stao sa Aberdinom.

AUSTRIJA:

1) Ernst Hapel (Rapid 1982.) Posle rekordnih 14 godina posta doneo je titulu najpopularnijem austrijskom klubu Bečkom Rapidu. Danas „Prater“ nosi ime čoveka za koga je ostala večna dilema, da li je kao i Udo Latek više voleo da cirka, ili da u lucidnim treznim intervalima pobednički marš svirka. Uz njegovo ime vezana je i istorijska pobeda Austrije nad SR Nemačkom 3:2 na SP u Argentini 1978. godine.

POLJSKA:

1) Henrik Kasperčak (Visla 1999.) Posle 21 godine Godoovskog čekanja vratio je titulu u poljsku Galiciju, i od tada počinje era Visle u poljskom fudbalu. Nakon toga usledila je sve do današnjih dana strahovlada ekipe iz nekadašnje prestojnice poljskog kraljevstva. Krakovljani, koje finansira poljska nacionalna banka, poslednjih sezona su bili najbolji istočnoevropski fudbalski klub, a posebno su odjeknuli trijumfi u Kupu UEFA nad Parmom od 5:1 i protiv Salkea usred Gelzenkirhena od 4:1.

RUMUNIJA:

1) Mircea Lučešku (Rapid 1999.) Posle 32 godine doneo je titulu Rapidu ispred njegovog matičnog Dinama. Zanimljivo, konkurentski Dinamo, klub policije, imao je solidnu bodovnu prednost, ali je u jeku NATO bombardovanja 1999. trener Dinama Kornel Dinu, Srbin po majčinoj liniji, dao Srbiji verbalnu podršku u javnosti, pa je, odmah zatim stigao ekspresni odgovor vlade Emila Konstantineskua. Do tada neporaženi Dinamo za samo četiri dana izgubio je u prvenstvu od Rapida, a u kupu od Steaue, pa se raspao san o vraćanju trofeja posle duge pauze. Inace, Lucesku te godine trener Rapida, smatra se u svetskim okvirima trenerom iz Ginisove knjige rekorda. U septembru 1989. Dinamo je u gostima savladao Steauu sa 3:0, i to je bio prvi poraz Steaue posle juna 1986. godine. Uspeli su da obore evropski i svetski klupski rekord u dužini nepobedivosti koji je do tada držao Linfild iz Belfasta.

2) Kada je pala vlada Emila Konstantineskua, u sezoni 1999/00. bukureštanski Dinamo je posle rekordne pauze od osam godina, osvojio titulu broj 15, a posle punih deset godina iste sezone je osvojio i nacionalni kup. Trener, direktor i predsednik jedinog evropskog kluba koji u istoriji evropskog fudbala ima trojicu fudbalera, nosilaca zlatne kopačke (Dudu Đorđesku 1977, Kamataru 1987. i Mateuc 1989.) bio je opet Kornel Dinu. Tokom finalne utakmice kupa Dinamo – Univerzitatea Krajova ceo stadion je 90 minuta skandirao samo Kornelu Dinuu. Kad su svi poverovali da je vlada Rumunije posle 1992. umesto višedecenijskog derbija Steaua – Dinamo, uvela novi večiti derbi Steaua – Rapid, samo je Dinu verovao u svoj klub, koji je čitavu deceniju bio anatemisan zbog lošeg klupskog imidža u vreme diktature Čaušeskua, čiji je bio miljenik.

ŠVEDSKA:

1) Sven Goran Erikson (Geteborg, 1982). Uz svog učitelja Nilsa Lindholma, to je najbolji švedski trener svih vremena. U prvenstvu 1981/82, u godini stvorio je šampionski Geteborg, sa Strombergom, Kornelijusonom, Ekstromom, Magnussonom, Eglijem, a iste godine osvojio je prvi evro trofej u istoriji skandinavskog fudbala. U finalu Kupa UEFA savladali su favorizovani Hamburger, Feliksa Magata, Horsta Hrubesa i Manfreda Kalca nasred Folks parka sa neverovatnih 3:0!

BIVŠA JUGOSLAVIJA:
1) Miroslav Blaževic (Dinamo, 1982.) Trener koji je posle čak 24 godine vratio titulu u Maksimir, iako mu uoči starta prvenstva niko nije davao ozbiljnije šanse. Najbolje ga je opisao Gustav Lehner, predratni reprezentativac iz Kraljevine SHS. Pita ga novinar, otkud vi kad je davno prošlo pola tri, odnosno, šta vas je nateralo  da posle više od 20 godina dođete na stadion, iako ste se javno zarekli da više nećete kročiti na tribine? Kaže Lehner: došao sam da vidim ko je taj čovek koga su svi ismevali zbog glasa koji kao da je pozajmio od Eustahija Brzića, i koga su zbog pričanja masnih viceva svi tretirali kao šarlatana, a on je uspeo ono što sa ovim klubom nisu uspeli kao treneri ni Antolković, ni Zebec, ni Horvat, ni Čajkovski, ni Bobek, pa čak ni Vlatko Marković, ne bar u potpunosti. Osvajanjem trećeg mesta na SP 1998. sa Hrvatskom dokazao je da je trener sa najjačim psihološkim pristupom i smislom za zavaravanje protivnika. Sa debitantom je izveo podvig, ali kao i tokom čitave karijere, svaka sezona posle pobedničke bila mu je uglavnom kao plava trava zaborava.

