Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

Čini se kao prilično važna novost vezana za blog i domaće blogere, a online zajednica kao da je propustila da je primeti (valjda zato što se tako selektivno oduševljava pojavama): u nekoliko novinarskih tekstova  u onlajn izdanjima domaćih dnevnih novina citirani su i kao izvor  informacije iskorišćeni tekstovi blogera!

Najpre je  pre nekoliko dana u Kuriru citiran i likovan tekst blogera AmitzaDulnikera vezan za Anonimuse i rušenje Fejsbuka, ali, za mene lično i novinarski daleko je interesantnije bilo to što su dva medija - Blic i Kurir, citirali i kao izvor koristili  Tango six blog, blogera (i  vojnog  i vazduhoplovnog novinara) Petra Vojinovića.

U pitanju je „afera“   oko kvara na jednom JAT-ovom Boingu i  vraćanja, odnosno nevraćanja ove letilice za Srbiju. Evo šta mi je Petar rekao na tu temu:

„Dva su medija prenela priču, koju sam  prvi objavio. Najpre  ju je  preneo Blic sa dopunom  izjave Jat zvaničnika koji  nije govorio istinu. Tu laž sam ja raskrinkao na blogu,i onda je to raskrinkavanje objavio Kurir“.  

Činjenica je da je Petar novinar, i da njegov Tangosix blog,  po sadržaju a i formi više  liči  skup na novinarskih tekstova (pa i Petar svoj blog definiše pre kao news blog), nego na blog,  ne umanjuje važnost toga što se dogodilo.  Pre kazuje na način  kako stručnim, uže profilisanim blogovima,  pišući o materiji koju dobro znaš,  može da se ostvari kredibilitet na internetu (a koji  su donedavno pojedini novinari  žestoko dovodili u pitanje). Petar je aktivan član online zajednice,  društvenih mreža, novinar u časopisu „Odbrana“,  Tango six blog vodi već četiri godine,  pa  ga novinari koji prate sličnu tematiku i lično poznaju a i prate preko društvenih mreža.

U konkretnom slučaju, priča je krenula sa Tvitera:

Old school, new media

„Prvo sam najavio da se nešto dešava, (načuljili su uši) i nakon nekoliko sati sam objavio post koji su oni preneli u rekordnom roku, dopunivši je izjavom zvaničnika (preko Tanjuga). Meni je samo to nedostajalo ali sam odlučio da nema potrebe za tim pošto sam imao nekoliko kredibilnih izvora na kojima sam zasnivao svoju priču. Isti tok priče je bio sa Kurirom“

objašnjava Petar. Mada većina ljudi koji prati blogove zna za Vojinovića i zna da on kao novinar koji prati vojsku /avijaciju prilično predano i stručno prati te oblasti, šita čitalačka publika to ne zna, pa je trebalo po mom mišljenju to objasniti u tekstovima u ova dva medija.

Zanimljivo je Petrovo mišljenje da

„Blic, Kurir, Novi Magazin od pre nekoliko meseci intenzivno prate društvene mreže i tu pored zanimljivosti traže priče. Dakle nisu samo estradna „proseravanja“ na radaru. Moj zaključak je da su sve redakcije prilično napredne što se praćenja društvenih medija tiče, preuzimanje bloga kao izvora je druga priča. Zasniva se na kredibilitetu bloga i proceni da li je ta priča odrađena kako treba. Rasprava blogeri – društveni mediji – novinarstvo je već sada besmislena i Miloš Đajić je jednom lepo poentirao – tačno je, ima svakakvih gluposti ali i amater može prepoznati kredbilnu online vest. To je svrha online alata. Da profesionalcu iz neke oblasti omogući besplatnu, brzu i merljivu platformu“.

• Iskorak ka savremenijim onlajn izdanjima medija, ne samo „prepisanim“ novinama. Sajtovi naših medija često izgledaju kao novine prekucane i postavljene na ekran. Takav način razmišljanja u poslednje vreme se dosta menja, koriste se sve prednosti Interneta  – multimedijalni sadržaji koji objedinjavaju više medijuma za komuniciranje, korišćenje društvenih mreža, user generated content, dvosmerna komunikacija,  ali je činjenica da ćete i dalje teško sresti tekst na onlajn izdanju dnevnih novina koji je prilagođen za web, a nije samo prekucan. Blic sa svojom intergisanom redakcijom čini neke dobre pokušaje u tom smeru, ali i dalje im nedostaju kvalitetni novinari za web, ili dobri onlajn editori koji bi menjali osnovne tekstove, namenjene printu. U ovom slučaju, slažem se sa onim što mi je Petar napomenuo  – tekstovi u kojima je Tango six citiran i linkovan, pojavili su se samo u onlajn, a ne i u print izdanjima novina.

“ Ni Blic ni Kurir nisu svoje tekstove o ovome objavili u print izdanjima. Mislim da je to dobra odluka. Na početku vesti su stavili link ka mom postu što daje kontekst priči a to je nemoguće uraditi u printu. I naravno bitnije mi je da mi se blog ili ime pojave online. Print je nebtan, print je spor a kao što se iz ovoga vidi, online mogu funkcionisati stara dobra pravila offline novinarskog esnafa“ – kaže Petar.

• Linkovanje! I ovo je lekcija koja izgleda počinje da se primenjuje. Bez obzira na  priču o neophodnosti/prednostima linkovanja u web tekstovima i   o dodatnom kvalitetu koji se na taj način dobija,  online izdanja štampanih medija donedavno su veoma retko linkovala sadržaj, a i kada su to činili, bili su to interni linkovi. Situacija da se linkuje bloger do sada je bila nezamisliva. Čak ni „dopisnici sa Tvitera i Fejsbuka“, kako je Miloje Sekulić krstio pojavu da se u novinarski besmislenim tekstovima prepričavaju  „selebriti“ tvitovi i statusi,  ne linkuju te statuse, tvitove, čak ne stavljaju ni printskrin

• Praćenje, a ne samo vegetiranje na društvenim mrežama! Naši mediji shodno celokupnoj društvenoj situaciji, dobrano kasne sa novim trendovima. Tako je i njihovo pojavljivanje na društvem mrežama ličilo (a kod nekih i sada tako izgleda) na slona u staklarskoj radnji, niti su ih koristili valjano, niti su prepoznavali značaj i neslućene mogućnosti istog. Od momenta kada sam pisala o korišćenju društvenih medija, neki su drastično napredovali, neki su ostali na istom. Ali, činjenica je da su počeli ZAISTA da prate društvene medije kao način da oslušnu javno mnjenje, dobiju brze informacije, ili kao u ovom slučaju  ili nekim drugim slučajevima, čak i izvor informacija.
• S druge strane, ispada da  nije tačno da novinari nemaju u fokusu blogove, već samo da nije bilo interesantnih blogova Imaće ih sve više, ali je stvar u tome da se prate specijalizovani, ili blogovi koji donose specifičnui informativnu vrednost za novinare.  I kod nas će blogovi evoluirati od neinteresantnih ličnih dnevnika (bar su ih tako mediji videli) do  interesantnih, ciljano usmerenih i informativnih blogova (ako ih bude samo oko pet odsto, to će i dalje biti značajan  broj), koji daju neku novu vrednost -  drugačiji pogled, mišljenje, informacije iz drugog izvora.

•  I dalje ostaje otvoreno pitanje pažljive provere kredibilnosti izvora, u ovom slučaju blogera, a na konkretnom primeru može se videti da je lako proveriti kredibilnost nekog  ko je aktivan na Internetu i na društvenim mrežama.

“ Budući da sve kanale društvenih medija koristim intenzivno sigurno sam nekima od njih i tako ušao u radar, sa dosta njih se poznajem i takođe u poslednjih nekoliko meseci me zovu za pomoć oko pokrivanja vazduhoplovnih tema ili za komentar. Dobri primeri za to su recimo Novosti (zajedno sam sa Radetom Dragovićem radio na priči oko prodaje aviona iz Muzeja Vazduhoplovstva,) i recimo Blic me je zvao za komentar oko „Titovog svemirskog programa“ .

• Interesantno je i  pitanje kako da novinari koji bloguju urede odnose sa medijem za koji pišu. Način na koji će se novinar/blger odnositi prema istim temama, šta će pisati za medij za koji radi a šta za blog, da li će umeti da diplomatski drži neke odnose ( i ne zatvara vrata zadnjicom), kojem mediju će, kada i zašto dati prednost, sve su zanimljiva pitanja koja će morati da  rešavaju oni koji se bave novinarstvom i bloguju (ili koriste bilo koju drugu platformu za širenje informacija).

