Svi postovi sa bloga: Bedno piskaralo

 

Nikada nisam dozvoljavao da se školovanje utiče na moje obrazovanje.

Markt Tven

Sećam se kao juče svog prvog razreda. Bila sam opijena mirisom knjiga, oduševljena šarenim nalepnicama na kojima sam pored imena crtala leptiriće i cvetiće, domaći se radio odmah po dolasku kući. Volela sam školu. A još više da učim. Taj osećaj me nije napustio ni danas, kada se uveliko pitam da li sam mudro izabrala profesiju, i da li sam možda mogla da se krećem u drugom pravcu.  Nekada sam učila zato što u meni čuči „mali štreber“, danas jer shvatam da je to neophodno.

Svet je odavno usred eksplozije informacija, ali i znanja, i važno je da znamo kako da učimo.

 „Dvadeset prvi vek je označen kao vek znanja u kome se sposobnost društva da proizvodi, selektuje, prilagođava, komercijalizuje i koristi znanje pokazuje kao kritični faktor rasta jednog društva i poboljšanja kvaliteta života“

Foto

A gde smo mi? Naša tranzicija je previše duga, previše bolna i kao društvo smo previše zaglibili.  Naša petooktobarska očekivanja su gotovo potpuno izneverena, i danas imam mnogo razloga da se pitam: da li sam gubila vreme? Možda treba da se osećam srećnom što imam posao, što nisam jedna od  762.576 ljudi koliko njih u ovoj zemlji nema posao,  a to su samo oni koji su evidentirani na birou, ili još nisu. Mnogo? Previše. Od toga, više od 52.000 onih koji „čekaju posao“ ima završen fakultet!

Floskula  – završi školu, čekaj posao (po mogućstvu državni) i čekaj penziju, odavno više ne važi. One koji čekaju da im se to desi pregazilo je vreme, za nas ostale je krajnje vreme da se probudimo iz sna o sigurnom poslu, tavorenju i mirnom čekanju penzije. Ali, ovde nema posla, nema perspektive, lako je pričati iz pozicije nekog ko već deceniju radi, nekome ko je isto toliko na birou, reći ćete, Možda. Ali, tu se možda i krije odgovor na pitanje – zašto smo tu gde jesmo?

A šta će da nas spasi? Rad. Krvav, naporan rad.  I stalno učenje. Nema garantovanog posla, bogomdanih pozicija,  nema pomaka od tapkanja u mestu  bez učenja. Ovde ne pričam o diplomama. Rasprava o privatnim i državnim fakutetima je besmislena. Znanje se ne daje, ono se uzima!

Veoma su indikativni podaci do kojih sam došla zahvaljući Link Group-u, da  78 odsto polaznika koje upiše  Biznis akademija i IT akademija ima od 26 – 40 godina! Dakle, daleko posle srednje škole i fakulteta. Šta to govori? Da nam fakulteti daju neadekvatno i neprimenjivo znanje? Da nekada ni fakultet nije dovoljan, da mora da se dalje radi i uči, ne samo da bi se napredovalo u poslu , već da bi se i održao posao( oko trećine polaznika već ima završen fakultet)? Da uprkos svim problemima koje kao društvo imamo, i dalje određen broj ljudi ne želi da se zadovolji postojećim stanjem, da žele da prošire svoje znanje i (p)ostanu konkurentni na kakvom – takvom tržištu, znajući da će pre ili kasnije to tržište postati bolje? Po meni, sve po malo od ovoga.

Znam da ako bih sutra tražila ljude za zajednički posao, ili imala priliku da ja zapošljavam, tražila bi ih među takvima. Onima koji završavaju posao i guraju dalje, bez da ih neko/nešto tera.  Ako si dočekao da četiri ili pet godina potrošiš negde i tvoje znanje nije bitno veće nego kada si počeo, to je onda tvoj problem, a ne problem fakulteta. Ne svidja ti se to što si upisao?  Onda se motiviši nečim drugim osim ljubavlju, znanjem, platom, nije bitno čime. Stisni zube, završi započeto, dokaži da si čovek od reči, danas ionako diploma jednog fakulteta nema najčešće nikakve veze sa onim što radiš. I dalje si nesrećan? Onda završi nešto drugo, samo ne ostavljaj započeto. Pregrmi i idi dalje.

Ja sam fakultet upisala 1996. godine. Tada je masovni internet bio pusta želja (koristio se uglavnom samo u akademskoj mreži, a krajem ove godine su se tek pojavili provajderi)  u redakcijama su još opstajale pisaće mašine! Ispiti su se zakazivali lično,  faks je bio  primaran način slanja pošte.  a Mark Zukenberg je bio dvanaestogodišnji musavi klinac koji je drndao  tatin računar i nije ni sanjao da će napraviti Fejsbuk. Koliko bi ja kao radnik vredela da od tada nisam naučila ništa?

Čak i ona znanja koja pokupimo usput, slučajno, mogu da nam zatrebaju kada se najmanje nadamo.  Zar sam ja ikada razmišljala da ću kao diplomirani novinar koji godinama radi taj posao, da se bavim prodajom? U mnogim poslovima, pa ni u mom, novinarskom, diploma nije garant dobrog obavljanja posla. Zna da bude potreban, ali ne i dovoljan uslov. Kako lepo kaže Ivan Minić, diplome i nagrade mogu da se okače na zid ili o rep, ako ne pokažete da znate da radite.

Ne mislim da je fakultet nepotreban, naprotiv, on je nivoom znanja i veština ono što je nekada bila srednja škola. Hoću da kažem da je previše diplomiranih koji nemaju pojma. I što je najgore, niti su toga svesni, niti ih to brine.

O.k. deo krivice može da se prebaci na potpuno neadekvatni obrazovni sistem, kakav vučemo već godinama. A deo rešenja je u nama – nikada više kurseva, škola, obuka, sjajnih programa koji vam nude znanje. Opet, od vas zavisi koliko ćete zaista naučiti i da li ćete naučeno znati da upotrebite. Nemate novca? Priznajem da taj „mali faktor“ može da sveže ruke. Ali nikada u istoriji nije bilo više besplatnog znanja, uglavnom na internetu. Nikada u našoj istoriji  učenje nije bilo demokratskije. Nikada se od radnika nije tražilo više ne samo znanja, već i raznih veština, potrebnih za poslove kojima se bavimo.

Dok je raniji cilj obrazovanja bio da čovek ovlada postojećim znanjem, danas, pored ovladavanja znanjem, on mora da nauči i kako da stalno usvaja nova znanja. U današnje vreme se traže nove veštine: pronalaženje informacija, kritičko razmišljanje, upravljanje vremenom, efikasno pregovaranje, upravljanje stresom, veština komuniciranja, veština prodaje, rad u timovima, upravljanje projektima…

Nedavno sam dopunjavala svoj CV, i u njemu najveći procenat znanja i veština koje imam stekla sam POSLE FAKULTETA, uglavnom volontirajući, i samostalno učeći. FPN –u sam zahvalna što je od mene napravio „intelektualca opšte prakse“ (credits to Siniša Kovačević), nekog sa solidnim opštim obrazovanjem, ko se u duhu „bednog piskarala“ razume po malo u razne društvene oblasti.

Sve ostalo, bilo je plod moje inicijative, zanimanja, želje, spleta okolnosti. Onoliko koliko sam uz posao, životne okolnosti i porodicu mogla. I žao mi je što nisam više. I ne planiram da tako ostane. Jer, nikad se ne zna ko će te pitati: umeš li, možeš li, smeš li?

 

NAPOMENA: Ovaj tekst je sponzorisan, i nastao je u okviru projekta Podrške blogerima, koji sprovodi Link group.

Dok sam bila na studijama, pitajući se da li sam dobro izabrala profesiju,  novinarstvo je bilo u priličnom čabru. Imali smo „naše“ i „njihove“, egzistencija novinara, pa i život, stalno su bili na ivici. Tada sam mislila – pa za 10,12 godina, ih gde ćemo mi biti!

A gde smo danas? Danas smo tamo, gde se postavlja pitanje  – imate li rezervni posao?

Prinuđeni smo ili da radimo za veoma niske honorare, svesni tajkunsko – ekonomsko – političkih uticaja koji se nadvijaju nad našim radom, ili da pišemo budalaštine, koje su ispod svakog etičkog i intelektualnog minimuma, da svoje talente za igranje rečima arčimo na opisivanje sisa Jelene Karleuše ili još gore uvlačenje političkom establišmentu. Generalno, imamo veoma mali ugled u društvu, i naša profesija se povezuje sa laganjem, nemoralom, pritiscima.  Narod nas ne voli jer „lažemo“  a intelektualci optužuju da smo mi krivi što se kič razmahao.

Foto

Pa kako onda da ne poželiš da izađeš iz tog mulja i blata, bez obzira na razloge zbog kojih si se u toj kaljuzi našao, pa makar to bila i ljubav?