2) Ljubomir Petrović (Vojvodina 1989. i Zvezda 1991.) Nikad dovoljno priznati Ljupko Petrović, posle 23 godine doneo je titulu Vojvodini, i usrećio tim koji je samo dve godine pre toga proslavio osvajanje prvog mesta u sopstvenom gradu, pošto je Vojvodina 1987. povratak u prvu ligu izborila ispred gradskog rivala Novog Sada. Prva i jedina evropska titula Crvene zvezde najviše nosi njegov trenerski pečat. Šekularac sa istim timom, jačim i za Piksija Stojkovića nije mogao dalje od osmine finala Kupa UEFA, posle poraza u Kelnu 0:3, a Ljupko Petrović je naredne godine sa istim timom stigao do krova Evrope. Ali, juće je bilo juce, a danas je vreme kad se jos samo mladi u dusi sećaju Ljupka pobednika. Današnji klinci pamte ga po PSV -u i Zenitu. Oni koji su još mladi u duši, znaju da čiča Ljupko nije u struci kuće od juče. Pre performansa sa Vojvodinom i Zvezdom, proslavio se i u subotičkom Spartaku. U sezoni 1987/88. postao je prvi trener koji je „golubove“ vratio u prvoligaško jato posle samo jedne sezone drugoligaškog stažiranja. Do tada, studirali bi čarolije druge lige – divlji zapad, prosečno 10 – 15 godina. Boemsko studiranje prekinuo im je Ljupko Petrović, a kasnije avanture u Novom Sadu i Beogradu su već poznatija istorija.

‘ ‘

Torinska „stara dama“ nastavlja da deli Italijane, ali i dalje samouvereno drži rekorde… najomiljenija, ali istovremeno i najomraženija. Širom apeninskog poluostrva je poznat podatak da Juventus sa 8 711 000 navijača zauzima prvo mesto na top listi najpopularnijih italijanskih klubova. Iznenađuje činjenica da navijači Rome ne podnose Juventus, čak i u većoj meri od komšijskog Lacija, i nisu usamljeni po tom pitanju. „Gobi“, kako Juventine nazivaju u Firenci, za navijače toskanske Viole su omraženiji od Pize i ostalih toskanskih rivala…

To su samo neki od kurioziteta u anketi koju je sprovela agencija AKNILSEN. Anketirano je 5 500 porodica, a sveukupno 9 100 anketiranih ljudi u Italiji. Prema rezultatima ankete, čiji će rezultati biti objavljeni u  milanskoj „Panorami“, 30 miliona Italijana se deklarisalo vatrenim poklonicima kalča. Posle Juvea, koji drži prvo mesto uz pomenutu cifru od 8 711 000 tifoza, na drugom mestu su „interisti“ sa 4 639 000 navijača, a sa 60 000 pristalica manje od gradskog rivala, treće mesto pripada ekipi Milana. Tačno 35% navijača raznih klubova čine pripadnice lepšeg pola, uprkos predrasudama da je fudbal izrazito muški sport, koji po takvim teorijama žene manje interesuje nego neki drugi sportovi.

Razočaran rezultatima ove sveobuhvatne ankete, pravljene još u vreme Interovog trofejnog mega posta  i šampionske apstinencije, koja je trajala nešto manje od dve decenije, premijer Silvio Berluskoni je tražio sprovođenje nove ankete, ali su tek njegovi „anketari“ napravili još porazniji rezultat u korist večitog rivala Intera. Eto, zašto je Inter oduvek bio „squadra mitica e magica“ u Italiji, čak i onda kada je skudeto bio blizu kao i čuda Providensa. Treba li reći da je premijer Italije dobrovoljno odustao od novih naručenih anketa. Sada je, valjda, svakome jasno zasto se meč Juve – Inter smatra derbijem Italije.

Za mnoge neočekivano četvrto mesto je rezervisano za navijače Napolija koji broje 2 437 000 fanova. Mada je Napoli skoro čitavu deceniju bio u drugoj, pa kraće vreme čak i u trecoj ligi, mit o velikanu ispod Vezuva koji je slavu steako najviše u vreme Maradone, Kareke i Alema nije isčezao u svesti i srcima napolitanskih „partenopeja“. Napoli svoju popularnost duguje i Pulji i Redjo Kalabriji, gde žitelji najjužnijih pokrajina, izuzimajući uzavrelo ostrvo Siciliju, masovnije navijaju za Napoli, nego za lokalne klubove Bari, Leće i Ređinu, koji nikad nisu bili respektabilni prvoligaši koji bi mogli da se poput Napolija ravnopravno bore sa timovima sa bogatog severa, pa čak i srednje Italije. Iza Napolitanaca slede Roma, Lacio, Torino, Fiorentina i Bolonja.

Juventus je srazmerno najpopularniji u deset italijanskih pokrajina, a u još tri je svrstan među tri najpopularnija kluba, iako u Lombardiji, Trento – Alto Adiđu i Ređo Emiliji, Inter, odnosno Milan imaju proporcionalno više navijača. Međutim, u Pulji i u Liguriji, Juve ima i više navijača od lokalnih klubova barija i Lecea, odnosno Sampdorije i Djenove. Doduse, u Pulji medju tamošnjim ljubiteljima klača, ima dostojnog konkurenta u već pomenutom Napoliju, a u Liguriji, uglavnom u Interu, za koga, kao i za Juve, navijaju mnogi Đenovljani, ali i Bolonjezi u centralnoj Ređo Emiliji, kao i Veronezi u Venetu, gde je Juve popularniji od Intera i Milana u Veneciji, a Milan od Intera i Juvea u Padovi.