U Petrovom slučaju, kako kaže postoji dženlmenski dogovor oko nekih pravila:

 “ od samog početka imam dogovor sa urednikom da se sve od izveštavanja i vesti uvek prvo objavi u Odbrani, pa na mom blogu iili prvo na sajtovima Ministarstva Odbrane,  pa na mom blogu. Redovno tvitujem sa tih dogadjaja ali nikad ekskluzivno i nikad da kršim specifična pravila Ministarstva Odbrane po nekim osetljivim pitanjima.

I da se složim sa Petrovim zaključkom 

Mislim da će kvalitetne specijalističke blogove mediji pratiti intenzivnije u bliskoj budućnosti i da to već rade. Običan čitalac može vrlo jednostavno da razluči kredibilan i informativan blog od onoga koji to nije, edukovani i praksiran novinar to može još brže i bolje da skapira.

 

Realnost, novinari se okreću alternativnim mestima za inspiraciju, izvore i ideje

 Pogledajte i  zanimljivo  istraživanje koje je sproveo Brodeur, a čiji je zaključak da blogovi ne samo da utiču na brzinu i dostupnost, već i na uređivački  ton i pravac izveštavanja.

Svako se češe tamo gde ga svrbi. Tako i meni tekst Ivana Minića na temu preduzetništa i radnika u Srbiji, koji je  onomad izazvao veoma mnogo komentara, diskusija i obostranih teških reči, ( iako sam na momente zaista razumela šta je pisac hteo da kaže), još zveči u glavi… Veoma me je neprijatno iznenadila količina jednostranosti i uskog razmišljanja velikog broja ljudi iz tzv „online zajednice“.  Zašto?

Pored svega što je, čini se na namerno grub i senzacionalistički način napisano u tom tekstu i u komentarima, ispada da oni koji nisu po merilima novog tranzicionog poslodavca, maltene ne treba ni da rade ni da postoje, iako, sigurna sam svako od njih ima bar jednu osobu iz „grupe“ onih koje su prozvali -  ženu trudnicu, ili starijeg oca koji teško nalazi posao, rođaka sa invaliditetom.  Od svih podela koje su navedene, priznajem samo jednu -  na radnike i neradnike. Sve ostalo je irelevantno, diskriminušuće i vređa. Kao da zaboravljamo da se kvalitet jednog društva meri načinom na koji postupaju prema njegovim najranjivijim delovima.

No, ova priča, kojoj posvećujem tekst, iako je samo mali delić odnosa poslodavac – zaposleni, meni, a verujem i mnogim ženama koje su rodile dete ili to planiraju da učine, veoma je važna.

Probaću da odolim generalizacijama, pa da iznesem nekoliko teza koje se možda mogu, možda i ne mogu dokazati, ali ja ih vatreno zastupam, jer na „svom uzorku“ – ljudi oko mene, to tako izgleda i boriću se svim svojim snagama da težimo ka tome, a ne ka društvu u kojem je vrhunski kredo: ČOVEK JE ČOVEKU VUK.

Trudim se da  razumem sve muke preduzetnika i da na realan način sagledam život danas u Srbiji,  koliko to god mogu, kao ćerka i sestra preduzetnika, kao neko ko desetak godina zarađuje za hleb, a poslednjih sedam uklapajuci i roditeljstvo uz to,  i kao supruga zaposlenog koji gotovo i ne viđa porodicu da bi mogao da joj obezbedi pristojan život.  Smeta mi, prijatelji, što zaboravljate da u ovom društvu, kakvo vi zamišljate, društvu onih koji su jaki, koji su moćni, uspešni puni snage, takvi ljudi treba tek da se RODE  i PORASTU. Treba neko da ih RODI, neko da ih VASPITA. Ili mislite da će to samo od sebe, a?

Kao majka troje dece, uz to još trenutno na porodiljskom odustvu, i kao članica Udruženja RODITELJ koje se aktivno, između ostalog, bori protiv diskriminacije trudnica, zaposlenih žena po osnovu roditeljstva, neke teze  koje pojedinci izrekoše bez imalo blama  učinile su da se osećam kao da me je neko polio kofom fekalija. I mogu samo da zahvalim svom poslodavcu, Večernjim novostima, što, hvala Bogu ne razmišljaju kao „novi mladi lavovi“ naše tranzicije…

Gotovo svakog dana od kako je nastalo Udruženje RODITELJ, javi se neka žena koja je ostala bez posla, koja je diskriminisana zato što je majka, ili je poslodavac zakinuo, ili doživljava mobing jer se usudila da njegovo nezakonito ponašanje prijavi inspekciji, a naša pravnica pada na nos dajući besplatne savete, jer te žene NEMAJU kome da se obrate da ih uzme u zaštitu. Država je predvidela mehanizme koji u praksi ne funkcionišu! Da se ovakve stvari dešavaju  vašoj sestri ili ženi, sumnjam da bi pomislili – ako i treba, htela je da se uvali i ode na porodiljsko…

Probajte da malo razmišljate i „out of box“. Ako odolite da mislite kako su svi ljudi prevaranti, neznalice i zli, rešite se generalizacija, možete da razmislite i o nekim zanimljivim tezama:

Lako je reći – neću zaposliti ženu u fertilnom periodu. Ali ako shvatiš da je većina fakultetski obrazovanih ženskog pola, da je brojka onih koje mogu da rode povelika, a da i one koje imaju decu svakako ponekad odsustvuju s posla zbog te dece, ostaje pitanje: Koga ćeš da zaposliš? Činjenica je da imamo veliki višak radne snage koji omogućava da se zaposleni smenjuju kao na traci, ali ozbiljnom poslodavcu nije u interesu da svaka tri meseca zapošljava nove radnike.

Država je na papiru zaštitila žene od diskrminacije i po osnovi roditeljstva. Dala im je pravo na bolovanje od godinu dana, mogućnost da idu na održavanje trudnoće ( i za to dobiju deo plate, 65 odsto, a u nekim lokalnim samoupravama i celu platu), propisala da ne mogu da odbiju otkaz sve dok su na bolovanju, propisala da je poslodavac dužan da redovno isplaćuje platu a onda da čeka nadoknadu od države, zabranila da se na razgovoru za posao uošpšte žena pita za porodicu.

Ali, realnost je MALO drugačija.

Pogledajte kako Mahlat piše o toj drugačijoj realnosti, jutros, kada smo mislile na iste stvari. Jer, u realnosti, drugo pitanje, odmah posle stručne spreme je da li ste udati, imate li decu, planirate li decu. U realnosti, prijavljuju vas na „belu platu“ od 18.000 dinara, a ostatak dobijate na ruke, pa i ako ste i planirali trudnoću, nećete skoro zatrudneti jer s takvom platom nećete nikada podići kredit za stan. U realnosti žene (čak i u državnim službama!) rade nezakonito sa ugovorima na odredjeno vreme,  pa koriste rupe u zakonu da se ugovore besomučno produžavaju. Onda imaju keca u rukavu, jer ako se žena usudi da zatrudni, čim joj istekne ugovor poslodavac nema NIKAKVE obeveze prema njoj, pa je čeka sudbina žene s malom bebom koja  nema posao i koju tek niko neće hteti da zaposli.

U realnosti, poslodavci ne isplaćuju nadoknade trudnicama (čak i kada ih država refundira), nezakonito ih zadržavaju mesecima, ili im umanjuju iznos. Da bi izašli na  kraj s poslodavcem, treba da ga prijavite inspekciji (čega se žene s razlogom plaše) koja će vam reći da ne može ništa. Da bi izvukli svoje pare, morate da ga tužite privatnom tužbom. A kada se i ako se jednom vratite na posao, napraviće vam haos od života i ostaćete bez posla ovako ili onako (imali smo u praksi Udruženja slučajeve žena kojima smo pomogli da se obratze inspekciji, ali s povratkom na posao doživljavale takvo maltretiranje da su morale da daju otkaz…).

Da li znate da su žene preduzetnice koje odu na porodiljsko bolovanje u podređenom položaju, jer plaćaju duplo doprinose? I da u ovom slučaju nije dovoljno ni što je obdusman rekao da je takvo tumačenje nezakonito, jer državu baš briga?

Dakle, SVI su na gubitku. Vredi li se zapitati, možemo li mi učiniti nešto da nam bude bolje, štaviše možemo li mi pritisnuti malo državu da nam svima omogući da radimo i živimo trudeći se najviše što možemo?

