Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

…treba da imaju što veći medijski prostor. Nije sporno. Sporno je to što se neke društveno neodgovorne kompanije “kače” na takve projekte da bi promovisale sebe. To nije lepo. Ni odgovorno. Ni društveno.

Ali dobro, ako mogu da “zagade” one velike, offline, nedruštvene medije, tu su neki mali, online, društveni mediji.

Ivan Ćosić je, reagujući na Draganin post predložio da mi, blogeri, “damo svoj medijski prostor” društveno odgovornim reklamama. Svako na svom blogu, pa ko koliko “dobaci”. Što nas bude više, i vidljivost će biti veća.

Ovo je moj skromni doprinos.

Kampanja organizacije Astra — Anti Trafficking Action

Kampanja organizacije maliVeliki ljudi

Kampanja projekta Podrška u borbi protiv HIV/AIDS-a

Kampanja Ujedinjeni protiv droge

Kampanja organizacije Dečje srce

Kampanja Bitka za bebe

Ako imate svoj blog i želite da podržite ovu akciju, napišite post i ubacite u njega ovaj kod koji je Istok kreirao. Dobićete niz klipova sa naslovima i linkovima, i – to je to. Hvala unapred.

A ako ste na twitteru, pratite hashtag #ustupamoprostor – i to je naš medij.
_______________________________________________________________
Molim vas da komentare na temu onoga što radi Komercijalna banka ostavljajte na Gaginom blogu a ne ovde. Komentari u vezi ove ideje i “naše” kampanje su, naravno, dobrodošli.

Verovatno ste već čuli za onu marketinšku izreku da “ništa ne može tako brzo da ubije loš proizvod kao što to može dobar advertajzing”. Jasno je i zašto – dobar advertajzing do proizvoda brzo privuče veliki broj potencijalnih korisnika koji ga probaju, zgroze se i – odu da se nikad više ne vrate (a sećate se – “Marketing su … potrošači koji se vraćaju.” ). U slučaju manje efikasnog advertajzinga, taj loš proizvod bi poživeo malo duže…

E sad, šta je SEO? Zar nije mehanizam za privlačenje posetilaca na vaš sajt? Nazirete paralelu? Al’ ima tu još jedna paralela i odnosi se na kvalitet vašeg sajta – ako on nije “user friendly”, nema jasnu ni strukturu ni navigaciju, nema zanimljiv sadržaj koji se, pri tom, osvežava kvartalno, a nekad i ređe, ima problematičan dizajn i uz to sve one razloge (ovde je čitav spisak, u slici i reči) zbog kojih posetioci požele da ga više nikad ne vide… Šta će vam SEO?

Dakle, offline pravila važe i u online svetu – prvo kreirajte dobar proizvod, pa se onda potrudite da do njega dovedete što više ljudi. First things first.

E, da… ima tu još jedna stvar – šta je za vas uopšte dobar sajt? Da li tačno znate šta je njegova uloga? Zašto ga uopšte pravite…? Znate li odgovore na ta pitanja?

Usisam jednu sobu, drugu, treću, antre, predsoblje, trpezariju, hodniče ispred kupatila… ceo stan. Žena voli cveće, pa je grančica i suvog lišća na sve strane. A imamo i morske prasiće koji svoje produkte, sa sve piljevinom, “dobacuju” do dnevne sobe. Sve to treba uočiti, otkriti ispod troseda i fotelja, zavući se pod trpezarijski sto i radijatore, ispod svih prozora… Neki stari tepisi, linjaju se k’o čopor pasa, a svaki tepih vezan za svaku svoju dlaku, pa ne pušta –  dok se otimaju oko dlaka, ‘oće onaj moj usisivač da izda’ne… A i ja s njim.