Ali, torinski „bjankoneri“ su i naomraženiji. Čak 41% navijača Milana, 36% pristalica Intera i 33% tifoza Rome ne može da smisli Juventus. Neverovatno je koliko energije potroše na kalčo ljudi svih uzrasta, oba pola, različitog nivoa obrazovanja i profesija, klasa, staleža i društvenih slojeva. Od registrovanih 30 miliona stalnih pratilaca klača u Italiji, 11% je uzrasta ispod 13 godina, a čak 16% je prešlo 64. godinu života, ali i u trećem dobu pomno i strasno prate kalčo. U strukturi navijača je 24% studenata, 19% penzionera i čak 37% ljudi iz javnog života, bilo ljudi iz oblasti sporta, umetnosti, estrade, politike… Mnogi rezultati ove ankete u italijanskoj javnosti su izazvali iznenađenje, ali svakako Juventus, uprkos aferama i skandalima koji ga godinama i decenijama prate kao njegov dodatni imidž, kao klub iz nesuđene prestonioce ujedninjene Italije iz vremena davne revolucije iz 1849, decenijama je bio i fudbalski Pijemont, jer je dugo i sedište fudbslkog saveza Italije bilo baš u Torinu, a ne u Rimu ili u Milanu. Uostalom, grad Torino ne bije slučajno glas „Porta di Italia“ (vrata, ili kapija Italije). Zato je Juve, kao simbol grada političkog ujedinjenja Italijana iz XIX veka mogao, pored neizbežne uloge svog patrona Anjelija, da sebi prisvoji tako veliki broj poklonika.

‘ ‘

Ime i prezime: Nemanja Matic
Datum rođenja: 1. 08. 1988
Mesto rođenja: Vrelo (Ub)
Visina: 193 cm
Težina: 82kg
Pozicija: Sredina i napad
Trenutni klub: Čelzi
Prethodni klubovi: Radnički (O),Kolubara, C. Zvezda, Partizan, Jedinstvo Ub, Kolubara, Košice,
Reprezentacija: do 21. god 5 utakmica (2 gola); A reprezentacija – 2 utakmice

Nemanja Matić rođen je 01. avgusta.1988. godine u malom mestu kraj Ub-a koje se zove Vrelo, visok je 193 cm i težak 82 kilograma. Ovaj sjajni vezista imao je trnovit put u svojoj karijeri… svoje prve fudbalske korake napravio je u Radničkom iz Obrenovca, da bi već u pionirima prešao u Kolubaru gde počinju njeove dobre igre. Iz njega je uvek izbijao talenat ali je bilo malo onih koji su to shvatali. Njegove dobre partije prepoznala je tada Crvena Zvezda koja ga je pozvala da im se pridruži i pojača njihov kadetski tim.

Oduševljen pozivom Crvene Zvezde Nemanja je prešao u Beograd, gde i počinje njegova velika fudbalska borba u kojoj na kraju pobeđuje. Jako talentovani Matić dolazi na Marakanu, u tom trenutku u Zvezdi je bilo dosta igrača i bilo je teško izboriti se, mada on nije gubio nadu, borio se, trenirao… ali ipak nije dobio značajniju priliku u svom voljenom klub.

Zbog male, gotovo nikakve minutaže Nemanja prelazi u tabor najljućeg rivala, na drugu stranu Topčiderskog brda u Partizan. Iako je u to vreme Partizan imao jači tim od zvezde prihvatili su Nemanju, koji je kad god je dobio priliku odigrao dobro, ali postavlja se pitanje zasto nije igrao više? Zašto nisu više pružali priliku očigledno talentovanom igraču.

Nažalost sreća u Partizanu kratko je trajala i Nemanja odlazi u Jedinstvo sa Ub-a. Može se reći da dolaskom na Ub za Nemanju dolaze ‘’lepši’’dani. Počinje standardno da igra i iz utakmice u utakmicu igra sve bolje. Dobre igre su ga odvele dalje… u klub u kojem je bio u pionirskim danima u Kolubaru. Svesni njegovog velikog potencijala Lazarevčani su mu dali značajno mesto u svom timu. Posle samo 6.meseci i odličnih igara usledio je poziv slovačkog prvoligaša Košice.

Po dolasku u Košice dobija veliko poverenje trenera i pruža još blistavije igre. Doprinosi osvajanju četvrtog mesta u ligi kao i pobedu u finalu klupa nad Artmedijom gde je Nemanja odigrao na  vrhunskom nivou. U slovačkoj se zadržao u periodu od 2006. do 2009. godine, odigrao 64 utakmice i postigao 5 golova. Samim tim što je proveo 3 godine u Slovačkoj dobija i njihov pasoš što ga više ne čini strancem u Evropi.

Zahvaljujući Vladimiru Vermezoviću koji je u to vreme vodio Spartak iz Trnave na njegovu preporuku Matić je pozvan u mladu reprezentaciju Srbije gde debituje 21. oktobra. 2008.godine protiv Danske. Na tri utakmice za mlade postiže dva gola uz odličnu igru. Već 14. decembra. 2008.g odine dobija poziv selektora Antića za A reprezentaciju i debituje protiv reprezentacije Poljske.

Nemanja u međuvremenu dobija poziv da se priključi Midlsbrou u Engleskoj gde provodi deset dana I oduševljava sve u klubu. Očekivao se prelazak na ostrvo, tako je i bilo… Nemanja odlazi na ostrvo ali ne u Midlsbro već u veliki, veliki Čelzi za sumu od oko 2,8 miliona evra. Po dolasku u Čelzi odbija da ide na pozajmicu i zražava želji da se izbori za svoje mesto u timu. Njegovu upornost i veliku želju trener Karlo Anćeloti nagrađuje 21. novembra u meču sa Vulverhemptonom u 69.minutu pri rezultatu 4-0 za Chelsea Nemanja Matić upisuje svoje prve minute za ostrvskog velikana.

Kako i zašto Nemanjn talenat nije prepoznat u Srbiji? Zašto je naš fudbal izgubio još jednog velikog talenta? Nije bio dobar za Zvezdu, Partizan i ostale naše klubove ali zato u Čelziju dobija šansu pored Deka, Balaka, Malude, Drogbe… Strpljenje i talenat su opet pobedili, Nemanja Matić je postao deo velikana i nadamo se da će dobijati sve veću minutažu i postati standardni igrač na Stanford Bridžu… priča se nastavlja.