• Zašto majke mogu da budu u proseku (dakle uvek ima i biće izuzetaka) bolji i efikasniji radnici od onih koji to nisu?

• Kako može da se olakša preduzetnicima kada su trudnice/porodilje u pitanju?

Može na primer, da se ceo proces uplate plate/naknade dok je trudnica na porodiljskom odsustvu skine sa grbače poslodavca. Jednostavno, kao kada se radi o roditeljskom dodatku, gde se za njih otvara poseban namenski račun, može se na isti taj račun i uplaćivati plata tokom porodiljskom. Time bi poslodavac bio lišen brige o zaradi žene dok je na porodiljskom odustvu i na održavanju trudnoće.

Štaviše, Udruženje RODITELJ je takav predlog još početkom prošle godine sačinilo i poslalo nadležnim ministarstvima,   Dobili smo vrlo štur i bezobrazan odgovor ministarstva koji vam pokazujem skeniran.

Zaključak je: SKUPO nam je  i ne želimo da se dodatno trudimo oko porodilja, kao ni da preuzimamo dodatne admisnitrativne troškove u vezi toga, koji sada padaju na teret poslodavca… Pa vidite dragi poslodavci, ko je za to kriv, država ili žene koje zatrudne…

•   Šta preduzetnici mogu da urade da nama, radnicima/radnicama pomognu ( ili nam u našoj borbi pomognu)
  

Da li profesionalna deformacija ili zdrav razum, tek i nesvesno vesti iz medija odmah klasifikujem prema tome da li uopšte imaju osnovna obeležja pravilno napisane informacije, i osnove objektivnosti (ups ovo je vrlo klizav teren, ali se nadam da ćete razumeti na koju vstru osnovne objektivnosti mislim) -  Potpuno vam je kao i meni jasno da se u današnje vreme očekivati „nezavisnost“  i univerzalnu objektivnost medija vrlo je utopistički stav, jer hteo ili ne,  medij  je nužno zavistan – od novca, pa ćemo ako pratimo trag novca lako otkriti i uticaj, ma koliko suptilan i običnom posmatračkom oku nevidiljiv. I to je realnost, naša i svetska.

Ali, problem nastaje kada su poturanja, neobjektivnost i mazanje očiju toliko veliki da s jedne strane prosto vređaju zdrav razum, a s druge strane i kao takvi opet primaju među čitaocima. Onda vidite da kao nacija skoro da ne posedujemo medijsku pismenost ( i to će se koliko vidim obilato koristiti u predizborne svrhe)

Ali, ovde više mediji ni ne moraju da se dovijaju kako da nam prodaju muda za bubrege na suptilan način, ovde nam zabijaju balvane u oči. Što je najgore od svega, od tih balvana, mi, čitaoci ni trun ne vidimo…Novinarima  i novinama, čini mi se, veruje se više nego što bi trebalo. A evo i zašto. Umesto teoretisanja na ovu temu, navešču i obrazložiti primer od pre nekoliko dana:

Blic mi je još poodavno upao u oči kao veoma žuta, često neprofesionalna i podosta režimska medijska kuća ( i ovo je moje lično mišljenje i nema nikakve veze s tim što sam zaposlena u konkurentskoj kompaniji).  I dok javnost tek na tanjiru dobija mrvice toga kako i na koji način im vlast plaća za novinske objave???, kao da sve forme političkog i ekonomskog pritiska nisu dovoljne, nekada stvarno ne mogu da verujem da se toliko ogoljavaju u svom delovanju:

U pitanju je vest o tome da dva generala JNA, Momir Stojanović i Božidar Delić privatnom tužbom, zbog toga što je ustavni sud ocenio njihovo penzionisanje kao nezakonito,  traže od države da im isplati razliku između plate i penzije za dati period. Obojica se već godinama povlače po sudovima zbog ovog spora, i ako je sudeći po Ustavnom sudu, u pravu su.

Evo pogledajte kako izgleda vest koju je pustio Blic:

Sve počev od naslova kakav NE sme da se pojavi ni u jednom mediju, nikada, preko paušalnih ocena, mešanja u rad sudstva, pozivanja na moralnu odgovornost tamo gde se radi o zakonu, preko toga da nije ispoštovan NIJEDAN postulat dobrog novinarskog izveštaja, ukazuje na to da je ovo plaćeni pamlet.

1. Naslov ne sme da bude moralna ocena, ni bilo kakav vrednosni sud, još manje presuda

2. Tzv. glava izveštaja, pošto toga ovde nema nema nijednu inormaciju koja tu pripada, osim one da je tužba protiv države podneta. Osmah posle glave ide tzv begraund gde se objašnjava pozadina dogadjaja, koji je opet toliko neobjektivan i lično mišljenje, da mi je neverovatno da je ovaj tekst prošao uredničku kontrolu ( a u stvari to najviše govori o uredničkoj kontroli zar ne?

3.  Ostatak teksta je nabrajanje paušalinih (ličnih, redakcijskih??) ocena, koje ne da nemaju veze sa novinarstvom, već bacaju ljagu i sramotu na isto.

4. Ne postoji NIJEDNA izjava nijednog aktera, pa je potpuna fama na osnovu čega se nižu silne rečenice u izveštaju.

5. Premda izveštaj nikako nema ulogu da postavlja teze i dokazuje ih, ovde se teza ne samo postavlja već i zamenjuje – pa je glavno pitanje visina prihoda generala (valjda bi da imaju manje penzije imali veće zakonsko pravo ili bar po Blicu moralno pravo da tuže državu), i postavlja se pitanje njegove moralnosti, a ne to da li su smenjeni po zakonu ili ne.

Po mom mišljenju, naravno da niko ne treba da bude amnestiran postavljanja pitanja, pa ni generali o kojima se radi: Smatra mda bi bilo sasvim u redu  napraviti (istraživački) članak na temu, čija je greška što će država morati možda da isplaćuje razliku u novcu zbog nezakonitog penzionisanja, i da li ima zakonskog osnova za ono što generali tvrde,  ispitati na primer situaciju koja se pominje da generali primaju i penziju i poslanučki platu, napraviti članak na temu motiva takvog postupanja generala (gde bi suprostavili različiti argumenti, akteri i oni koji mogu o tome da daju stručno mišljenje ), čak i priču o odnosu moralnosti i zakona. Ali, ovako je više nego jasno da nije u pitanju nikakvo „istraživačko novarstvo“, već lični napad na pomenuta vojna lica, naročito jer su politički aktivni, i to naravno u opozicionim strankama.

Posle ovog teksta, u Blicu su izašla još dva sa istom tematikom, ali ovaj put su bar donekle ispoštovali osnovne novinarske forme i neka od pravila, mada su im zaključci, kao i redakcijska oprema daleko od objektivnih.

Lažno rodoljublje i realna gramzivost generala

Generali prekršili Kodeks

Ono što je meni lično najviše zasmetalo, nije toliko neprofesionalizam ove medijske kuće i očigledna malicioznost,već potpuno nerazumevanje čitalačke mase i masovno podleganje spinovanju. Ovu „vest“ su preneli osim B92, mnogobrojni sajtovi i  agregatori 99 odsto komentara čitala su povika na velike generalske penzije i plate i još veću nemoralnost generala. Na pitanje koje je glavno: da li je zakon prekršen ili ne i ko je kriv ako će državas zbog toga izgubiti novac  odgovorio je tek zanemarljiv broj ljudi. Nije ni čudo, kada nam je medijska pismenost gotovo potpuno nepoznata katergorija, kada sve vesti gutamo u cugu (jer da bih saznala iole širu i bolju informaciju od Blicove potrošila sam više od dva sata, a to sam uradila samo zato što sam bila profesionalno iziritirana, običan čitalac to jednostavno ne bi uradio),  a gotovo i da ne razmišljamo svojom glavom.

U konkretnom slučaju, objašnjenje glasi ovako:

Božidar Delić naglašava da je tri puta penzionisan – jednom rešenjem tadašnjeg ministra odbrane SCG Prvoslava Davinića 2004, a drugi i treći put ukazom Borisa Tadića, kao predsednika Srbije. Kako objašnjava, prilikom prvog penzionisanja, u postupku koji je pokrenuo, Delić je naveo da nije ispunio nijedan uslov za penziju, što je Vrhovni sud Srbije potvrdio u presudi. Ponovo je penzionisan 2008., kako tvrdi i tog puta nezakonito i ponovo se žalio i dobio spor pred Vrhovnim i Upravnim sudom. „Maja 2011. pozvali su me i rekli da nemaju formacijsko mesto za mene u Vojsci, i složili smo se da ponovo bude pokrenut postupak za penzionisanje i 15. septembra sam treći put penzionisan.“ Samim ovim, kako objašnjava Delić, po odluci suda, njemu se do tog datuma računa aktivna vojna služba, i postoji zakonska obaveza da mu bude isplaćena razlika između penzije i plate koju bi tih godina imao.

