Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

Pre neki dan dok sam se vozila automobilom, iz radija je potekla stara pesma ’Sultans of Swing’, pesma iz mojih tinejdžerskih dana. Dobro znam tu melodiju, karakteristični gust ritam basova, sećam se i reči pesme i volim ono mesto kad kaže: ’… it ain’t what we call ’rock’n’roll…’

No kako je pesma tekla postalo mi je sasvim jasno da je ovo očigledno nova verzija koja nosi drugačiji prizvuk u odnosu na original. Dire Straits su je svirali drugačije… A onda sam počela da se pitam da li ja to uopšte slušam pesmu, dakle ritam, reči i muziku ili je reprodukujem sadržaj iz sećanja?!  A koliko često tek to radimo na tatamiju, zar ne, posebice kada vežbamo sa dobro poznatim partnerima… A tek na Aikido seminarima?! Gledamo gostujućeg majstora kako pokazuje nešto novo, ili delimično novo i onda, umesto da čitavim bićem prionemo da oprobamo taj novi metod koji bi mogao na neki način da obogati naš Aikido, mi se nekako zapetljamo i začas klisnemo u tehniku za koju znamo da ’radi’, onako kako ’znamo’ da se ona radi, ili onako kako ’mi’ znamo da se ona radi.

Otac jednog mog prijatelja je zaljubljenik u fotografisanje u prirodi. Nedavno mi je prilikom posete pokazao neke svoje novije fotografije. Na jednoj od njih vidi se sasvim izbliza slikana nekakva jarko crvena glava ptičice u poluprofilu, tako da joj se jasno vidi jedno tamno, potpuno okruglo oko i silueta kljuna. Primetila sam da je kompozicija fotografije besprekorna, da je odlično uhvaćen trenutak ovlaš okrznutog poluokreta glave, da je to malo biće blještavo crvnog perja prosto… mamilo pitanje ’koja je to ptica?’ Na to je stari fotograf je izvadio još jednu fotografiju, istog modela, samo slikanu iz veće udaljenosti. Iznenađenje, moja ptičica je u stvari bio deo ploda jarko rumenog nara, sa peteljkicom umesto kljuna. Sasvim izbliza slikan u makro fokusu, suvarak od povijenog precvalog dela cveta oko koga su se namreškali nabori rumenkaste kore savršeno su izveli iluziju ptičije glave sa crnim, dugmetastim okom. Još mi pred očima lebdi slika demistifikovane iluzije kao da pita: ’jesi li dovoljno pažljivo sagledala ono što ima da se vidi? Mmm?! A kada ti se ukaže na razliku, jesi li spremna da istu sliku vidiš novim očima?

U mnogim dođoima početak nove godine obeležava se odlaskom na obalu reke ili mora, kao i izvođenjem ’misogi’ rituala uz snažan ’kijai’. U idealnom slučaju, učesnici bi stupanjem u hladnu vodu i plivanjem ili potapanjem iskusili svežinu novog početka, kao kada su prvi put ušli u salu da se upoznaju sa Aikidom. Takođe u idelanom slučaju svoje bi partnere iz sale, svoj režim vežbanja, svoje navike i svog učitelja sagledavali i upoznavali svežim očima i sa novim stavom. To je lakši deo, čini mi se: videti fizičko obličje nara, osetiti hladnu vodu i primiti iskustvo novog i neočekivanog.

Ali postoji i druga, mentalna komponenta rituala ’misogi’, ona koja ostaje u nama mnogo duže nego što traje sam ritual, kijai, praznina i bol u grudima, hladnoća ili zajednički doručak koji im sledi… i povratak kući… Taj drugi deo je Ptičica koja nam se pojavi pred očima dok gledamo nešto sasvim uobičajeno i svakodnevno kao simbol našeg napredovanja i prinovljene sposobnosti da prebrodimo trenutke monotonije, napora ili neprijatnosti ili teškoće i tegobe, kako na tatamiju, tako i van njega i da nastavimo dalje, neobojeni trajno i neistrošeni nepovratno tim naporom i teškoćom. Ta ptičica izviri svaki put kada sami sebe iznenadimo upornošću s kojom istrajavamo da dajemo i ulažemo sebe čak i kada cilj deluje neizgledan i nedomašivo dalek, ili nemamo nikakvu ideju kako da mu se primaknemo…ili kada nam cilj naprosto iščezne pred očima… ili kada nam se učini da su nam noge okovane i nemamo snage ni volje ni za šta… Svima nam se to događa i, naravno, događaće se i dalje.

A opet, nije li to suština rituala ’misogi’ – odrešito ući i zaplivati vodama života, svaki put iznova, osvežene svesti spremi da se prilagodimo strujama životne stvarnosti, čak i ako naizgled deluje odveć mrzno ili potcenjujuće monotono ili isrpljujuće ili nezahvalno ili… nam čak i ponestaje mašte i energije… ili vodostaj smislenosti postaje zabrinjavajuće nizak.

Kako koračamo stazom Aikidoa, naši ciljevi se menjaju, menjamo se i mi. Neki motivi pređašnih ’nas’ nestaju u nepovrat. Sve je to prirodan deo rasta i zrenja. Ciljevi koji su se nekada ranije ticali ličnog postignuća i priznanja,  transformišu se vremenom u ogovornost prema grupi, odgovornost da se prenese znanje i dar koji Aikido predstavlja. Takođe, narasta i odgovornost prema sebi: kako da negujemo i čuvamo svoje biće, a da se, pri tom, ne predamo olakim kompromisima, kako da ostanemo istraživači i tragaoci za smislom čak i kada mapa izbledi, ili kada zabasamo u neistraženo i nepoznato; kako da ostanemo istrajni u ponavaljanju istog oblikujući ga i kroteći oštre ivice mladalačke brzine, snage i eksplozivnosti… i nadasve, tu je odgovornost da slušamo i čujemo pesmu koja se peva sada, a ne mentalnu reprodukciju melodije koju smo naučili napamet…

Narasta i spremnost da se prihvate naše sopstvene promene i osećaj da ako samo nastavimo da koračamo, nede će put naći nas i otvoriti nam još poneko zlatno polje. Sakriveno pri dnu nara, gleda nas sjajno oko ptičice crvenperke, kao da pita: ’Jesi li zbilja istražio sve što ti Aikido nudi? A šta ako ima još?! Hoćeš li još?! Šta si sve dopustio sebi da naučiš i otkriješ danas? O Aikidou? O sebi?’’

www.aikidojs.org

‘ ‘

Recimo da stvari stoje ovako: Aikido zajednica nalazi se u nekoj vrsti ‘krize identiteta’. Posle naglog širenja po čitavom svetu nakon Drugog svetskog rata, ova umetnost je, slično drugim Japanskim, ‘tradicionalno obojenim’, veštinama ušla u fazu ušančivanja, učvršćivanja i utvrđivanja.

Izmenio se i pogled na učitelje koji iza sebe imaju dugu tradiciju i visoko zvanje, već samim tim što ih procenjuju vežbači koji su danas daleko obrazovaniji nego što je bio svet pre trideset ili četrdeset godina. Prošlo je već  i dvadesetak godina otkako su prvi Evropljani – učenici majstora Tade, recimo, počeli da drže seminare po Italiji i susednim zemljama. Lagano sazreva svest da njihova veština ne zaostaje za umećima japansih majstora, a da ih kadkad i prevazilazi, naročito u metodologiji prenošenja znanja stečenog u Aikido zajednici kao celini.