‘ ‘

U nekoj boji, u nekom obliku, u nekoj dimenziji, sa konfliktima se susrećemo iz dana u dan. Neki od njih nas tresnu po čelu, neki nas ustalasaju, a neki prorežu testerom krug oko naših stopala, gotovo kao u crtanom filmu. Dobro raspoloženje nam se rastoči i na negovom mestu se razmnože negativne ideje. Dan postane gorak i tmuran. Lepi trenuci nam se čine tek daleke uspomene. Pred nama pustinja i kaktusi. Kako ponovo napuniti oči zelenilom? Sve se ovo svakodnevno dešava oko nas i naranvo, dešavaće se i dalje. Da li je uopšte moguće živeti bez grubog brušenja, bez sukoba i sudaranja sa drugima, sa obavezama i životnim zahtevima i nehotičnim okolnostima? Priče iz starina i iskazi Učitelja Uješibe o duhovnom cilju Aikidoa nude nam par smernica koje mogu biti od pomoći.

Prvo, moramo prihvatiti činjenicu da je konflikt deo svakodnevnog života. Nije moguće proći kroz život zauvek izbegavajući svaki zamisliv i nezamisliv konflikt u ma kom obliku ili intenzitatu. Jednostavno, način na koji težimo da usmeravamo svoj život i način na koji se držimo svojih ustaljenih stavova i navika, način na koji se suprotstavljamo promenama čini koflikt sastvavnim delom života. Može nas zateći bilo gde i bilo kada.

Drugo, konflikt obično nema jasan početak i jasan kraj. Razgledajući malo neku skorašnju situaciju, teško nam je da pokažemo prstom na tačku u kojoj je počeo, ili da kažemo sa pouzdanjem: ’a onda je među nama sukob zauvek nestalo’.

Treće, moramo prestati da gledamo konflikt kao na sukob u kome ili pobedimo ili izgubimo. Neminovno ćemo izgubiti. Damo li sve od sebe, opet možemo doživeti poraz. Ukoliko ustuknemo i povučemo se, to može delovati kao mudar i celishodan potez. No, konflikta ima na sve strane, i ne možemo se večito povlačiti iz svakog sukoba u kome se nađemo.

Kada nam nije do sukoba, kada ne vidimo sebi mesto u nekoj situaciji, a ne možemo da se povučemo, Aikido može da nam ponudi način da se ne borimo i da ne bežimo. Aikido kaže: ’Nemoj se tući. Nemoj ni bežati. Umesto toga, ’dozvoli’. Prosto, za početak dozvoli da situacija postoji takva kakva je. Prođi kroz nju. Isprati je. Ne oslanjaj se ni na snagu, ni na pamet, ni na brzinu. Osloni se na svoju intuiciju.’

Aikido nudi put koji nije ni defanzivan, ni agresivan. Prosto je slobodan.

Dopuštanje situaciji da postoji, dopuštanje sebi da sagledamo situaciju bez ostrašćenosti, dopuštanje sebi da ostanemo otvoreni za svoju intuiciju koja teži razreši zaplet, sve to traži pažnju i prisebnost koji nikome nisu bogom dani.

Dopuštanje zahteva vežbu. U situaciji sukoba ne vredi anticipirati, jer je sva prilika da ćemo u procesu ’predviđanja’ učitati u situcaiju štošta čega u startu nije bilo. Povrh toga, anticipiranjem šaljemo signale koji kod drugog provociraju otpor i pojačavaju suprotstavljanje. Ovo, zauzvrat, nas izaziva na protiv odgovor. I eto recepta za tuču, bilo da sevaju pesnice ili reči ili otkos netrpeljivog pogleda…

Ne vredi se oslanjati ni na pamćenje. To nas samo vraća na rutine koje smo naučili ranije. Razmišljanje će nas sprečiti da procenjujemo trenutnu situaciju. Sprečiće nas da posegnemo za maštovitim ’štapom i kanapom’ i inovativno rešavamo situaciju uz iskričavo prisustvo duha, baš kao što se sećamo da je onaj starac iz priče učinio u vozu ili kao što je Učitelj Jamada oblikovao situaciju u baru.

Kako, dakle, činiti? Lako je reći: ’Samo polako! Bitno je zadržati duhovni mir! Ne učitavaj u sukob svoje strahove! Ne paniči! Ne dozvoli sebi da planeš! Ne budi lak kao pero, budi lagan kao ptica koja zna kuda leti.’ Da, to zbilja nije teško reći. No, ukoliko nismo prirodno staloženi i trezveni, ako nam je prirođen oštriji temperament, teško će nam biti i da zamislimo mogućnost da ovako razrešavamo konflikte, a kamoli da to sprovedemo u delo. I šta onda?

Jedan od jednostavnijih načina je da prosto izdahnemo vazduh iz pluća. Sav vazduh, lagano. A onda da pratimo kako taj naš izdah obuhvata situaciju i širi se obuhvatajući i nas same. Na ovaj način skrećemo fokusnu tačku sa druge strane u konfliktu na nas same. Uskraćujemo sebi mentalnu fiksaciju na protivnika, da. Prekidamo nit rastuće emotivne napetosti. To je već dobar početak. Takođe, ovaj potez zbunjuje našeg ’sagovornika’, a nas oslobađa ubojite snage njegove opaske ili žaoke njegove nezaslužene kritike ili nepravedne optužbe i deluje da trenutno umanji vrednost njegove osude koju nam je prećutno ili direktno uputio u srce. Lagani, duboki izdah čini da se ne osećamo odbačenim, jer smo mi ti koji se odvajaju od situacije sukoba, pravimo sebi prostor da bolje sagledamo iskrenutu prizmu našeg sagovornika, da vidimo šta ga tera u pokušaj konfrontacije. Laganim izdahom dajemo sebi vremena i prostora da sagledamo i drugu stranu situacije.

Niko od nas ne može izbeći osećaj tuge i bola, ali možemo ponešto da učinimo da umanjimo njihovu snagu i dejstvo. Dug, lagan izdah čini čudo. Omogućava nam da se prikupimo. Da se blago mobilišemo za pribrano delovanje.