U daljem tekstu u Danasu navodi se da on još nije ni pokrenuo nikakvu tužbu, jer bi ovu nadoknadu trebalo da dobiju službenim putem, po „sili zakona“.

U vreme kada je medijska scena nejasnog vlasništva, izložena najrazličitijim pritiscima, veoma je teško baviti se iole profesionalnim novinarstvom. Ali, zanima me da li neki „novinari“ i „medijske kuće“ znaju da će novina, a i čitalaca biti i posle izbora 2012?

Prva znanja koja sam o PR – stekla, bila su, logično, iz ugla novinara. I mada im to svakako nije jedini, ni najbitniji deo posla, onima koji se bave odnosima s javnošću, kontakti sa novinarima su važni. Zato me i nervira što ga nekada previše  često olako shvataju, a posle se pitaju – zašto nema rezultata?

Probaću ovde da sumiram šta me je prethodnih godina strašno nerviralo u kontaktu sa PR osobama, a vezano za moj, novinarski posao:

1. Slanje masovnih, bezličnih mejlova -  Novinari svaki dan dobijaju mnogo mailova.  Otvoriće uglavnom one koji najavljuju važne događaje (mada za njih uglavnom podestnike dobijaju telefonom, videti tačku 2.), one od ljudi u kojima su u dobrim poslovnim odnosima, kao i one koji im pružaju zanimljivu informaciju još u naslovu. Ostale će možda otvoriti, ali kad vide bezličan mejl, poslat masovno na mnoge adrese (koje nekada, da nevolja bude veća nisu iskopirane u BCC već u CC liniju, pa tako kao na dlanu imate sve mailove korisnika kojima je poslato),  brže bolje će ga zatvoriti. Ili još gore, ako im nekoliko puta pošaljete takav mail, više niko neće gledati temu pisma, već samo od koga je, i ići će automatski na „otpad“. Još manje je profesionalno poslati na primer novinaru koji prati zdravstvo informaciju da je izašao novi model automobila i da je predstavljen na Sajmu automobila. Šta on da radi sa tom informacijom? Osim što će zaključiti da PR ne radi dobro svoj posao.

Izvor fotografija

2. Bez follow up-a: Pre neki dan sam proverila posle duže vremena poslovni mail. Razlog je prost – na porodiljskom sam odsustvu i trenutno ne radim. Kad me nije šlog strefio od količine mejlova (iako sam uredno skoro svim svojim saradnicima najavila odsustvo). Kako sam zbog rizične trudnoće morala rano na trudničko, a zatim i porodiljsko odsustvo, na radim duže od godinu dana. Ali, to nekim predstavnicima PR službi nije jasno, pa uporno šalju, šalju mailove, najave, saopštenja… I nikome nije palo na pamet da me pozove, pita da li sam dobila mail, da li sam videla najavu, da li ću prisustvovati konferenciji, da me pita kako sam? Nije teško ponekada pretresti mailing listu. Ovde moram da se ogradim da je ova praksa primetna kod onih koji se bave odnosima s javnošću u državnim službama, ministarstvima i slično, a gotovo je nema u agencijama. Ali mi, kao baksuzu i to smeta, jer znači da od naših poreza plaćaju tamo neke službe koje ne rade dobro svoj posao…

3. Slanje tupavih i još gore, nepismenih saopštenja – Pisanje saopštenja za medije je valjda druga lekcija iz Odnosa sa javnošću (prva je valjda da nikada lošim radom nećete prodati proizvod dva puta, i da rezultati ne dolate preko noći). Valjda i vrapci na grani znaju da se pri pisanju saopštenja valja voditi dobrom praksom pisanja vesti – u prvom pasusu daš informaciju, razradiš u još tri pasusa i dosta je. Ako imaš još „mesa“ koje novinarima treba. to staviš u poseban dokument. Tako da onaj, ko je u žurbi može da uzme saopštenje, a kome treba „prežvakan“ materijal , dobiće i to.

4. Spamovanje   – Slanje istih mejlova do besvesti, slanje na sve moguće kontakte novinara, slanje svim novinarima koje poznajete, mogućnosti su velike.  Za utisak, pogledajte pod tačkom 3

5. Trpanje u isti koš -  Ako želite da prenesete poruku, novinar je u prvi mah vaš primalac poruke, ali i vaš kanal. Zbog te dvostruke uloge ga pazite, i nemojte sve novinare trpati u isti koš.  Vaša dužnost je da ih dobro znate (naročito tzv. sektorske novinare koji prate tematiku institucije/firme koju prestavljate). I zato je jako glupo i neprofesionalno da komunicirate isključivo formalno, ili masovnim porukama, ili na isti način prema svima. To vređa inteligenciju.  Posmatrajte nas kao individue, a ne kao hodajući materijal za „fini pritisak“ i spinovanje „pogodnih“ tema. Na taj način doći će  i ROI.

6. Pogrešna procena o „potkupljivosti“ – da li vi zaista mislite da novinari dolaze na neke evente  zato što će popiti besplatno piće, dobiti notes ili ćete ih poslati na ručak na Babe? Čast izuzecima, koji bacaju ljagu na sve novinare, ali nemojte se prema nama ponašati kao da smo niža vrsta, koja se, zbog loših primanja može lako potkupiti. Iako je javna tajna da su neki novinari “ na platnom spisku“ pojedinih kompanija, nema razloga da se sa ovom vrstom predrasuta prilazi novinarima,  Na kraju krajeva, takvi „saradnici“ će  kad tad naruđiti i vaš kredibilitet, a igranje reputacijom zarad kratkoročnih rezultata nikome nije donelo dobra.

7.  „Pritiskanje“ da se nešto objavi -  Malo je kontradiktorno, jer ako se tako malo značaj pridaje novinaru, kako to odjednom mislite da se on mnogo pita da li će neki tekst biti objavljen ili ne? Bez obzira na lične simpatije, prijateljstva, obećanja, neke stepenice ne mogu da se preskoče. A to je urednik. Šef. On filtrira. Nekada i iz pogrešnih, nekada iz jasnih, nekada iz neprofesionalnih razloga. Ali, novinari (najčešće) nisu krivi što nešto nije izašlo u novinama. Osim onih slučajeva kada ne znaju uopšte da pišu pa upropaste tekst, ali to je za drugu temu… Dok vi pritiskate nesrećnog novinara, niste se ni setili da je u njegovim rukama malo moći i da „pomoć prijatelja“ treba da tražite na višim instancama. Ako vam uopšte takva praksa treba – u našim Piarovskim vodama raširena, a neki koji znaju više o PR- u  krstili bi ovako ponašanje ne baš lepim rečima. Za promenu, pogodite nas nekada nekom lepom, pitkom pričom, ili malom ekskluzivom, znaćemo da cenimo

8.   Izigravanje „živog zida“ i „topovskog mesa“ Potpuno je jasno da ne treba direktor/menadžer/važna ličnost da se uvek javlja novinarima na telefon i svakodnevno ćaska s njima. Ali poenta odnosa sa medijima nije  jednosmerna komunikacija – da mediji budu tu kada su potrebni, a da se prema njima postavi zid kada neko slučajno proba da probije „oklop“ izvan izlizanih fraza u saopštenju i šturih, napamet naučenih rečenica nadležne osobe u izjavi. Ako kažem da mi treba izjava ministra, direktora, ma koga da zastupate, ona mi treba, vaše je da se polomite da mi to omogućite. Kakav će biti sadržaj te izjave, da li će vaša taktika biti takva da će se reći okruglo pa na ćoše, to je manje važno, ali deo vašeg posla je da učinite glavne/odgovorne/ važne DOSTUPNIM. Tu lekciju doduše možete da naučite i danas, koristeći društvene medije, gde je konačno novinarski san – dvosmerna komunikacija i reciprocitet postao realnost, a neki političari se već odlično snalaze i (zlo)upotrebljavaju blagodeti ovih tehnika.

9. Tante za kukuriku – Probajte da gledate na novinare kao na saradnike, poznanike, nekada čak i prijatelje. Nemojte samo meriti ko je kome koliko učinio, zaradio, koliko  usluga napravio. Jer, to ne ide tako, nije to pijaca ni trgovina. Gradite iskren i dvosmeran odnos poverenja sa novinarima, to će vam se UVEK isplatiti. Ali, nemojte apotekarskom vagom meriti koliko je ko kome sada dužan. Jer, kao što su vama vezane ruke, verujte, i novinarima su.