  • Mnoge moje kolege uhlebljenje su našli u profesiji, s kojom nas veže mnogo sličnosti, ali i nepomirljivih razlika – odnosima s javnošću.  PR je za mnoge novinare logičan nastavak karijere, iako zameramo jedni drugima štošta, uglavnom obrostrano  na kraju smo u najvećem broju slučajeva dobri saradnici. Odnosima s javnošću bavi se veliki broj mojih kolega, neki su se oslanjali na novinarsko iskustvo i osećaj, neki su se dodatno edukovali, neki  taj posao rade loše, kao što su radili i novinarski, a neki su se snašli i sjajno plivaju.
  • Drugi nisu otišli daleko, samo su iz offline voda uplivali u web vode. Pokušavajući paralelno da razviju priču u kojoj vide budućnost, pokrećući manje ili više uspešno razne portale od onih „opšte namene“ do specijalizovanih, nadajući se svom parčetu kolača iz još uvek procentualno sitnog onlajn oglašavanja,  ili pak imajući petlju da ostave relativno siguran posao iza sebe da bi ostvarili svoju ideju za koju misle da vredi.
  • Neke kolege su prosto batalile sve i pobegle od novinarstva, krenuli da se bave poslovima koji nikakve veze sa novinarstvom nemaju. Moja nekadašnja koleginica je, posle novinarstva otišla u PR vode, i bila deo tima za odnose s javnošću  jedne velike farmaceutske kompanije. Kada je videla kako stvarno iznutra izgleda taj svet, i koliko joj donosi, a koliko više oduzima, vratila se osnovama i počela da radi kao – lektor. Za sličnu platu kao novinarsku, uštedeće sebi mnogo živaca. Druga prijateljica je posle gašenja lista u kojem je radila, neko vreme bezuspešno pokušavala da nadje posao. Kako joj nije uspevalo, stisla je petlju, vratila se u klupe i položila razliku od srednje medicinske do srednje farmaceutske. Sada radi kao farmaceutski tehničar, kao da nikada nije studirala na FPN.

Mislite da je to problem? Teško? Ponižavajuće posle diplome fakulteta u radnu knjižicu upisati srednju školu?

Ništa veći nego da godinama radiš za tajkuna (i pritom pišeš uz obilje cenzure i autocenzure,  jer nikad ne znate koga možete svojom objektivnošću da načepite), i onda za dva dana završite na ulici. Kao kolege iz Press-a.

Ili pišete za tabloid, koji je takođe vodio tajkun, ali onaj sitniji, da ne kažem pilićarski (izvinite pilići), i 250 ljudi ostane bez dana staža, sa silnim platama koje nikada nisu dobili. Pritom oni koji su ostali, moraju između ostalih budalaština da blate i napadaju svoje kolege, da bi zadovoljili nečije sitne interese.

  • Neki su, poput  mene rešili da postanu preduzetnici. Nisam napustila posao i osnovala svoj sajt , kako priželjkujem, samo nemam petlju i imam suviše sitne dece za novi početak (mada imam sajtove za svoju dušu koji nisu i mala je šansa da budu profitabilni MaminsvetVodič za decu), otvorila sam prodavnicu kolača „Slatka radionica“. Malu, franšiznu, slatku,  jer muž i ja nismo spremni za velike rizike trenutno, nismo za rizike koji bi ugrozili tri čupave glave koje gajimo, ali baš zbog njih moramo da probamo, jer novinarstvo se ne maže na hleb. Ni mašinstvo, u kojem moj muž nikada nije našao uhlebljenje se ne maže na hleb.

Za sada nam ide sporo,  Slatka radionica slatka radionica kolači i torteide napred,  brzinom puža i stremimo ka pozitivnoj nuli. Radimo kao crvi, dan i noć, učimo (naročito ja koja o prodaji nisam imala pojma, i nisam znala ni kako se uključuje fiskalna kasa),  vežbamo sve te tajne zanata kojima uče veliki magovi prodaje. Možda će biti džaba, jer  narod nema para, nema tog brendinga ni PR-a koji može da nam pomogne da prodamo bilo koji proizvod narodu koji šta? Nema para.
A možda ćemo i uspeti. Ne znam. Nemamo velike ambicije, što nas možda ne čini pravim preduzetnicima, ali smo shvatili da razočarenje nije dobro za biznis. U međuvremenu pokušavamo da učimo od dobrih, da primenjujemo pametne savete i učimo se strpljenju. Sve nešto mislim, ako i ne uspemo, ostaće nešto, veština, znanje, a i biću novinarka koja vraški dobro pravi i prodaje kolače, malo li je?

Poslušali smo tako Mariju Antoanetu – nemamo hleba, ješćemo kolače!

 

 

 

 

NAPOMENA:

Ovim tekstom podržavam mlade ljude da donesu samostalnu odluku o svom budućem zanimanju i projekat “Profesionalna orijentacija u Srbiji” koji sprovodi Nemačka organizacija za međunarodnu saradnju GIZ, u partnerstvu sa Ministarstvom prosvete, nauke i tehnološkog razvoja i saradnji sa Ministarstvom omladine i sporta Republike Srbije. Cilj projekta je da osposobi mlade da promišljeno, valjano i realno odluče o izboru zanimanja a potom i obrazovanja, da planiraju karijeru i uključe se u svet rada. Sajt projekta je http://profesionalnaorijentacija.org/.

Ovog marta je bilo 10 godina od kako traje jedna  ljubav- između  redakcije i mene. I danas, da me neko pita, da li sam mogla bilo šta drugo raditi, nisam sigurna da bih mogla sa sigurnošću da kažem – radije bih bila to, nego novinarka. Sada, u stvari više nego ikada ova se profesija bira iz ljubavi, novca nikada nije bilo previše, a društveni ugled i priznanje nekako su izbledeli istovremeno sa srozavanjem profesije prethodnih decenija. Ali, to što je momenat u kojem živimo težak za novinarstvo podjednako kao i za celo društvo, ne znači da treba da odustanete od novinarstva.

Foto

Mene su, nekako, od rođenja htele reči. Umela sam s njima, moji roditelji su imali utisak da sam propričala čim su me doneli iz porodilišta.  Ni sama ne znam kako se u pubertetsko  – mušičavom i ćudljivom tinejdžerskom periodu iskristalisala moja želja da budem novinar. Da pišem. Iskreno, moje predstave o tome čime se bavi novinar i kako zaista izgleda taj posao  gotovo da nisu imale nikakve veze  sa onim što je realnost. Imale su samo jednu dodirnu tačku – novinari pišu. Mene je verovatno moja skribomanija odvukla u tom pravcu. A da budem primljena na  fakultet, na koji je sredinom devedesetih godina bila ogromna navala, osigurala je zajedljiva opaska moje razredne, da ona mene ne vidi tamo, jer nemam dovoljno prodornosti za novinara. Tako sam se potpomognuta inatom našla na broju sedam na  spisku primljenih studenata žurnalistike na FPN.

I tu sam onako zanesena i Disovski patetična (ima nešto čudno u tom čačanskom vazduhu) tresnula o zemlju još u prvom mesecu predavanja. Ljudi, dajte mi redakciju, dajte mi frku i jurnjavu, dešavanja i pakovanje čuvenih 5 W pod pritiskom i u frci! Na fakultetu koji školuje buduće novinare, novinarstvaje bilo jako malo gotovo u tragovima. Političke teorije i istorije, metodologije, politički sistemi, mnogima su zagorčale život jer ih jednostavno nisu zanimale. Koliko je nesuđenih glumaca, koji su potrčali za utešnim pojavljivanjem na televiziji, zbog toga pobeglo glavom bez obzira sa FPN-a. Ja sam pak,  sa lakoćom i uživanjem gutala sve te redove, jer su mi otvarali jedan potpuno novi svet, koji mi se, začudo, svideo.

I ono malo grebanja po površini veština potrebnih za novinara, moja nesrećna generacija kao da nije zagrebala dovoljno. Zbog protestnih šetnji, bdenja iz Kolarčeve, mitinga i kontramitinga, bombardovanja i jurcanja oko Skupštine,  prakse na fakultetu  gotovo da nije bilo. Ali, živeli smo život, najsjajniju postavku za vežbanje buduće profesije. Na kraju krajeva, bitno je samo jedno – sve što sam naučila i proživela tokom studija obogatilo me je, dalo mom znanju (mnogi kažu nepotrebnu) širinu i spremnost da učim. Sve ostalo ćete lako naći u redakciji.

A šta je to što vam treba da budete dobar novinar? Pisala sam već o tome koje veštine su nam potrebne  i da li je i koliko diploma  fakulteta potrebna. Jedno je sigurno – šta god da studirate, i koji god fakultet da završite, znaćete da li je ono čime se bavite za vas. Znaćete to prema načinu na koji se odnosite prema poslu, prema količini  entuzijazma koji imate, prema tome kako o poslu mislite kada ustajete iz kreveta. Ako ujutru ustajete i mislite – o bože, moram na posao, moj je savet, otiđite, samo još taj dan i dajte otkaz! Nema te plate koja je vredna osećaja da vaš život ide u pogrešnom pravcu.