Takođe, sa naglim porastom popularnosti Interneta, diskusionih foruma i društvenih zajednica na Internetu, onaj početni, relativno mali broj vežbača koji su imali prilike da se susretnu sa  ‘Evropskim’ instruktorima, počeo je da širi svoja iskustva drugima. Govorimo, razume se, o vrlo ozbiljnim forumima na Aiki Webu ili Aikido žurnalu, u kojima učestvuju Aikidoke iz čitavog sveta.

Rezultat ovakvih diskusija, razmena mišljenja, poznanstava sklopljenih na različitim velikim međunarodnim seminarima i inkognito posetama ogleda se i u određenom broju seminara koje sada vode po nekoliko majstora zajedno. Na takvim seminarima dolazi do preplitanja odgovora i pitanja u jedinstvu usresređenosti da se što bolje zapazi, prepozna i saobrazi poenta koju majstor pokazuje tehnikom, te da se to ospolji u sopstvenom izrazu što bliže originalnoj poduci i majstorovoj nameri.

Baš tu se, uz poštovanje prema svemu ranije naučenom, prave prvi koraci ka novom. Rađaju se novi smisao i novi ciljevi vežbanja. Raščešljavaju se datosti onoga što nam se čini već poznato. Vršcima prstiju dodiruje se razumevanje koje osećamo da nam je već duže vreme nadomak, ali nedostupno. Bude se čežnje za nečim što tek naziremo u daljini, neodoljivo prizvani prelepom mogućnošću da ga u nekom trenutku, možda, dosegnemo.

Za sada, promene u Aikido svetu izmiču ispod radarskog opsega većine Aikidoka koje poznajem. Čak i većina instruktora koje znam ne učestvuje na ovim forumima, i ne odlaze na seminare koje vode ‘nepoznati’ i ‘Evropski’ majstori. Oni, čini mi se, ostaju blaženo neupoznati sa promenama koje vreme donosi. Zadovoljavaju se svim što su naučili do tada, svojim učiteljima i uzorima, i činjenicom da ih njihovi učenici smatraju vičnim u tome što vežbaju, te vrednim da se od njih uči.

Ne osluškuju zvukove paradigmi iz susedstva? Ne. Šta će tvrdokorni pravovaljani pomisliti kad otkriju da je većina onoga što su ih učili o Daito Ryu školi jednostavno  netačno; kad čuju da ima sve više majstora koji mogu da pariraju Uješibinim naslednicima… A šta će tek reći kada čuju da postoje učitelji od kojih vredi učiti iako njihova škola ili linija razvoja nije u strogom skladu sa tradicijom federacije kojoj sami ‘pripadaju’? A šta ako nije obavezno nužno imati 70 godina da bi patina trajanja bezpogovorno potvrdila prevashodno i neprikosnoveno poznavanje visokih principa?!

Čini se da u ovom trenutku slična pitanja stvaraju krizu u svesti kod mnogih od nas. Pokadkad se u tu krizu tiho došunja i ljutnja. Prikriveni bes zbog koga okreću leđa Aikidou i svojim učiteljima jer osećaju da im je ‘mnogo toga’ bilo uskraćeno; da je na delu neka vrsta zavere zbog koje se ‘ono pravo’ namerno ne podučava, a da se instruktori kriju iza starovremenog pravila iz Hombu dođoa da ‘instruktor predaje samo mali deo veštine…’

Drugi, koji, čini mi se, realističnije, sagledavalju situaciju nalaze da im je izuzetno teško da nastave da vežbaju u svom dotadašnjem dođou budući da obojenost, usmerenje i metodi vežbanja koje su odskora videli i upoznali, izazivaju nerazumevanje, podsmeh ili otvoreni sukob sa dominantnom paradigmom koja vlada u dođou.

Čak i instruktori koji uvode promene nailaze na velike teškoće da pronađu svoje mesto u Aikido zajednici. Zamislite samo kako izgleda biti 4. ili 5. Dan u organizaciji koju predvodi jedan japanski Šihan. Razume se da Šihan određuje šta se događa u organizaciji i predstavlja izvor od koga proističe autoritet, no, a sada, namah, javlja se neki novi izvor ili izvori nadahnuća i znanja. Šta činiti?! Odjednom vaš Aikido isklizava iz utvrđenih tračnica, probija prihvaćeni model… Činjenica da taj novi model može biti daleko više sofisticiran i jednako dobro potkovan u smislu tradicije i autoriteta najdugovekijih direktnih učenika O-Senseija… dakle, ništa od toga ne ulazi u prvi plan. Ono što je važnije, životno pitanje je kako će takva promena uticati na organizaciju? Kakav efekat će imati na vaš odnos prema vašem učitelju?

Verujem da većina Aikidoka, barem za sada, svesno previđa sadašnji razvoj događaja i zatvara oči trudeći se da umanji važnost onog što ne želi da vidi. Većina će se spremno prihvatiati status quo… Naravno revolucije se ne dešavaju lako, one su rezultat dramatičnih disbalansa. Revolucija u Aikidou ne prenosi se na televiziji, i ne predvode je poznata imena Aikidoa, no, zasigurno ona stoji iza sadašnjih tektonskih potresa i cepanja Aikido zajednice. Sale se zatvaraju. Izniču neke nove, i nije sigurno da to deluje na dobro i u korist razvoja samog Aikidoa.

Najprobitačnija opcija za one koji su spremni da prate dublje i manje suspregnuto značenje ‘aiki’ principa, uključujući i ‘veštinu disanja’, postizanje stanja ‘anđo daze’, kao i sličnih oblasti, jeste da pronađu salu i učitelja koji je vičan i voljan da ih podučava tome. Naravno, to je lakše reći nego učiniti – kaže moje iskustvo.

Za većinu, promena učitelja jednostavno ne dolazi u obzir. Neko ko je istinski ozbiljan će se jednostavno pokupiti i otići tamo gde nađe učitelja, vičnog i spremnog da ga podučava. To je aksijom. Takođe je aksijom da većina nas sebe smatra istinski ozbiljnim, ali nam ni na pamet ne pada ništa slično promeni dođo i instruktora. No, umesto debate o tome šta se sve može i ne mora podrazumevati pod formulacijom ‘istinski ozbiljan’, korisnije će biti da se okrenemo nečem drugom: 99% Aikidoka koji sebe smatraju istinski ozbiljnim ne bi promenilo svog instruktora. Koje su to, dakle, realistične opcije koje su im na raspolaganju? Pa, mogu, recimo, da se zapute na neki od sve većeg broja seminara koje vode drugi instruktori vični i spremni da podele svoje znanje sa drugima. No, čak i da to urade, i da počnu to da redovno praktikuju, šta onda?

Vraćaju se nazad u svoj dođo i da ‘solo’ pokušaju da vežbaju ono što su videli, no prikriveno, tako da se ne primeti. A šta će biti kada odjednom, recimo, primete da više ne padaju onako glatko kao što su do skora padali? Ili kada vaš instruktor počne da vas ispravlja u tehnikama za koje osećate da su sasvim korektne i celovite, ali jednostavno nisu ono što svi ostali u Sali u tom trenutku rade. Šta biva kada ova slika počne da se ponavlja iz večeri u veče? A šta sledi kada instruktor počne da izbegava da vas poziva da mu asistirate ili pomažete mlađima zato što ste počeli da ‘vitoperite’ tehnike? Ovo nije nije ništa novo, događa se svaki dan. Događaće se sve češće.