10. Oglasi se plaćaju! Nemojte nikada, nikada, nikada tražiti od novinara da vam u novine pusti ono što bi u njegovoj firmi trebalo da radi oglasno odeljenje.

NAPOMENA:

Ovaj blog post sam započela još krajem oktobra kada sam primetila Metalac na FB i Twitteru, i njihove aktivnosti. Tek mi je na komentar Miloja Sekulića sinulo da sam o tome počela da pišem. A i oni su u medjuvremenu neke dobre strane kampanje doveli u pitanje, te bi ovaj tekst svakako imao apdejt

…

Mada često iz radoznalost lajkujem stranice raznih brendova na Fejsbuku, gotovo nikada ne pratim šta i kako pišu i rade, ili bar ne dugo. Jednostavno, ili su dosadni i spamuju s previše informacija, ili samo šturo plasiraju linkove, kao da iza korporacijskih naloga stoje mašine a ne ljudi, ili pak se ponašaju kao da nas sve samo nagradne igre zanimaju (a i opasno me nervira „bildovanje“ fanova isključivo nagradnim igrama).

Ali, zapala mi je za oko fan strana Metalac posuđa-  kada sam počela da pišem tekst, nisu imali mnogo fanova, manje od 4.000 (imajući u vodu da je u pitanju koroporativna strana, tj. brend), sada, dva meseca kasnije imaju lepih 12.000. Stiče se utisak da su dobro ukopčali „tajnu“ internet komunikacije – dvosmernost i način na koji se naši njuz fidovi na Fejsbuku filtriraju našu stvarnost.

Ako se uz to doda malo opušteniji pristup komuniciranju i vešto korišćenje simbola iz našeg detinjstva – tufnastih i šarenih emajliranih šerpica iz kojih smo slasno klopali kao mali, čini se da  će Metalcu sasvim dobro ići na društvenim medijima. Pažnju su mi privukli i originalnim #tweetRecept takmičenjem, gde su pozivali fanove i pratioce da u 140 karaktera (kolike su poruke na Tviteru) spakuju recept koji se kuva, naravno u tufnastim šerpicama. Na Fejsbuku je tokom vremena zimnice bilo aktuelno slanje slika priprema – naravno, u Metalac šerpama. Akcija je imala lep odziv, delovala je domaće i prijemčivo, skoro kao da nije reklama za brend.

Konkurs „Retro je u modi“ mi je sjajan – jer su fanovi slali slike svojih retro šerpi, koje em udaraju na emocije iz detinjstva, em prećutno govore o kvalitetu posuđa koje je preživelo  tolike godine. Sjajno, zar ne?

Na Tviteru je  krenula akcija #tavajestrava (sve pohvale za slogan). Metalac je krenuo s poklonima, pa je tako na adrese nekolicine tviteraša stigla Mini tava (neki se žale da je baš mini), a  neki su svoje utiske o Tavi već napisali, neki objavili i recepte na sajtovima. Mada Metalac još nema mnogo pratilaca na tviteru, ovakva akcije je vrlo mudra, jer se heštag #tavajestrava pojavljuje u mnogo tvitova (a nisu plaćeni , bar ne novcem).

Ono gde je kreativni tim LPT comunications, koji vodi kampanje na društvenoj mreži kompaniji Metalac, možda kiksnuo je poslednja FB aplikacija, igrica čija je poenta opet promocija tiganja i antistres.  Kako je Miloje Sekulić lepo  javno primetio, udaranje tiganjem po glavi, mada spada u humor – ali prizemni, ima i malo teže konotacije: sećate se Jutjube klipa koji je u stvari snimljeno nasilje u porodici.

I onda, dolazi se u opasnost da se jako lepo vođeni nalozi na društvenim medijima, umerene i lepo osmišljene tehinke, nagradne igre i ozbiljan rad na promociji padne u vodu zbog (malo ) nepromišljenosti. Zato saveti da se kampanje tokom pripreme ostave da „odleže“ pre puštanja, da se ne juri za planom rada, da se svaki predlog pogleda iz više uglova i aspekata (sigurno ne po principu da li će se gazdi/direktoru svideti), kakve poruke šalje. Jer i to je deo marketinga, prikrivene  i nenamerne poruke nekada nose ogromnu težinu. U konkretnom slučaju, dolazi se u opasnost da ih neko optuži da promovišu nasilje, da im neka NVo za zaštitu prava ozbiljno zameri simboliku i povuče gomilu loših komentara, najveći ispit za svaku „kompaniju na mreži“

Takođe, nekako mi se čini da za pratioce/fanove nije ključno ni neophodno stalno imati u toku neku akciju/kampanju, pogotovo ne treba „silovati“ i žuriti, dajte malo ljudima vremena da odmore. Previše aktivnosti nekada zna da bude i kontraproduktivno. Dakle, promišljeno, polako, lagano, dvosmerno, iskreno i kreativno – ovo su ključne reči 

Roditelji dece koja imaju razvojne probleme prelaze težak put od uočavanja, preko dijagnoze, do lečenja mališana. Iako se ovi poremećaji tretiraju uglavnom psihološki i defektološki, u svetu se već dugo koriste metode koje dovode u vezu ponašanje dece i njihovo nepodnošenje određenih namirnica. O tome kakva je veza dijeta i tretmana razvojnih poremećaja, raznih oblika autizma, deficita pažnje sa i bez hiperaktivnosti(ADD, ADHD)  govori Danijela Helc, magistar neuropsihologije i logoped.
– Istraživanja vršena prethodnih decenija pokazala su da deca s razvojnim problemima često imaju velike abnormalnosti digestivnog trakta, kao i sindrom propusnosti creva (kada zbog zapaljenja i oštećenja, kroz zid creva razne toksične materije dospevaju u krvotok, što se otkriva samo biopsijom). Autizam i drugi razvojni poremećaji do skoro su se tretirali samo logopedsko psihološki i defektološki, jer su ti problemi smatrani trajnim stanjem, a ne bolešću. Međutim, medicina danas te probleme smatra bolešću koja uspešno može da se tretira i dovede do smanjenja simptoma – ishranom(dijetom), suplementima, logopedskim i psihološkim tretmanom -objašnjava naša sagovornica. – Putem određenih savremenih testova preko seruma krvi(IGg) može da se utvrdi intolerancija na određenu hranu kod deteta s problemom. Ali, ovaj test nije dovoljan, jer on pokazuje samo trenutnu intoleranciju, a bitno je znati i stepen nepodnošenja određene namirnice. Drugi, još važniji test pokazuje postojanje peptida u organizmu. Ovaj drugi test može da se radi samo u inostranstvu.

INTOLERANCIJA PROTEINA I GLUTENA

Kod neke dece organizam ne može da razloži proteine iz mleka i mlečnih proizvoda(kazein) ili gluten. U regularnom procesu varenja, produkt razlaganja ovih proteina su aminokiseline. Međutim, kod dece koja ne poseduju enzime za varenje tih supstanci, umesto amino kiselina stvaraju se peptidi, koji su po hemijskom sastavu opijatnog karaktera (kazein – iz mleka i mlečnih proizvoda se pretvara u kazeomorfin, a gluten u glijadomorfin). Test koji dokaže postojanje peptida može da objasni ponašanje deteta, na čiji mozak direktno utiču ove opijatne supstance – objašnjava Danijela Helc. – Deca su najčešće intolerantna na jaja, šećer, kvasac, mleko i mlečne prozivode, kao i gluten iz brašna. Mnogo naučnika nastoji da dokaže vezu između narušenog digestivnog sistema, imunodeficita i problema koji se javljaju kod tih mališana.