Ja sam sam znala kuda sa diplomom u džepu, krajem  2001.  Krenula da obijam beogradske redakcije. Posle kraćeg volontiranja, primljena sam preko konkursa u „Večernje novosti„. Tu sam, sa usponima i padovima deset godina i svoju profesiju volim mnogo više nego na početku, mada sam strašno uplašena za njenu budućnost i dobro zdravlje. Kad  se osvrnem unazad, potpuno mi je jasno nekoliko stvari:

  •  Ono što sam studirala i zavšila nema nikakve veze sa mojom predstavom o fakultetu novinarstva. Moglo se desiti da se silno razočaram, ali srećom, nisam.
  •  Ono što me je dočekalo posle studija, u redakciji, je ono što sam čitav život želela da radim i moj instikt me nije prevario – to je posao potpuno za mene. Danas uz Internet, društvene mreže i ogromne tehnološke promene u novinarstvu, ono je nikada izazovnije i zanimljivije, a pritom nikad nije bilo teže progurati informaciju.
  •  Osim jednog ili dva sastanka sa osobom koja se bavi profesionalnom orijentacijom a koja mi je nabrojala gomilu zanimanja koja su za mene, i sva su bila vezana za društvene nauke, a iskreno ne sećam se da li je novinarstvo spomenula, nisam imala nikakvu pomoć ni usmerenje ni oko izbora zanimanja ni fakulteta koji ću studirati. I daaa, deco, tada nije bilo Interneta (barem ne ovako i ne masovno), ni Googlea, sajtova fakulteta, LinkedIna, da, mnogo sam matora…Radila je jedna vrlo skromna brošura, nekoliko napumpanih priča koje su studenti pričali nama klincima iz provincije i moja želja.
  • Zašto razdvajam fakultet i posao kojim se baviš? Zato što sam shvatila, ali tek pri kraju studija, da sam mogla novinarstvom da se bavim a da pritom završim bilo koji drugi fakultet (mogla sam i bez fakulteta, ali, pssst, to je javna tajna naše profesije. Ne odobravam, primećujem). Time bih sebi osigurala „bekap“ u slučaju da nisam baš dobro izabrala. To što se u mom slučaju potpuno pogodilo ono što sam studirala, ono što želim da radim i ono za šta primam platu, mogu da kažem danas nije tako čest slučaj. Možda i čista sreća. Koja uvek može da se promeni.
  •  Ako se to i desi, nije smak sveta. Jer, uvek možete voleti ono što radite, ako zavolite da radite.
  • Kad podvučete crtu, pre nego što sebe ugledate iznad neke crte, protresite želje, nadanja i prioritete u životu. Šta god da upišete, uvek možete da skrenete ako vam se čini da vam se ulica kojom idete ne dopada. Ako i upadnete u ćorsokak, lepo polukružno, nazad i ispočetka. Sve što pokupite usput, verujte, valjaće kad – tad!
  • Ovaj blog je druga strana te skribomanske priče. Moja potreba da pišem, kojoj očigledno nije dovoljno da se raskomoti samo u matičnoj novinarskoj kući, „rodila“ je ovaj blog, koji je prolazo razne faze – od emotivne kante gde moju da ispišem svoje frustracije životom, društvom i nepravdom, do mesta gde mogu da se bavim novinarskim temama na potpuno drugačiji, opušteniji i ličniji način. Posle isključivog hobija i ogromnog zadovoljstva, ovaj blog trenutno ima i sponzorski ugovor, u projektu podrške samozapošljavanja blogera sa Link grup. Da li će nastaviti da se razvija u tom pravcu, ili ostati hobi, ne znam. Ali znam da mi donosi ogromno zadovoljstvo i duboko verujem da mi je blogovanje jedna od stvari koja je promenila moj pogled na novinarstvo i promenila me kao novinara.
  •  Od momenta kada sam pokupila diplomu, učila sam mnogo predanije, žešće i više, nego tokom studija, ušuškana u roditeljsku podršku i izdržavanje. Sve što sam naučila za šest godina u Udruženju Roditelj, i za skoro četiri godine blogovanja, ne može nijedan fakultet da mi omogući. Zato  nemojte crni vi, da se životom šalite pa da pomislite da je učenje i obrazovanje završeno onog momenta kada ste pokupili diplomu. Onda ste stvarno ugasili.

 

 

Dok se eurofija u Hrvatskoj  oko oslobađanja generala (za neke „osloboditelja“ za neke ratnih zločinaca, za međunarodni sud „pravde“ slobodnih ljudi) ja ne mogu da se smirim. Ne mogu da kažem ni šta tačno osećam. Rođena sam u Srbiji, odrasla u Šumadiji,  a do devedesetih gotovo da nisam ni znala nikoga ko je druge nacionalnosti (da, bilo je to drugo vreme, moj muž do rata nije znao da je Srbin, a odrastao je u Livnu, do rata multinacionalnoj sredini u BiH). Jasno mi je, kada sagledam sa svih strana da su sve tri strane, u kojima je bilo i zločina, i žrtava i u kojima je patilo mnogo ljudi (LJUDI) nasamarene, s tim što su neki ipak prošli bolje ostvarivši svoje ambicije, neki nose žig poraženih, kao mi.

Ne mogu ni da kažem da sam očekivala da će međunarodno pravo  ukazati svoje postojanje, ni da će Hrvatska država da odustane od svog kursa potpune podrške svojim optuženima i celom projektu čišćenja Hrvatske od Srba, i slavljenja Oluje kao najvećeg praznika. Ni da će gomila likova to da slavi na ulicama, slaveći „pobedu“.

Ali me zanima jedna stvar: ako optuženi generali nisu krivi, ako nije kriv politički vrh Hrvatske, KO je KRIV što je 250.000 ljudi sa Olujom oduvano iz Hrvatske, ko je kriv za ranjene, ubijene, za rasturene domove i porodice?

O.k. mi smo rat izgubili, politički i sudski odgovarali, naši generali su osuđeni, imenom i prezimenom su osuđeni ljudi, neki su umrli iščekujući presudu, mi smo na sebe primili ulogu „agresora“, izvinjavali se i kada treba i kada ne treba. Ali, ako ima pravednih ratova, nema NEVINIH vojski. Ili je i to pravilo ad hoc sude iz Haga opovrgnuo i dao legitimitet za ratni zločin (war criminal, kako god ga zvali).  I ako je merilo međunarodnog suda da sudi za komandnu i vojnu, a ne političku odgovornost, postavlja se pitanje ako Gotovina nije ratni zločinac, ako Markač nije ratni zločinac, ko je onda te ljude proterao, sistematski ispratio preko granice i učinio sve da se ne vrate?

Ja ne mogu da pogledam u oči mojim komšijama, prijateljima koji su iz iste te Hrvatske došli peške, na traktorima, noseći uprto malo jada u žakovima. Batajnica, u kojoj trenuto živim, bila je početkom devedesetih malo Sremsko selo. Danas u njoj živi oko 40.000 ljudi, uglavnom iz Hrvatske. Onih koji su valjda dobrovoljno napustili svoje domove, sami sebe proterali, potucali se kojekuda, da bi ovde na  Batajničkoj ledini počinjali život iz početka. Od njih ovih dana, njih koje ja od sramote nisam smela da pogledam u oči jer za  tzv. međunarodnu pravdu njihove rane ne postoje, njihovi domovi nisu postojali, njihove kuće nisu nestale u plamenu, njihovi najmiliji nisu izvučeni iz kolone i ubijeni. Iz teči tih ljudi nisam čula nikakve pozive na rat, na linč, nikakvu ljutnju. Samo tugu, ogromnu tugu i umor. Odmahuju glavom i prođu dalje. Da se bore sa životom.

I shvatila sam da su oni znali da će se ovako završiti, da su znali od momenta kada su sitnu decu i porodične uspomene strpali u traktore da će ovako završiti, od momenta kad su pred Beogradom skretali kolone da se Beograđani ne potresu slikom gladi, siromaštva, očaja i smrti, od momenta kada su mnogi od njih, oni manje srćni proveli u kolektivnim smeštajima, barakama, a neki još tamo čame čekajuči da umru… Da nisu očekivali ništa ni od Srbije, ni od Hrvatske, ni od međunarodne pravde i prava.

Ali, ja jesam, kao Srpkinja, kao građanka, kao neko ko je, poput mojih poznanika i prijatelja, odraslih u bezumnim devedesetim priželjkivao da se na sve stavi tačka, da se priznaju obostrani zločini, i nastavi dalje, uz modele suživota kakav je moguć u datim okolnostima, ili u nekim evropskim integracijama, koje su nam izgledale kao spas od naše mržnje, nemaštine i beznađa.  Sve to mi danas izgleda mnogo dalje nego pre presude.

obavezno pročitajte tekst sa strane odakle je uzeta fotografija: http://www.tumblr.com/tagged/oluja-1995

Za kraj ći citirati kolegu Nenada Milosavljevića, koji je mnogo bolje verbalizovao ono što mislim o tome šta je konnkretno najveća posledica toga što su „utvrdili“ da ni Gotovina ni Markač nisu ratni zločinac:

 Sve će to jednog dana proći, ovako ili onako. Ko preživi pričaće. Svako ko ima imalo empatije prema stotinama hiljada proteranih ljudi (dakle ne ni SRBA, već LJUDI; TO SU LJUDI) danas treba da se oseti posramljeno i jadno. Ne samo građani Srbije. Poručeno je da je pravda pravda samo za određene, dok za neke druge važi njeno ružno naličje.  Ako je to princip koji Evropa promoviše, pitanje je ko će sutradan biti žrtva takve pravde. I ni to nema veze, na sve se čovek navikne.