Ništa nije lakše ni instruktorima. Dakle, pronašli ste učitelja koji vam može pokazati kako da se ‘nadogradite’ i produbite svoj Aikido u pravcu koji vas raduje i hrabri… težite da pratite što je moguće više seminara, počinjete često da posećujete njegov dođo… Vaš Aikido, čitav pogled na veštinu i njen smisao počinje da se menja. Dramatično vidno se lome spojke sa onim kako ste vežbali ranije. Sve vas to malo brine, ali mnogo više sokoli i ispunjava onom nepatvorenom prinovljenom energijom inspriacije. Nosi vas i bodri… Ali šta je s vašim učenicima?!

Ne postoji univerzanlo uzbuđenje i entuzijazam kada stvari počnu da se menjaju. Ljudi su ‘bića navike’. Ne vole promene. Činjenica da ste vi nekim slučajem po prvi put posle deceniju i kusur povratili vaš ‘početnički um’, za vas je beskrajno uzbudljivo, ali za vaše učenike nije. Oni hoće svog gurua. Vi bi trebalo da budete njihov izvor. Neki od njih vam već deceniju ili dve poklanjaju svoje poverenje i teže da prate vaša viđenja i poduku. Neki od njih su se gotovo poodmakli i iz toga crpu određenu ulogu u grupi i status. A vi? Naprasno, počinjete da pokazujete nešto novo, neku novu paradigmu u kojoj čak ni glavni instruktor u dođou nije vičniji od novajlija. Karikiram donekle, ali ono što učenici osete prema takvoj promeni jeste – podozrenje: ‘’Uuuuu, da, baš sam srećan da posle 10 godina vežbanja lupam glavu gde koju nogu da stavim i da se sve vreme osećam kao da imam tri leve noge’. Retko ko će se tome radovati. U stvari, očekujem da će spremnost za promene biti obrnuto srazmerna stažu u Aikidou. Upravo se to događa u jednoj Sali gde imam dosta prijatelja.

Čini mi se da bi valjalo porazmisliti malo o ovoj promeni koja nam nadolazi. Dilema je jasna: ako pokušamo da uvodimo promene odveć odrešito, naći ćemo se izolovani – od strane drugih vežbača u dođou, od instruktora, od organizacije… svih.

Ali, postoji tu još nešto. Baš kao u gimnaziji, kada su nam drugari dosađivali beskrajnom pričom o svom prvom ljubavnom iskustvu, baš isto je i sa ‘prosvetljivačima’ koji pokušavaju svima da objasne kako su pronašli ‘unutrašnji smisao Aikidoa’ i ‘pravu stvar’, te da ako ne prigrliš ovo tajno učenje o kome samo nekolicina zna, sve što činiš i sve što si ikada činio je… za bacanje. A setimo se šta je sve, recimo, Erik Hofer imao da nam kaže na temu ‘istinskih vernika’, i to nimalo ružičasto i nimalo hvale vredno.

Šta nam je, dakle, činiti ako želimo  da uvedemo promene u svoj Aikido i odvedemo ga na drugačiji nivo? Ne očekujmo podršku okoline. To se neće desiti. Samotno iscrpljujuće vežbanje u nekoj garaži na način koji je to pokazao učitelj koga viđamo dva puta godišnje, takođe neće bitno rešiti stvar. Moramo da menjamo. Sorry.

A ako smo i sami instruktor?! Nije li probitačnije težiti da stvorimo prostor koji bi učenicima omogućio da vežbaju čak i ako nisu voljni ili spremni da pođu sa nama… novim stazama?! U dođou u kome već duže vreme vežbam činilo mi se da smo prilično glatko prolazili kroz periode kada bi se glavni instruktor, uz to i žena, vraćala iz Japana sa ‘novinama’. Verujem da je to zato što se ona beskrajno trudila da poveže novo sa onim što se vežbalo do tada. Osećali smo da postoji tok od ‘kihon waze’ koju smo već poznavali i na kojoj smo naporno radili, ka principima i tehnikama do kojih tek treba ‘dobaciti’. Posmatrali smo promene kao napredak i korak u pravcu ka prilagodljivosti i prihvatanju raznorodnih znanja zbog kojih će naš Aikido postati bogatiji, celovitiji, povezaniji, istančaniji, rafiniraniji… te su samim tim i promene bile manje zastrašujuće.

I šta, dakle, mi je činiti … ‘’kad odu prijatelji moji’’?! Pa, zna se: …da tražim novi bend. ‘’Ja bih samo da sviram, da se otkačim i to je sve.’’ (Osmeh included!)

Aikido dojo ‘Dunav’
www.aikidojs.org

‘ ‘

Prema rečima, poštovanog gospodina državog tužioca predsednik FK „Crvena Zvezda“, se nalazi pred mogućom doživotnom suspenzijom. Naime zbog spornog duksa, koji je Lukić nosio na dan utakmice u Kupu Srbije, u Novom Pazaru, na kome je bio ispisan početak navijačke pesme,  gleda se kao prekršaji, koji je mogao uzrokovati prekid utakmice i ugrožavanje bezbednosti na samom stadionu.

Ovakav scenario smo čuli već dosta puta, na nekome se kola moraju slomiti, ali ovakav primer osim što predstavlja neviđenu gluposti i dokonost našeg tužilaštva, koje ima mnogo veće probleme vezane za huligane ili neku drugu vrstu kriminala. Naime koliko se može videti, naše tužilaštvo hoće da se pokaže u punom sjaju i da demonstrira svoju moć kaznivši čoveka jer nosi duks, na kome nema ispisanih uvredljivih parola. Ako se dobro sećam, bila je i najavljena velika borba protiv nasilja, i na kraju ništa, kao što naš narod kaže tresla se gora, rodio se miš.

Naravno niko nije stao i rekao, vidite šta kažu funkcioneri i navijači FK Novi Pazar:  „Duks koji je tom prilikom nosio Vladan Lukić nije iritirao nikoga na stadionu, a bilo je prisutno preko 7.000 navijača, niti je ugrozio održavanje utakmice koja je proglašena utakmicom visokog rizika“… I svakako brže bolje su se i novine uključile u celu priču, i spevali do kraja pesmu koju ni pola „Severa “ ne zna bez pomoći vođa.

Naravno odluka suda bila bi  ključna u celoj priči, i ukoliko bude ono najgore po gospodina Lukića, bio bi to pravi presedan u sportu uopšte, jer ako tako gledamo trebalo bi pohasiti svakog ko nosi, dukserice sa obeležijima svog kluba ili ne daj Bože pesmom kluba. I kako nije sramota tu decu od 16, 17 godina da nose takve stavri i šire mržnju i ugrožavaju bezbednost, mislim da bi gospodin tužilac trebalo odmah da ih baci u popravni dom ili zatvor za maloletnike, da smanji štetu. A moramo i njega pohavliti, svaka čast kako zna navijačke pesme, trebalo bi malo zaviriti u njegovu prošlost, i da li je on nekada nosio neki dres ili išao na utakmice, da li poznaje toliko materiju i da li je čovek uopšte kompetentan da se bavi ovakvim pitanjima.

Nepodržavam nasilje ili širenje istog ali ovo prvazilazu jednu tačku do koje obišan čovek može da ćuti, i nije bilo namere da se neko uvredi već da se zapita da li zna šta radi, i ako zna (što sumnjam) da li to radi na pravi način…? Ali hajde da ne trčimo pred rudu videćemo kako će se odigrati cela priča. Najverovatnije da će se sve sleći i da će neka nova priča zauzeti naslove u medijima, ali ako bude suprotno moramo se ozbiljno zapitati ko ili šta stoji iza svega.