 UTICAJ RAZNIH FAKTORA

Kako uzrok autizma, ni drugih razvojnih poremećaja nije utvrđen, naučnici još lome koplja oko raznih teorija. Iako postoji i deo naučnika koji opovrgavaju ulogu metaboličkih problema u nastanku i terapiji razvojnih poremećaja, ipak su za sada naučnici najbliži stavu da do ovih sindroma dovodi više faktora istovremeno – narušen imunitet, problem sa digestivnim traktom i genetska predispozicija. S druge strane, u SAD čak godinama postoji veoma jak pokret koji za glavne krivce smatra toksine koji ulaze u dečji organizam, naročito konzervans na bazi žive iz MMR (morbili, zauške, rubeola) vakcine. Oni smatraju da ova višestruka vakcina, ako se da u momentu kada dete nije imunološki otporno (a to se nikada ne može pouzdano utvrditi), izaziva imunološki odgovor deteta koji rezultira regresijom u govoru i ponašanju. Nijedna studija do sada to još nije dokazala, ali ni opovrgla, a poslednjih šest godina gotovo 5.000 roditelja dece s autizmom u SAD tužilo je državu.
- Kada vidite metabolički problem kod dece sa intolerancijom na određene namirnice, deluje logično zašto imaju problema s ponašanjem deca koja uporno unose hranu koju ne mogu da razlože – objašnjava Danijela Helc.- Čak ta deca najčešće insistiraju na onoj hrani koja im smeta – ponašaju se kao „narkomani“ jer te namirnice u njihovom mozgu izazivaju efekat sličan onom
koji imaju opijati.

TERAPIJA
Terapija u ovakvim slučajevima, je između ostalog, stoprocentna dijeta – izbacivanje „nepoželjnih“ namirnica u potpunosti u svim oblicima. Jer, jedan molekul tih „nepoželjnih“ proteina, kod dece s problemom pretvara se u 16 miliona molekula morfina.
U radu s decom, Danijela Helc i njeni saradnici koriste tri vrste dijete – bezkazeinsku, bezglutensku i antigljivičnu, u zavisnosti šta je utvrđeno kao problem. Ona naglašava da je naše tržišto malo i neopremljeno, da je tim roditeljima veoma teško da se pridržavaju ove dijete, i da osmisle adekvatnu
ishranu za svoju decu. Ali uz dobru edukaciju roditelja, i kombinovanje drugih tretmana, naša sagovornica kaže da se poboljšanje javlja kod velikog broja dece.

SISTEMSKA KANDIDA
U laboratorijama u SAD preko urina se dokazuje i postojanje takzovane sistemske kandide, koja je prema rečima Danijele Helc, čest uzročnik problema hiperaktivnog ponašanja i poremećaja pažnje(ADHD), a ukoliko se ne leči može dovesti i do nekog oblika autizma. Kandida je gljivica koja je inače normalan stanovnik crevne flore. Ali u slučajevima gde dete ima
narušen imunološki sistem, i nema antitela za kandidu, može doći do takozvane sistemske kandide.
- Kada mališanu sa takvim prediospozijama (a nema ih većina dece) dajete veće količina antibiotika, dolazi do kolonizacije kandide u crevima, koja kao metabolički produkt daje toksični šećer – arabinozu. Ona utiče na nervni sistem, blokira razne centre u mozgu zadužene za govor i pažnju – objašnjava naša sagovornica.
Na osnovu testova koji se rade u SAD, utvrđuje se sistemska kandida, a terapija je uspešna, mada lečenje traje najmanje godinu dana. Dete mora biti na bezkvasnoj dijeti, koja podrazumeva izbacivanje iz ishrane svih namirnica
kojima se gljivica kandida „hrani“ – mleka, mlečnih proizvoda, kvasca šećera. Ova gljivica „ne voli“ origano i beli luk pa ih u ovoj dijeti treba obilato koristiti.

EPIDEMIJA
Iako nauka do kraja nije utvrdila uzroke za nastanak autizma, zabrinjavaju podaci da je 2000. godine stopa javljanja poremećaja bila jedan na 225, a da ta brojka veoma brzo raste. Već 2002. godine, odnos u stopi oboljevanja bio je jedno na 166 dece, a poslednji podaci iz 2006. godine govore da je učestalost – na svakih 145 dece jedno ima autizam! U svetu se već uveliko govori o epidemiji ove bolesti. Jedan od najvažnijih faktora u integraciji i osposobljavanju ovakve dece je rano otkrivanje problema, najbolje već u drugoj godini. U Americi 60 odsto dece sa autizmom se uključuje u redovno školstvo, i oni uz pravilan tretman mogu da žive gotovo bez simptoma. Ali, kod njih je sistem otkrivanja razvojnih poremećaja dobro razvijen, dok se  kod nas još uvek dešava da roditelji dovode decu koja treba da krenu u školu, a još „lutaju“ tražeći dijagnozu.

Angelina Radulović, tekst je objavljen u časopisu „Bilje i zdravlje“

izvor fotografija i ADHD sajt

Umete li da čitate medije?

Umete li da raspoznate ko stoji iza neke informacije, zašto je plasirana, kome je namenjena, kako je „fino štelovana“? Da li uopšte, u sveopštem skakanju sa informacije na informaciju imamo vremena i izbora da se zapitamo vrede li te one naših potrošenih minuta. Da li većina nas problem rešava generalnim svrstavanjem medija na pouzdane i nepouzdane i kao takve ih prihvata, bez mnogo rada na sopstvenoj (a i tudjoj) medijskoj pismenosti?

Neka štiva mogu da budu sasvim solidna  osnova ne samo za pisanje već i za čitanje novina. I ne samo za novinare, već i za građanske novinare, blogere, blogere koji imaju ambiciju da budu novinari, ali i sve one koji se medijima bave na bilo koji način.  Upravo izašla knjiga Velimira Ćurgusa Kazimira će cenim, biti korisno štivo ne samo srednjoškolcima u pilot projektu u srednjim školama koji je pomoglo Ministarstvo kulture, već svima koji bi da pišu, a trebaju im osnovna znanja  i osnovna regulativa. Ova knjižica obraća se pre svega srednjoškolcima,  mada, posle pročitane knjige, imam utisak da ona svojim stilom i jezikom nije poptunoprimerena toj populaciji (da ne kažem da im je dosadna), i da je za nešto starije.

Izraz medijska pismenost mi se veoma dopada, jer implicira da današnji konzument vesti i informacija ne sme da bude „tabula rasa“ kada je u pitanju shvatanje šta je novinarstvo, kako funkcionišu savremeni mediji, na koji način se vesti produkuju, filtriraju, plasiraju, kakve su slobode i ograde novinara. Smatram da je važno da prosečni čitalac ima makar neku predstavu o ovome, jer nepoznavanje, ili medijska nepismenost podstiče opasne generalizacije o novinarima, novinarstvu, ili pojedinim medijima.

Izvor fotografije

Autor dajući kroki današnje medijske scene dobro primećuje da iako nema otvorene cenzure, kao nekada:

„Umesto cenzure, danas imamo tržište i monopole,  i mešovite političko – finansijske pritiske  na medije i novinare“.

Ovakav poredak stvari dovodi novinarstvo u vrlo jadnu poziciju, jer su forme pritiska mnogo suptilnije, teže za podnošenje, neprimetnije (sindrom kuvane žabe), i konzumeru medijskih sadržaja manje uočljive.

S druge strane, internet i društveni mediji doneli su nam, osim klasične novinarsko – uredničke filtracije, filtriranje stvarnosti koje nam „uređuju“  njuz fidovi (news feed) naših prijatelja, naši rss čitači,  tviter (twitter) statusi. Kao da nam gomila trivijalnih i ne tako značajnih (po naš život) informacija zamagljuje poglede na onu nekolicinu bitnih, važnih i kvalitetnih. Dok one dođu na red, mi smo već ko zna gde, jer je naše vreme za informacije isteklo, ili nas je link po link odveo na neko drugo mesto, u žurbi da uzmemo sve i odmah!

Ćurgiuz Kazimir zato s pravom postavlja pitanje: koja je svrha medija danas, da li oni treba da nas informišu,  obaveste, obrazuju, užasnu ili samo zabave?

• Osim prilično šturog preletanja kroz podelu redakcije, autor se bavi novinarskim žanrovima, dajući komparativne primere kako se ista informacija različito interpretira i obrađuje u skladu sa „politikom kuće“.
• Po mom mišljenju tematika koju je uzeo za primer ( Ćuruvijino pismo Miloševiću i sl.) takođe nije najsrećnije izabrana, jer verujem nije zanimljiva nekom ko se rodio  devedesetih…
• Autor se takođe bavi i „pisanijama“ koje se objavljuju u novinama a ne pripadaju strogo žanrovskoj podeli – izjava, demanti i daje nekoliko korisnih primedbi na ovu temu.
• Takođe, otvara jedno veliko pitanje, oko kojeg danas često lome koplja novinari i oni a druge strane – korisnici društvenih medija – pre svega Fejsbuka i Tvitera – da li je suština novinarstva u brzini ili istinitosti informacija?
• Još jedna značajna dilema, koja je verujem još više izražena kod svakog novinara koji razmišlja i o blogovanju i korišćenju društvenih medija je - ima li novinar pravo na lični stav?
• Autor se ovlaš dotakao  online novinarstva, pretraživanja i novinarskih sajtova koji mogu da budu korisni, a upoznaje i čitaoce sa  osnovnim korišćenjem  medijskog Ebart arhiva.