Ali nemojte da nam pričate kako smo mi ovde neupodobljena stoka, kako ste vi definisali neke Bogom dane principe, pravila i civilizacijske standarde jer je upravo odluka koju ste danas doneli protiv svih civilizacijskih normi koje svaki normalan čovek rođenjem nosi u sebi. Mnogi će reći da ste ponizili ceo jedan narod. Ja kažem da ste uradili nešto mnogo gore: ponizili ste čoveka.

 

 

 

Čitam kako se onaj jado jadni Martin, što se porađao zajedno sa ženom napatio se toliko  pitam se, Bože, zašto zašto malo ne promešaš karte i daš im da zaista jednom budu trudni i rode dete. Nije ni Bog lud, pa niko živ ne bi ostao od njihove priče, ovome je trebalo tri godine da se oporavi od mučnog događaja zvanog porođaj u kome, osim kao pasivni posmatrač nije ni učestvovao.

I sad da vas pitam dragi muškarci, makar oni kojima je strana ideja prisustva na porođaju, tamo gde se rađa vaše zajedničko dete sa ženom koju volite, čega se toliko plašite? Zašto je ta „žrtva“ tako velika? Šta ćete to videti što je tako strašno i nije za vaše oči? Krv, dobro, nekad malo više krvi, suze žene koja je u bolovima (ne mogu vam ni posle tri porođaja reći koliko porođaj boli, da je taaako strašno ne bi ga bilo tri puta ) ,  trzaji dok ti je celo telo napeto i u bolovima,  bespomoćno telo voljene žene „privezano“ CTG-om za krevet, polni organ koji se potpuno  transformiše da bi kroz sebe istisnuo život?

Onaj život koji je nosio devet meseci, koji je želeo, čuvao siguran u materici, onaj zbog kojeg trpimo grozne mučnine, hormonske ispade i udare (izvini dragi mužu), neprijatne i neprijatnije preglede kod ginekologa, ubadanje iglom na nedeljnoj bazi, kljukamo se hormonima i tabletama, pijemo vitamine i hranimo se na silu zdravo, bacamo cigarete i radimo sve što smo čuli da se „valja“.  Onaj zbog kojeg trpimo poniženja u porodilištu, oćutimo i kad ne bi trebale. Onaj zbog kojeg ne spavamo noćima, budimo se na svaki trzaj, provodimo 24 sata dnevno izigravajući pokretnu mlekaru (često pritom trpeći bolove, i svakako večite sumnje “ da li imam dovoljno mleka“), trpimo opet užasan udar hormona,  večitu grižu savesti da nismo dovoljno dobre majke, potpuno se menjamo fizički i psihički i NIKADA više ne spavamo mirno, jer smo majke.

Šta tačno od toga nije za vaše oči?

Da li mislite da će vam prijati kada vam u nekoj svađi žena kaže – ćuti, ja sam rađala a ti si samo potrošio tri minuta (da parafraziram Seku Sabljić iz Ljubav, navika, panika)?

A iz ovog površnog i problematično jednostavnog teksta moram da izdvojim jedan citat, koji je – urnebesan!

Čak i najnormalniji, lagan porođaj može biti ekstremno traumatičan za muškarca. I to do razmera koje ne možemo ni da razumemo. Oni osećaju krivicu, bespomoćnost, užasnu ranjivost, a to je priznaćete opasna kombinacija negativnih osećanja. To direktno utiče kasnije na libido – objašnjava klinički psiholog dr Rachel Andrew.

Imamo i mi jednog takvog genijalnog doktora, dr Duleta Stanojevića, direktora klinike „Narodni front“, koji očeve plaši prisustvom na porođaju i potpunim gubitkom libida i haosom u njihovom seksualnom životu. Toliko mu je žao, da ih odgovara od tog postupka tako što prisustvo tate posebno naplaćuje(u pitanju je stara, cifra,  ali princip je isti).

Mogu da shvatim žene kojima iz nekog razloga ne prija da muž bude sa njima pre i tokom porođaja. Ali ne mogu da se otmem utisku da veliki broj njih samo u stvari dobro poznaje svog muža i zna da on nije „tog kova“.  Lakše im je, brate, da budu same sa sobom, nego da još i o njemu brinu.

A koji su to razlozi zašto svaki od vas dragi budući očevi i očevi treba da bude prisutan kada se rađa njegovo dete?

  • To je VAŠE dete. Vi ste jedan od roditelja i imate apsolutno prava da budete tu u momentu kada se vaše dete rađa. Nema tog baje koji neće pasti na pozadinu u susretu sa 3,4  kila čiste ljubavi.
  • Pomodarstvo, hir, diktat zapada? Možete to nazvati kako hoćete, ali činjenica da se vaša baba porađala držeći se za merdevine dok je deda bio ko zne gd opijajući se ne znači da i mi moramo tako, zar ne? Eh da je sreće da se ugledamo na taj grozni Zapad pa da nam porodilišta ne budu sterilne  socrealistične spavaone sa lošom higijenom i osobljem koje radi kao po kazni…
  • Seksualni život. Moram da vas razočaram, seksualni život će vam biti užasan, bez obzira da li ste bili sa ženom u porodilištu ili ne.  Dok budete menjali pelene, ljuljali, uspavljivali, masirali stomake, kupovali 101 sitnicu koja stalno fali, brojali ukakane pelene i brinuli se da li je beba gladna, jedino o čemu ćete maštati je krevet. Ali ne za seksualne igrarije, već za malo  zasluženog sna. Šta će dalje da bude, zavisi samo od vas dvoje )
  • Žena sama rađa dete. Da, niko je ne porađa, nemojte previše zasluga pripisivati sebi ni vi ginekolozi ni vi očevi. Ona mora da izgura tu bebu. Ali joj je potrebna vaša pomoć. Podrška. Bodrenje. Razumevanje. Ruka u ruci. Ili samo na Kosi.  Mene je moj muž tešio, bodrio, grlio, ljubio, zabavljao čak, igrao se sa infuzijom, pa mi u jednom momentu odvrnuo do maksimuma tečnost koja izaziva kontrakcije, da sam mogla da  skočim sa stola, udavila bih ga. Bilo nam je zabavno, sva tri puta, i pitanje prisustva se uopšte nije ni postavljalo, i skoro pa mi je najveća briga svaki put bila da li će i on stići, toliko mi je sigurnosti ulivao.
  • Zašto sigurnosti? Čega  se ja to mogu na porođaju plašit? osim onog očiglednog – bola, straha za zdravlje i život, i svoje i deteta? Ovde ću citirati Veljka Popovića koji je sjajno sažeo razlog više zašto je  na ovim prostorima tata na porođaju NEOPHODAN. Evo, iz ugla tate:

prosto ne znam kako nam se dogodilo da posle mog gledanja prvog uspe i drugo da dođe na svet… A da ne pričam kakvo je čudo ono treće posle drugog! pŠalu na stranu, najozbiljnije mislim da ti je dužnost da budeš unutra. Ono na šta malo ko misli je na šta liče naša porodilišta i kolika ume da bude qrcobolja lekara i babica. Priča o tragičnim ili zamalo tragičnim ishodima izazvanim kasnom reakcijom doktora ima koliko hoćeš.

A tek da ne pričam o bespotrebnom mučenju koje ume da traje i po dva dana, umesto da se u par minuta obavi danas rutinski carski rez. No, donošenje odluke ponekad mora da pogura tata. Kod nas je kad se prvo rađalo (zamalo da se zove Jugo, po mestu na kome je rođen p ) neka mlada doktorka krenula da na prve bolne krike lupeta u fazonu „A bilo ti je lepo dok si ga pravila“ (čuh iz hodnika, dok sam navlačio mantil, pošto umalo okasnih jer sam nosio stvari u kola, a žena „nije htela“ da me čeka p ).

Nakon što se moja pitoma malenkost pojavila i milo je pogledala, naravno, doktorka je napravila korak unazad i više joj nije padalo napamet da bude narednički „duhovita“.od drugog, koje se jedino „kilavilo“ nešto duže sam bio jedini muškarac u velikoj sali sa dosta stolova na kojima su žene ostavljene da se privedu porođaju. I to je ono zbog čega otac mora da je tu – žena ostavljena na stolu u trudovima može samo da zapomaže ako nešto ne ide kako treba (i da joj često bude odgovoreno da to tako treba i da mora da trpi). Mrdanja nema, bespomoćna je i ostavljena na milost i nemilost osoblju i njihovoj s(a)vesti. Najčešće je to OK, ali nekad i nije.

Ja sam dok je moja žena spavala između trudova bukvalno imao potrebu da obilazim i žene koje su ležale okolo, čisto da ih tupnem po ruci par puta dok im traju trudovi. Zapravo, to sam i napravio par puta.  Jednostavno je kretenski da kroz to prolaze same.

Dakle, otac je neophodan unutra, makar dok traju trudovi, ne samo podrške radi, nego i da može da interveniše i za uvo dovuče babicu ili doktora ako štogod pođe naopako. Kad krene sam porođaj, onda više i nije baš toliko neophodan (a i žena više ne zna gde je, pa joj nije previše bitno, bar po ovome što videh).

A ako mu je frka da gleda sam porođaj, uvek može da stoji kod glave i da ne viri previše dole. ;)Ako zaista krenu komolikacije tokom samog porođaja, doktori će ga već izbaciti napolje.