U vežbanju Aikido tehnike, što više vežbamo, duboko disanje postaje sve lakše, sve prirodnije. Svako razmišljanje o disanju uključuje naš um, a s njim i naša sećanja i zahteve i namere i sav naš… ego. Što više se krećemo u tehnici, disanje lakše, teče samo od sebe, nalazi svoj put. Lakše zaboravimo na to da treba da dišemo ’pravilno’. Manje moramo da ’pazimo’ na disanje.

’Disanje’ je teško vežbati sam. Zato iskusniji Aikido instruktori jednostavno počnu da nas bacaju. Pad za padom, prestajemo da budemo u stanju da uradimo bilo šta drugo osim da uđemo u tehniku, ispratimo je i  ’primamo’ pad. Kretanje se samo po sebi postara za sve. Što umorniji postajemo, teže nam je da ’kontrolišemo’ disanje ili da ’zadržavamo dah’. Dišemo zato što, naprosto, moramo! Dišemo jer nemamo nikakvog izbora. Kretanje je odveć intenzivno i odveć brzo, odveć naglo se smenjuju trenutci napada i trenutci gubitka svake ravnoteže, kontakt sa tlom svakim korakom postaje sve neizvesniji, …udahni dok još možeš i pažljivo troši svoj dah… Svima nam se ovo događalo, i naravno događaće se i dalje. Samo u Aikido Sali znamo da ovo možemo da vežbamo bez straha.

Lagan, dug izdah nalikuje na ples sa životom uz dobru muziku. ’’Uz lagan izdah.. samo prati i razgledaj’, rekao mi je jedan prijatelj koji je vrlo vičan plesu. ’’Približiš se životu kao da plešeš sa svakim trenutkom u kome se nađeš. Ako se nađeš u situaciji sukoba, dozvoli sebi da pratiš svoj izdah sve do srži te situacije. Kreći se vrlo blizu, prati i razgledaj svojim opipavajućim dahom. Ne ulazi u protivnikov prostor, gledaj dobro da ga ne gaziš po prstima. Dozvoli da tvoj izdah bude lagan i kontinuiran i ni za trenutak se ne opterećuj mišlju o tome kada treba da udahneš. Udah će doći sam. Pleši toliko blizu da postane nemoguće razlikovati da li vodiš ili pratiš. Ne pokušavaj da se istakneš, ne pokušavaj da po svojoj volji promeniš ili razrešiš situaciju. Konflikt tako postaje prostor najdublje meditacije…’

Konflikt može da razruši sve ono što nam je vredno, to svi znamo. Može da uništi i naš život. Kako sprečiti i zaobići zlokobne i opasne aspekte konflikta? Kako da sprečimo konflikt da dovede u pitanje ispunjenje naših nastojanja i želja? Konflikt je stecište stresa i igralište zbunjensoti i straha. To je aksijom. Uslovi u kojima se odvija konflikt naizgled su upravo oprečni meditaciji. Uz sabran, lagan, dug izdah, pak i crno srce konflikta pretvara se u tunel kojim je moguće proći. Čak i konflikt je moguće koristiti da se sagledava i podstiče naša prisebnost na delu. U tehnici. U kretanju.

Niko nije rekao da je lako. Ali, šta je alternativa?!

Aikido dojo ’Dunav’
www.aikidojs.org

‘ ‘

Davno su prošla vremena kada su ljudi odlazili na utakmice da bi podržali voljenji klub, stvaraili atmosferu od koje bi protivniku zastao dah i zajedno širili energiju koja se mogla osetiti u vazduhu. Nažalost sa novim vremenima došli su i novi navijači, tj. stvorena je nova vrsta navijača. Sport je postao veliki biznis u kome se okreće dosta novca, pa klubovi (rukovodioci klubova) „nisu“ mogli prepustiti slučaju da njihovi navijači postupaju protivno interesima kluba ili čelnika te sportske organizacije. U biznisu postoje jasno definisane pozicije šefova i podređenih. Kako se ne bi desilo da šef (predsednik kluba) izgubi svoje mesto od strane zaposlenog – radnika (navijača), „morao“ se uvesti neki „red“.

Dobro je poznato široj javnosti u Srbiji, da se u upravnim odborima klubova nalaze i vođe navijačkih grupa,  da njihova uloga nije samo marginalna (da stoje u senc i sve posmatraju) već često njihov glas biva odlučujući u donošenju konačne odluke, što je i nedavno prikazano u jednoj televizijskoj emisiji. Oni se često koriste kao pokretačko oruđe za izvršavanje „prljavih“ poslova, neke smene u klubu ili druge promene do koje se ne može doći nekim konvencionalnim putem. Imali smo prilike da prisustvujemo takvim događajima kada je „sever“ tražio smenu Džajića, T. Spasojevića ili nedavno kada se pojavila vest da će se Savo Milošević kandidovati za rukovodeće mesto u FK Partizan, kao po komandi „jug“ se oglasio sa pogrdnim pesmama koje su bile upućene direktno nekadašnjoj legendi kluba (Savi Miloševićeu). Ko je to tražio, i čiji su interesi bili tad u pitanju nije bitno, bitno je da su oni našli načina da ih ostavre.

Gledajući statistički, na 10 000 navijača postoji svega 15 do 50 koje rade za onog ko najviše plati, što iznosi oko 0,15 do 0,50% procenta ljudi koji se u tom trenutku nalaze na tribini, ali i ovako mali procenat je dovoljan da pokrene masu koja izaziva strah i koja je sposobna da silom dobije ono što želi.

Sada jasno iznosimo ono što svi znaju a ne smeju ili ne žele da izgovore, da u fudbalu, košarci postoje „profesionalni navijači“, ljudi koji podržavaju određeni klub ili čak određenu ličnost u klubu zarad čiste svoje lične koristi (najčešće materijalne), a čim izgube finansijski oslonac menjaju klub (stranu).