‘ ‘

Prosečan građanin u Srbiji koji se bavi svakidašnjim poslom, dnevno radi u proseku 8 sati, 5 dana u nedelji i svoju karijeru završava (odlazi u penziju) posle 40 godina rada (ukoliko ispuni pun radni staž). Prosečna starost građana u momentu penzionisanja u Srbiji iznosi manje od 57 godina.

Oni koji imaju sportski talenat i profesionalno se bave nekim sportom svoje karijere završavaju mnogo ranije. Naime u većini sportova 20-to godišnja karijera je veoma duga, a vrlo često karijere sportista ne traju duže od 10 do 15 godina.  Veliki broj sportista u penziju ode pre nego što napuni 40 godina života.

Dakle, postavlja se pitanje čime se sportisti bave kada se penzionišu?

Vaterpolista Slobodan Soro,  košarkaš Dejan Koturović i trener srpske reprezentacije u sinhronom plivanju Marija Senica Jovović,  pokrenuli su projekat “Karijera posle sporta”.

Reč je o programu Međunarodnog Olimpijskog komiteta (MOK), u koji je uključen i Olimpijski komitet Srbije (OKS). Partner MOK i OKS u realizaciji ovog projekta je Kompanija Adeko.  Signal da pokrene projekat, za MOK su bili poražavajući rezultati ankete urađene posle Olimpijskih igara u Atini, gde čak 95 odsto ispitanih olimpijaca nije znalo šta će raditi po završetku sportske karijere.

Cilj projekta “Karijera posle sporta” je da se sportisti najpre pripreme za život posle aktivnog bavljenja sportom, da se edukuju i da im se pronađe posao. Širom sveta, u ovaj projekat je uključeno 4.750 sportista, a njih oko hiljadu je pronašlo posao.

‘ ‘

Za mnoge žene samoodbrana je jedan od osnovnih motiva koji ih dovodi u sale gde se vežbaju borilačke veštine. Baš iz tog razloga mnoge od nas opredeljujemo se za Aikido, Džudo, Karate ili neku drugu veštinu koja potiče iz tradicije goloruke borbe. Veštine koje uključuju rukovanje oružijem ili ’alatom’ kao što je to slučaj sa Kendoom, ili veština rukovanja naginatom, đoom (dugim štapom) obično se  ne smatraju za veštine pogodne za vežbanje samoodbrambenih zahvata. Naprosto, kakva je svrha vežbanja rukovanja dvometarskim kopljem ili bambusovim mačem kada ionako ničeg sličnog neće biti pod rukom u slučaju potrebe za samoodbranom u nekom mračnom sokaku?!

I naravno, ozbiljni instruktori u bilo kojoj sali borilačkih veština nikada neće obećavati ženi-početnici da će je čas-posla obučiti da se uspešno odbrani od kakvog agresivnog nasrtljivca. Iskustvo Džudo takmičara i godine u Aikidou učinili su da verujem kako je vrednost vežbanja borilačke veštine u tome što se vremenom izgradi određeni elegantno-samosvesni stav tela i duha koji bez razmene reči obeshrabruje napad. Takvo viđenje potkrepljuju i studije koje argumentovano i statistički potvrđuju kako je ogromna većina žrtava nasilja u stvari ciljno birana na osnovu vidljivih slabosti. Pa opet, uvežbavanje tehnike koja sa sobom nosi građenje ’aure’ i ’stava’ traži godine posvećenog vežbanja.

Pomislićete, neko ko je odrastao u Džudo sali, pa zatim narednu deceniju posvetio Aikidou – trebalo bi da se oseća samopouzdana u svoje pokrete, svoje taktičke sposobnosti i svoje iskustvo sa borilišta. Ali, iskreno i jednostavno rečeno… nije tako. Suočena sa obavezom da podelim svoje iskustvo sa drugima, pogotovo ženama koje se najčešće pitaju: ’kako to izgleda vežbati od svoje 11. godine, …i, dakle, ti onda možeš bilo koga da zavežeš u čvor, zar ne…i ko bi tebi smeo da stane na senku, i …’, dakle, suočena sa obavezom da im iskreno, dosledno i bez preterivanja predočim u čemu to leže vrednost vežbanja borilačkih veština, osetila sam… potpunu bespomoćnost i beznađe…

Osetila sam sumnju… Ne onu laganu, blago uznemirujuću sumnjičavost koja se ovlaš oslanja na skepsu i pozu lažne skromnosti… Ne. Osetila sam istinski neimenovani užas nekoga sateranog uza hladni, vlažnjikavi zid mračnog suterena napuštene zgrade… Osetila sam šta znači zanemeti od straha i slabosti i nedovoljnosti.

Hajde, Jelena, pritisnuta uza taj hladni zid mračne ulice, kaži: da li bi tvoje iskustvo Džudo takmičara i zen-superheroja Aikidoa bilo dovoljne da se suočiš, odupreš,  razrešiš situaciju ili barem ’relativno’ uspešno spasiš svoju kožu?!?

Dugo godina se ništa nije menjalo. Naprosto, izbegavala sam da razmišljam o tome.

A onda sam upoznala nekog istinski vičnog rukovanju štapom i mačem i provela narednih  7 godina vežbanja Aikidoa u prevođenju pokreta sa oružijem u pokret bez oružija. Danas verujem da mi je odgovor nešto bliži: nisam ja ta koja je promašila borilačku veštinu i čije su manjkavosti, kao miroljubivog bića, neuklopive sa stvarnom surovošću i nepredvidivošću borbe, uličnom tučom, napadom i odbranom, bezizlaznim suočavanjem sa napadačem ili napadačima u neprijateljskom okruženju… Ne, naprosto – sve iskustvo koje sam stekla do tada bilo je jednostavno nedovoljno i neprimereno. Vežbanje rukovanja mačem i štapom donelo mi je onaj kritični opseg samopouzdanja: budem li napadnuta, moje biće će odgovoriti s priličnom dozom rešenosti i odrešitosti.

U čemu je, dakle, stvar sa rukovanjem mačem i štapom?! Prva lekcija koju čujemo u sali za borilačke veštine jeste da je cilj da kao slabiji i manji izađemo na kraj sa daleko krupnijim i snažnijm od sebe… Za žene to i nije problem, budući da vrlo brzo nauče da uspeh izvođenja tehnike zavisi od opuštenosti u toku izvođenja vrlo preciznih pokreta tehnike.  I tako, težimo da ’uhvatimo’ tehniku koja nam omogućava uspešan pokret nad nekim ko je veći i jači od nas. Unekoliko, žene imaju određenu prednost, budući da muškaci prvo moraju da obuzdaju prirodni refleks upotrebe snage u toku izvođenja pokreta, pa tek onda da počnu da ’traže’ osećaj za kontakt, pokret iz centra, pravovremenost, opuštenost i tok tehnike. No, pitanje je kako stoje stvari kada se žena nađe pred izazovom izvođenja tehnike nad jednako vičnim, a daleko snažnijim i krupnijim muškarcem?! Takvi obično umeju da osujete sasvim korektno izvedenu tehniku. Nezgodno.

Ova razlika u ’snazi’, naročito kada ’znamo’ da smo tehnički potkovanije od momaka, može prilično da nas obespokoji. U svakom slučaju, jasno je da suočene sa nekim mnogo jačim i većim od sebe, moramo da budemo stvarno vične u onome što radimo. U takvoj situaciji je teško naći dovoljno oslonca za samopouzdanje.