Porođaj je predivna, čudesna, nekada vrlo teška, neizvesna i dramatična stvar. Ali, ako ne možeš da napraviš taj jedan mali korak, u nizu mnogo drugih koraka i žrtava koje roditeljstvo podrazumeva, koji ćeš mi onda? Kako i kada mogu da očekujem poverenje, ljubav, sigurnost i podršku? Ako ovo mogu sama, onda sve mogu sama. Nemam nameru da se porađam četvrti put, ali bih svakako znala bez koga ne bih na porođaj, ni u ludilu!

Vest o ubistvu novosadske manekenke i najava njenog (verovatnog ubice, ali mediji su ga već, dakako osudili) ubice da će izvršiti samoubistvo (objavljena na društvenoj mreži), sigurno je najdeljenija „informacija“ juče. Tabloidi, polutabloidi i „voleo bih kad porastem da budem tabloid“ portali utrkivali su se ko će dati više sočnih i pikantnih detalja, ko gluplju sliku  ubice i žrtve, ko će više trkeljisati profile na društvenim mrežama pokojnice i osumnjičenog, ili smisliti novu složenicu  iz plejade skandalozno, monstruozno, straaaašno. O.k. surova borba za profit, klik, ljudi koji čitaju ko sumanuti o tuđim nesrećama da ne misle o svojim, sve je  u redu, jasni su mi motivi.

izvor fotografije:http://www.salon.com/

Ali nije u redu  i nije mi jasno kada vi dragi urednici, glodurovi, veliki magovi novinarstva pokušavate da se operete. Jednostavno, rešite – ili ste tabloidi ili niste. Ako jeste, onda slobodno nastavite da muljate po mulju i blatu, ima ko će to da čita i da uživa.

Šta tamo neki Kurir, Alo, Blic, Telegraf zabole što  se nekolicina nas budala i zaluđenika koji smatramo da etika i novinarstvo mogu u istu rečenicu, bunimo? Oni ljudi rade, imaju svoju priču, imaju svoju publiku, jednom rečju uživaju, i oni i oglašivači koji ima plaćaju reklame po broju prikaza.Onako, tabloidno.

I mada sa navalom opšte tabloidizacije medija gotovo ne postoji onaj koji nije bar malo požuteo, ipak se na početku jedna dilema mora razrešiti – da li si spreman da zarad zarade i klikova objaviš i najgore baljezgarije,  ideš niz dlaku najgorim ljudskim porivima i suptilno ih podstičeš, da li ćeš sa uživanjem objaviti da si prvi imao „ekskluzivu“ da je tamo neki nabildovani nasilnik koji je do smrti tukao svoju devojku, najpre se satima iživljavajući nad njom, a onda na svom Fejsbuk statusu najavio da će se ubiti.

Da li si zaista spreman za to? Da prenosiš ako treba samoubistvo uživo?  Onda lepo jasno i glasno reci da ti je to cilj. Jer ne može se biti malo ili mnogo moralan. Da citiram Čedu Čupića – ne možeš malo ili mnogo zgaziti u govno. Ili si zgazio ili nisi.

Tako da drage kolege, samo nastavite da plivate  po mulju, ili gazite ta govanca. Vaša stvar.  I stvar vaših čitalaca. Ali, nemojte nam prodavati muda za bubrege. Ni mazati nam malo skandala s leba. Pa, kao lakše ćemo progutati, ako to drugačije nazovete.

Pa, ljudima treba dati informaciju, reći ćete. To je suština novinarstva. Nema veze što još od sličnog slučaja, kada je Kseniju Pajčin ubio bolesno ljubomorni Filip Kapisoda, kao i mnogih anonimnih ljudskih nesreća, realnih priča sa tužnim krajem na svim tim vašim portalima nije napisan NIJEDAN tekst ( ili ja zaista ne znam da koristim Google search) koji bi studiozno, razložno i novinarski govorio o problemu patološke ljubomore, o nasilju u vezama, o porivima za takve zločine, čak i kao razradu početnog teksta o ubistvu… Koga to još zanima, ko to čita? Koga je briga što će neka klinka da nasedne na floskulu  – on je nju previše voleo?  U odnosu na ove baljezgarije, Stanijino dupe mi je skoro pa milo da vidim.

p.s. za one kojima nije dovoljno da vide samo starletinu pozadinu, koristan tekst o načinima kršenja etike i rejtingu kada je tv novinarstvo u pitanju.

Mogla bih i da linkujem Novinarski etički kodeks, ali nema svrhe, koga zanima, davno ga je našao…

EDIT: Kolega Nenad Milosavljević je napravio presek – pogledajte kako je ko izveštavao, objašnjenje nije ni potrebno.

 

 

Ma šta da studirate, učite, ma koju teoriju da izučavate, a želite da se bavite novinarstvom, tek kad uđete u redakciju videćete kako zapravo izgleda novinarski život – manje glamurozno nego što  se nadate, ali i manje rudarski nego što se plašite. Za nas sa malo starijim krštenicama, dok su redakcije bile one prave, bez integrisanih i uglavnom bez čuda tehnike, novinar početnik se uglavnom osećao kao  višak -  čekao da je mu se udeli neki zadatak, a onda po povratku sa terena satima je čekao slobodan računar na kojem će moći da otkuca tekst i preda ga uredniku.  Poslednjih nekoliko godina tehnički uslovi su se znatno popravili, a novinari dobili mogućnost da koriste razna tehnološka pomagala, ali su najčešće greške novinara početnika ostale – iste.

Početničke greške se uglavnom praštaju, jer ruku na srce nećete ni dobiti neke važne zadatke, ali  izbegavanje grešaka uštedeće vam mnogo živaca, pa i suza, a i podsmeha starijih kolega ( od kojih su svi, uključujući i mene, napravili barem 90 odsto tih istih grešaka, ali vam ne bi nikada priznali).  Neki od ovih „grehova“ neće ostaviti velike posledice, neki će vas samo iznervirati, a neki bogami mogu da prouzrokuju velike probleme – naročito ako utiču na veliki broj ljudi, ili su odštampani u 100.000 primeraka.

Evo nekih od najčešćih početničkih novinarskih grešaka i grehova, mada se, verujte omaknu nekada i onim mnogo iskusnijim.

Greške u vezi sa prikupljanjem činjenica i događajima
  • Niste proverili činjenice ili nepotpune informacije koje ste saznali na licu mesta.

Bili ste na saobraćajnoj nesreći i čuli ste imena povređenih, ali niste sigurni ko je povređen, a ko poginuo? Kad se vratite u redakciju, obavezno okrenite Hitnu pomoć, Ugrentni centar i proverite. Ako ne znate nikog u policiji zamolite kolegu koji ima kontakte da proveri. Tih pet minuta više  može da spreči katastrofu – da na primer objavite da je neko poginuo, a u stvari nije.

I uopšteno,  u novinarstvu barate sa informacijama, a ne poluistinama (barem u onom boljem delu novinarstva), i nemojte misliti da nije važno da li se neko zove Milan ili Milojko. Možda se vama čini kao samo nekoliko slova, a nekome može da znači mnogo. Ako snimate sagovornika, obavezno proverite diktafon PRE, ali i neposredno posle razgovora. Jer, može da se desi da u redakciju donesete potpuno neupotrebljiv snimak i da u stvari nemate intrevju. Meni se lično nekoliko puta se desilo da sam bukvalno naslućivala sa snimka šta je sagovornik pričao. Jednom me izvukla činjenica da i pored diktafona uglavnom ponešto zapišem u blok, a drugi put činjenica da sam razgovarala sa doktorom s kojim sam već mnogo puta pričala na istu temu, pa se tekst „sam napisao“ J

Mnogo puta sam čitala tekstove u novinama u kojima su imena ljudi, javnih ličnosti izvrnuta i veoma pogrešna. Danas su pretraživači velika pomoć i za koji minut možete da proverite i ime i funkciju osobe s kojom ste razgovarali, ali nekada nije bilo tako, a i danas možete doćio u situaciju da je ime nemoguće „izguglati“. U tom slučaju bolje sačekati, proveriti agencijskiu vest o tome (ako je ima), pozvati sektorskog kolegu, ili jednostavno ne staviti ime.

  • Niste pažljivo pogledali poziv/najavu.

Ova naizgled mala greška može dovesti do toga da se ne pojavite na dogadjaju na vereme, da odete na pogrešno mesto, i tako uopšte nemate tekst, a urednik ga očekuje.

U mom slučaju, jedno slovo učinilo je da umesto u Bačvanskoj, gde je bio kongres lekara, završim u Mačvanskoj, po snegu do kolena i bez para za taksi.  Na događaj sam uveliko kasnila, i umesto jedan, zadržala se tri sata jureći pojedinačno lekare za izjave, u redakciju sam došla u vreme kada je već trebalo da predam tekst. Naravno da je tekst bio lošijeg kvaliteta, neinventivan jer je napisan na brzinu i pod užasnim cajtnotom.