Elem, završim sve to, lips’o, al’ srećan što sam tako efikasno obavio posao i jedva čekam da mi draga dođe kući da se pohvalim. Ključ u bravi, mio glas, veseo pogled… (trenutak istine se bliži! ) “Ooo… pa ti si usisavao…” (“He he” mislim ja), “A i ovde si”, reče prilazeći prozoru sa svim onim njenim cvećem  (“He he” mislim ja i dalje, sav ponosan). “E, a što nisi ovde usis’o?” Gde nisam…?!? “Gde nisam usis’o?!?” zgroženo upitah. “Pa ovde, oko saksija…” Da, zaista, sve one sobe i hodnike jesam, ali tu oko saksija zaista nisam. Zaboravio…

I zašto vam ovo pričam? Kakve sve ovo veze ima sa marketingom i komunikacijom? Pa, ima. Džabe meni što sam uradio puno toga, kad to nisam obavio i tamo gde će moja “ciljna grupa” sigurno pogledati. Dakle, da bi sproveli efikasnu komunikaciju sa ciljnom populacijom, nije dovoljno da pričate lepo, glasno i često, neophodno je da to činite tamo gde ljudi iz vaše ciljne grupe to sigurno mogu da čuju i vide. U suprotnom, potrošićete ogromna sredstva sa minimalnim efektom. A može i drugačije – komunicirajte pametno, kroz pažljivo odabrane komunikacione kanale i imaćete mnogo bolje efekte, uz mnogo manja ulaganja.

Ne, to ne znači da je dovoljno usisati samo oko saksija na prozoru, ali znači da i tamo treba obavezno usisati. Znate na šta mislim.

…mnogo toga, mada se prečesto svodi na flajer, oglas i olovku s logotipom. Nažalost. I upravo zato što je vrlo kompleksan, poprilično ga je teško objasniti. Još ga je teže objasniti ukratko. Ipak, postoje jednostavne definicije koje marketing sjajno objašnjavaju “vrlo ukratko”.

Na primer, “Marketing je proces kojim kompanija potrebe svojih korisnika prevodi u svoj profit.” je vrlo lepa definicija Marka Burgessa.

David Meerman Scott kaže “Marketing je jako, jako dobro razumevanje vlastitih kupaca. A zatim kreiranje korisnih proizvoda, usluga i informacija, specijalno za njih, kako bi im pomogli u rešavanju njihovih problema.” Po meni, ovo jeste suština marketinga, jer svaka kompanija živi od toga što svom kupcu rešava neki problem, ali prethodno mora zaista da razume šta je njegov problem koji ona može uspešno da reši.

Međutim, moj favorit je definicija koju je dao Steve Dawson: “Marketing su proizvodi koji se ne vraćaju i potrošači koji se vraćaju.” Kratko i jasno.

Na webu postoji čitava zbirka ovakvih objašnjenja, ali mene zanima – imate li vi neku definiciju koja se vama posebno sviđa?

Kome više verujete? Kompanijama ili prijateljima?

Svaki oglas ili TV spot je reklama koju potpisuje kompanija. Svaki like, share, tweet ili retweet je preporuka koju potpisuje neki vaš poznanik ili prijatelj. Kome više verujete?

Nekada su kompanije imale svu moć masovnog komuniciranja, danas to ima svaki korisnik društvenih medija. Svačiji glas se dovoljno daleko čuje. U novom svetu komunikacija, novi advertajzing mora prihvatiti novu realnost. Preporuka je nova reklama. Njoj ljudi veruju.

Ne, stari advertajzing nije umro, i neće verovatno nikad. I dalje će biti i oglasa i bilborda i TV reklama. I dalje će se štampati flajeri i brošure. I dalje će kompanije slati pisma i mailove… Ali će se glas svakog pojedinca čuti sve jače i sve dalje. Kompanije moraju računati s tim. Ako žele uspeh, pored direktne, moraju imati i posrednu komunikaciju sa tržištem. Nije više dovoljno da se same preporučuju. Ne ide to više tako.

Slažete se?

…treba da bude upravo to – priča. I to dobra. Da bi prodala.