Knjigu možete pročitati ili snimiti sa sajta Medija centra

Sama ideja o upoznavanju današnjih srednjoškolaca sa osnovama medijske pismenosti mi se veoma dopada, kao i namera orgnaizatorap rojektada deci omoguće slobodno korišćenje medijskih arhiva. Nadam se samo da će ovaj priručnik, biti upotpunjen radionicama za decu, sa primerima i praksom.

Meni je, lično, priručnik otvorio još novih tema za razmišljanje, a i prodrmao me da razmislim o soptvenim filterima informacija i načinima na koje u poslednje vreme poklanjam poverenje određenim medijima.

Reakcija  Dragane Đermanović na temu  samohvalisanja Komercijalne banke o ustupanju medijskog prostora, kao forme društvene odgovornosti  pokrenula je na ideju Ivana Ćosića lančanu reakciju blogera, i više od 50 njih je iste te spotove postavilo na svoje blogove. Spretno ili ne, ukusno ili ne,  bez poente ili ne,  manje je važno, za mene lično, bitno je da je reakcije bilo.

S druge strane, napisano je i nekoliko kritika ove ad hoc akcije (Prešlicavanje, Charolija, Milica Čalija) veoma konstruktivnih. Oni  ovakvo reagovanje smatraju nedorečenim, neorganizovanim, ili takodje samoreklamerskim, poput onog što je uradila i banka, a u centru je sukob mišljenja oko toga šta društvena odgovornost treba da bude.  Mada su kritike opravdane, poređenje banke i blogera nema svrhe, (joj, šta bi uradili da imamo makar pola budžeta kao oni ). A fokus priče se (opet) premešta na PR i njegove funkcije i da li je SCR njegova alatka ili ne.

Lično,  veoma  sam se obradovala kada su blogeri počeli uopšte da pričaju o bilo kakvim NVO, da im je to ikako ušlo u fokus.  Shvatila sam akciju kao cinično – simboličnu,  jer mislim da niko ni u ludilu ne misli da  može da se takmiči sa bankom, njenim resursima i ciljevima. Ovo je (trebalo) da bude kao rukavica u lice onima koji se svojom društvenom odgovornošću razmeću. Vidim da nije tako shvaćeno, i žao mi je zbog toga, jer sam čista srca i bez bilo kakvih (sitnošićardžijskih) namera pristupila celoj priči.

Ovo ne pišem zato što se osećam prozvanom, nikako, svoj „društveni dug“ odrađujem najbolje što umem, u Udruženju RODITELJ.  Ali, imam utisak, a i moje višegodišnje iskustvo mi je pokazalo, da o NGO postoje predrasude, da su nedovoljno vidljivi online (s nekoliko izuzetaka), da je „online zajednica“, ma šta to bilo, često više sklona da napravi sebi dobar PR  nego stvarno negde da offline pomeri dupe.

Kad to kažem mislim - da uplati donaciju, ako ne to onda da posveti svoje dragoceno vreme, uloži svoje znanje, ode, vidi te ljude, popriča sa njima, poseti njihove akcije, volontira…

U Udruženju RODITELJ, koje se prirodno, obraća svim roditeljima, ali i onima koji to planiraju uskoro da budu, nebrojeno puta smo pokušali da aktiviramo ljude, da shvate da MOGU, da TREBA da nešto urade za sebe, da treba da se izbore za svoja i prava svoje dece. Mali, veoma mali procenat ljudi je spreman da se uključi, da da nešto od svojih dragocenih resursa koje sam malopre pobrojala.

Zato mi ovih šest godina, izgleda kao borba sa vetrenjačama, kao mnogo truda za malo uspeha, pa i on kad dođe, uvek  će će naći neko da taj uspeh kritikuje, da kaže mogao si bolje, lepše, brže, a da sam prstom mrdnuo nije. Zato koristim ovu priliku da pozovem ljude da se uključe:

Kukamo na korupciju u zdravstvu?

Udruženje upravo sprovodi projekat Za zdravlje! Zajednički protiv korupcije u zdravstvu. I to one, koja je za nas roditelje najbolnija – u ustanovama koje se bave reproduktivnim zdravljem. Porodilišta. Bolna tačka. Koliko roditelja znate koji rodjenje deteta nisu „platili“, ovako ili onako?

Uhvatiti se sa takvim problemom nije lako, i nemamo iluzije da ćemo ga mi sad, jednokratno jednim projektom rešiti. Od nečeg mora da se krene, a  mi smatramo, da kao Udruženje ako ne možemo da se izborimo sa sistemskom korupcijom (niti to treba mi da radimo, već država), ne znači da ne treba tim problemom da se bavimo. Jer, možemo kao građani da upoznamo druge građane šta korupcija jeste, da ne moramo mi kao korisnici zdravstvenih usluga da je podstičemo, da je to dvosmeran proces. Da, prosto učimo ljude da mito, čast i stavljanje u džep nisu i ne treba da budu jedini način „saradnje“ u porodilištima, u ginekološkim ordinacijama…

Bez obzira što uz kafu, na internet forumima, u razgovorima s rodbinom pričamo  o svojim bolniim iskustvima sa korupcijom u porodilištima, kada treba da načinimo korak dalje da to definišemo kao korupciju (a i ako smo mi dali mito da znamo da smo i mi krivi), da je prijavimo ili obznanimo (čak i anonimno) priču, to ide malo teže. Ljudi se plaše! Ljudi ne veruju da mogu nešto da promene. Sećate se Krugoline Borup i akcije Majka hrabrost? neko će možda reći da se nije uradilo ništa posle silnih potrebnih priča iz porodilišta. Ali, ne bih se složila.

Od tada, pa do danas Udruženje Roditelj i Majka hrabrost izborili su se da se formira Radna grupa ministarstva koja će razmotriti i ponovo uvesti Baby friendly program u naša porodilišta, onako kako treba! Prvi put su nas „snimali“ stručnjaci iz inostranstva i rekli da naš tzv. baby frendli ne postoji, naterali smo i dirketore porodilišta da sede sa nama u toj radnoj grupi, postoji u ministarstvu osoba koja je plaćena da se pola radnog vremena svakog dana bavi samo Baby friendlijem.

Neko će reći, malo je?

Ali, rođaci, da se nismo mučili, ne bi bilo ni toga, niti će biti bolje ako SVAKO od nas ne shvati da nije ovca za šišanje i da može UVEK  i SVAKOJ situaciji da digne glas, pobuni se.

• Pročitajte propise, naoružajte se informacijama,  uradite ono što je u vašoj moći. Prestanite da idete privatno kod ginekologa, samo da bi sutra imali „pristojan“ tretman na porođaju.
• Raspitajte se koja su pravna sredtsva u vašoj moći i kome da prijavite ako vam neko traži mito.
• Shvatite da to zdravstvo mi plaćamo ( i to ne malo) iz svog džepa – razlika je samo što ne dobijamo fiskalni račun.

U ovom projektu, kako možete da pomognete Udruženju RODITELJ?

• Stavite baner projekta na vašu veb stranu
• Napišite tekst, blog post o projektu, o ovoj temi, edukujte ljude
• Stavite na vaš sajt telefon našeg savetovališta protiv korupcije
• Raširite priču o projektu da stigne do što više ljudi
• Prepričajte rođacima i prijateljima koji ne koriste mnogo internet šta je korupcija, recite im da u tome NE MORAJU da učestvuju
• Ako imate iskustvo vezano za korupciju u ustanovama za reproduktivno zdravlje, pošaljite nam priču
• Javno recite imena lekara koji odgovorno i stručno rade svoj posao, bez mita
• Javno recite imena lekara koji su vam tražili otvoreno ili prikriveno novac

Ne zanima vas ovaj projekat?

Pogledajte čime se još bavimo, uključite se ako imate neku dobru ideju, učlanite se u Udruženje, platite članarinu (kojom finansiramo funkcionisanje kancelarije u Bg),  prijavite se u našu bazu volontera (koje pozivamo kada nam je potrebna pomoć tokom akcija), stavite svoje znanje u službu društveno – korisnog rada – da pišete, štampate, dizajnirate, održavate sajt, pišete projekte, dežurate, javljate se na telefon, odgovarate na mailove, pišete dopise i predstavke raznovrsnim institucijama vlasti, radite fundraising… spisak je dugačak.