Dobra priprema, ne samo za sam sadržaj teksta (o čemu će tek biti reči), već i tehnička priprema, uštedeće vam mnogo živaca. Ako idete na razgovor, jedna omašena autobuska stanica može da vas košta toga da zakasnite na razgovor i ostavite ružnu sliku u očima sagovornika, ili zakasnite na događaj i propustite nešto važno. Uvek pogledajte tačno vreme, mesto, isplanirajte maršrutu, ako ima potrebe javite se unapred osobi koja organizuje događaj.

  • Niste uzeli kontakt sagovornika.

S kim god da pričate, bio javna ličnost, ili anonimus koji je video pucnjavu, uvek uzmite kontakt. Nikada ne znate za šta će vam zatrebati.  U današnje vreme je lako naći osobu, „startujemo“ sagovornike i preko Facebooka i Twittera, ali i dalje stoji da je telefonski imenik veliko blago jednog novinara J.

Greške vezane za pisanje teksta

  • Ne poznajete novinarske norme 

Hronološko ređanje informacija, nekorišćenje obrnute piramide su stvari koje ne znam ni da li da svrstam među novinarske greške.  Jer, ako to i radite, svakako neće proći pored urednika, pa realne štete nema. Ali je velika greška ako dozvolite da ovakvo stanje potraje dugo, i ne napredujete, jer će ispasti da je vaš pokušaj bavljenja novinarstvom – greška.

  • Pravite materijalne greške

Kad baratate s činjenicama, morate ih se držati. Uvek više puta proverite podatke, može da vas skupo košta ako pogrešite.  Ako ne razumete materiju o kojoj pišete uvek je bolje da pitate sagovornika da vam pojasni, jer ne možete pisati o onome što ne razumete. Prateći zdravstvo mnogo puta sam imala priliku da pišem o stvarima koje su veoma stručne i teško razumljive običnim ljudima. Morala sam da naučim da je febrilnost temperatura, da je apendix slepo crevo, i mnoge termine da naučim da prevedem a da ipak ostanu tačni.  I u takvim slučajevima nije mi ni najmanji problem bio da pošaljem tekst na autorizaciju, da se ne bi potkrala materijalna greška.

Velika prašina se podigla kada je jedna mlada koleginica u tekstu o tome koliko su poslanici Narodne Skupštine uzeli za dnevnice i putovanja, permutovala valutu u kojoj su cifre izražene, ispalo je da su naši poslanici dobili stotine hiljada evra. Taj tekst je imao velike posledice, a Novosti su doživele strahoviti politički pritisak, jer je insinuirano da greška nije slučajna, već „smišljeni napad na vlast“.

  • Izostavljate  važne podatke.

Često se početnicima desi da zaborave da pitaju nešto važno, čega se sete tek kada u tekstu počnu da pišu. Zato je jako dobro uraditi ono sa uzimanjem kontakta, jer onda u roku od nekoliko minuta možete da saznate informaciju koja vam nedostaje i da se spasite. Doduše, dešava se i da prikupite sve podatke i da zaboravite da nešto od toga stavite u tekst. zato uvek treba da imate u vidu pravila za dobro pisanje vesti, kao i izveštaja.

  • Kad stavite sagovorniku u usta ono što nije rekao.

Ovde pritom ne mislim na etičku dilemu, kakve se često javljaju, već na propust u pokušaju da opametite sagovornika. Ima ih koji u vrlo teški, ne kažu ništa, polupismeni su a ipak morate da ih citirate. I dok je prihvatljivo da ono što kažu malo „umijete“, nije u redu da im u usta stavite ono što nisu rekli ili da svojim ulepšavanjem promenite smisao onog što je rekao. Na ovaj način rizikujte  da sagovornik izgubi poverenje u vas isledeći put odbije saradnju, a čak i da vam niko ništa ne zameri, ostaje činjenica da vaš tekst jednostavno nije tačan.

  • Niste dva puta proverili napisano.

Čak i ako su podaci kojima raspolažete tačni, može da se desi da ste tokom pisanja nešto pogrešili ili izokrenuli. Pročitajte tekst  bar dva puta i uporedite sa beleškama/snimkom.

Desilo mi se pred kraj prve trudnoće da sam potpuno pogrešno prenela ministra Tomicu Milosavljevića. On je žestoko kritikovao određene beogradske domove zdravlja, a druge nahvačlio, a ja sam u tekstu permutovala jedne i druge. Poslednji dan na poslu pred porodiljsko odsustvo prošao mi je u suzama, izvinjavanju i neprijatnim razgovorima sa razjarenim direktorkama domova zdravlja.

  • Stil pisanja vam je neinventivan i birokratski.

Teško da ćete doći u redakciju sa izbrušenim stilom pisanja, ali usvojen birokratski stil, ili samo prepisivanje tuđeg načina pričanja nikako nije poželjan u redakciji i morate ga se što pre rešiti. Doduše, ako  sarađujete s policijom ili drugim državnim službenicima koji se izražavaju biroktratski, teško je odoleti da i sami počnete da koristite te izraze.  O pismenosti ne treba ni trošiti reči, i iako posle vas makar još dva para očiju čita tekst, biti i ostati nepismen je velika mana za profesionalca.

Etičke greške

  • Pristrasni ste.

Bilo da je slučajna ili namerna, pristrasnosti nema mesta u novinarskim žanrovima. Čitaoci to osete i gubite kredibilitet. Iskusan novinar uvek može da nađe načina za fino provlačenje između redova, suptilna isticanja (podnaslovima, odnosima citata, postavljanjem teza), mada je to uvek mač sa dve oštrice, naročito ako tako poturate svoj lični a ne redakcijski stav. Početnik će se u tome snaći kao slon u staklarskoj radnji, te je najbolje dase UVEK drži dobrog starog pravila dve strane – u svakoj temi morate imati izjave ili podatke od dve suprostavljene strane, nikada samo jednu!

  • Fascinirani ste sagovornikom.

Tek ste počeli da radite a na nekom skupu imate priliku da uzmete izjavu od poznatog političara, ili vašeg omiljenog pevača? Većina početnika će se zbuniti i postaviti nekada loše pitanje, a nekada dozvoliti sagovorniku da kaže ono što on hoće a ne ono što vas zanima. Nemojte dozvoliti da vas sagovornik fascinira. Ovo važi i inače, za vas skoro da ne postoji informacija koju nećete dovesti u „razumnu sumnju“ , niti apsolutno siguran izvor. Lepo složena priča od osobe koja vam imponuje ne znači da treba da pišete hvalospeve o njoj.

  • Prihvatate „nepristojne“ ponude

Malo je verovatno da će se ovo desiti nekome ko tek počinje u novinarstvu, ali ko zna… Često se dešava da novinari pišu, objavljuju, „guraju“ tekstove koji pre treba da budu oglasi, ili favorizuju neku ličnost/događaj, u nadu z neku beneficiju, kao ucenu za neku svoju korist ili zbog konkretne ponude koju imaju. Ovo ne samo da je neetički, već vam u velikoj meri zatvara vrata za neke druge ljude/druge događaje i potpuno je nepotrebno. Putovanje, neki sitni pokloni ili beneficije ne mogu da vam vrate izgubljeni novinarski kredibilitet. Ne dovodite sebe u sukobe interesa, može skupo da vas košta.

U životu se često izmeša privatno i profesionalno, meni se desilo da me je prvi put porađao tadašnji načelnik porodilišta, na njegov nagovor. Iako porođaj nisam „platila“, imala sam ipak poseban tretman, jer su svi znali da sam novinarka, i kasnije sam mnogo puta razmišljala kako sam u nezavidnoj situaciji, jer ako se sutra desi da treba da pišem nešto što uključuje kritiku tog lekara, mogu da pretpostavim koliko bi se on lično uvredio…

Greške u novinarstvu su svakodnevica  – neke su posledice naše lenjosti, neke sticaja okolnosti, a neke našeg neiskustva. Nije loše za ove poslednje na vreme ih znati, i po mogućstvu izbeći, ako se može.  Nekima pak, ni ogromne količone grešaka koje prave ne smetaju da se i dalje zovu novinarom, ali to je za neku drugu temu )

 

Foto

 Foto

 Izvor fotografije:

Novinar budućnosti je repoter, video, audio i foto novinar,  i interaktivni dizajner, sve u jednom.  On snima i montira audio i video materijale, piše blogove.  Oni su možda specijalizovani samo za jednu od tih oblasti, ali moraju da budu sposobni da odu i pokriju priču na bilo kojoj platformi,

kaže Adam Vestbruk, čije savete za multimedijalne novinare  preporučujem .

Kao novinar štampanog medija, godinama osim pisanja teksta, ništa van toga nije bilo „moja briga“, eventualno sam pisala „potpis“ za fotografiju koja će ići uz tekst.  Od momenta kada sam počela da pišem i objavljujem onlajn, situacija se drastično promenila – odjednom moram da znam da napišem pravilan veb naslov, da formatiram tekst tako da je čitljiv na internetu, da nađem slike a da ne prekršim autorska prava, da ih obradim, napravim baner, da rešavam probleme na svojoj internet stranici… spisak je ogroman.

Foto

Verujem da mali broj trenutno aktivnih novinara neće makar jednom u budućnosti praviti ili priređivati neki onlajn sadržaj. U vreme multimedijalnog  „pričanja priča“, što je daleko više od novinarstva u užem smislu, posedovanje određenih tehničkih znanja može mu u tome mnogo pomoći i učiniti ga konkurentnijim na tržištu. Uostalom, pogledajte šta je Robert  Ernandez izvukao  iz postojećih ponuda za posao novinara, kao spisak veština koje se od veb novinara zahtevaju.