Razgledajući na moje pređašnje iskustvo, uočila sam neke zbilja prelepe obrasce i tehnike koje sa lakoćom primenjujem na ravnopravnim partnerima. Ili snažnijim i većim, a manje iskusnim vežbačima. Ali nedostajalo mi je, pa… određena unutrašnja povezanost elemenata i principa koji u svakom trenutku mogu da se razmešaju i nanovo preslože kako bi odgovorili na iznenadne i promenljive situacije. A to je upravo ono čime nas uče štap i mač.

Pre svega, moramo imati u vidu da alat donosi idealnu situaciju ravnopravnosti u snazi i veličini. Pravilno upotrebljen, dugi krak poluge štapa povećava našu snagu nekoliko puta. I to ne samo snagu ruku, već snagu čitavog tela u pokretu. Uzevši štap u ruke, razlike u visini, težini, dužini nogu, ruku… prestaju da budu toliko značajne. Žena sa štapom ili mačem, jednako je snažna kao i muškarac. Nije tako puno snage potrebno da bi se zadao vraški bolan udarac ili ubod štapom, zar ne?! Ipak, ono što je apsolutno nužno jeste poznavanje obrazaca i principa.

Na šta ciljam: iako je u mnogim salama u kojima sam vežbala isticana važnost opuštenosti, sklanjanja sa linije napada, poštovanja kritične distance, inicijative, provokacije, presretanja protivnikove putanje kretanja, izvlačenja iz ravnotežnog položaja, uklapanja u protivnikov pokret, nepomućenosti namere…, dakle, ipak, ono što smo sve vreme uvežbavali bili su obrasci poketa. Sa mačem ili štapom u rukama, otkrivamo da je mnogo lakše osetiti i naučiti principe. Ne trikove, i ne varke, i ne cake. Jasna putanja brzog zaseka oštrice idealno simplifikuje princip kretanja. Nešto kao obojena, uveličana i uprošćena trodimenzionalna demonstracija napada.

Zamislimo za trenutak: suočeni sa protivnikom koji zamahuje đoom, sasvim nam je lako da sagledamo ko od nas kontroliše centralnu liniju. Pozicija vrha đooa u odnosu na moje telo postaje belodano jasna; ako vrh đoa gleda barem centimetar van moje centralne ose, postoji prilika za mene da se provučem svojim štapom i ostvarim svoj napad. Ovo je naravno, istoventno i u situaciji kada se suočavamo sa nenaoružanim protivnikom, ali u tada postizanje toliko nepogrešive percepcije i jasnoće situacije traži ogromno iskustvo i vičnost u ’čitanju’ situacije.

Postizanje kontrole kritične distance takođe je daleko jednostavnije kada se u rukama drži štap ili mač. Suočavanje se odvija na većoj udaljenosti, kritična borbena distanca je takođe izdužena i jasno označena vrhom oružija. Tehnike koje se izvode bez alata zahtevaju dramatično kraću distancu, ne dužu od ispružene ruke, koja pri tom varira iz jednog momenta u drugi; godine i godine vežbe potrebne su da bi se iole pravilno procenjivala brzina kretanja i pravovremenost akcije kada je tako kratka distanca u pitanju. Sa druge strane, iako razlike u veličini, brzini i snazi vežbača ostaju neosporne činjenice, njih uveliko ublažava konstantnost dužine štapa ili mača, kao i jednostavna činjnica da je za pokrivanje dužeg rastojanja potrebno duže vreme. Za učenje i uvežbavanje kako se postiže pravovremenost akcije, to  dodatno vreme i dodatni prostor su, naprosto, neprocenjiv dar.

Isto važi i za postizanje osećaja različitih kritičnih distanci između različitih oružija, njihovih dužina i specifičnosti: vežbe u kojima jedan drži mač i drugi štap daju interesantne uvide u brzinu boda u odnosu na liniju seka. I opet, distanca, brzina, pravovremenost, ravnoteža, sve to dobija potpuno novu, ’podebljanu’ dimenziju koju se valja prilagodljivo prihvatiti, te upotrebiti najbolje strane alata koji nam je na raspolaganju. I ne samo to, na svoj način, neprocenjivo vredne su i lekcije kada vežbamo sa nekim ko u rukama ima štap ili mač, a mi ne. Ili obrnuto, kada neko pokušava da nam oduzme mač ili štap.

Kada uvid  i razumevanje veze između različitih alata i kritične distance postane intuitivno, dakle stvar trenutnog osećaja, postaje već daleko lakše prilagoditi se različitostima situacija napada i mogućim reakcijama. Iskustvo govori da konstantno variranje distance u golorukim tehnikama obeznađuje početnika u pokušaju da stekne osećaj za kritičnu distancu od drugoga. Ovo, pak, za posledicu najčešće ima neodgovarajuću standardizaciju tehnika koje se ’za potrebe učenja’ deformišu i, nadalje, postaju okamenjene u svojoj ’prilagođenosti’ početnicima kao ’jedini, pravi način’ – nešto što u spontanoj i situacijom uslovljenom suočavanju – naprosto ne postoji. Da ne govorimo o tome kako je petrifikacija smisla tehnike sasvim suprotna svakom principu učenja i razvoja i prilagodljivosti reakcija vežbača.

Fascinira još jedna stvar u vezi sa vežbanjem mača i štapa u Aikidou: uvežbavanje veštine observacije – vizuelnog praćenja i poimanja smisla pokreta. Ne postoji ništa delotvornije, verujem, od osećaja kada se mač iz punog zamaha zaustavlja tik od mog čela ili kada vrh dugog štapa u snažnom bodu nađe svoje mesto među mojim nezaštićenim rebrima. Vrlo brzo naučite da pomno pratite svaku nijansu svaki najmanji pokret protivnika. Takođe, pažnja da se neko od okolnih vežbača ne povredi u toku izvođenja tehnike na svoj način izoštrava percepciju i perifernu viziju prostora oko nas. Osetljiviji među nama vremenom razviju antene sposobne da konstantno prate 360 stepeni okruženja, sve uz punu pažnju koju zahteva suočavanje sa vežbačem koji u rukama ima isto ili različito oružije. Naravno, vežbanje pažnje, percepcije i budnosti svojstveno je i vežbanju tehnika bez upotrebe alata, ali mi se čini da su dramatična delotvornost osećanja oružija na svojim dlanovima i percepcija oružija u tuđim rukama neprevaziđeno sredstvo poduke u pažnji i budnosti.

Ni jednog trenutka ne pomišljam da sugerišem kako se svi principi napada i odbrane daju lakše naučiti vežbanjem sa štapom i mačem. Izvođenje iz ravnoteže (kuzuši) daleko se direktnije i dublje oseća u tehnikama Džudoa i Aikidoa bez alata, i naravno, potpuno je neophodno raspolagati barem rudimentarnim poznavanjem principa parterne borbe i zadavanja udaraca. Ono što pokušavam da naglasim jeste da je vreme provedeno u vežbanju alata u Aikidou nadasve svrsishodan način da se otpočne sa dubljim upoznavanjem principa sukoba, a da u svakom slučaju skraćuje vreme koje je ženama (naravno, i muškarcima) potrebno da dostignu nivo na kome će sa smirenim pouzdanjem moći da se oslone na svoje reakcije odbrane.

I dakle, kada me danas pitaju šta bih ja radila kada… bih se našla zatečena i presretnuta sama u kakvom tamnom sokaku…  Ja pomislim: ’’Pa kako sama?! Sa mnom su moj Boken i moj Đo! Hej, bato, nas je troje, a ti si sam! (Osmeh included)!!!’’