Sad ste vi na potezu!

Banke i njihovu beskrajnu trku za profitom zavijenu u razne šarene papire  manje više smo svi prozreli. Ali, nekad baš nemaju meru. Kao što je dobro Gaga Đermanović izanalizirala (pojavu koja mi već danima ide na ganlije), Komercijalna banka (ili njen marketing tim i agencija s kojom su radili) nas baš smatra naivnima. Samoreklamerstvo bez imalo ukusa, a sve pod parolom humanizma, iziritiralo je prilično ovdašnje blogere, pa se munjevito tokom današnjeg dana „nabralo“ više od 30 blog postova sa istom idejom (koja je potekla od Ivana Ćosića) – da blogeri svoj prostor (besplatno) ustupe baš tim kampanjama nevladinih organizacija i tako pokažu ličnu odgovornost naspram lažne korporativne odgovornosti.

Jedva čekam da vidim (ne) reakciju Komercijalne banke i kako će rešiti problem koji su, ruku na srce, sami izazvali. Ova tema me i lično pogađa, jer se više od pet godina aktivno bavim radom u nevladinoj organizaciji.  Odgovorno tvrdim da gotovo NIKO s kim smo kontaktirali nije bio ni donator, ni društveno odgovoran, niti je imao istinsku želju da pomogne. Ili je makar dobro skrivao, ispod kalkulacija koliko će to (komada, prodaje, reklame… dopunite dalje) da donese, kako će da se odrazi na prodaju, profit i sl… Jedan od „biznismena“ , potencijalnih, „društevno odgovornih“ finansijera projekara me je otvoreno pitao – a možete li vi da učinite da se naš proizvod koristi u svim beogradskim vrtićima? -  Pa to ne bi mogao (valjda) ni od Đilasa da traži…

I to je u redu tj bilo bi, da nisu pričali kako su i oni roditelji, i kako je i njima teško i kako bi voleli da pomognu.

Ne brinem se za organizacije koje su predmet ove akcije – svi oni rade, svim srcem, imaju ideju koja ih vodi i uspeće na ovaj ili onaj način. Kao što će i RODITELJ uspeti, sa ili bez korporativnih sponzora  i „društveno orgovornih kompanija“. A Komercijalna banka je samo uspela da jednu (možda ne tako lošu ideju) upropasti preterivanjem u samoreklamerstvu, jer novac uložen u vikanje – mi smo dali, mi smo dali, mogao je mnogo bolje i (humanije) da se iskoristi…

A evo još nekih stvari koje vredi podržati

Ustupam svoj skromni medijski prostor ovoj akciji i kampanjama koje vrede ili što bi rekao Saša Jovanović

da i mi blogeri, nebitni u očima velikih muljatora, ustupimo svoj “maleni” prostor humanitarnim akcijama

 

p.s. Hvala Istoku na gotovom embed codu, možete i sami da se poslužite.

Kampanja organizacije Astra — Anti Trafficking Action

Kampanja organizacije maliVEliki ljudi

Kampanja projekta Podrška u borbi protiv HIV/AIDS-a

Kampanja Ujedinjeni protiv droge

Kampanja organizacije Dečje srce

Bitka za bebe

Kampanja Bitka za bebe

Gospođice, imate tumor, ali on se u principu ne operiše, osim ako krene da raste. Evo Vam uput za Institut za onkologiju, oni će vam reći više. Gospoja ledena kao gel za ultrazvuk skoro me pa izbacila iz ordinacije, jednim reskim „sledeća“. „Imam tumor“, umreću, samo je odzvanjalo u mojoj mladoj, dva’estrodogodišnjoj glavi. Već minut kasnije gušila sam se u suzama, u zagrljaju svog dragog. Doktorka je samo jednu „sitnicu“ zaboravila da mi kaže – da je moj tumor benigni. I zove se fibroadenom.

Dani do odlaska na Institut za onkologiju, bili su mi užasni, a „guglanje“  pojma fibroadenom i njegove veze sa rakom dojki nije mi mnogo pomoglo. Jeste činjenica da sam tumor napipala sama, pregledajući redovno svoje grudi. 

NAPOMENA i digresija: da bi redovnim samopregledom napipali promenu na grudima, potrebno je da ona bude barem 5 mm do 1 cm velika.  A na žalost, 1cm je granica, pre koje  otkriveni zloćudni tumor se potpuno leči. Samopregled je dovoljan da napipate cistu, neki fibroadenom, displaziju. Ali da bi zaista bili sigurni da su vaše dojke O.K potrebno je da makar jednom godišnje uradite ultrazvuk kod lekara koji je dobar stručnjak za pregled dojki. Žene mlađe od 45 godina treba da rade ultrazvuk, a samo starije  i mamograf (osim ako lekar ne odluči drugačije).

Na Institut sam otišla preko novinarske veze, kod doktora koji je sjajan onkolog. Odmah, posle manuelnog pregleda rekao mi je da je masa jasno ograničena i da on veruje da je to sve o.k. da imam „samo“ displazije i fibroadenoom i da ne brinem. Otišla sam i na ultrazvuk (drugi u životu, prvi je bio kada sam na svoju inicijativu otišla u dom zdravlja, pre toga mi ginekolog nikada nije preporučio da odem na preglede grudi!), koji je pokazao da imam nekoliko cisti i taj benigni tumor, koji je hormonski uslovljen i najčešće se javlja samo tokom plodnog perioda žene (povezuju ga često sa viškom estrogena).

Bolno me je žignula doktorova prva rečenica - da li vam je neko u porodici bolovao i umro od kancera (ako jeste, onda ste rizična grupa i nemojte čekati da nešto napipate da bi otišli kod doktora)? Dovoljno da se zabrinete i da se zapitate, da li smete da budete toliko neodgovorni da ne dočekate da vaša deca rastu uz vas?

I tako smo moj novootkriveni „dodatak“ u grudima i ja nastavili zajednički suživot. Išla sam na kontrole na tri meseca, pa na šest, pa na godinu dana. U međuvremenu su mi radili punkciju, da bi bili sigurni, i patohistološku analizu ćelija, koja je pokazala sa je sve benigno. Moj onkolog je imao ideju i da ga operišemo (ovo se ne radi često, jer se vrlo često ponovo na istom mestu javi tumor) ali je u međuvremenu došla Jana.

Dojenje je za mene tako, osim najlepšeg iskustva između majke i deteta, blagodati i zdravstvene koristi za dete, postalo veoma važan faktor – zdravstvena korist za majku. Žene koje su dojile imaju manji rizik da obole od raka dojke (naročito mlađe žene, pre menopauze)

Posle rođenja drugog deteta, onaj strah koji stalno tinja u meni nije mi dao mira – zbog trudnoće  dojenja gotovo tri godine nisam išla na pregled – I onda sam, kada je moj sin imao 15 meseci prekinula dojenje, da bih otišla na pregled. (jer tokom laktacije nije preporučljivo raditi pregled – od mlečnih žlezda ne vidi se dobro, pa rezultat može da bude lažan). Sve je bilo u redu, fibroadenom je  i dalje bio tu, ali smanjen.

Trenutno dojim svoje treće dete. Svesna sam da moram redovno da se kontrolišem,  naročito zbog očitog viška estrogena (koji se često dovodi u vezu s rakom dojke), kao i porodične istorije. I znam da će moje dojke biti O.K. jer ću redovno ići na kontrole.

Akcija je, kao što mnogi od vas koji će čitati već znaju, krenula od Mahlat i Ivane Ćirković i njihovih portala Tetka.rs i Organvlasti. Cilj je – da što veći broj žena onlajn i oflajn ( i ne samo žena, jer i muškarci mogu da obole od ove opake bolesti), shvati važnost pregleda grudi, i da ode na kontrolu. Jednostavno. Neophodno.

I pitaće se neko – zašto ove žene  ( i muškarci) spamuju i uglas viču #mojedojkesuok,  mojedojke su o.k. kao da ne znamo da treba da idemo na kontrolu?

Ne znamo. A i ako znamo, često ne idemo. Ili ne stignemo. Ili nas mrzi. Ili odlažemo.  Pre nekog vremena časkajuči posle intervjua s načelnicom jednog odeljenja jednog Kliničko – bolničkog centra u Beogradu, profesorkom fakulteta, saznadoh  da žena nije bila kod ginekologa otkako joj se rodilo mladje dete. Kada sam sa zebnjom upitala koliko godina ima dete, rekla mi je  – 19 godina…