„ Najkorisniji novinar će znati da koristi društvene medije kao alate, da snimi i edituje video, da napiše dobar naslov, i razume se pomalo u html i databaze za programiranje. Idealno, on ili ona ume da napiše sjajan SEO frendli naslov i razume zašto je to važno, zna da napiše bridak blog post i razume važnost međusobne interakcije sa zajednicom (publikom).  Ovo je citat teksta iz 2009!

U velikim redakcijama gde je za svaki segment rada na informacijama zadužena određena osoba, novinar nema mnogo potrebe da izlazi iz uobičajenog konteksta bavljenja  tekstom.  Ali, i pored toga, bilo bi dobro da makar razume ostale elemente koji današnje  informisanje na interntu  čine potpunim. Ovo naročito važi danas kada su vesti praktično u većini slučajeva multimedijalne. A ako kao novinar planirate da napravite sopstveni sajt i postanete preduzetnik,onda imate razlog više da određene tehničke veštine poznajete da bi pojeftinili i ubrzali rad na svom „startapu“.

Dakle, bilo bi dobro da bilo sami, uz nečiju pomoć ili uz pohađanje nekog kursa, naučite neke od sledećih veština:

  • Tekst: Pravilno formatiranje, obrada  teksta, linkovanje, „buletovanje“.  U zavisnosti od platforme koju koristite, potrebno je da znate kako da napravite tekst koji će lepo izgledati na ekranu, biti čitljiv i prijatan za oko.
  • Vizuelno: fotografisanje, obrada fotografija i vizuelnih podataka. Vizuelna sadržaje mnogo lakše hvatamo i pamtimo, mnogo više delimo na društvenim mrežama. Vrlo je zamorno (i skupo) ako nemate u timu osobu koja zna da manipuliše slikama i koristi neki od programa za obradu fotografija. Takođe,  ove veštine su vam potrebne i da bi izradili najjednostavniji baner,  kao i za infografik – vizuelizovane podatke, koji ima veliki potencijal (pogledajte  http://visual.ly/).
  • Video:  U današnje vreme smart telefona, svako može da napravi sasvim pristojan HD video snimak. Da bi danas uploudovali video na internet, nije vam potrebno neko posebno znanje, a dostupna su vam i uputstva (Osnovna uputstva za Youtube,  i Vimeo ). Ali, potrebno je nekada i da znate kako da isečete i sredite i montirate video.
  • Audio:  Nekada je potrebno i da snimimo audio materijal koji ćemo koristiti i prezentovati, pa je potrebno da znate osnovne postavke snimanja zvuka, i njegove obrade, uklanjanja šuma.  Ako imate svoj medij/sajt, dobro bi bilo da razmislite o audio i/ili video podcastu .

Za osnovne potrebe možete koristii i besplatne (open source) programe, koji se mogu naći na internetu. Pogledajte malo predloge za besplatne programe koji svaki veb novinar treba da koristi.

  • Osnove kodiranja (HTML, CSS).  Ovde ne mislim da bilo koji novinar treba da menja programera, niti da postane ekspert za to, specijalizacija postoji s razlogom. Ali, poznavati neke stvari da bi samostalno napravili najavu, baner, napravili neke sitnije promene na sajtu, ili rešili neke sitnije probleme, to je svakako potrebno.

Drugi aspekt cele priče je što je u svetu, a taj trend će neminovno doći i kod nas na ceni novo zanimanje – novinar programer. Kako se programeri baš ne bacaju da sami uče dijamant vesti i kako da napišu lid, možda nije loše razmišljati u tom pravcu da vi naučite  kodiranje. Veb redakcije su danas male i često multifunkcionalne, pa je to razlog više da bar malo zagrebete i ovu važnu oblast.

  • Osnove odnosa s javnošću – da bi mogli svoje  tekstove valjano da plasirate, treba da znate šta i kako komunicirate i kako  da se odnosite prema publici. U ovom slučaju „brend“ koji prodajeter ste vi i vaš novinarski rad, pa nije loše da naučite osnove odnosa s javnošću.  U slučaju da ste novinar preduzetnik, hteli ne hteli moraćete da zagrebete pomalo i po drugim oblastima – marketingu, prodaji… Uostalom, zar nas novinare ne „optužuju“ da smo univerzalne neznalice, jer se u sve pomalo razumemo? Nekada smo zaista prinuđeni da se pomalo razumemo u mnogo stvari, da bi bili bolji multifunkcionalci )

Olakšavajuća okolnost je što danas imate u ponudi veliki broj dobrih kurseva, koji manje više objedinjuju sve ono što nam  je potrebno a što u vreme kada smo mi studirali Fakultet političkih nauka i druge fakultete koji školuju novinare, nije ni postojalo kao veština, naročito ne kao veština potrebna novinaru. Jedna od njih je školovanje Dizajn novih medija, gde možete da učite Adobe Illustrator, osnove Photoshop-a, Adobe InDesign,  Adobe Premiere, Adobe Dreamwever, Adobe Flash, Adobe Acrobat X Pr. Dodatna pogodnost za one koji već rade po raznim redakcijama je što može da se uči od kuće, po principu e – learning-a.

 Možda će neki novinari „stare garde“ pomisliti da učenje tehničkih veština suštinski udaljuje novinara od njegovog osnovnog posla  – pisanja informacija.  Novinarstvo, njegova suština, ostaje tu, i bez tog temelja ne možete graditi kuću, to je jasno. Ali prava je šteta ne poznavati načine kako da tu informaciju što bolje napravite i ne manje važno, plasirate – video, autodio, infografici, linkovi, dodatne analize, sve će to vašoj informaciji dati dodatnu vrednost, i učiniti i  vas i vaš rad vrednijim.

NAPOMENA: Ovaj tekst je nastao u saradnji sa kompanijom Link Group, kao deo projekta podrške blogerima.

 

 

 

 

Gledajući ovu fotografiju

 

Avon kampanja protiv raka dojke oktobar 2012

Naša deca treba da rastu uz nas, dozvolimo im to!

reći ćete – dobro osmišljena kampanja, lepa poruka.

Mene je ova fotografija – razbila. Izmamila suze i podsetila još jednom da je jedna od najvećih nepravdi koju možete da učinite svojoj deci da dozvolite da odrastaju bez vas.

Ja sam devojčica sa ove slike. Moja mama nije dočekala da vidi koji fakultet sam upisala, kako mi izgleda dečko, kako muž, koliko sam visoka i koji broj cipela nosim, gde radim, nije videla moju decu. Ja sam bila dete kada sam ostala bez nje, imala sam 14 godina, moj brat je imao nepunih devet. Ona je imala 39, tek koju godinu više nego ja sada.

Moja mama nije imala vremena da ode kod lekara. Ona je, poput većine nas, žena, majki, sebe stavljala na poslednje mesto. Žiga? Proći će. Glavobolja, probadanje? Umor.

Dok je shvatila da je ozbiljno, telo se predalo. Otišla je, a da nismo ni saznali od čega je umrla. Nije imala vremena ni da sazna od čega boluje. Ja ne znam da li ću sutra dobiti rak dojke (u šta su sumnjali) ili neku drugu bolest i prerano napustiti moju decu. Ne znam koja je opaka bolest napravila najveći čvor u mojim grudima, koji čuči u meni zgužvan i težak, sve ove godine.

Ali sam, polazeći svojom dečijom dušom kroz sve faze patnje, pa i ljutnje što me je ostavila, sebi obećala da ću učiniti sve što je u mojoj moći da moja deca rastu uz  mene.

Pogledajte dobro ove slike.

 

 

Nemojte biti nemarne prema sebi.

Tri poziva  za zakazivanje vas deli od provere vaših grudi, kao i vašeg reproduktivnog sistema. Ako je u Domu zdravlja prevelika gužva, odvojite nekoliko hiljada dinara d i odradite preglede privatno. Za toliko ima svako, potpisujem!

Uradite to. Moli vas vaša mala sadašnja, ili buduća ćerka.

Uradite šta je do vas, bez izgovora.

Avonu čestitam na kampanji koja pogađa pravo u centar.

Društvu okupljenom oko Moje dojke su o.k. čestitam na upornosti i volji, sve što radite ima itekako smisla!

 

 

 

Klasični mediji su konačno, posle faze ignorisanja, faze „pionirstva“ i automatizma shvatili princip deljenja na internetu i prihvatili da su društveni mediji nepovratno promenili ono što zovemo novinarstvom.  Uglavnom  na pogrešan način. Posledice toga upravo gledamo/čitamo/slušamo poslednjih meseci, a taj trend  i iskrivljena medijska slika u kojoj se ne zna koji je medij žut, a koji žući, jer se od žutila ne vidi, potrajaće još u budućnosti.  Tako teče trka koja je počela bolnim saznanjem da novinari nisu više jedini nosioci i čuvari informacije, i da moraju postati oni koji ih nesebično dele.