Jelena Drvendžija
Aikido sala ’’Dunav’’
www.aikidojs.org

‘ ‘

Zbog sve alarmantnijih podataka oko pandemije novog gripa postavlja se pitanje kako će se cela ova situacija oko širenja virusa tipa H1N1 reflektovati na sport?  Kako zaštititi gledaoce, sportiste i zaposlene u sportu ?

Šta je virus H1N1?
Virus H1N1 predstavlja novu vrstu gripa koja se prenosi sa osobe na osobu i izaziva iste simptome kao i običan grip. H1N1 virus prvi put je otkriven u Meksiku prošlog proleća. U roku od samo nekoliko meseci virus se proširio na mnoge zemlje širom sveta, što je navelo Svetsku zdravstvenu organizaciju (SZO) da u junu proglasi pandemiju novog gripa (u medijima poznat još i kao “svinjski grip”)

Kako se prenosi virus H1N1?
Svinjski grip se prenosi kapljično sa životinje na čoveka, ali i sa čoveka na čoveka. Izaziva probleme disajnih organa koji po simptomima podsećaju na običan grip. Prenosi se kijanjem, kašljanjem, rukovanjem, poljupcem i indirektnim kontaktom sa obolelom osobom ili nosiocem virusa. Period inkubacije traje 7 dana koliko je potrebno da prođe od trenutka zaraze do pojave prvih simptoma. Simptomi su jako identični kao i kod svakog drugog tipa gripa – kašalj, curenje iz nosa, kijanje, bolovi u mišićima, malaksalost, glavobolja i povišena temperatura.

Zaštita protiv virusa H1N1
Vakcina protiv virusa H1N1 postoji, međutim zbog velike potražnje i malih proizvodnih mogućnosti nema je u slobodnoj prodaji, za distibuciju vakcina će  biti potreno više vremena, tako da će se vakcinacija sprovesti najpre na ljudima koji su najugroženiji. Dok vakcina ne postane lako dostupna svima naučni savet sportske medicine (Sport Medicine & Science Council) preporučuje sledeće preventivne mere koje treba preuzeti kako bi se sportisti zaštitili od zareze.Stručni štab sportske organizacije (kluba) treba da ukaže sportistima, svim zaposlenima i njihovim porodicama na potrebu za zajedničkom saradnjom na svim aspektima u vezi higijene, a posebno za sprečavanje prenosa virusa H1N1 i njegovog daljeg širenja.

1.      Igrači koji osete simptome bolesti trebalo bi da o tome obaveste svoje roditelje, trenere, medicinsko ili drugo osoblje koje je za to zaduženo. Treneri su dužni da zaražene sportiste drže dalje od sportskog kolektiva kako virus ne bi preneli na ostale sportiste. Zaraženim igračima se preporučuje da posete svog lekara ukoliko osete bilo koji od simptoma virusa H1N1 radi daljeg lečenja, i da se aktivnom treniranju vrate tek pošto se potpuno oporave.

2.      Sportiste treba podsticati na održavanje higijene i redovno pranje ruku naročito posle rukovanja sa sportskom opremom, jer  često pranje ruku sapunom i vodom predstavlja jedan od najboljih načina za prevenciju koji se preporučuje.

3.      Sportistima se preporučuje da kada kijaju ili kašlju, usta umesto rukom prekrivaju maramicom ukoliko su u mogućnosti, a ako nisu da kašlju ili kijaju pod pazuh (iliti mišicu).

4.      Sportistima se takođe savetuje da pokušaju da ne dodiruju rukama svoja usta i nos, kako bi smanjili mogućnost da se zaraze ili zarazu prenesu na svoje saigrače.

5.      Obezbediti sportistima da svako ima svoju bocu za vodu, koja je jasno obeležena, kako bi se izbeglo mešanje boca. Takođe se preporučuje da se prilikom pijenja ukoliko je to moguće izbegava direktan kontakt usana i grilca boce.

6.      Sportisti ne bi trebalo da između sebe dele peškire, odeću, sapun, boce za piće, i ostale lične predmete. Takođe se preporučuje da se upotrebljeni peškiri, oprema, itd. posle upotrebe sklone  od igrača koji se nalaze na klupi ili pored terena.

7.      Sportistima se preporučuje ukoliko žele da zaštite svoj imuni sistem da obezbede sebi dovoljno sna, da ne preteruju sa treniranjem (da izbegavaju pretreniranost) i da sebi obezbede pravilnu i redovnu ishranu bogatu vitaminima.

Mere koje su do sada preduzete protiv virusa H1N1 u svetu i kod nas
Sve alarmantniji podaci o broju zaraženih i umrlih od virusa tipa H1N1, koji je širom sveta već odneo nekoliko hiljada života naterao je neke zemlje i njihove sportske saveze da reaguju i zaštite svoje sportiste.

Prva utakmica koja je otkazana u Evropi zbog opasnosti od širenje virusa H1 N1 bio je derbi Francuskog fudbalskog šampionata PSG – Marsej; Britanska agencija za zaštitu zdravlja zatražila je da se zabrani igračima da pljuju po terenu, jer se tim činom povećava opasnost od širenja zaraze; Italijanski olimpijski kompitet doneo je odluku da sve sportiste koji će da učestvuju na ZOI u Vankuveru 2010. godine budu podvrgnuti vakcinisanju protiv virusa tipa H1N1… Kod nas slične mere vakcinacije protiv virusa tipa H1N1 najavio je i košarkaški klub Partizan. Dok su fudbalski klub partizan i neki drugi klubovi iz Srbije svoje igrače i stručni štab vakcinisali protiv sezonskog gripa.

Poznato je da sportisti imaju veći imunitet u odnosu na “običnog” čoveka, ipak i pored toga sportisti spadaju u visoko rizičnu grupu, jer često putuju, u čestom su kontaktu sa velikim brojem ljudi na takmičenjima, itd. Da bi ste koliko toliko zaštitili od moguće zaraze virusom H1N1 potrebno je da poštujte predloge – savete lekara i stručnog osoblja, da dodatno ojačate svoj imuni sistem i da se redovno informišite o novom virusu.

Ostanite zdravi i bavite se sportom!

‘ ‘

Creative Commons License photo credit: dan taylor

Moram priznati da sam bio prijatno iznenađen posle utakmice Kupa Kralja u Španiji, u kojoj su se sastali trećeligaš Alkorkon i vicešampion Primere Real Madrid, u kojoj smo osim fantastičnog fudbala mogli da gledamo i lavovsku borbu, za svaku loptu. Naime ko nije upućen Alkorkon je DEKLASIRAO rezultatom 4-0, svoje poznate kolege (koji su inače potrošili 280 miliona evra na pojačanja samo u ovoj sezoni) i napravio neverovatno iznenađenje donevši veliku radostu u ovaj mali grad koji je sigurno cele noći  slavio. Zvezde Reala su izašle na teren u sasvim solidnom sastavu, i verujem da su očekivali da će se Allkorkon braniti, međutim posle vođstva domaćina bilo je jasno da će u sledećih 90 minuta biti ponovljena borba Davida i Golijata.