Bez obzira na to da li se piše o kuvanju, modi, cveću, tehnologiji, ili o nekom proizvodu, na blogovima se pričaju priče. I svaka ta priča treba da teče i da žubori, kao i svaka druga dobra priča. A uz to treba da bude i zanimljiva, zabavna i korisna, ako autor želi da bude čitana. Dakle, i kad je post ustv. prodajna priča, ništa se ne menja – sve osobine dobre priče moraju biti tu.

Kao što je na netu već puno puta rečeno – ljudi na društvenim mrežama ne vole da im se prodaje. Ali vole da kupuju. Vole sami da potraže, da pročitaju i odluče. Možda se odluče i za vaš proizvod, ali ne ako im ga prodajete, već ako pričate o njemu. Ako o njemu pričate dobre, zanimljive, zabavne i korisne priče.

Ljudi traže rešenja. Ne proizvode. Zato im, na početku svoje priče, pričajte o njihovim problemima. Pokažite da ih razumete. A onda im pričajte o dobrom rešenju. Pokažite da znate kako da im pomognete. Opišite ono najefikasnije. Ili najpovoljnije. Ili najbrže… Ne pričajte o svom proizvodu, ali ga imajte u vidu dok opisujete rešenje. I, pričajući jednu zanimljivu i korisnu priču, dozvolite čitaocu da sam donese odluku i odabere (baš vaš) proizvod. Ne zato što je vaš, već zato što predstavlja najbolje rešenje za njegov problem.

A proizvodi i karakteristike? Gde i kad o detaljima? Pa, na posebnoj, prodajnoj strani (landing page) na vašem sajtu.

Veliki. Jedinstven. Nerešiv. Samo tvoj. Niko se nikad nije susreo ni sa čim sličnim…

Grešiš.

Svi smo mi jedinstveni, ali ne baš toliko.

Neki kažu da “život piše romane”. Ne sporim, ali piše i “uputstva za upotrebu”. Samo možda još nisi stigao do prave strane.

Ono što sigurno nije – život nije džepna knjiga. Ni ljubić. Ni krimić. Ne bi smeo da bude.

Ta je knjiga ozbiljna. Debela. Zahteva strpljenje i pažnju. Treba je umeti čitati. I rastumačiti. Svaku stranu. Ne preskakati ni jednu. Jer, na svakoj se može naći nešto lepo. Ili važno. Ili poučno.

A ako i dalje misliš da je tvoj životni problem najveći na svetu, pročitaj par strana iz života jednog običnog, malog, a velikog Čoveka. I razmisli još jednom…

Kad sam pre nekoliko meseci na twitteru postavio pitanje kako bi se najbolje prevela reč “marketer”, prvi odgovor koji sam dobio bio je – “lažov”. Posle izvesnog vremena, opet na twitteru, pojavilo se mišljenje da su ljudi iz marketinga “prodavci magle”. Odmah je stigao i odgovor da to nije baš tako, tj. da ljudi iz marketinga ustv. peru pare, a da su ljudi iz PR-a ti koji prodaju maglu… Eto, dok sam ja u nekoliko navrata pisao o sličnostima i razlikama između marketinga i PR-a, “precizne definicije” su, izgleda, već postojale. Pola u šali, pola u zbilji (a možda i ne baš u takvom odnosu), ali ljudi zaista imaju takvu percepciju ovih struka.

Zašto?

Ja imam jednostavno objašnjenje – marketing je reč izvedena iz reči “market” (tržište). U nedostatku realnog tržišta, ne postoji ni realna potreba za marketingom, pa samim tim ni za ozbiljnim stručnjacima iz te oblasti. I previše je ljudi kojima na vizitkarti stoji odrednica “marketing (ili “PR”), a koji se time ne bave ozbiljno, jer realno za tim i nema ozbiljne potrebe. U takvim uslovima, teško je ozbiljno govoriti o struci.