Ovo što  poslednjih meseci imamo prilike da vidimo na internetu kada su  online izdanja dnevne štampe i „klasičnih“ medija u pitanju,  osim trenda koji je donela ponovo rasplamtala ekonomska kriza,  skretanja sa pravih problema na „’leba i igara“, delom je i  pokušaj tradicionalnih medija da se prilagode onlajn okruženju i opstanu u borbi sa onima koji su odavno igraju po web 2.0 pravilima.

Manje više skoro svi štampani mediji, uključujući i „ozbiljne“ (čast za sada brane Danas, Politika i donekle Novosti), su prihvatili besomučno štancanje bezvrednih tekstova, sve sa ciljem  više primeraka – klikova – poseta. To se odlično vidi na njihovim sajtovima, koji beleže enormne posete, a kada se malo „prošetate“, tu ćete videti uglavnomhiperprodukciju bezvrednog tabloidnog sadržaja, tema koje su previše plitko i na brzinu odrađene, skandala, seksa, nasilja i estrade.  Tipični primeri su Blic i Smedia, lično, ne mogu da se setim nijednog teksta sa tih sajtova a da mi je ostao u sećanju duže od dva minuta. Ako baš niste sigurni u vrednost napisa, pogledajte blog Uredništvo, koji skuplja najizrazitije primere gluposti, bahatosti, senzacionalizma.

Neko će pitati, da nije prestrogo optužiti sve medije za tabolidizaciju?

 

Tabloidi se među novinama prepoznaju podjednako i po onome ‘šta’ i po onome ‘kako’ pišu. Od ozbiljne štampe razlikuju se već izborom tema koje su obično iz sveta zabave, šou biznisa, estrade, bizarnih životnih priča ili crne hronike. Način na koji pišu ih takođe izdvaja – to je senzacionalno i pojednostavljeno kombinovanje spekulacija i nagađanja više nego činjenica, i dominacija vizuelnih nad verbalnim sadržajima

kaže za tabolide prof. Snježana Milivojević sa Fakulteta političkih nauka ( u odličnom članku na temu tabloidizacije medija). Da li možete da se setite nekog klasičnog medija koji nema sve ove elemente, naročito imajući u vidu online izdanja? Malo, premalo.

Ali pre bavljenja posledicom, malo bih da pišem o uzroku, i o tome zašto je klasičnim medijima bilo i još uvek je teško da prihvate koncept besplatnog deljenja koji je internet nametnuo i zašto su bili prinuđeni da ga prihvate na ovako nakaradan način.

Propast novina da ili ne

A ključne reči u toj priči su  – vrednost sadržaja.

Zašto su „tabloidne vesti“ i lažno tabolidne vesti bezvredne?

Svaka tablodina vest ima neke sličnosti:

-         Kratka, brza informacija, često i nepotpuna, svakako bez ikakve dubine.

-          Oslanja se na ličnu pozadinu

-          Izvor je često glasina ili nagađanje

-          Predramatizovani su njeni elementi

-          Koriste se izvori sa nepoznatim ili malim kredibilitetom

-          Često se plaća za informacije (fotografije)

 

Dakle, te informacije ne donose ništa validno čitaocu – osim trenutnog zadovoljstva.

Klasične redakciije, bez obzira na vrstu novinarstva kojom se bave funkcionišu po principu: novinar uradi svoj novinarski zadatak  – ode na događaj napravi intervju i sl, napiše tekst /snimi prilog. U to je utkano njegovo znanje + vreme + tehnička sredstva potrebna da se do tog teksta dođe. Dakle, osim novinarskog kvaliteta, u taj tekst je uložena određena vrednost, koja se kao takva prodaje kroz naplatu časopisa ili programa.  Tiraž je potvrda  te vrednosti, i na osnovu njega medij prodaje svoj oglasni prostor. A da bi čitaoci/gledaoci došli do te informacije – vrednosti, oni moraju, i spremni su da je plate.

Taj zatvoreni sistem je decenijama funkcionisao, sve dok nije došao internet, i dok nije uspostavljena  nova paradigma – informacija se deli i to besplatno! Za publiku je to sjajna stvar, ali postavlja se pitanje  – šta se desilo sa vrednošću? Mediji su se našli u nepbranom grožđu – kako nešto na čemu je ozbiljno rađeno, i što košta, dati besplatno?  Taj čvor nisu mogli da razreše nikako.

Onda su vremenom (neki pre, potut Blica i Novosti kod nas, neki tek shvataju), shvatili da sopstvena online izdanja mogu biti mesto gde će ponuditi vrednost, koju neće naplaćivati krajnjem korisniku, čitaocu, ali hoće oglašivaču. Potrajalo je dok je taj koncept prihvaćen. I od tog momenta kreće masovno žutilo SVIH medija u Srbiji. Nije naravno ovo jedini razglog zašto su nam mediji požuteli (uz ekonomsku krizu, tranziciju, propast društvenih vrednosti), ali jeste jedan od važnih, jer novi koncept se širio kao požar koji je naišao na suvo tle – u ovom slučaju ne samo ukus čitalaca, već i psihološki momenat zavirivanja u tuđu sobu, potrebe da se vidi tuđa nesreća, skretanja pažnje sa realnih problema.

Setite se, čak i ako smo zgroženi nekom nesrećom, teško odolevamo porivu da pogledamo, i intelektualci  takođe otvaraju stranice na kojima se piše o guzama starleta i polnim organima poslanica. To je jače od nas.

A mediji eto „nisu krivi“– oni samo daju masi ono što želi i što ih ništa ne košta, jer nema gotovo nikakvu vrednost. Jer, koliko je jeftinije da imaš novinara na terenu koji će dva tri dana da istražuje i jedan dan piše kvalitetan članak koji neće biti mnogo čitan, a koliko da imaš bilo kog klinca koji će da prati Twitter i od toga pravi kratke info Šta je Karleuša rekla Oliveru Duliću, Kako izgleda Sorajina nova gola slika. Takvih tekstova može da naštanca 30 za jednu smenu. I oni će biti čitani i deljeni, i poseta sajtu će rasti i oglašivači će odrešiti kesu i…. pa znate već kako to ide. Nedavno sam  čula zanimljiv podatak da na primer sajt Kurira vuče veliki broj poseta sa svog dela posvećenog seksu, gde se ni manje ni više prikazuju porno klipovi! Živo me zanima da li na primer oglašivači gledaju u google analiticsu na kojim stranama će se oglašavati, i da li znaju koliku posetu sajta Kurira „vuku“ baš te strane?

I gde je tu rešenje?

Rešenje (jedno od) je novi biznis model medija i prožimanje online i klasičnog novinarstva. – Ni sami ne znaju gde su, u tranziciji od starog – koji uz ekonomsku krizu propada ili u najboljem slučaju stagnira, ka novom, koji još nije adekvatan. Pokušaji da se sadržaji naplaćuju nisu šire prihvaćeni, borba za klik i oglašavanje sada doživljava eksperimentisanje, i ni sama ne znam kako će se završiti.

Ono što mogu lično da priželjkujem je evolucija čitalaca, medija i biznis sveta, uz prilagođavanje svetu informacija koji nikada više neće biti kao pre.

  • Čitaoci će, barem jedan deo njih,  naučiti razliku između vrednosti koje vredi platiti i bezvrednosti. Sloboda govora će uvek biti i sloboda tabloidizacije, i uvek će deo publike čitati takve sadržaje. A oglašivači će procenjivati gde im je i na koji način vrednije da ulože novac.
  • Mediji će morati da nauče jednačinu u kojoj će biti mesta za kvalitetan sadržaj i naći način i da taj deo sopstvenog rada monetizuju. Oglašivači će shvatiti da postoje i drugi načinin za kvalitetno oglašavanje i slanje poruke – jedan dobar povratni link u nekom dobrom članku  može doneti mnogo više koristi ( ivrednosti, oet ta reč), bolju poziciju na pretraživačima – bolju posetu – bolji profit,  od agresivnih i često iritirajućih banera.
  • S druge strane, klasična štampa će se od pukog inormisanja (za koje će nam biti dovoljan internet) nadam se, okrenuti drugačijem ustrojstvu svojih izdanja koje će podrazumevati  dublje analize i novinarstvo koje internet ne nudi u dovoljnoj mer, nešto poput sadašnjeg ustrojstva nedeljnika, koji nude priču i „iza“informacije, dubinu i analizu.

Za kraj jedan citat sa kojim se slažem, priželjkujući taktvu skoru budućnost novinarstva u Srbiji.

„Po mišljenju koje je izneo Tom Rosenstiel iz „The Project for Excellence in Journalism, kada se jednom na emotivnom nivou prihvati činjenica da je došlo do promene u prirodi medija, zapravo se shvata da je za novinarstvo internet neuporedivo bolji od štampe. Internet nudi linkove ka dodatnom materijalu, originalnim dokumentima, integralnim verzijama intervjua, video zapisima i onoliko statistika koliko čitalac može da podnese. Izdavači bi trebalo da rade sa onim što imaju, investirajući u ljude i tehnologije, kako bi uspešno prošli kroz transformaciju do “obećane zemlje “hibrida štampanog i web izdavaštva“.

 

 

.

 

blogodak blog

Blogodak?

Blogodak je vaš pogled na domaću blogosferu. Prijavite se i napravite sopstvenu listu blogova koje pratite.

O projektu

Podrška

MyCity.rs

DevProTalk

Duhovi iz Palmotićeve 37