Ono što mi niko ne može objasniti je taj fenomen, da klubovi poput Mančestera, Reala, Liona, Liverpula kisksnu protiv „malih“ klubova, a posle to pravdaju izjavama  kako to takmičenje nije toliko važno i da se koncetrišu na titulu i pehar Lige šampiona. Ali da li se neko od njih zapita kolika je šansa da se ti pehari osvoje? I koliko je dug put do tih titula? Naime ispred njih je kup takmičenje gde realno do 1/4 finala ne mogu naići na nekog poznatijeg protivnika, koji bi im makar gledano na papiru stvori toliko problema. Kada se sve sagleda i analizira jasno je da opet komercijalizacija i novac igraju glavnu ulogu. Izgleda da je ljudima na čelu tih vodećih klubova u interesu samo kako da zarade što više novca učešćem na velikim takmičenjima koja po prvilu donose poprilične svote novca. Ljudi kao da su zaboravili šta je fudbal… to je sport, nadmetanje, dan utakmice trenutak kada ne postoji ništa oko vas i taj treniutak tišine na velikom stadionu koji prekida sudijska pištaljka i kada nije važno protiv koga igrate već da pobedite.

Vratimo se na pojam madjioničara iz Brazila koji je iz Gremia, PSG stigao u Barselonu doneo čaroliju na fudbalski teren i svaka utakmica je bila praćena bez daha samo zbog igre koju je pružao, i koja se širila na njegove saigrače, naravno reč je o Ronaldinju. Osećala se radost u igri, a sve TV stanice su prenosile utakmice čak i kada je pobednik bio očigledan, bez obzira da li je to Rayo Valacanio ili Sevilla, domaći kup ili evropska scena oni su uvek igrali isto i išli na pobedu.

Nikako ne potcenjujem klubove nižeg ranga, čak im se i divim jer su pokazali kako se igra, igrali su muški i pokazali da nekada ne vrede milioni evra na računu ako nemate ono najvažnije a to su hraborst, borbenost i viziju u glavi.

Hrabrost i borbenost  je potrebno vratiti u evropski fudbal, da lepota u igri i igra na gol više zaživi na najvećim evropskim stadionima ali i kod nas, i da uz titulu nacionalnog prvenstva ovo bude jedan od pehara za koji se treba boriti od početka do kraja. Igrači treba da osete potrebu da se bore, da u takvim utakmicama osete pritisak, jer su to utakmice u kojima nema popravnog. A  posle meča trebalo bi da posvete pobedu ljudima (navijačima) koju su ih bodrili ne samo tad već godinama unazad. Hrabrošću i borbenošću igrači teba jasno da stave do znanja ljudima da će dati sve od sebe za pobedu, čime će privući navijače da se vrate na stadion.

‘ ‘

’Fu’ psi.

Tako ih zovu: ’fu’ psi.

Kada se daju videti, obično su ponačinjeni u bronzi ili kamenu. Govorim, naravno, o statuama koje po tradiciji čuvaju ulaze u hramove i druga važna zdanja. U stvari su to lavovi, ali nikada to ne bi rekli po njihovom izgledu. Izgledaju baš kao psi, i zato se danas tako i zovu. Kineski ’fu’ psi. Ili ’komainu’ na japanskom. Oni su čuvari dveri. Ponekad su ponačinjeni i u obličju namrgođenih, opakih božanstava rata. Nisam sigurna kako se tada zovu.

Često sam se pitala zašto bi neko uopšte postavljao pse, lavove, demonska božanstva ili bilo šta slično pred svoja vrata?! Oni su čuvari, tu su da zaštite. Da zaštite – šta i od koga? Da odagnaju zloćude prevrtljivce iskvarenog duha?! To mi nikada nije imalo smisla. Istinske vrednosti hramova nikada ne mogu biti poharane, i nije li upravo hram ili škola ili dođo mesto u kome se ljudima nudi način da sebe učine boljim? Ako smo svi tako ispravni i savršeni, zašto su nam takva mesta i dalje potrebna?

Trebale su mi godine vežbanja Aikidoa dok nisam uvidela o čemu se radi. Za to vreme sam često posmatrala kako ljudi dođu u salu, provedu sa nama neko vreme i onda nestanu. Iz čista mira… Pojedu ih psi-hramovnici. Videla sam ljude koji su vežbali mesecima ili čak godinama i onda, najednom, kao da više nisu kadri ni blizu da prođu vratima dođoa. Opet – zbog pasa.

A ja?? Meni se Aikido uvek dopadao, ali moje srce nikada nije bilo ono što bi ljudi nazavli – pravoverno. Menjala sam učitelje, odlazila iz sale u salu, od jednog kluba do drugog. Pre par godina, kada sam došla u sadašnji klub, sećam se kako je u jednom periodu moj ego stučenog nosa doslovce cvileo od frustracije zbog mog, svima belodanog, neznanja. Jedino je neki bledunjavi, ali nepokolebljivi prkos razgonio režeći čopor pred vratima dođoa… Čula bih ih satima pre treninga. Kadkad sam ih čula i u snu.

Onda sam shvatila: umetnici i zidari nisu te statue postavljali pred hramove kao stilsku dekoraciju. Ne, postavljali su ih pred vrata kao iskrenu preporuku i upozorenje namernicima. Kao iskreni savet: pazite šta nosite sa sobom. U hramu ili svetilištu ili u dođou ste dobrodošli, ali pre nego što uđete postavljen vam je znak da obratite pažnju šta donosite sa sobom. Psi-hramovnici su u nama. Meni se čini kao čin pažnje i uljudnosti što su u prošlosti pred takva mesta postavljali statue čuvara. I ma koliko rano pre treninga da pođete od kuće, ma koliko da žurite, psi-hramovnici će uvek stići pred dođo pre vas, verujte. Čekaće vas. Uprtih očiju.

Šta radiš ti uopšte ovde? Šta hoceš ti ovde? Zašto nisi negde gde je zabavnije, ili ugodnije? Zašto ne čitaš knjigu, ne gledaš neki dobar film? Zašto se ne baviš nečim kreativnim, ha? Zašto ne pokušaš da radiš nešto što će ti doneti koji dinar? Zašto ne spremiš taj ormar već jednom? Zašto ne izlaziš, zašto se ne baviš svojim životom? Šta će tebi sve ovo? Misliš da ćeš postići nešto? Misliš da si talentovan? Toliki su talentovaniji od tebe… i brže napreduju, normalno. Imaš previše godina. Imaš dve leve noge. Nemaš nikakvu kondiciju, Sediš po čitav dan. Slabunjav si, predebeo si, prespor si. Na kraju, aman, nemaš li ti ništa bolje da radiš sa svojim životom?!

Možeš milion puta da prođeš pored njih i uprkos njima, i možeš svako veče da odlaziš u dođo, ali nikada ih se nećeš osloboditi. Oni će uvek biti tu, motaće se oko vrata. Ako i ne uspeju da ti dođu glave, mnogo puta gledaćeš kako nestaju tvoji drugari, možda čak i tvoji sopstveni učenici.

Nisam sigurna kako učitelji izlaze na kraj sa njima. A možda nauče da se provlače. I dalje nisam uverena u pravovernosti svoga srca, ali zasigurno znam da ovo ima veze sa srcem. Sa srcem i sa potrebom: proćićeš kroz ta vrata zato što to želiš, zato što osećaš, zato što ništa drugo u tom ternutku ne želiš da radiš više nego da uđeš u tu salu i budeš tamo. Zato što je ta želja u tom trenutku snažnija nego tvoj strah ili tvoje sumnje. Proći ćeš kroz ta vrata samo ako je tvoja želja istinita, ako ti osećaš da je istina da je to bolje mesto za tebe nego bilo koje drugo.  Prolazak kroz ta vrata je svaki put životno pitanje – pitanje tvog života, lepote upoznavanja sebe, ovladavanja svojim duhom i tvojim istinskim bićem. Kako uopšte možeš da se dvoumiš?!