Rukovodioci ili igrači uopste, u svojim klubovima ni u ludilu ne smeju da se suprotstave navijačima, jer bi se od heroja kluba preko noći pretvorili u neprijatelja broj jedan. Kontrola navijača nad klubom, ili igračima se može sagledati i kroz slučaj Uroša Mišića, kada su prvotimci Zvezde bili pimorani da nose majice sa već svima poznatim natpisom, ili kada su navijači Partizana branili postupke svojih kolega posle napada na tragično nastradalog Brisa Tatona…

Sve što se manifestuje u poslednje vreme, uključujuči i pretnje novinarki B92 Brankici Stanković, ukazuju da kod nas vlada nezakonje i nepoštovanje bilo kakvih moralnih normi, koje se javljaju kod razumnog ljudskog bića. Ono što treba sve nas da zabrine je kuda sve ovo vodi…? Kako objasniti detetu, koje još nema svoj izgrađen stav, da ne podržava mišljenje deset ili petnaest ljudi, koji da bi ostvarili svoje potrebe sputavaju ostatak ljudi da se slobodno izraze.

Profesija „Navijač“ se širi, raste krajnje negativno utičući na sam pojam sporta… Da bi se ovoj pojavi stalo na put i sprečila njena dalja kontaminacija sporta potrebno je zapitati se i dati odgovor na pitanje… Koje su to prave vrednosti koje treba ceniti i poštovati, i šta utiče na to da pored armije odanih navijača rukovodioci određenog kluba treba da plaćaju grupama ili pojedincima da bi promovisali svoje stavove?.

‘ ‘

Prošlo je godinu dana od Zemana, preko Janevskog do povratka legende Crvene Zvezde Vladimira Petrovića Pižona na mestu trenera, od suza do smeha…. Ovih godinu dana se činilo kao čitav vek za sve pristalice kluba iz Ljutice Bogdana, jer se nekadašnji Šampion sveta i Evrope nalazio pred bankrotom, klub je bio destabilizovan na svim nivoima, računi u banci blokirani, igrači izgubili svoj restoran, pa  čak je klub bio u nemogućnost da putuje na gostovanja…  A sve je počelo burnim promena, sa puno planova, priče i praznih obećanja…

Na čelo kluba, koji se tada nalazio u boljoj poziciji nego obično, kada dolazi nova uprava stigao je gospodin Toplica Spasojević, koji je u upravni odbor doveo nove ljude, čak i par onih za koje se otvoreno znalo da podržavaju Partizan, a na mesto sportskog direktora su doveli Gorana Bunjevčevića. Pale su i prve odluke, prodali su kompletan prvi tim, i doveli ni manje ni više nego dvadeset i jednog novog igrača, koji su bili sumljivo puno plaćeni (npr. Abu Bakar Omaru koji je plaćen 3.5 miliona), dok su domaći fudbaleri puštani za bagatelu. Mlade talente niko nije imao da kontroliše, to su strani klubovi iskoristili i veći deo podmlatka je u ovom trenutku po Rusiji, Francuskoj i Holandiji.

Doveden je Zeman, koga je pratila reputacija čoveka kratkog fitilja, kome u dobar odnos sa medijima spada ako nijednog novinara ne uvredi, a njegov pristup taktici je bio vrlo fundamentalan i kontraverzan, iako su svi videli da igrači ne prihvtaju dobro negov sistem igre, on nije hteo da odstupi od njega ni korak. Prošle su i pripreme gde smo pratili remije sa treće ligašima, debakl od ekipa iz prve lige, ali se sve to pravdalo napornim fizičkim pripremama. Napokon dolazi Kup UEFA, i utakmica protiv APOEL-a, u gostima je izvučen remi ali na Marakani je viđeno više nego bledo izdanje crveno-belih. Trpelo se i posle prvog primljenog gola…

Nedugo nastavka uz katastrofalnu igru… stadion je eksplodirao :“UPARVA NAPOLjE !!!“ i svi su se slagali sa takvomo konstatacijom. Nevoljno posle utakmice, primorani na to predsednik Toplica Spasojević i sportski direktor podnose ostavke. Danima se pune naslovi po medijima, međusobne optužbe i prebacivanja, dok se situacija u klubu sve više pogoršavala. Poput broda bez kormilara.  Tako je Zvezda plovila bez jasnog pravca, menadžement je pokazao da nikad nije jasno ni uspostavio unutrašnju organizaciju, iako su svi jednim delom naslućivali ovakav ishod.

Na čelo kluba dolazi dotadašnji član upravnog odbora Dobrivoje Tanasijević – Dan Tana, koji iznosi podatak da je u roku od 4 meseca Crvena Zvezda izgubila oko 10-12 miliona evra i da se nalazi pred pravom ekonomskom provalijom. Ljudi u klubu nisu primali plate, niko nije bio pošteđen posledice lošeg poslovanja, od kafe kuvarica do prvotimaca koji su već duži niz godina bili nosioci igre, čak su u jednom trenutku stranci koji su branili crveno bele boje odlučili da pobegnu iz kluba i zemlje, ali su na insistiranje tadašnje uprave i njihovih obećanja ostali.

Slučaj „Pravda za Uroša“ nije mogao da dođe u gorem trenutku, navijači kojih inače i sada ima u upravnom odboru (19 predstavnika), pokušavaju da preuzmu kontrolu nad klubom, tj. da uvedu neki red, koji bez obzira kako sada to izgledalo u tom trenutku je bio dobar potez (odnosi se na ideju da se prikupi novac za pomoć klubu, da se izabere novi odbor…), jer je bilo očigledno da ljudi koji su bili u vrhu nisu pokušavali ništa osim da izvuku neki interes, dok su igrači bili nezaštićeni pred besom huligana, koji su im razbijali automobile, pretili u svlalionici….