U svetu, marketing je šerpas, Tenzing Norgay, koji kompaniju vodi do njene vizije Himalaja, a ovde, bez vizije koja “dobacuje” dalje od šest meseci, kompanije se prečesto ponašaju k’o guske u magli…

Jednom, kad se magla digne sa našeg tržišta, iz nje će se pojaviti neki pravi marketari, ljudi sa znanjem i kredibilitetom, oni koji vole svoju struku, svoj proizvod i svog kupca. A dotle? Pa… dotle slušajte Josipu:

Kažu da se ljubav i znanje umnožavaju deljenjem.

Marketing, ta često neshvaćena i (namerno) mistifikovana struka, moja je velika ljubav kojom se bavim već prilično dugo. Znanje, koje sam za to vreme stekao, pretočio sam u desetine postova na ovom blogu. Ova eKnjiga je zbirka od 24 odabrane priče koje želim da podelim sa vama.

Ako ste već sve pročitali „u originalu“ (hvala vam na tome! ), ova eKnjiga vam može poslužiti kao zgodan podsetnik, a ako niste, može vam poslužiti kao lako štivo u toplim letnjim danima.

Skinite fajl (klikom na eKnjigu), pročitajte ono što vas zanima i, ako vam se svidi – podelite s drugima.

Nadam se da ćete, posle čitanja, imati šta da predložite, zamerite (ili pohvalite ). Svaki vaš komentar će mi pomoći da neko sledeće izdanje učinim (još) boljim, kvalitetnijim i sadržajnijim. Hvala unapred!

Čitam tekst iz najnovijeg Sveta Kompjutera (koji će tek izaći za 10ak dana ) u kome piše da je korisničko iskustvo (user experience) preuzelo primat nad tehnologijom. Autor kaže da „polako prestajemo da slušamo o tome kakav je procesor, koliko snage nudi, koliko memorije se u uređaju nalazi i u kojoj je tehnologiji izrađen ekran. Ovi podaci ustupaju mesto informacijama koje govore o zadovoljstvu koje korisnik doživljava dok uređaj drži u rukama…“

Čitajući ovo, odmah mi je na pamet pao Apple. Da li su njegovi proizvodi čudo tehnologije? Pa… sad… Da li je vrhunska tehnologija uzrok nezapamćenoj euforiji koja se ogleda u 38-očasovnom stajanju u redu da bi se kupio novi iPhone? Pa… ne baš. Jer to je onaj isti uređaj koji, uz ostale loše karakteristike, ima i ozbiljne probleme sa prijemom signala!? Pa šta je onda to što budi neodoljivu želju za posedovanjem jednog takvog proizvoda? Vizionarstvo Stiva Džobsa? I nadahnut tržišni nastup koji prodaje tu viziju, tu priču, umesto tehnologije? Mnogo verovatnije.

A onda se setih Godinove definicije brenda u kojoj je priča (o brendu) esencijalni sastojak. Slučajna podudarnost? Ne, naravno.

Kao što nije slučajno nastao ni koncept voljenih marki (lovemarks), koji je osmislio i promovisao Kevin Roberts (o čemu sam i ja nešto pisao davne 2003.). Lovemarks su, ukratko, brendovi koje njihovi korisnici ne samo da poštuju, nego i vole, što uzrokuje njihovu neracionalnu lojalnost (Loyalty Beyond Reason). A lojalnost je razlog zbog kog se brendovi uopšte grade, zar ne?

I na kraju – sve se svodi na emocije. Tehnologija (više) nije bitna, karakteristike (više) nisu bitne, ljudi (više) ne kupuju proizvode, već brendove (sećate se – „percepcija je realnost“) i pri tom odlučuju emocije, ne razum. Emocije donose odluku u trenutku kupovine, a razum samo „daje racionalno objašnjenje“ zašto je baš takva odluka doneta. Ljudi veruju da kupuju ono što im treba, a ne ono što u stvari žele. Vole da budu misle da su racionalni i da svoje odluke donose promišljeno, a ne emotivno.  Ali nije tako. Mnogi veliki brendovi su to shvatili. Zato su veliki.

Šta vi mislite, da li brend mora da bude voljen da bi bio veliki?