Za utehu, kad zakoračiš u salu znaš da su i svi oni koje vidiš unutra takođe morali da prođu pored svojih pasa. I njih njihova sopstvena želja i potreba nosi i vodi. To su tvoji partneri u sali, sa njima vežbaš iz dana u dan. I razumeš da njihovi psi laju i reže drugačije od tvojih, ali da svako od nas mora da se suoči sa sopstvenim vrtlogom postojanosti i nesigurnosti. Daj sve od sebe da zajedno stvorite što opipljiviju atmosferu razumevanja i podrške, znajući da svako od vas, i svako ko uopšte dođe u salu mora prvo svaki put da izađe na kraj sa psima-hramovnicima i svojim sopstvenim poricanjima.

Jednog dana kada posustaneš pred vratima dođoa, treba da znaš da nisi ni prvi, a sigurno nisi ni poslednji. I treba da znaš da uvek postoji neki trenutak kada je pravo vreme da se okreneš i vratiš kući, ili da nađeš sebi novi dođo, ili da zakoračiš na potpuno drugu stranu. Tvoj učitelj, tvoj dođo, tvoji drugari sa treninga, godine vežbanja, povrede i radosti – svemu tome odrešito okreni leđa. Hrabro zakorači prema novim horizontima koji te više privlače, bez zastajkivanja i bez samosažaljenja.

Moraš, ipak, znati, ma gde da si se uputio – da će tvoji psi-hramovnici tamo stići pre tebe. Većma će se oni postarati da te dočekaju kraj neke nove kapije.

Jelena Drvendžija, 3. Dan Aikikai Hombu

Aikido klub ‘Jovica Stanojević’, Beograd

www.aikidojs.org

‘ ‘

Možda bi najbliže istini bilo reći da je Aikido igra bez takmičenja i pobednika, privilegija koju poznaju samo umetnici. Pokušaću da objasnim svoj stav, mada je ono što osećamo neizrecivo u celini.

Na početku razvoja ličnosti postoji samo igra. Deca se igraju dve vrste igara. Jednoj ih uče odrasli pokazujući im pravila, a glavna motivacija za razvoj, osnovni izazov je pobeda. Na putu do postizanja cilja mnogo je savladanih prepreka, stečenog znanja, zavisno od vrste igre, motoričkog ili intelektualnog. Stvaranje pobednika podrazumeva mnoštvo kvaliteta. Ipak, sve je usmereno ka pobedi i ima dozu jednostranosti. Dominacija je i kod ljudi kao i kod većine životinja iskonski poriv. Njeno zadovoljejne, simbolično, postiže se kroz pobedu u igri. Postoje međutim i igre u kojima nema pobednika i što je veoma važno pobeđenih.

Ovakva vrsta igre zahteva široku kreativnost, sposobnost zamišljanja situacija, koji u početku kopiraju okolinu, a zatim je i nadilaze. To je put kojim se razvija mašta, a zavisno od dešavanja u igri kombinuju i razvijaju sve vrste sposobnosti. Najvažnije u ovakvim igrama je da svi akteri budu deo iste celine, koju zajedno kreiraju i dele zadovoljstvo. Predstava može biti dobra samo ako svaki učesnik nadahnuto daje sve od sebe, pomažući i ostalima da to čine, roman ima vrednost ukoliko pisac uspe da uzbuđenje, zbivanja i tok misli svog unutrašnjeg sveta podeli sa čitaocima i izazove kao odgovor prožimanje sa njihovim, muzika je veza između najdubljih osećanja stvaraoca i slušaoca, slikarstvo…

Da bi umetnost (igra) uspela, akteri moraju biti u harmoniji. Moraju da vole ono što rade. Tako stižemo do pojma Aikido. Zar svaka umetnost nije Aikido, tj. put kojim se energija onih koji je zajedno čine, harmonizuju. Aikido kojim se mi bavimo obuhvata kako fizičku, tako i duhovnu komunikaciju sa okolinom. Zato je lepo imati opremljenu salu u kojoj će fizička komponenta moći da se izvodi u svoj svojoj lepoti, ali Aikido se ne ostavlja u njoj. On prožima sve sfere života i daje nam mogućnost da se sa svojim telom i duhom igramo sami ili sa svima koji to žele i osetimo harmoniju – koja sve više nedostaje savremenom čoveku.

Jelena Vrzić, 5. Dan Aikikai Hombu
Aikido klub ‘Jovica Stanojević’, Beograd
www.aikidojs.org

‘ ‘

Dok jednom ne smrkne, drugom ne svane…. Čuli ste za ovu izreku zar ne? Hteo bih da vidim da  li se i vi slažete sa mnom… Reč je o našoj mladoj reprezentaciji, sa kojom niko nema pojma šta se dešava…. Ovi momci igraju u najvećim evropskim klubovima, sve su to velika imena, imaju tek po 20-ak godina, da li treba reći nešto više?

Igre protiv Kipra i sada Hrvatske, sve više otkrivaju da tempo igre, taktika a možda i pristup igri koje forsira legendarni Zvezdin golman, Ratomir Dujković, njima baš i neleže. Čovek koji je sa Ganom napravio senzaciju na Svetskom prventsvu 2006 godine , i bio na pragu da izbaci Brazil se izgleda ne snalazi najbolje u novoj ulozi. Izjave koje sam  pročitao, su makar za mene smešne, ne može trener govoriti da su igrači krvi zbog ubedljivog poraza, pa on je taj koji treba te momke da zaštiti a ne da priča kako je  imao želju, kada je započeo ovaj veliki projekat, a tek  ne mogu da poverujem da je izjavio i da ovi momci nemaju kvaliteta!?

Pa sada da li ima potrebe da počnem da nabrajam ko je tu? Matić, Sulejmani, Ljajić, Pejčinović, Vilotić, Tomović… Jednostavno osećam potrebu da kažem nešto povodom celog događaja, jer je ovako ponašanje nedopustivo, a naš FSS bi trebalo odamah da analizira situaciju, jer izgubiti od boljeg nije sramota, ali izgubiti jer igate kao da ne znate zašto ste tu, to već nema smisla.

Naša „A“ selekcija je nasuprot mlađoj generaciji procvetala, i mogu reći da su što se mene tiče napravili igru i rezultat  kojeg mogu slobodno da se setim i za 15 godina sa osmehom. Tu se videlo da nešto nije kako treba pa se probalo sa jednim, drugim trećim trenerom i evo rezultata, ali taj posao treba da se radi glavom a ne po nekoj rođačkoj vezi…

Ok, ovo je sada jedna varijacija, varijabila ili  trenutna slabost koja će se isparviti vremenom, tako će neki reći, ali ne… Ovde se radi o toliko stvari kojih većina ljudi nije svesna, da se i dalje pojedini igrači guraju u selekcije iako je očigledno da nemaju kvaliteta, da se i dalje postavljaju ljudi iz pojedinih partija a ne ljudi sa znanjem i treba imati u vidu da ovako više ne može! Kad tada će se sve razotkriti!!!

Ovo nije planirano da bude teorija zavere, već samo opomena da ne smemo za zaspimo osigurani činjenicom da naši fudbaleri idu na SP, ovo treba da bude potstrek da se krene pravim putem, da se Dujković opomene, da se reguliše prvenstvo i da se da ohrabrenje našem A timu.

‘ ‘