Par meseci kasnije, Vladan Lukić nekadašnji prvotimac FK Crvene Zvezde u izbornoj trci pobeđuje protiv kandidata Sašu Kozića, ali bez glasova „Delija“. Program oporavka koji je on predstavio pod nazivom „NOVA ENERGIJA“ je doneo nešto novo, počelo je ozbiljnije da se radi na maketingu, prodaji sezonskih karata, dovedeni su ljudi koji su imali iskustva u radu sa sportskim organizacijama….

Posle kvalifikacione utakmice u Ligi Evrope protiv Rudara, strepnja među navijačima je prerasla u eoforiju koja je rasla i može se reći kulminirala, posle neverovatne pobede nad Dinamom TB, i radovanja koje se graničilo sa onim posle utakmice protiv Bajern Minhena sve je krenulo na bolje. Klub koji je prema proceni bio dužan 24 miliona evra, sa procenjenom imovinom u vrednosti od oko 450 miliona evra, počeo je polako da sanira dugove i leči rane iz mnogih bitki koje su ga zadesili u proteklih godinu dana. Trenutno se Crvena Zvezda nalazi na prvom mestu Jelen Super Lige, i osvojila je titulu jJesenjeg prvaka u domaćem šampionatu.

‘ ‘

U svetu fudbala transferom se naziva radnja kada igrač pređe iz jednog kluba u drugi, odnosno kada se igrač preregistruje i stekne pravo da zaigra za neki drugi klub. Ovakva radnja u fudbalu (sportu) najčešće se definiše sportskim ugovorm između interesnih strana (klub koji prodaje igrača – igrač – klub koji kupuje igrača). Osnovni uslovi koji se moraju navesti u ugovoru prilikom transfera su: Definisanje uslova pri kojima će igrač preći iz jednog u drugi klub; Definisanje uslova pod kojima će igrač igrati za novi klub, itd.

Igrač može da pređe iz jednog u drugi klub samo za vreme prelaznog perioda (transfer window) i u skladu sa pravilima i propisima koje propisuje rukovodeće telo. Danas za oblast transfera i statusa igrača  u fudbalu kao najmasovnijem sportu važe pravila  koja propisuje najviše fudbalsko regulaciono telo – Međunarodna Federacija Fudbalskih Asocijacija – FIFA.

Kada fudbaler koji je pod važećim ugovorom želi da promeni klub, on može da pređe u drugi klub samo ukoliko njegov trenutni klub pristane da raskine ugovor sa njim, odnosno pristane da dopusti igraču da pređe u drugi klub uz određenu nadoknadu (obeštećenje) koju plaća klub u koji igrač prelazi.

Drugi način na koji se može izvršiti transfer igrača je u vidu razmene igrača, kada dva kluba sporazumno zamene igrače, pri čemu dva ili više igrača zamene klub, odnosno pređu iz jednog u drugi klub. Ovakav vid transfera može da uključuje ponudu za razmenu tipa: igrač + novac za određenog igrača, ali i ponudu više igrača u zamenu za jednog igrača.

Pozajmica igrača, odnosno prelazak igrača iz jednog u drugi klub u vidu pozajmice na određen vremenski period administrativno se takođe smatra kao transfer. Uslovi pozajmice igrača reulišu se pojedinačnim ugovorom između klubova i fudbalera. Klub koji je pozajmio igrača nema pravo prodaje tog igrača drugom klubu bez pismenog odobrenja kluba koji je pozajmio fudbalera, kao i bez pristanka samog fudbalera.

Transferom se takođe smatra i kada igraču istekne važeći ugovor sa klubom, tada je igrač slobodan da pređe u neki drugi klub bez ikakvih obaveza prema svom prethodnom klubu. Igrač po isteku ugovora može da pređe u drugi klub, ali klub koji gubi igrača ima pravo na određenu (“simboličnu”) novčanu nadoknadu, a o eventualnim sporovima odlučuje FIFA.

Transfer fudbalera u najvećem broju slučajeva obavlja se uz određenu kompenzaciju, najčešće novčanu. Kada određeni klub daje ponudu za nekog igrača/ igračicu za kojeg je zainteresovan, on klubu u kojem taj sportista igra dostavlja ponudu koja najčešće sadrži visinu novčane kompenzacije za igrača (ili podatke o igraču  za razmenu), predlog o načinu isplate novčane kompenzacije, predlog o vremenskom roku u okviru koga će transfer biti izvršen, itd. U okviru ponude takođe se mogu nalaziti i određeni  bonusi kroz razne oblike novčane kompenzacije (za određen broj postignutih pogodaka, asistencija i slično, za određen broj nastupa za klub/ reprezentaciju, za prelazak u viši rang takmičenja, u slučaju osvajanja trofeja…).

Broj transfera se povećava iz godine u godinu, brojke koje se danas obrću oko fudbalskih transfera dostižu astronomske cifre koje se mere  milionima eura. Prošlog leta postavljen je i apsolutni rekord kada je reč o sumi za koju je prodat jedan igrač, naime reč je o transferu Kristijana Ronalda koji je iz Mančester Junajteda prešao u Real Madrid za neverovatnih 94 miliona eura. U nastavku možete videti listu najskupljih transfera u istoriji sporta…

‘ ‘

Kada sam počela da obraćam pažnju na to šta znači biti ’tih’ i ’spokojan’?
Meni deluje ne tako davno, ali začeci naših promena mogu biti vremenski veoma udaljeni od vidljivih posledica, zar ne?! Naravno, odavno sam svesna da se takav kvalitet ’tihe tehnike’ i ’spokojne tehnike koja teče’ visoko ceni među onima sa podužim stažom u Aikidou. Ako neko u toku tehnike zadržava mirna ramena i pravu kičmu, ako ima fleksibilne kukove i široka, elastična kretanja, ako su mu pokreti ruku odmereni, a šake ekspresivne i zglobovi meko pokretljivi, ako neko zadržava živahno ali staloženo prisustvo duha … ali, naravno, sve to nije tako lako kada sve vreme moraš da se baviš ’tehnikom’.

…Prošlo je dosta vremena dok nisam shvatla šta staloženost donosi i šta se iz unutrašnje staloženosti duha i tela reflektuje na naše partnere sa kojima vežbamo u Aikido dođou.

A onda je s kraja novembra u posetu ponovo došao Majstor Domeniko (Mimmo) Zuko. Četiri meseca ga nisam videla, od letnjeg seminara Učitelja Tade. Četiri godine je prošlo do kako je prethodni put vodio  seminar ovde u Beogradu: njegov karakterističan stav ’zatišja pred buru’. Nije mi dugo trebalo da se podsetim da bez nekog vidljivog ili prepoznatljivog pokreta ili signala on za tren oka nekako uvuče ukea u centar svoje akcije. Ovaj, karakteristično njegov, pristup učinio je da na tatamiju sve zasvetluca od iskrica živahne zbunjenosti nad gotovo neprozirnim svojstvima neke sasvim jednostavne tehnike. Nikada ne znaš šta će uraditi, nikada ne znaš šta da očekuješ. Njegova smirenost usred tih ogromnih amplituda na koje šalje ukeovo kretanje zarobilo je našu pažnju. Pokreti mu izgledaju još dramatičnije upravo zbog toga što deluje da izviru iz potpune umirenosti i spokoja; iz usresređenoti koju donosi pravilno disanje i usmeravanje pažnje. Hmmmm.

Ono što sam ovoga puta ponela sa sobom iz našeg novembarskog susreta je svest o značaju spokoja. Kada stanem na tatami, kada se nađem na prepunoj autobuskoj stanici ili u redu pred šalterom, među užurbanom gomilom u centru grada,  interesuje me da osetim komponentu umirenosti usred skučenosti, vreve i nespokoja ljudi oko mene; umirenost koja nalazi način da zaobiđe tenziju.

Kako se takav pristup reflektuje na moje partnere u dođou ili ljude oko mene u autobusu, ili u redu pred kasom? Da li drugi ljudi postaju opušteniji i prijemčiviji za saradnju ili na neki drugi način reaguju na mene, ukoliko ostanem spokojna i u dodiru sa sopstvnim centrom? Gde je to neutralno mesto gde počinje harmonija? Hmmmm.

Pre desetak godina, kada sam prvi put čula za Majstora Mimma, to su bile priče o italijanskom instruktoru koji je savršeno prihvatio učenja i kretanja Učitelja Tade. Naročito je ženska strana bila fascinirana njegovom suptilnom i elegantnom tehnikom i sofisticiranim pristupom vežbama disanja i razgibavanja. Prava retkost među instruktorima borilačkih veština. Za njegov stil podučavanja sam takođe čula da je neuobičajen – on se kreće po dođou među vežbačima i dozvoljava svakome da ’oseti’ njegovu tehniku. Svi su se slagali u jednom: ’’njegova tehnika je toliko uglačana, tako besprekorno povezana, – to se odmah oseti iznutra, to moraš osetiti lično.’’

Neko vreme se nisam previše obazirala na povremene hvalospeve koje su mu posvećivali moji prijatelji, činilo mi se da preteruju, da ih zasenjuje njegova egzotičnost i mističan pristup Aikidou, disanju, tehnici, alatu, umešnosti u crtanju stripova i muzici.

A onda sam ga videla uživo, 2003. godine. Ostalo je istorija: sveže promovisana u zvanje judanše, ostavila sam za sobom gotovo sva ranija saznanja i ranija iskustva i ranije stečene lovorike i otisnula se u nešto što mi je delovalo kao put ka … nečemu što sam prepoznala kod Majstora Mimma: dubokom odgovoru na svaku pojedinačnu interakciju sa ukeom, neprekinuti tok tehnike, ili bolje reći nit tehnike koja opet nije ni mekana, ni uglađena, ni oštra – pre bih rekla da ima kvalitet svilene niti.

Pored punoće,  gustog i bogatog sjaja, mekoće i svetlucavosti, svila je izuzetan materijal: svilen-bubina nit poseduje integritet strukture koja je čini vanredno izdržljivom. I ne samo to, svilena nit ima sposobnost da se posle istezanja vrati u prvobitan oblik, čak i ako se rastegne do četvrt svoje originalne dužine. Svilu ne krasi samo njena zavodljiva mekota, ona je izdržljiva, elastična, trajna i otporna.

Razgledajući slike sa našeg novembarskog susreta, razmišljam o tome kakav utisak je Domenikova vanredna svilen-tehnika ostavila na sve nas. Vežbajući s njim, ni jednog časa ne mežeš sa sigurnošću da utvrdiš kada će tačno nastati ’momenat kontakta’, kada će te uvesti u svoje sferično kretanje; umesto toga osetiš najednom da je oslonac koji si očekivao grabeći mu članak ruke ili usmeravajući udarac u njegovo telo, namah nestao; kao da ti neko odjednom izvukao tepih ispod nogu. Pre nego što ustanoviš šta ti se tačno zbiva, on je neosetno išćezao, a zahvatio te je zamah nevidljivog kombajna i momentalno izbacio van njegove sfere. Pritom, on ostaje savršeno neuznemiren svojom kao ni tvojom akcijom. Stari Latini su imali jedan dobar izraz za ovaj doživljaj:  seduktivno (od ’seducere’, što znači ’izvesti van’, a reč potiče od: ’se-’ što znači ’van, izvan, napolje’ i ’ducere’ u značenju voditi).  Hmmmm. Čini mi se da je to sasvim adekvatan način da se opiše Aikido Majstora Domenika. (Osmeh included.)

Aikido Dojo ’Dunav’
www.aikidojs.org

‘ ‘